– Svakodnevno po medijima defiluju razni manijaci, puni neke monstruozno sadističke energije koji ubeđuju sluđeni narod da živi fenomenalno, a da za koji mesec, do leta najdalje, tik posle berbe malina, zemljom ima da poteku med i mleko –
Prošla je 101 godina od osnivanja zemlje koje odavno nema – Jugoslavije. S obzirom da smo zemlja apsurda, ne treba da čudi što su, iako se novonastala država zvanično zvala Kraljevina Jugoslavija, komunisti već 1920. ubedljivo pobedili u većini velikih gradova, uključujući Zagreb i Beograd. U Beogradu je na izborima za gradonačelnika pobedio Filip Filipović, ali mu nisu dozvolili da preuzme funkciju. I ne samo to, zbog atentata na njega, kralj Aleksandar je naredio hapšenje mnogih komunista, između ostalih i Filipa Filipovića. Atentator je bio Spasoje Stejić, koji je zbog toga prvo osuđen na smrt, pa mu je kasnije kazna preinačena na 20 godina robije. Međutim, Spasoje je, iako mučen, pobegao iz zatvora 1941, pa je za vreme Užičke republike bio član Vrhovnog štaba, a među poslednjima se, zajedno sa Vukolom Dabićem i Krcunom povukao iz Užica, da bi na kraju, poginuo na Tjentištu 1943.
Atentat je pokušan jer je šest meseci ranije kralj doneo Obznanu, kojom je praktično zabranjen rad komunističke partije. Tekst Obznane je vrlo zanimljiv:
Obznana
„1. Da se do rešenja Ustava zabrani svaka komunistička i druga razorna propaganda, obustave njihove organizacije, zatvore njihova zborišta, zabrane njihove novine i svi drugi spisi koji bi mutili spokojstvo i mir države, propovedali, pravdali i hvalili diktaturu, revoluciju ili ma kakvo nasilje. Odmah se imaju uzaptiti svi pozivi na generalni štrajk i do mesec dana zatvoriti svi koji ih čine usmeno ili pismeno.
2. Zabranjivaće se sve štampane stvari, kojima se umanjuje značaj ovih mera naređenih za održavanje slobode, reda i svojine. Po sebi se razume da ostaje netaknuta sloboda javne reči i pisanja, ako se njima ne vređa država i ne izaziva javna demoralizacija.
3. Da se u svakom slučaju nereda sa razornim karakterom prvo preduzimaju oštre mere protiv vođa i moralnih podbadača, bili oni tu ili pravili veštački alibi.
4. Zavodi se obavezna prijava oružja. Ko ne prijavi vatreno oružje i eksplozive, kažnjava se da tri meseci zatvora sa radom.
5. Za sve vreme rada Ustavotvorne skupštine zabranjene su u Beogradu svake manifestacije rastrojnog i uzbudljivog karaktera. Vojnom sudu na suđenje predaju se svi, koji bi istavljali oružani otpor državnim organima sigurnosti.
6. Da se s našeg zemljišta proteraju svi stranci koji bi se smutnjama pridruživali i jačali ih.
7. Da se iz državne službe otpuste svi činovnici viši i niži, koji bi produžili propagandu boljševizmu u našoj zemlji, a da se oduzme pomoć za školovanje svim studentima komunistima.
Inače, glavni autor Obznane je Milorad Drašković, vrlo značajna ličnost tadašnje Srbije, veliki stručnjak za mlekarstvo i uticajan bankar, potom ministar građevine, ministar finansija, pa na kraju i ministar unutrašnjih poslova. Njega je, posle nekoliko neuspešnih atentata, u Delnicama, očigledno kao odmazdu, ubio komunista Alija Alijagić. Alija je jedan od pripadnika Levog terora, koji su smatrali da se komunisti moraju silom, pa i ubistvima, izboriti za svoje ciljeve. Alija je uhapšen, i u zatvoru u Zagrebu – obešen. Zahvaljujući tom ubistvu, nekoliko ulica i škola, posle Drugog svetskog rata, po dolasku na vlast komunista, ponele su njegovo ime. Dobio je ulicu na Petlovom brdu, a na početku ovog veka toj ulici promenili su ime u, gle ironije, – Milorad Drašković, po čoveku koga je Alija ubio.
Ne znam šta mislite o ovome, ali se sećam da su nekih 50 godina kasnije mojim generacijama u školi ispirali mozak da su komunisti mirni, dobri i pošteni ljudi, borci za pravdu i jednakost. Naravno, o brutalnim politički motivisanim ubistvima nije bilo ni reči. Sve pre komunističke vladavine bilo je neodređeno, pod velom tajne, pa verujem da većina vas ove podatke i ne zna. Sa druge strane, iako je stara poslovica da pobednici pišu istoriju, savremenici tog doba, kojima se nije sviđalo partijsko jednoumlje i diktatura proleterijata, sigurno su se užasno osećali dok su gledali kako komunistička vlast po ubicama daje imena školama i ustanovama. Godinama kasnije učili su nas da su to heroji svojom žrtvom zaslužili, ali sam sad sasvim siguran da nije bio pijetet u pitanju, već su komunisti tako slali jasnu poruku svima koji ne dele njihov pogled na svet, kako će se provesti ako se usude da podignu glavu.
