početak AKTUELNO У Ужицу није умро рокенрол!

У Ужицу није умро рокенрол!

od Užička Nedelja
921 pregleda

feniks užice
МУЗИЧКЕ РОК ЛЕГЕНДЕ: ГРУПА ФЕНИКС
Четири деценије су прошло када су по први пут заједно засвирали у некадашњем Дому војске, данашњем Градском културном центру. Млади и дугих коса, пуни ентузијазма брзо су постали популарни у Ужицу, а и шире. Убрзо се чуло за „Фениксе“, који су такорећи и зачетници рок бендова у Ужицу. Неколико година су свирали заједно, жарили по тадашњим ужичким салама, онда се угасили, па поново састали и одсвирали неколико концерата, а потом поново разишли. Ужичка недеља је успела да бар накратко састави поново неколико чланова „Феникса“. Слободан Деспотовић – Бобан, гитара, Бобан Радојевић – певач и Драгољуб Зумберовић – Мато, бубњеви, сећају се тих давних година. Они су у овом разговору подсетили старије генерације, а млађима дочарали, како се некада живело у Ужицу, а све из угла рокера.

Поред њих у тој некој првој постави још су били Зоран Трмчић – Трле, бас и Зоран Вуковић – Трунто, клавијатуре.
– Прва свирка нам је била 1975. године у данашњем Градском културном центру, а некадашњем Дому војске. После тога кренуле се игранке у Гиманзији. Прва је била у унутрашњем дворишту, а после су биле у свечаној сали – сећа се Мато, а Бобан гитариста додаје:“То је била садашња свечана сала и учионица која се налазила до ње, али између није био зид, него хармоника врата. Викендом, петком и суботом, отварала су се та врата, клупе су се склањале у страну и правио подијум, и онда се тај простор користио за окупљање“.
Њихова популарност је брзо расла, па је тако велика сала на свакој свирци била препуна.
– Продавало се и по хиљаду карата, а то је данас незамисливо и познатијим бедновима. И увек нам је било пуно и крцато, увек се тражила карта више. Долазили су из свих школа у Ужицу, а и старији. Долазили су гимназијалци, али долазиле су и гимназијалке – каже Мато, а Бобан гитариста га допуњује:“Што је јако било битно у то време“.

FENIKS 2 - CRNO-BELA umanjena

А како је све то изгледало, шта се свирало и слушало, сећа се Бобан гитариста.
– У то време свирали смо највише стране песме, а од домаћих најчешће песме од групе „Тајм“. Цела та наша свирка није била само голо скидање. Ми смо у сваку песму уносили нешто своје, импровизације, надоградње у музичком или вокалном смислу. Није то била проста репродукција и то нам је јако пријало. Никада ниједну песму нисмо одсвирали исто и стално је добро звучало. Знало се да петком увече, после часова почиње свирка, негде око 8 сати увече. Око 7 су се завршавали часови и онда смо великом брзином припремали салу, а потом износили инструменте из једне просторије у приземљу, коју смо користили, на други спрат. Ту где је била већа просторија била је бина и ту је било светлије, а друга просторија је била у мраку. Свирали смо те неке брзе блокове, а онда споре за плес. Е сада, ако неко није био сигуран да ли се свиђа некој девојци и да те не откачи, плесало се у светлијем делу. Плесало се на некој дистанци и свима је све јасно, да код ње нема пролаза и иде се даље. Игранке су трајале до поноћи – објаснили су гитариста и певач „Феникса“.
– Сваког викенда смо имали свирку и био је то солидан џепарац. Сви су добро пролазили. И продавци пића, и продавци карата, а и ми. Врло често се дешавало да завршимо игранку у Гимназији, а онда одемо на лепиње код Шуљаге. Ми пуни пара и једемо, а могли смо добро да поједемо. А онда сутрадан на воз за Београд, из Београда за Трст, јер смо имали вишка пара. Ту купимо фармерке, плоче, мајице, патике, па се вратимо и опет чекамо следећи викенд, па изнова – сећа се Мато.
Ипак, није могло да се прође без туча.

