MUZIČKE ROK LEGENDE: GRUPA FENIKS
Četiri decenije su prošlo kada su po prvi put zajedno zasvirali u nekadašnjem Domu vojske, današnjem Gradskom kulturnom centru. Mladi i dugih kosa, puni entuzijazma brzo su postali popularni u Užicu, a i šire. Ubrzo se čulo za „Fenikse“, koji su takoreći i začetnici rok bendova u Užicu. Nekoliko godina su svirali zajedno, žarili po tadašnjim užičkim salama, onda se ugasili, pa ponovo sastali i odsvirali nekoliko koncerata, a potom ponovo razišli. Užička nedelja je uspela da bar nakratko sastavi ponovo nekoliko članova „Feniksa“. Slobodan Despotović – Boban, gitara, Boban Radojević – pevač i Dragoljub Zumberović – Mato, bubnjevi, sećaju se tih davnih godina. Oni su u ovom razgovoru podsetili starije generacije, a mlađima dočarali, kako se nekada živelo u Užicu, a sve iz ugla rokera.
Pored njih u toj nekoj prvoj postavi još su bili Zoran Trmčić – Trle, bas i Zoran Vuković – Trunto, klavijature.
– Prva svirka nam je bila 1975. godine u današnjem Gradskom kulturnom centru, a nekadašnjem Domu vojske. Posle toga krenule se igranke u Gimanziji. Prva je bila u unutrašnjem dvorištu, a posle su bile u svečanoj sali – seća se Mato, a Boban gitarista dodaje:“To je bila sadašnja svečana sala i učionica koja se nalazila do nje, ali između nije bio zid, nego harmonika vrata. Vikendom, petkom i subotom, otvarala su se ta vrata, klupe su se sklanjale u stranu i pravio podijum, i onda se taj prostor koristio za okupljanje“.
Njihova popularnost je brzo rasla, pa je tako velika sala na svakoj svirci bila prepuna.
– Prodavalo se i po hiljadu karata, a to je danas nezamislivo i poznatijim bednovima. I uvek nam je bilo puno i krcato, uvek se tražila karta više. Dolazili su iz svih škola u Užicu, a i stariji. Dolazili su gimnazijalci, ali dolazile su i gimnazijalke – kaže Mato, a Boban gitarista ga dopunjuje:“Što je jako bilo bitno u to vreme“.
A kako je sve to izgledalo, šta se sviralo i slušalo, seća se Boban gitarista.
– U to vreme svirali smo najviše strane pesme, a od domaćih najčešće pesme od grupe „Tajm“. Cela ta naša svirka nije bila samo golo skidanje. Mi smo u svaku pesmu unosili nešto svoje, improvizacije, nadogradnje u muzičkom ili vokalnom smislu. Nije to bila prosta reprodukcija i to nam je jako prijalo. Nikada nijednu pesmu nismo odsvirali isto i stalno je dobro zvučalo. Znalo se da petkom uveče, posle časova počinje svirka, negde oko 8 sati uveče. Oko 7 su se završavali časovi i onda smo velikom brzinom pripremali salu, a potom iznosili instrumente iz jedne prostorije u prizemlju, koju smo koristili, na drugi sprat. Tu gde je bila veća prostorija bila je bina i tu je bilo svetlije, a druga prostorija je bila u mraku. Svirali smo te neke brze blokove, a onda spore za ples. E sada, ako neko nije bio siguran da li se sviđa nekoj devojci i da te ne otkači, plesalo se u svetlijem delu. Plesalo se na nekoj distanci i svima je sve jasno, da kod nje nema prolaza i ide se dalje. Igranke su trajale do ponoći – objasnili su gitarista i pevač „Feniksa“.