O periodu između dva svetska rata u Jugoslaviji, zahvaljujući komunistima, malo se kod nas zna, a u pitanju je očigledno zanimljiv i turbulentan period, koji mnogo govori o našim naravima, ali i objašnjava zašto nam se svakojake ludosti dešavaju kroz istoriju.
I, pitate se vi sad, kakve to veze ima sa ovim u čemu mi danas živimo i šta li to pisac hoće da kaže? Nema nikakave veze, ali ovakve crne stvari teraju na razmišljanje. Taman smo mi malo stariji počeli da zaboravljamo tragične devedesete, deceniju koja je po mnogo čemu nešto najgore što se desilo, ne samo nama na ovim prostorima, već u čitavoj skorijoj svetskoj istoriji; taman smo pomislili da je politika dosadna intelektualna razbibriga uskog kruga povlašćenih, da bismo poslednjih meseci postali svedoci neverovatne količine gneva, koja se, kako parlamentarizam u Srbiji odavno ne funkcioniše, logično, izlila i na ulice. Neko je napisao, čini se kao da je počeo građanski rat rečima. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo, kada bi se sa reči prešlo na dela… A, ako ćemo pošteno, bilo je u poslednje vreme i raznih dela koja neodoljivo podsećaju na devedesete. Višegodišnje divljanje i botovanje na društvenim mrežama moralo je da se proširi i u realan život – Savamala, paljenje kuća, skoro svakodnevne pretnje raznim novinarima, fizički napadi na opozicione političare, divljanje na utakmicama… Ovih dana gledamo kako kriminalci pale, kao u gangsterskim filmovima, gomilu kamiona i građevinskih mašina, čitava preduzeća. Evo, večeras javljaju da je ubijen „biiznismen“ iz Banjaluke, a da su „u razmeni vatre“ ubijena još dvojica i plus jedan ranjen, kao u vreme najžešće prohibicije u Americi. O Škaljarskom i Kavačkom klanu već i vrapci znaju sve. Sa druge strane, već duže vremena većina novinara uopšte se ne bavi novinarstvom, već pukom propagandom, skoro svi propagandom režima, a malobrojni propagandom opozicije, a realnog života u medijima odavno nema, tako da su svi pripremni radovi za apokalipsu temeljno obavljeni, pa iole pažljiviji posmatrač vidi da elementi haosa ozbiljno kucaju na vrata ove napaćene i izmrcvarene zemlje.
Niko živi više ni slovo ne posvećuje ekonomiji i drugim za život važnim stvarima, o, nemilosrdnoj poreskoj otimačini od ovo malo sitnih firmi koje pokušavaju da prežive pod naletima stranog kapitala, Srbija se pretvorila u ogromnu pljuvaonicu u kojoj su se svima toliko istrošile pljuvačne žlezde, da samo što nisu potegli neko ozbiljnije sredstvo za „ubeđivanje“. Svakodnevno po medijima defiluju razni manijaci, puni neke monstruozno sadističke energije koji ubeđuju sluđeni narod da živi fenomenalno, a da za koji mesec, do leta najdalje, tik posle berbe malina, zemljom ima da poteku med i mleko. A ukoliko se bilo ko usudi da takvim nebulozama suprotstavi činjenice, odmah doživljava kanonadu uvreda na društvenim mrežama, a kako vidimo, poslednjih meseci se ne libe i od otvorenih fizičkih pretnji. I nikada se ne zna ko preti, iako i mala deca znaju da se lako dolazi od IP adrese svakog računara ili mobilnog telefona u Srbiji. Što će reći, potpis je jasan, baš kao što sam pomenuo na početku teksta, kada su komunisti po ubicama davali imena školama, da svi dobro znaju šta čeka svakog ko se usudi da pređe na drugu, svetliju, stranu ulice.
I što je najtužnije, ali i najopasnije, u potcenjivanju, vređanju i ismejavanju zdravog razuma, upravo prednjače „novinari“, koji sa novinarstvom, znanjem i zdravom pameću nikakve veze nemaju, ali su postali mejnstrim, citiraju ih i podražavaju mnogi, vlast ih zasipa poreskim novcem, otvaraju im se „kombinacije“.
Šta preostaje normalnom čoveku u ovakva, vučija, vremena u Srbiji? Hiljade i hiljade onih koji ćutke, ali ubrzano, napuštaju zemlju daju kristalno jasan odgovor. A oni, koji iz raznih razloga ostaju ovde? Unutrašnja emigracija? Borba? Ili da pobudali, pa kao i „neki“, ode da se spusti zip lajnom sa Starog grada?
S obzirom da je pred nama Uskrs, najlepši i najradosniji hrišćanski praznik, trudio sam se iz petnih žila da u ovom tekstu ne budem toliko mračan, ali, bojim se, iako bih iz dna duše voleo da nije tako, da je ovde đavo došao po svoje. Daj Bože da ne bude tako, da svetlo pobedi i jednom za svagda otera ovaj mrak.
Toni Stanković (Užička nedelja 1010)