FENIKS 1 - CRNO-BELA umanjena

– Скоро ниједна свирка у Гимназији није могла да прође без мање или веће туче. Мало су на нас неки момци били љубоморни, тада смо их звали мафијаши, а ми смо били или рокери или хипици, и ту је стално било неке нетрпељивости. Наравно, ми нисмо никад започињали тучу, нити смо били криви за иједну. Али, бранећи то неко друштво, девојке, ми смо хтели-не хтели морали да учествујемо. И увек смо побеђивали. Али, то су биле туче са песницама, поштене – казао је Мато.
– Нису то биле само свирке у Гимназији. Осталих дана седели смо увече на Скалинама на плажи са гитарима, па дођу људи, нарочито девојке, па смо певали заједно и свирали. Баш је то било опуштено време – прича Бобан певач, а Мато додаје:“ Те четири године, од 1975. – 1979., биле су добре, можда и најлепше у нашим животима“.
Како је група добила име Феникс? Бобан певач слеже раменима и каже да и данас не зна како је група добила име, а његов имењак се такође не сећа. Зато Мато добро памти.
– Скоро на самом почетку нашег постанка, пошао сам на пробу и чујем од неких другара да у тим просторијама у Гимназији свирају неки „Феникси“. Гледам и питам се ко би то могао бити. Када уђох, видим ови моји – казао је Бобан певач.
– Пре нас је у Гимназији био један оркестар који се звао Велики гимназијски оркестар. Ту су свирали Љупче (Љубодраг Вукадиновић), Мики Сода (Мирослав Станојевић) и још неки, не могу тренутно да се сетим баш свих. Онда смо, као следећа генерација, дошли ми и мислим да смо почели свирку под тим именом. После, један дан смо седели, чини ми се код Трла кући, и договарали се о имену. Између свих предлога, да ли смо нешто читали, поменули смо Феникс, птица која се рађа из пепела, да не може фактички да умре, да вечно траје. И то смо схватили као супер. Али, касније се испоставило да је скоро сваки град у Србији имао своје неке „Фениксе“ – објаснио је Мато.
На првој свирци „Феникса“ није било Бобана певача. Бобан гитариста и Мато кажу да је он у то време већ био звезда.
– Он није учествовао на првој свирци, јер је он тада већ био звезда. Онда смо га умолили да дође да пева са нама, па је пристао. Био је звезда у односу на нас – каже Бобан гитариста.
– Тада сам био на такмичењу певача аматера које је било у хали. На то такмичење су долазили певачи из свих Титових градова у старој Југославији и звало се „Титови градови“ – појаснио је Бобан певач.

Набавка инструмената, дуга коса и школа

Били су млади и оскудни са инструментима. Набавка инструмената је за њих посебна прича.
– Имали смо нешто од инструмената, али не све. Професор Кораћ је волео нешто да петља око музике и захваљујући њему, тадашња Ваљаоница бакра и алуминијума спонзорисала је куповину и то добрих инструмената. Имала је своје представништво у Америци, Њујорку. Нисмо ми добили комплентне инструменте, већ Гимназија. Ти инструменти су у то време за нас су били као спејс-шатл. Имали смо једну просторију у школи, код дворишта, где су стајали инструменти. Имали смо кључ од те просторије и ту смо вежбали. Стварно смо уживали – каже Бобан гитариста, а Мато додаје:“Ми смо сачували те инструмента, а они који су дошли после нас, не знам“.
Због свирке пропуштали су многе часове, оцене су биле шарене, а у то време имали су дуге косе, које професори нису баш волели. Ипак, због добре музике многи професори су им гледали кроз прсте.
– Када је у питању дуга коса, професори нам нису правили проблеме, јер смо били уредни. Чувеном професору нацртне геометрије, Цуцићу, сметала је наша дуга коса, па смо везивали репове. Говорио нам је:“Само да ја не видим ту косу, вежите реп и биће у реду. Додуше знали смо ту нацртну геометрију, тако да нам са те стране није могао ништа – казао је Бобан гитариста, а онда наставља причу како су он и Бобан певач прошли хемију.
– Искрено речено, помагала нам је та свирка код професора. Свирали смо и професорима у наставничкој зборници. Била су то лепа времена, мало, мало па неки повод за свирку. Професорима смо доводили и понеког хармоникаша, јер су волели да слушају хармонику и тако комбиновано, ми смо све у свему задоваљавали наше професоре. Ево примера како смо прошли хемију. Увече смо имали свирку у Гимназији. Свирали смо и попили коју, заједно са професорима. Ту је била и професорка хемије Вида Савић, која је волела више дечаке од девојчица. Све су нас ове млађе професорке волеле. И после завршетка свирке, док смо однели инструменте у ту нашу просторију, два спрата ниже, кући смо дошли после поноћи, а ујутру је требало да идемо у школу и прва два часа су била хемија. Имали смо писмени из хемије и то је било задње полугодиште, и шта ту добијеш то ти је. Појма немамо, ни један, ни други, иако смо били математички смер. Каже професорка да сви дамо књиге, да све ставимо на катедру, а нас двојицу пошаље у задњу клупу. Пет задатака на табли, изволите радите. Гледамо од кога да препишемо, али нема. После двадесетак минута професорка се шетка и приђе нама. Загрли нас и каже:“Јој, ја се још нисам растрезнила“. Кажемо јој:“Ма и ми смо попили“. Оде она и гледам шта ради. Узела је једну књигу и опет се шетка, а онда приђе нама, да нам књигу и каже нам препишемо. Али, шта да препишемо када не знамо ни у књизи да се снађемо. Листамо, а она нас гледа. „Шта је проблем?“ пита она. Ми кажемо:“Не знамо да се снађемо“. Пита која нам је оцена довољна, ми јој кажемо да би били задвољни са двојкама, а она нам покаже шта да препишемо и тако ми положимо хемију – сећа се Бобан гитариста.