– Svakog vikenda smo imali svirku i bio je to solidan džeparac. Svi su dobro prolazili. I prodavci pića, i prodavci karata, a i mi. Vrlo često se dešavalo da završimo igranku u Gimnaziji, a onda odemo na lepinje kod Šuljage. Mi puni para i jedemo, a mogli smo dobro da pojedemo. A onda sutradan na voz za Beograd, iz Beograda za Trst, jer smo imali viška para. Tu kupimo farmerke, ploče, majice, patike, pa se vratimo i opet čekamo sledeći vikend, pa iznova – seća se Mato.
Ipak, nije moglo da se prođe bez tuča.
– Skoro nijedna svirka u Gimnaziji nije mogla da prođe bez manje ili veće tuče. Malo su na nas neki momci bili ljubomorni, tada smo ih zvali mafijaši, a mi smo bili ili rokeri ili hipici, i tu je stalno bilo neke netrpeljivosti. Naravno, mi nismo nikad započinjali tuču, niti smo bili krivi za ijednu. Ali, braneći to neko društvo, devojke, mi smo hteli-ne hteli morali da učestvujemo. I uvek smo pobeđivali. Ali, to su bile tuče sa pesnicama, poštene – kazao je Mato.
– Nisu to bile samo svirke u Gimnaziji. Ostalih dana sedeli smo uveče na Skalinama na plaži sa gitarima, pa dođu ljudi, naročito devojke, pa smo pevali zajedno i svirali. Baš je to bilo opušteno vreme – priča Boban pevač, a Mato dodaje:“ Te četiri godine, od 1975. – 1979., bile su dobre, možda i najlepše u našim životima“.
Kako je grupa dobila ime Feniks? Boban pevač sleže ramenima i kaže da i danas ne zna kako je grupa dobila ime, a njegov imenjak se takođe ne seća. Zato Mato dobro pamti.
– Skoro na samom početku našeg postanka, pošao sam na probu i čujem od nekih drugara da u tim prostorijama u Gimnaziji sviraju neki „Feniksi“. Gledam i pitam se ko bi to mogao biti. Kada uđoh, vidim ovi moji – kazao je Boban pevač.
– Pre nas je u Gimnaziji bio jedan orkestar koji se zvao Veliki gimnazijski orkestar. Tu su svirali Ljupče (Ljubodrag Vukadinović), Miki Soda (Miroslav Stanojević) i još neki, ne mogu trenutno da se setim baš svih. Onda smo, kao sledeća generacija, došli mi i mislim da smo počeli svirku pod tim imenom. Posle, jedan dan smo sedeli, čini mi se kod Trla kući, i dogovarali se o imenu. Između svih predloga, da li smo nešto čitali, pomenuli smo Feniks, ptica koja se rađa iz pepela, da ne može faktički da umre, da večno traje. I to smo shvatili kao super. Ali, kasnije se ispostavilo da je skoro svaki grad u Srbiji imao svoje neke „Fenikse“ – objasnio je Mato.
Na prvoj svirci „Feniksa“ nije bilo Bobana pevača. Boban gitarista i Mato kažu da je on u to vreme već bio zvezda.
– On nije učestvovao na prvoj svirci, jer je on tada već bio zvezda. Onda smo ga umolili da dođe da peva sa nama, pa je pristao. Bio je zvezda u odnosu na nas – kaže Boban gitarista.
– Tada sam bio na takmičenju pevača amatera koje je bilo u hali. Na to takmičenje su dolazili pevači iz svih Titovih gradova u staroj Jugoslaviji i zvalo se „Titovi gradovi“ – pojasnio je Boban pevač.
Nabavka instrumenata, duga kosa i škola
Bili su mladi i oskudni sa instrumentima. Nabavka instrumenata je za njih posebna priča.
– Imali smo nešto od instrumenata, ali ne sve. Profesor Korać je voleo nešto da petlja oko muzike i zahvaljujući njemu, tadašnja Valjaonica bakra i aluminijuma sponzorisala je kupovinu i to dobrih instrumenata. Imala je svoje predstavništvo u Americi, Njujorku. Nismo mi dobili komplentne instrumente, već Gimnazija. Ti instrumenti su u to vreme za nas su bili kao spejs-šatl. Imali smo jednu prostoriju u školi, kod dvorišta, gde su stajali instrumenti. Imali smo ključ od te prostorije i tu smo vežbali. Stvarno smo uživali – kaže Boban gitarista, a Mato dodaje:“Mi smo sačuvali te instrumenta, a oni koji su došli posle nas, ne znam“.
