Ни слободе ни правде

- Годинама касније учили су нас да су то хероји својом жртвом заслужили, али сам сад сасвим сигуран да није био пијетет у питању, већ су комунисти тако слали јасну поруку свима који не деле њихов поглед на свет, како ће се провести ако се усуде да подигну главу -

ПРЕЛЕПА КУЋА СЛИКАРА МИХАЈЛА МИЛОВАНОВИЋА У ЛУЖНИЧКОЈ ДОЛИНИ, КОЈА ЈЕ КОНФИСКОВАНА ПОСЛЕ РАТА И ТЕМЕЉНО УНИШТЕНА. Михајла су комунисти мучили и убили у затвору одмах по успостављању Ужичке републике 1941. године

Прошла је 101 година од оснивања земље које одавно нема – Југославије. С обзиром да смо земља апсурда, не треба да чуди што су, иако се новонастала држава званично звала Краљевина Југославија, комунисти већ 1920. убедљиво победили у већини великих градова, укључујући Загреб и Београд. У Београду је на изборима за градоначелника победио Филип Филиповић, али му нису дозволили да преузме функцију. И не само то, због атентата на њега, краљ Александар је наредио хапшење многих комуниста, између осталих и Филипа Филиповића. Атентатор је био Спасоје Стејић, који је због тога прво осуђен на смрт, па му је касније казна преиначена на 20 година робије. Међутим, Спасоје је, иако мучен, побегао из затвора 1941, па је за време Ужичке републике био члан Врховног штаба, а међу последњима се, заједно са Вуколом Дабићем и Крцуном повукао из Ужица, да би на крају, погинуо на Тјентишту 1943.
Атентат је покушан јер је шест месеци раније краљ донео Обзнану, којом је практично забрањен рад комунистичке партије. Текст Обзнане је врло занимљив:

