АТЛЕТИЧАР МИРКО МИНИЋ
Ужички атлетичар Мирко Минић, иако је тек ушао у седму деценију, не планира да прекине трчање и такмичење. Дошао је на ред како каже да сада у новој категорији 60 и плус обара нове рекорде, а све претходне и у држави и на Балкану је оборио на дугим пругама. Недавно је у Београду проглашен за најбољег спортисту ветерана за 2018. годину.
Мирко Минић је рођен у Ужицу. Учио је у некадашњој Четвртој основној школи, данашњој „Стари град“. Завршио је средњу Економску. Још у основној школи почео је да тренира, али сасвим случајно. Атлетика је била његов први и једини спорт у животу.
– Био сам седми разред основне школе када сам отишао на стадион на неко такмичење. Тада сам какао у даљ и добро сам скочио. Од тада сам редовно долазио на тренинге у тадашњи клуб „Титово Ужице“. Било ми је чудно, да када сам год ишао на тренинге, мене је тренер терао да трчим. Али, ја нисам знао да су у клубу била два тренера, па сам уместо да одем код тренера који је за скокове, отишао код тренера за трчање и зато ме је тај тренер стално терао да трчим. И од 1975. године трчим средње и дуге пруге. Тренирао сам са Славком Кузмановићем. У ствари он је био атлетичар и тренер. Међутим, после је дошло до стагнације клуба, никога у клубу више није било, јер су неки отишли у Београд, а тада није било контаката као данас интернетом и ових мобилних телефона – сећа се Мирко.
У такмичењу Мирко каже да је увек имао јаку конкуренцију.
– Мислим да је била много јача конкуренција, него данас. Чини ми се да почиње атлетика полако да се гаси. Нема омладине као некад, и то не само у Ужицу, него у Србији. То видим и на такмичењима, на која идем стално. У моје то младалачко време, увек су се појединци истицали и постизали рекорде који и данас трају. Али, пазите, то је била стара Југославија. Ту је био Драган Здравковић, који и данас држи државни рекорд, па онда скакач Ненад Стекић, који је имао и европски рекорд. Изузетно је јака атлетика била. Моји резултати тада су били лоши у односу на друге такмичаре, али када би се ти резултати данас применили овде, ја бих био водећи у Србији – додао је Мирко.
Када се постојећи клуб „Титово Ужице“ угасио, Мирко је направио прекид, Престао је да тренира 1981. Године. Касније, сећа се наш саговорник, клуб је променио име у „Младост“ и ситуација у атлетици се постепено мењала.
– Славко Кузмановиће је водио тај клуб, а и Жељко Челиковић је почео да ствара нови клуб „Ужице“. Пре седам година сам се вратио поново атлетици код Жељка. Тада сам имао 52 године. Почео сам да трчим са овим млађима, а после две године сам почео и да се такмичим. На овим полумаратонима сам међу првих 10 у Србији у апсолутној категорији. У Јагодини сам био шести, у Нишу други. Такмичио сам се у Ковачици, Сомбору, Крагујевцу и увек сам међу тих десет првих места. А када се такмичим у категорији ветерана увек сам први, ретко кад други, иако су углавном сви млађи од мене, мада их има и моје генерације.
Мирко тренира сваки дан и спреман је за сва такмичења. За њега је тренинг врло битан и каже да и ови млађи када не би тренирали не би имали успеха на такмичењима, а закључује да омладина слабије тренира, да су им тренинзи тешки.
А Мирко када се са својим годинама појављивао на трци, прво је изазивало чуђење, јер га нису познавали.
– Сада ме већина познаје и често ми говоре да сам легенда. Најчудније је деци што се са њима такмичим, а још чудније када их побеђујем. Једино не побеђујем ове младе који активно тренирају и јако су добри. Не могу да верују да имам 60 година, а и да постижем добре резултате на државним и балканским првенствима. Имам и неке рекорде. Највише помињу трку на 5 км, јер сам срушио ветерански рекорд Корице. То је било 2016. године, а после сам тај рекорд померао више пута. Имам балканске рекорде на стазама од 800 м до полумаратона. Има рекорд на 1.500 м и 3.000 м. Оборио сам и све државне рекорде као ветеран – прича скромно Мирко, који са првенстава Балкана за ветеране има 20 медаља, а имао бих и више да не прескочи по неко првенство.
