ATLETIČAR MIRKO MINIĆ
Užički atletičar Mirko Minić, iako je tek ušao u sedmu deceniju, ne planira da prekine trčanje i takmičenje. Došao je na red kako kaže da sada u novoj kategoriji 60 i plus obara nove rekorde, a sve prethodne i u državi i na Balkanu je oborio na dugim prugama. Nedavno je u Beogradu proglašen za najboljeg sportistu veterana za 2018. godinu.
Mirko Minić je rođen u Užicu. Učio je u nekadašnjoj Četvrtoj osnovnoj školi, današnjoj „Stari grad“. Završio je srednju Ekonomsku. Još u osnovnoj školi počeo je da trenira, ali sasvim slučajno. Atletika je bila njegov prvi i jedini sport u životu.
– Bio sam sedmi razred osnovne škole kada sam otišao na stadion na neko takmičenje. Tada sam kakao u dalj i dobro sam skočio. Od tada sam redovno dolazio na treninge u tadašnji klub „Titovo Užice“. Bilo mi je čudno, da kada sam god išao na treninge, mene je trener terao da trčim. Ali, ja nisam znao da su u klubu bila dva trenera, pa sam umesto da odem kod trenera koji je za skokove, otišao kod trenera za trčanje i zato me je taj trener stalno terao da trčim. I od 1975. godine trčim srednje i duge pruge. Trenirao sam sa Slavkom Kuzmanovićem. U stvari on je bio atletičar i trener. Međutim, posle je došlo do stagnacije kluba, nikoga u klubu više nije bilo, jer su neki otišli u Beograd, a tada nije bilo kontakata kao danas internetom i ovih mobilnih telefona – seća se Mirko.
U takmičenju Mirko kaže da je uvek imao jaku konkurenciju.
– Mislim da je bila mnogo jača konkurencija, nego danas. Čini mi se da počinje atletika polako da se gasi. Nema omladine kao nekad, i to ne samo u Užicu, nego u Srbiji. To vidim i na takmičenjima, na koja idem stalno. U moje to mladalačko vreme, uvek su se pojedinci isticali i postizali rekorde koji i danas traju. Ali, pazite, to je bila stara Jugoslavija. Tu je bio Dragan Zdravković, koji i danas drži državni rekord, pa onda skakač Nenad Stekić, koji je imao i evropski rekord. Izuzetno je jaka atletika bila. Moji rezultati tada su bili loši u odnosu na druge takmičare, ali kada bi se ti rezultati danas primenili ovde, ja bih bio vodeći u Srbiji – dodao je Mirko.
Kada se postojeći klub „Titovo Užice“ ugasio, Mirko je napravio prekid, Prestao je da trenira 1981. Godine. Kasnije, seća se naš sagovornik, klub je promenio ime u „Mladost“ i situacija u atletici se postepeno menjala.
– Slavko Kuzmanoviće je vodio taj klub, a i Željko Čeliković je počeo da stvara novi klub „Užice“. Pre sedam godina sam se vratio ponovo atletici kod Željka. Tada sam imao 52 godine. Počeo sam da trčim sa ovim mlađima, a posle dve godine sam počeo i da se takmičim. Na ovim polumaratonima sam među prvih 10 u Srbiji u apsolutnoj kategoriji. U Jagodini sam bio šesti, u Nišu drugi. Takmičio sam se u Kovačici, Somboru, Kragujevcu i uvek sam među tih deset prvih mesta. A kada se takmičim u kategoriji veterana uvek sam prvi, retko kad drugi, iako su uglavnom svi mlađi od mene, mada ih ima i moje generacije.
Mirko trenira svaki dan i spreman je za sva takmičenja. Za njega je trening vrlo bitan i kaže da i ovi mlađi kada ne bi trenirali ne bi imali uspeha na takmičenjima, a zaključuje da omladina slabije trenira, da su im treninzi teški.
A Mirko kada se sa svojim godinama pojavljivao na trci, prvo je izazivalo čuđenje, jer ga nisu poznavali.
– Sada me većina poznaje i često mi govore da sam legenda. Najčudnije je deci što se sa njima takmičim, a još čudnije kada ih pobeđujem. Jedino ne pobeđujem ove mlade koji aktivno treniraju i jako su dobri. Ne mogu da veruju da imam 60 godina, a i da postižem dobre rezultate na državnim i balkanskim prvenstvima. Imam i neke rekorde. Najviše pominju trku na 5 km, jer sam srušio veteranski rekord Korice. To je bilo 2016. godine, a posle sam taj rekord pomerao više puta. Imam balkanske rekorde na stazama od 800 m do polumaratona. Ima rekord na 1.500 m i 3.000 m. Oborio sam i sve državne rekorde kao veteran – priča skromno Mirko, koji sa prvenstava Balkana za veterane ima 20 medalja, a imao bih i više da ne preskoči po neko prvenstvo.