FENIKS_NASLOVNA umanjena

– Тако сам ја слично прошао из физике код професора Миша Васа. Нас двојица смо полагали разредни испит, јер смо имали жутицу у току године, па дуго нисмо ишли у школу. Пита нас професор да ли смо се спремили, ми наравно кажемо да нисмо, а он нам каже да брзо препишемо, док остали професори нису дошли. И таман што почесмо, дође Тома, чувени професор одбране. Непријатно Васу и нама. Онда он позва Тому да гледају нешто кроз прозор. Овај приђе и поче да му показује како се прави зграда Лепа Брена и човека који стоји на врху. Он таман пође да се окрене, а Вас га ухвати за врат и тако пет до шест пута, док ми нисмо преписали, таман за двојке – сећа се Мато.
Сва тројица наших саговорника се слажу да су на неки начин у Ужицу отворили еру дугокосих средњошколаца.
– Није било људи са дугим косама у Ужицу. Можда њих пет до шест, па ми, а после нас многи – казао је Бобан гитариста.
Ретко када су имали проблема због косе, али их је понекад било.
– Прошао је тај гимназисјки период и свирао сам у КУД-у „Први партизан“. Требало је да идемо у Француску на турнеју и мени је био услов да се ошишам, јер не иде дуга коса са народном ношњом и том стилу. Ја сам онда одлучио да не идем и онда када су схватили да сам озбиљан, тражили су компромис. Ја нисам хтео да попустим, нисам хтео да се шишам. Једино на шта сам пристао је да вежем реп и да га подвучем под кошуљу. Њима се то свидело и ишао сам у Француску, а нисам се пошишао – прича Мато.
Ипак, дошло је време када су морали да се одрекну дуге косе и то им је јако тешко пало.
– У то време, после прве године факултета ишло се 15 дана на студентску војну вежбу у Горњи Милановац. Подесило се тако да буде цео наш бенд. Најгоре нам је пало што смо морали сви да се ошишамо, плакали смо. Нисмо могли сами себе да препознамо, а камоли други. Када смо се вратили у Ужице, пола људи нас није препознало – казао је Бобан.
Њихови родитељи нису им много бранили да се баве музиком.
– Ево, на пример, баш тада када смо били у Горњем Милановцу, видео сам да моја, сада покојна мајка, и није била толико против моје музике. Ми смо видели у да у Горњем Милановцу у Дому војске има инструмената, само нема гитаре. Зовнем мајку да ми донесе гитару. Иако је грдила, али, мајка, ко мајка, долази сутрадан и носи тешку гитару. Кажем јој:“Мајка, хвала ти“, а она ме опет грди и каже:“Цео Горњи Милановац се за мном окреће и виче, гле бабу рокерку“. После се брзо одобровољила, а ми смо одржали свирку – сећа се Бобан гитариста.
Мато се сећа како је одобровољио свог оца.
– После једне свирке за Нову годину, дошао сам кући и извадио из џепа паре које сам зарадио то вече. То је било много више него што је мој отац, војно лице и у то време добро плаћен, примао плату. Отац је, по војничком принципу, заказао састанак после ручка. Питао ме је да ли мислим да се бавим музиком у будућности. Ја сам рекао да, а онда ми је рекао да нисам више на његовом буџету. Имао сам тада непуних 16 година – казао је Мато.