Лети претежно тренира на стадиону, односно од пролећа до јесени, а од јесени до пролећа трчи на Забучју, иде до Волујца, Сарића осоја, старом пругом, на кеју. Углавном сваки дан по два сата трчи различитим стазама. Једино не воли да трчи по киши, па сачека да она прође, па крене.
– Дневно претрчим 15 км и више, али ако се иде споро ништа нисам урадио и да трчим 30 км. Али, ако мењам ритам у неким деоницама, понекад је теже трчати пет км него 15 км. Имамо те брзе тренинге, радимо доста брда, кратке и дуге стазе. Жељко води клуб и тренинге. Јесте млађи од мене, али ја поштујем и одрађујем што он зацрта. Заједно тренирам са децом. Код Жељка многа деца успеју, али и брзо оду од њега, да ли због обећања из другог клуба или им смета тежак рад. Он је створио државне рекордере и у млађим категоријама, а када од њега, онда некако нестану ти резултати.
Мирко је прошле године имао сигурно 30 победа у ветеранским тркама, а 2017. године освојио је 8 медаља и то у Румунији 4 златне и једну сребрну, а у Новом Саду 3 медаље. Његови рекорди су: на 1.500 м у дворанским условима постигао је државни балкански рекорд са 4,48 у својој категорији, на 3 км 10.28 што је рекорд Србије, а има, поред ових, и све остале рекорде у Србији на 5.000 и 10.000 м и полумаратон.
– Од ове године прелазим у старију категорију и то 60 и плус година, па сада морам од почетка да правим неке нове резултате – обећао је Мирко.
Наш саговорник не воли дворанске трке, јер су мали кругови, велике кривине, загушљиво, и на сву срећу, како каже, иде на две до три такмичења.
– Ове године сам већ учествовао на четири трке и углавном су победе. У дворани у Београду на Првенству Србије за ветеране освојио сам три златне медаље. Ту су ме прогласили за најбољег ветерана спортисту за претходну годину.
Мирко саветује да сви требало да трче, јер свако може да нађе пола сата времена. Није битно да ли је атлетика, већ било који спорт, али сви немају времена за то.
Мирко је отишао у редовну пензију из Ваљаонице бакра, где је радио на крану. Имао је бенефиције и то му је помогло да оде пре него што напуни 65 година живота.
– Трчао сам док сам радио. Мало је било тешко ускладити такмичења и посао. Некада сма имао разумевања од шефова, пословођа, директора, а некада не. Ипак, успевао сам да се снађем и ишао сам баш на доста такмичења – каже Мирко, а како је пролазио на такмичењима то говори пуна соба пехара и медаља.
Његова породица је у почетку питала да ли мора на тренинге, а сада, додаје Мирко, питају када се враћам. Бар тих два сата, каже Мирко, може да се посвети себи, а и онако има доста времена. Волео би да му је унук ближе, али он је сада у иностранству.
Наш саговорник је један од два ветерана такмичара у трчању, који су из Ужица, мада их у Србији има доста више.
И док причамо Мирку навиру сећања.
– Прве трке у ми биле крос „Вести“, на којима сам редовно учествовао и трчало се у Турици. Тада сам побеђивао, а такмичили су се сви из средњих и основних школа. Било је трка и кроз град. Редовно сам учествовао на маратону Кадињача. Ту је Славко највише пута победио. То је била трка која се трчала од Заглавка преко Кадињаче до Ужице у дужини од 18 км. Увек је било доста учесника, од који хе било само пет до шест нас из Ужица. Био је то баш јак маратон. Мислим да сам учествовао једно пет до шест, од 1973. до 1977. године, и са тог маратона има награду као најмлађи учесник. Ех, некада су професори слали ученике да тренирају. Данас је другачије време, родитељи само гледају спорт у коме може добро да се заради па тамо шаљу децу, а не знају да је атлетика као основна школа, као базични спорт из кога после прелазе у друге спортове – рекао је ужички рекордер.
Мирко не пије, не пуши и једном годишње преко клуба иде код лекара, а признаје да не би ишао ни тада, али мора да испоштује обавезу.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1009)