Leti pretežno trenira na stadionu, odnosno od proleća do jeseni, a od jeseni do proleća trči na Zabučju, ide do Volujca, Sarića osoja, starom prugom, na keju. Uglavnom svaki dan po dva sata trči različitim stazama. Jedino ne voli da trči po kiši, pa sačeka da ona prođe, pa krene.
– Dnevno pretrčim 15 km i više, ali ako se ide sporo ništa nisam uradio i da trčim 30 km. Ali, ako menjam ritam u nekim deonicama, ponekad je teže trčati pet km nego 15 km. Imamo te brze treninge, radimo dosta brda, kratke i duge staze. Željko vodi klub i treninge. Jeste mlađi od mene, ali ja poštujem i odrađujem što on zacrta. Zajedno treniram sa decom. Kod Željka mnoga deca uspeju, ali i brzo odu od njega, da li zbog obećanja iz drugog kluba ili im smeta težak rad. On je stvorio državne rekordere i u mlađim kategorijama, a kada od njega, onda nekako nestanu ti rezultati.
Mirko je prošle godine imao sigurno 30 pobeda u veteranskim trkama, a 2017. godine osvojio je 8 medalja i to u Rumuniji 4 zlatne i jednu srebrnu, a u Novom Sadu 3 medalje. Njegovi rekordi su: na 1.500 m u dvoranskim uslovima postigao je državni balkanski rekord sa 4,48 u svojoj kategoriji, na 3 km 10.28 što je rekord Srbije, a ima, pored ovih, i sve ostale rekorde u Srbiji na 5.000 i 10.000 m i polumaraton.
– Od ove godine prelazim u stariju kategoriju i to 60 i plus godina, pa sada moram od početka da pravim neke nove rezultate – obećao je Mirko.
Naš sagovornik ne voli dvoranske trke, jer su mali krugovi, velike krivine, zagušljivo, i na svu sreću, kako kaže, ide na dve do tri takmičenja.
– Ove godine sam već učestvovao na četiri trke i uglavnom su pobede. U dvorani u Beogradu na Prvenstvu Srbije za veterane osvojio sam tri zlatne medalje. Tu su me proglasili za najboljeg veterana sportistu za prethodnu godinu.
Mirko savetuje da svi trebalo da trče, jer svako može da nađe pola sata vremena. Nije bitno da li je atletika, već bilo koji sport, ali svi nemaju vremena za to.
Mirko je otišao u redovnu penziju iz Valjaonice bakra, gde je radio na kranu. Imao je beneficije i to mu je pomoglo da ode pre nego što napuni 65 godina života.
– Trčao sam dok sam radio. Malo je bilo teško uskladiti takmičenja i posao. Nekada sma imao razumevanja od šefova, poslovođa, direktora, a nekada ne. Ipak, uspevao sam da se snađem i išao sam baš na dosta takmičenja – kaže Mirko, a kako je prolazio na takmičenjima to govori puna soba pehara i medalja.
Njegova porodica je u početku pitala da li mora na treninge, a sada, dodaje Mirko, pitaju kada se vraćam. Bar tih dva sata, kaže Mirko, može da se posveti sebi, a i onako ima dosta vremena. Voleo bi da mu je unuk bliže, ali on je sada u inostranstvu.
Naš sagovornik je jedan od dva veterana takmičara u trčanju, koji su iz Užica, mada ih u Srbiji ima dosta više.
I dok pričamo Mirku naviru sećanja.
– Prve trke u mi bile kros „Vesti“, na kojima sam redovno učestvovao i trčalo se u Turici. Tada sam pobeđivao, a takmičili su se svi iz srednjih i osnovnih škola. Bilo je trka i kroz grad. Redovno sam učestvovao na maratonu Kadinjača. Tu je Slavko najviše puta pobedio. To je bila trka koja se trčala od Zaglavka preko Kadinjače do Užice u dužini od 18 km. Uvek je bilo dosta učesnika, od koji he bilo samo pet do šest nas iz Užica. Bio je to baš jak maraton. Mislim da sam učestvovao jedno pet do šest, od 1973. do 1977. godine, i sa tog maratona ima nagradu kao najmlađi učesnik. Eh, nekada su profesori slali učenike da treniraju. Danas je drugačije vreme, roditelji samo gledaju sport u kome može dobro da se zaradi pa tamo šalju decu, a ne znaju da je atletika kao osnovna škola, kao bazični sport iz koga posle prelaze u druge sportove – rekao je užički rekorder.
Mirko ne pije, ne puši i jednom godišnje preko kluba ide kod lekara, a priznaje da ne bi išao ni tada, ali mora da ispoštuje obavezu.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1009)