После Гимназије

И после тих гимназијских свирки и дана, дошло је време да свако одабере свој животни пут. Неки су отишли на факултете, неки су почели нешто друго да раде. Ипак, један део „Феникса“ остао је још мало заједно, са променом неких чланова.
– Први је дошао Љубиша Димитријевић – Љушо (он је сада покојни) и он је заменио Трла, касније је дошао Велибор Герзић – Вецо свирао је бас, а Љубиша је прешао на ритам гитару и уместо Зорана Трунта дошао је Предраг Јовановић – Пежон. Промене су дошле због одласка на факултет, сви смо имали неке своје амбиције. Та нова постава је била добра екипа. Стицајем околности Бобан, и други Бобан и Љубиша су заједно отишли на факултет у Крагујевац, а Трле у Београд на ДИФ – казао је Мато.
– Одлична је то постава била. Сећам се 1981. године. Били смо на гитаријади у Зајечару и ушли смо у финално вече. По неким незваничним причама били смо најбољи, освојили смо прву награду за текст наше ауторске песме „Рађање“, али је тад победио „Паук“ из Завидовића из Босне, по неком тада, како смо ми коментарисали, кључу, да сваке године победи група из неке друге републике. Али, нисмо се никада бунили – рекао је Бобан гитариста.
– Очигледно је код нас било недостатка амбиција, јер никада нисмо имали велику жељу да се нешто прославимо. Једноставно, волели смо само да свирамо, да се дружимо.
У међувремену су сви набавили све добре инструменте, јер су стари остали у Гимназији.
– Први је Трле купио чувено Маршал појачало, две кутије. Када смо га видели, стали смо испред њега, као испред Тита и плакали. Онда је Бобан купио два Вокса, ја купио бубњеве и то врхунске бубњеве, на којима и данас свирам. Не бих их дао ни за шта на свету. Гитаре су биле врхунске, а Бобан певач је купио озвучење. Врло брзо смо се обезбедили да будемо самостални – казао је Мато.
– Да буде све озбиљна прича набавили смо комби, који је стајао код сваке беле куће да би му точили воду, пошто је често прокувавао. Инструменти су били врхунски, али је комби био ужас. Правили смо и лајт шоу, што је у то време било врх. Ниси имао где да купиш лајт шоу, па смо га зато и правили – додао је Бобан гитариста.
Свирали су по свим салама у Ужицу и околини, па и даље. Популарност „Феникса“ је била велика. Наши саговорници имају лепа сећања на те свирке, али је Мато издвојио њихов одлазак за Свилајнац.
-Добро се сећам наше свирке, додуше, пре путовања до Свилајнца. Било где да смо путовали, ишли смо тим нашим кобијем и обавезно је неко од нас морао да лежи на инструментима, на пола метра од плафона. Због стања комбија, ми смо каснили на тај концерт неколико сати. Убеђени смо били да је све пропало, да се публика разишла. Али, када смо дошли пред салу, она крцато пуна. Како смо дошли, они су почели да нам износе инструменте, само што пре да почнемо да свирамо. И сутрадан смо ту имали свирку, и све је било сјајно. Није било мобилних телефона да се тада јави, а и са фиксним тада је било тешко – сећа се Мато.
Свирали су углавном страну рок музику, песме од домаћих тадашњих рок група, али имали су своје ауторске песме.
– Имали смо три ауторске песме. Међутим, колико год та песма „Рађење“ била добра, коју и данас слушају неки клинци, јер се преноси са генерације на генерацију, тешко је било, као и данас, да постане популарна у целој држави. И данас, ови неки нови клинци, иако имају ауторску музику, иако је то јако добро, чим је понуде на некој свирци нема пролаза, јер није позната песма. Онда мораш да будеш јако стрпљив и упоран да то форсираш. Међутим, онај ко те довео на свирку неће то, хоће мало више комерцијалне песме – каже Мато и додаје да су од ужичких група у том погледу једино успели „Кило и по“ и после њих „Тина“.
Толико времена заједно пратиле су и свађе, али не толико честе.
– Било је свађа, али свака свађа се заврши на проби. Највише смо се свађали око репертоара, ко како свира, ко како пева. Али, после концерта схватимо да је очигледно било све како треба – казао је Боба певач.
„Феникси“ се сећају и свог опроштајног концерта у некадашњој Соколани, која данас не постоји. Ту су, пре тог опроштајног концерта, били пред група Бијелом дугмету. А последњи концерт је био препун …
Када су се угасили „Феникси“, Бобан гитариста, Зоран Трунто и Мато су отишли у „Кило и по“. Ту су свирали једно време, а онда су опет, свак својим путем.
– Свирали смо повремено. Задње наше окупљање је било 2001. године или 2002. године. Свирали смо са Бајагом на тргу и можда још две до три свирке, а онда крај. Нисмо се више окупљали – казао је Мато.