Zbog svirke propuštali su mnoge časove, ocene su bile šarene, a u to vreme imali su duge kose, koje profesori nisu baš voleli. Ipak, zbog dobre muzike mnogi profesori su im gledali kroz prste.
– Kada je u pitanju duga kosa, profesori nam nisu pravili probleme, jer smo bili uredni. Čuvenom profesoru nacrtne geometrije, Cuciću, smetala je naša duga kosa, pa smo vezivali repove. Govorio nam je:“Samo da ja ne vidim tu kosu, vežite rep i biće u redu. Doduše znali smo tu nacrtnu geometriju, tako da nam sa te strane nije mogao ništa – kazao je Boban gitarista, a onda nastavlja priču kako su on i Boban pevač prošli hemiju.
– Iskreno rečeno, pomagala nam je ta svirka kod profesora. Svirali smo i profesorima u nastavničkoj zbornici. Bila su to lepa vremena, malo, malo pa neki povod za svirku. Profesorima smo dovodili i ponekog harmonikaša, jer su voleli da slušaju harmoniku i tako kombinovano, mi smo sve u svemu zadovaljavali naše profesore. Evo primera kako smo prošli hemiju. Uveče smo imali svirku u Gimnaziji. Svirali smo i popili koju, zajedno sa profesorima. Tu je bila i profesorka hemije Vida Savić, koja je volela više dečake od devojčica. Sve su nas ove mlađe profesorke volele. I posle završetka svirke, dok smo odneli instrumente u tu našu prostoriju, dva sprata niže, kući smo došli posle ponoći, a ujutru je trebalo da idemo u školu i prva dva časa su bila hemija. Imali smo pismeni iz hemije i to je bilo zadnje polugodište, i šta tu dobiješ to ti je. Pojma nemamo, ni jedan, ni drugi, iako smo bili matematički smer. Kaže profesorka da svi damo knjige, da sve stavimo na katedru, a nas dvojicu pošalje u zadnju klupu. Pet zadataka na tabli, izvolite radite. Gledamo od koga da prepišemo, ali nema. Posle dvadesetak minuta profesorka se šetka i priđe nama. Zagrli nas i kaže:“Joj, ja se još nisam rastreznila“. Kažemo joj:“Ma i mi smo popili“. Ode ona i gledam šta radi. Uzela je jednu knjigu i opet se šetka, a onda priđe nama, da nam knjigu i kaže nam prepišemo. Ali, šta da prepišemo kada ne znamo ni u knjizi da se snađemo. Listamo, a ona nas gleda. „Šta je problem?“ pita ona. Mi kažemo:“Ne znamo da se snađemo“. Pita koja nam je ocena dovoljna, mi joj kažemo da bi bili zadvoljni sa dvojkama, a ona nam pokaže šta da prepišemo i tako mi položimo hemiju – seća se Boban gitarista.
– Tako sam ja slično prošao iz fizike kod profesora Miša Vasa. Nas dvojica smo polagali razredni ispit, jer smo imali žuticu u toku godine, pa dugo nismo išli u školu. Pita nas profesor da li smo se spremili, mi naravno kažemo da nismo, a on nam kaže da brzo prepišemo, dok ostali profesori nisu došli. I taman što počesmo, dođe Toma, čuveni profesor odbrane. Neprijatno Vasu i nama. Onda on pozva Tomu da gledaju nešto kroz prozor. Ovaj priđe i poče da mu pokazuje kako se pravi zgrada Lepa Brena i čoveka koji stoji na vrhu. On taman pođe da se okrene, a Vas ga uhvati za vrat i tako pet do šest puta, dok mi nismo prepisali, taman za dvojke – seća se Mato.