Обзнана
„1. Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.
2. Забрањиваће се све штампане ствари, којима се умањује значај ових мера наређених за одржавање слободе, реда и својине. По себи се разуме да остаје нетакнута слобода јавне речи и писања, ако се њима не вређа држава и не изазива јавна деморализација.
3. Да се у сваком случају нереда са разорним карактером прво предузимају оштре мере против вођа и моралних подбадача, били они ту или правили вештачки алиби.
4. Заводи се обавезна пријава оружја. Ко не пријави ватрено оружје и експлозиве, кажњава се да три месеци затвора са радом.
5. За све време рада Уставотворне скупштине забрањене су у Београду сваке манифестације растројног и узбудљивог карактера. Војном суду на суђење предају се сви, који би истављали оружани отпор државним органима сигурности.
6. Да се с нашег земљишта протерају сви странци који би се смутњама придруживали и јачали их.
7. Да се из државне службе отпусте сви чиновници виши и нижи, који би продужили пропаганду бољшевизму у нашој земљи, а да се одузме помоћ за школовање свим студентима комунистима.
Иначе, главни аутор Обзнане је Милорад Драшковић, врло значајна личност тадашње Србије, велики стручњак за млекарство и утицајан банкар, потом министар грађевине, министар финансија, па на крају и министар унутрашњих послова. Њега је, после неколико неуспешних атентата, у Делницама, очигледно као одмазду, убио комуниста Алија Алијагић. Алија је један од припадника Левог терора, који су сматрали да се комунисти морају силом, па и убиствима, изборити за своје циљеве. Алија је ухапшен, и у затвору у Загребу – обешен. Захваљујући том убиству, неколико улица и школа, после Другог светског рата, по доласку на власт комуниста, понеле су његово име. Добио је улицу на Петловом брду, а на почетку овог века тој улици променили су име у, гле ироније, – Милорад Драшковић, по човеку кога је Алија убио.
Не знам шта мислите о овоме, али се сећам да су неких 50 година касније мојим генерацијама у школи испирали мозак да су комунисти мирни, добри и поштени људи, борци за правду и једнакост. Наравно, о бруталним политички мотивисаним убиствима није било ни речи. Све пре комунистичке владавине било је неодређено, под велом тајне, па верујем да већина вас ове податке и не зна. Са друге стране, иако је стара пословица да победници пишу историју, савременици тог доба, којима се није свиђало партијско једноумље и диктатура пролетеријата, сигурно су се ужасно осећали док су гледали како комунистичка власт по убицама даје имена школама и установама. Годинама касније учили су нас да су то хероји својом жртвом заслужили, али сам сад сасвим сигуран да није био пијетет у питању, већ су комунисти тако слали јасну поруку свима који не деле њихов поглед на свет, како ће се провести ако се усуде да подигну главу.
О периоду између два светска рата у Југославији, захваљујући комунистима, мало се код нас зна, а у питању је очигледно занимљив и турбулентан период, који много говори о нашим наравима, али и објашњава зашто нам се свакојаке лудости дешавају кроз историју.
И, питате се ви сад, какве то везе има са овим у чему ми данас живимо и шта ли то писац хоће да каже? Нема никакаве везе, али овакве црне ствари терају на размишљање. Таман смо ми мало старији почели да заборављамо трагичне деведесете, деценију која је по много чему нешто најгоре што се десило, не само нама на овим просторима, већ у читавој скоријој светској историји; таман смо помислили да је политика досадна интелектуална разбибрига уског круга повлашћених, да бисмо последњих месеци постали сведоци невероватне количине гнева, која се, како парламентаризам у Србији одавно не функционише, логично, излила и на улице. Неко је написао, чини се као да је почео грађански рат речима. Не смем ни да помислим шта би било, када би се са речи прешло на дела… А, ако ћемо поштено, било је у последње време и разних дела која неодољиво подсећају на деведесете. Вишегодишње дивљање и ботовање на друштвеним мрежама морало је да се прошири и у реалан живот – Савамала, паљење кућа, скоро свакодневне претње разним новинарима, физички напади на опозиционе политичаре, дивљање на утакмицама… Ових дана гледамо како криминалци пале, као у гангстерским филмовима, гомилу камиона и грађевинских машина, читава предузећа. Ево, вечерас јављају да је убијен „биизнисмен“ из Бањалуке, а да су „у размени ватре“ убијена још двојица и плус један рањен, као у време најжешће прохибиције у Америци. О Шкаљарском и Кавачком клану већ и врапци знају све. Са друге стране, већ дуже времена већина новинара уопште се не бави новинарством, већ пуком пропагандом, скоро сви пропагандом режима, а малобројни пропагандом опозиције, а реалног живота у медијима одавно нема, тако да су сви припремни радови за апокалипсу темељно обављени, па иоле пажљивији посматрач види да елементи хаоса озбиљно куцају на врата ове напаћене и измрцварене земље.
Нико живи више ни слово не посвећује економији и другим за живот важним стварима, о, немилосрдној пореској отимачини од ово мало ситних фирми које покушавају да преживе под налетима страног капитала, Србија се претворила у огромну пљуваоницу у којој су се свима толико истрошиле пљувачне жлезде, да само што нису потегли неко озбиљније средство за „убеђивање“. Свакодневно по медијима дефилују разни манијаци, пуни неке монструозно садистичке енергије који убеђују слуђени народ да живи феноменално, а да за који месец, до лета најдаље, тик после бербе малина, земљом има да потеку мед и млеко. А уколико се било ко усуди да таквим небулозама супротстави чињенице, одмах доживљава канонаду увреда на друштвеним мрежама, а како видимо, последњих месеци се не либе и од отворених физичких претњи. И никада се не зна ко прети, иако и мала деца знају да се лако долази од IP адресе сваког рачунара или мобилног телефона у Србији. Што ће рећи, потпис је јасан, баш као што сам поменуо на почетку текста, када су комунисти по убицама давали имена школама, да сви добро знају шта чека сваког ко се усуди да пређе на другу, светлију, страну улице.
И што је најтужније, али и најопасније, у потцењивању, вређању и исмејавању здравог разума, управо предњаче „новинари“, који са новинарством, знањем и здравом памећу никакве везе немају, али су постали мејнстрим, цитирају их и подражавају многи, власт их засипа пореским новцем, отварају им се „комбинације“.
Шта преостаје нормалном човеку у оваква, вучија, времена у Србији? Хиљаде и хиљаде оних који ћутке, али убрзано, напуштају земљу дају кристално јасан одговор. А они, који из разних разлога остају овде? Унутрашња емиграција? Борба? Или да побудали, па као и „неки“, оде да се спусти зип лајном са Старог града?
С обзиром да је пред нама Ускрс, најлепши и најрадоснији хришћански празник, трудио сам се из петних жила да у овом тексту не будем толико мрачан, али, бојим се, иако бих из дна душе волео да није тако, да је овде ђаво дошао по своје. Дај Боже да не буде тако, да светло победи и једном за свагда отера овај мрак.

Тони Станковић (Ужичка недеља 1010)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.