Последње окупљање

А то њихово ново окупљање 2002. године, не баш у истом саставу, било је занимљиво.
– Умало се не поубијасмо на пробама. Нико ништа не зна. И тада смо одсвирали три до четири свирке и ја сам рекао да више не могу. Онда су ме мрзели две године – каже Бобан певач.
– Не знам ко је дао идеју да се поново окупимо, мада смо се ужелили таквог заједничког дружења, иако наше дружење овако никада није престало. Сећам се те прве пробе, такозване суве пробе. Отишли смо код Љубише и то није ни на шта личило. Нико ништа није знао, ни да отпева, ни да одсвира, али због наше упорности коју имамо у свему, успели смо да постанемо поново добри. Вежбали смо шест месеци, јер смо баш били зарђали, сем оних који су се још увек активно баве музиком. И те године смо имали тих неколико свирки и опет се растурили, до следећег рађања – казао је Бобан гитарсита.
– Можда смо били зарђали, али када смо држали концерт, та свирка је била као ниједна до тада. Неко је то забележио и сада, после 15 година када преслушам, баш видим да је то била веома, веома добра свирка. Тада смо имали и два женска вокала, Божану и Анушку. Много је то лепо звучало – каже Мато, а онда у шали додаје:
– Тек је од наше прве свирке прошло 40 година, па се можда поново окупимо. То је сада популарно, то сада ради Парни ваљак, ЈУ група. Они су сви старији од нас, па што се не бисмо и ми окупили – додају у шали.

Naslovna umanjena 925

И на крају на питање да ли има рокенрола још у Ужицу, Мато каже:
– У наше време било је око 15 рок бендова. Свирало се свуда, али ми када дођемо, обарали смо све рекорде у посети. Тако је било. За дивно чудо, у Ужицу је опстао тај тренд рок бендова. Ево, и сада их има. Нажалост, ту нема пара и многи пропадају, па се поново нешто прави. Али, стално се нешто дешава, јер људи очигледно имају жељу и вољу за том музиком. Значи, није црк’о рокенрол. Био је неки контакт програм пре неколико година, где се причало да је у Србији цркао рокенрол, а седам дана пре те емисије, био је један концерт у Ужицу, за сећање на Љубишу бубњара, где је свирало 14 рок бндова из Ужица. Дошло ми је било да се јавим и кажем да мало сврате до Ужица, да виде шта се дешава, јер не прође седам дана, да на пар места нема нека рок свирка. Када има неко расположен да организује такву свирку, види се колико људи воле ту музику. И ти концерти су углавном пуни. Дође око 200 људи и то је данас пуно, али за време Феникса то је била смешна цифра – рекао је Мато.
Данас се активно музиком баве Мато и Трунто, а активан је и Вецо, само мање. Бобан више не пева, али зато му се син бави музиком, свира гитару.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.