Sva trojica naših sagovornika se slažu da su na neki način u Užicu otvorili eru dugokosih srednjoškolaca.
– Nije bilo ljudi sa dugim kosama u Užicu. Možda njih pet do šest, pa mi, a posle nas mnogi – kazao je Boban gitarista.
Retko kada su imali problema zbog kose, ali ih je ponekad bilo.
– Prošao je taj gimnazisjki period i svirao sam u KUD-u „Prvi partizan“. Trebalo je da idemo u Francusku na turneju i meni je bio uslov da se ošišam, jer ne ide duga kosa sa narodnom nošnjom i tom stilu. Ja sam onda odlučio da ne idem i onda kada su shvatili da sam ozbiljan, tražili su kompromis. Ja nisam hteo da popustim, nisam hteo da se šišam. Jedino na šta sam pristao je da vežem rep i da ga podvučem pod košulju. Njima se to svidelo i išao sam u Francusku, a nisam se pošišao – priča Mato.
Ipak, došlo je vreme kada su morali da se odreknu duge kose i to im je jako teško palo.
– U to vreme, posle prve godine fakulteta išlo se 15 dana na studentsku vojnu vežbu u Gornji Milanovac. Podesilo se tako da bude ceo naš bend. Najgore nam je palo što smo morali svi da se ošišamo, plakali smo. Nismo mogli sami sebe da prepoznamo, a kamoli drugi. Kada smo se vratili u Užice, pola ljudi nas nije prepoznalo – kazao je Boban.
Njihovi roditelji nisu im mnogo branili da se bave muzikom.
– Evo, na primer, baš tada kada smo bili u Gornjem Milanovcu, video sam da moja, sada pokojna majka, i nije bila toliko protiv moje muzike. Mi smo videli u da u Gornjem Milanovcu u Domu vojske ima instrumenata, samo nema gitare. Zovnem majku da mi donese gitaru. Iako je grdila, ali, majka, ko majka, dolazi sutradan i nosi tešku gitaru. Kažem joj:“Majka, hvala ti“, a ona me opet grdi i kaže:“Ceo Gornji Milanovac se za mnom okreće i viče, gle babu rokerku“. Posle se brzo odobrovoljila, a mi smo održali svirku – seća se Boban gitarista.
Mato se seća kako je odobrovoljio svog oca.
– Posle jedne svirke za Novu godinu, došao sam kući i izvadio iz džepa pare koje sam zaradio to veče. To je bilo mnogo više nego što je moj otac, vojno lice i u to vreme dobro plaćen, primao platu. Otac je, po vojničkom principu, zakazao sastanak posle ručka. Pitao me je da li mislim da se bavim muzikom u budućnosti. Ja sam rekao da, a onda mi je rekao da nisam više na njegovom budžetu. Imao sam tada nepunih 16 godina – kazao je Mato.
Posle Gimnazije
I posle tih gimnazijskih svirki i dana, došlo je vreme da svako odabere svoj životni put. Neki su otišli na fakultete, neki su počeli nešto drugo da rade. Ipak, jedan deo „Feniksa“ ostao je još malo zajedno, sa promenom nekih članova.
– Prvi je došao Ljubiša Dimitrijević – Ljušo (on je sada pokojni) i on je zamenio Trla, kasnije je došao Velibor Gerzić – Veco svirao je bas, a Ljubiša je prešao na ritam gitaru i umesto Zorana Trunta došao je Predrag Jovanović – Pežon. Promene su došle zbog odlaska na fakultet, svi smo imali neke svoje ambicije. Ta nova postava je bila dobra ekipa. Sticajem okolnosti Boban, i drugi Boban i Ljubiša su zajedno otišli na fakultet u Kragujevac, a Trle u Beograd na DIF – kazao je Mato.
– Odlična je to postava bila. Sećam se 1981. godine. Bili smo na gitarijadi u Zaječaru i ušli smo u finalno veče. Po nekim nezvaničnim pričama bili smo najbolji, osvojili smo prvu nagradu za tekst naše autorske pesme „Rađanje“, ali je tad pobedio „Pauk“ iz Zavidovića iz Bosne, po nekom tada, kako smo mi komentarisali, ključu, da svake godine pobedi grupa iz neke druge republike. Ali, nismo se nikada bunili – rekao je Boban gitarista.
– Očigledno je kod nas bilo nedostatka ambicija, jer nikada nismo imali veliku želju da se nešto proslavimo. Jednostavno, voleli smo samo da sviramo, da se družimo.
U međuvremenu su svi nabavili sve dobre instrumente, jer su stari ostali u Gimnaziji.
– Prvi je Trle kupio čuveno Maršal pojačalo, dve kutije. Kada smo ga videli, stali smo ispred njega, kao ispred Tita i plakali. Onda je Boban kupio dva Voksa, ja kupio bubnjeve i to vrhunske bubnjeve, na kojima i danas sviram. Ne bih ih dao ni za šta na svetu. Gitare su bile vrhunske, a Boban pevač je kupio ozvučenje. Vrlo brzo smo se obezbedili da budemo samostalni – kazao je Mato.
– Da bude sve ozbiljna priča nabavili smo kombi, koji je stajao kod svake bele kuće da bi mu točili vodu, pošto je često prokuvavao. Instrumenti su bili vrhunski, ali je kombi bio užas. Pravili smo i lajt šou, što je u to vreme bilo vrh. Nisi imao gde da kupiš lajt šou, pa smo ga zato i pravili – dodao je Boban gitarista.
Svirali su po svim salama u Užicu i okolini, pa i dalje. Popularnost „Feniksa“ je bila velika. Naši sagovornici imaju lepa sećanja na te svirke, ali je Mato izdvojio njihov odlazak za Svilajnac.
-Dobro se sećam naše svirke, doduše, pre putovanja do Svilajnca. Bilo gde da smo putovali, išli smo tim našim kobijem i obavezno je neko od nas morao da leži na instrumentima, na pola metra od plafona. Zbog stanja kombija, mi smo kasnili na taj koncert nekoliko sati. Ubeđeni smo bili da je sve propalo, da se publika razišla. Ali, kada smo došli pred salu, ona krcato puna. Kako smo došli, oni su počeli da nam iznose instrumente, samo što pre da počnemo da sviramo. I sutradan smo tu imali svirku, i sve je bilo sjajno. Nije bilo mobilnih telefona da se tada javi, a i sa fiksnim tada je bilo teško – seća se Mato.
Svirali su uglavnom stranu rok muziku, pesme od domaćih tadašnjih rok grupa, ali imali su svoje autorske pesme.
– Imali smo tri autorske pesme. Međutim, koliko god ta pesma „Rađenje“ bila dobra, koju i danas slušaju neki klinci, jer se prenosi sa generacije na generaciju, teško je bilo, kao i danas, da postane popularna u celoj državi. I danas, ovi neki novi klinci, iako imaju autorsku muziku, iako je to jako dobro, čim je ponude na nekoj svirci nema prolaza, jer nije poznata pesma. Onda moraš da budeš jako strpljiv i uporan da to forsiraš. Međutim, onaj ko te doveo na svirku neće to, hoće malo više komercijalne pesme – kaže Mato i dodaje da su od užičkih grupa u tom pogledu jedino uspeli „Kilo i po“ i posle njih „Tina“.
Toliko vremena zajedno pratile su i svađe, ali ne toliko česte.
– Bilo je svađa, ali svaka svađa se završi na probi. Najviše smo se svađali oko repertoara, ko kako svira, ko kako peva. Ali, posle koncerta shvatimo da je očigledno bilo sve kako treba – kazao je Boba pevač.
„Feniksi“ se sećaju i svog oproštajnog koncerta u nekadašnjoj Sokolani, koja danas ne postoji. Tu su, pre tog oproštajnog koncerta, bili pred grupa Bijelom dugmetu. A poslednji koncert je bio prepun …
Kada su se ugasili „Feniksi“, Boban gitarista, Zoran Trunto i Mato su otišli u „Kilo i po“. Tu su svirali jedno vreme, a onda su opet, svak svojim putem.
– Svirali smo povremeno. Zadnje naše okupljanje je bilo 2001. godine ili 2002. godine. Svirali smo sa Bajagom na trgu i možda još dve do tri svirke, a onda kraj. Nismo se više okupljali – kazao je Mato.
Poslednje okupljanje
A to njihovo novo okupljanje 2002. godine, ne baš u istom sastavu, bilo je zanimljivo.
– Umalo se ne poubijasmo na probama. Niko ništa ne zna. I tada smo odsvirali tri do četiri svirke i ja sam rekao da više ne mogu. Onda su me mrzeli dve godine – kaže Boban pevač.
– Ne znam ko je dao ideju da se ponovo okupimo, mada smo se uželili takvog zajedničkog druženja, iako naše druženje ovako nikada nije prestalo. Sećam se te prve probe, takozvane suve probe. Otišli smo kod Ljubiše i to nije ni na šta ličilo. Niko ništa nije znao, ni da otpeva, ni da odsvira, ali zbog naše upornosti koju imamo u svemu, uspeli smo da postanemo ponovo dobri. Vežbali smo šest meseci, jer smo baš bili zarđali, sem onih koji su se još uvek aktivno bave muzikom. I te godine smo imali tih nekoliko svirki i opet se rasturili, do sledećeg rađanja – kazao je Boban gitarsita.
– Možda smo bili zarđali, ali kada smo držali koncert, ta svirka je bila kao nijedna do tada. Neko je to zabeležio i sada, posle 15 godina kada preslušam, baš vidim da je to bila veoma, veoma dobra svirka. Tada smo imali i dva ženska vokala, Božanu i Anušku. Mnogo je to lepo zvučalo – kaže Mato, a onda u šali dodaje:
– Tek je od naše prve svirke prošlo 40 godina, pa se možda ponovo okupimo. To je sada popularno, to sada radi Parni valjak, JU grupa. Oni su svi stariji od nas, pa što se ne bismo i mi okupili – dodaju u šali.
I na kraju na pitanje da li ima rokenrola još u Užicu, Mato kaže:
– U naše vreme bilo je oko 15 rok bendova. Sviralo se svuda, ali mi kada dođemo, obarali smo sve rekorde u poseti. Tako je bilo. Za divno čudo, u Užicu je opstao taj trend rok bendova. Evo, i sada ih ima. Nažalost, tu nema para i mnogi propadaju, pa se ponovo nešto pravi. Ali, stalno se nešto dešava, jer ljudi očigledno imaju želju i volju za tom muzikom. Znači, nije crk’o rokenrol. Bio je neki kontakt program pre nekoliko godina, gde se pričalo da je u Srbiji crkao rokenrol, a sedam dana pre te emisije, bio je jedan koncert u Užicu, za sećanje na Ljubišu bubnjara, gde je sviralo 14 rok bndova iz Užica. Došlo mi je bilo da se javim i kažem da malo svrate do Užica, da vide šta se dešava, jer ne prođe sedam dana, da na par mesta nema neka rok svirka. Kada ima neko raspoložen da organizuje takvu svirku, vidi se koliko ljudi vole tu muziku. I ti koncerti su uglavnom puni. Dođe oko 200 ljudi i to je danas puno, ali za vreme Feniksa to je bila smešna cifra – rekao je Mato.
Danas se aktivno muzikom bave Mato i Trunto, a aktivan je i Veco, samo manje. Boban više ne peva, ali zato mu se sin bavi muzikom, svira gitaru.
Zvezdana Gligorijević
