ИНТЕРВЈУ: НЕНАД ЧАНАК
УН: За почетак, какво је ваше виђење протеста, са једне стране опозиције. 13. априла, а затим и власти 19. априла?
– Деградација политичке сцене у Србији се у великој мери види и у прихватању цивилизацијски превазиђених мера пуке физичке бројности као категорије. Једина бројност коју демократија разуме, јесте бројност на изборима. А свака друга је мање више депласирана. У Србији се број учесника неког скупа сматра за врхунски доказ успешности скупа, а о порукама скупа и нарочито о њиховој дубини и трајности као да више нико не води рачуна. Скупови „1 од 5 милиона“ покушај су имитације опозиционог деловања, с обзиром на то да у себи не носе ниједну политички кохерентну, нити остварљиву поруку, па су и сам назив преузели из једне од изјава Александра Вучића. Исто тако, и одговор власти митингом 19. априла је био у великој мери пука демонстрација логистичке и организационе силе, а не политички кохерентан скуп.
УН: Знамо да је Савез за Србију састављен од разних политичких опција. Да ли је морало доћи до тога да се све те странке уједине да би се бар нешто променило у овој држави или је то могло на други начин? Има ли Савез за Србију будућност и да ли имају снаге да било шта ураде да се промени владајући режим?
– Савез за Србију неће променити ништа у овој држави. Осим што ће легитимисати ултрадесни национализам и што ће се дан после избора распасти. А, успут, потрошити и оно мало енергије за демократске промене што је још остало у Србији.
УН: Једном је успело, 5. октобра, да се промени власт на улици. Да ли је могуће да се данас тако нешто понови?
– Погрешно је поистовећивати 2019. и период између 1990. и 2000. Нити је Александар Вучић – Слободан Милошевић, нити је Савез за Србију – ДОС. Нити међународна ситуација иде на руку опозицији, нити је аутократа на власти консензуално омражен широм света. Милошевићев изолационизам је нападан идејом европејства, демократије и отварања према економским и политичким сарадницима и истомишљеницима широм света. Вучићева аутократија, централизам и национализам, у овом случају се нападају са више централизма и национализма. И то, проверено, не може дати никакав резултат. Тим пре, што улични протести у протеклих 30 година нису дали ниједан резултат, осим оних при одбрани изборних постигнућа 1996. и 2000. године. Грађани који су изашли на улице вођени личним осећајем неправде и фрустрираности, мање-више су изиграни оваквим типом скретања протеста у ситно политичке воде. Али, то је и било за очекивати, с обзиром на то да је очигледно да иза протеста у Београду, Подгорици и Тирани, стоји иста редитељска палица руских служби.
УН: ЛСВ је против централизације, национализма и диктатуре. Да ли се нешто променило у вези те три ствари након 5. октобра? И, има ли наговештаја да ће се променити?
– После 5. октобра је дошло до одређених помака, али су они били мали. Све што је Демократска странка обећавала да ће урадити, преузимајући код грађана улогу “главног носиоца” помака у друштву, па и у децентрализацији државе, завршило се више него неславно – пристајањем на срамни Коштуничнин Устав којим је децентрализација земље још више онемогућена. И све се претворило, не у расправу о различитостима, него у пијачно ценкање око мрвица са београдског стола. Резултате такве политике видимо и данас, пражњењем читавих делова Србије. Јер, ван Београда, очигледно да будућности нема, а он није довољно велики да прими све оне који би да у њему живе. И све се претвара у општу депресију. Питање је постало не како проблеме решавати, него како од њих побећи у ЕУ, Канаду или на Нови Зеланд. За то у највећој мери одговорност сноси ДС, која је то и платила својом пуном маргинализацијом.
– А, национализам није сузбијен јер није било лустрације на којој сам инсистирао још октобра 2000. године. Да је прихваћен мој предлог о забрани рада Социјалистичке партије Србије, Југословенске левице, Српске радикалне странке и Странке српског јединства, као и забрани бављења политиком њихових функционера, данас бисмо имали потпуно другачију слику у у Србији. Пошто сам октобра 2000. великом већином гласова прегласан, докле год је ДОС постојао, на свакој седници председништва сам тражио гласање о мом предлогу. И сваки пут сам био прегласан. Мислим да је разлог томе била идеја, да се један број људи из бившег режима може “корисно употребити”. Та недоследност је Зорана Ђинђића на жалост коштала главе, а све нас будућности.
УН: А шта ћемо са диктатуром? Постоји ли начин да се укине диктатура?
– Ми не живимо у диктатури. И опасно је називати ствари погрешним терминима. Александар Вучић је ауторитарни вођа који је узео себи и овлашћења која по Уставу не би требало да су у домену рада председника републике. Али, то је само наставак метода којима је Борис Тадић као председник државе преко ДС управљао Србијом, а пре њега Слободан Милошевић као председник државе преко СПС. Дакле, метод је исти. Није то никаква данашња измишљотина.
– Од 1990. године се опозиција увек бунила да има премало приступа медијима. У најмање исто овако лошој медијској ситуацији је 2000. године Милошевић срушен, а тада није било интернета ни друштвених мрежа. Другим речима, уколико би се појавила јасна политичка идеја комбинована са дубоким уверењем да је она исправна, то би сасвим сигурно стигло до грађана. Али, то се не може десити преко ноћи, а нарочито, ако се против национализма бори са више национализма.
УН: Понекад се у јавности стиче утисак да у потпуности подржавате Вучићев режим. Да ли Вам то смета и шта Ви мислите, због чега је такав утисак?
– То је логично, с обзиром на то да је од првих дана обновљеног вишестраначја у Србији постојала тенденција у Београду да се направе две стране. И те две стране, наравно, опет ће водити неке београдске екипе, а сви други имају права само искључиво да се прикључе. То је остало правило и до данас. Ко год није на једној од те две стране, пропада, као што је то био рецимо случај у сукобу ДОС-а и Слободана Милошевића, где је до тада неупитно најјача опозициона странка СПО потпуно здробљена. Овога тренутка, нико на опозиционих политичкој сцени не говори јаким гласом о Европској унији, као путу којим Србија мора да иде. Нити говори о децентрализацији, која подразумева у себи и аутономију Војводине. А од нас се очекује да по ко зна који пут одбацимо своја најдубља уверења због некаквог имагинарног вишег циља и општег добра. Па зар нисте приметили, да ко год се усуди да каже било шта против измаштаних вођа “опозиције”, из Београда обавезно се оптужује да је на Вучићевој страни?
– Када смо били против белих листића, тврдили су да смо ми у ствари “режимско кукавичје јаје”. А онда су бели листићи довели на власт Николић Мастер Томислава. И нико се није сетио да смо на то упозоравали, него смо остали парије “пристојног Београда”. Када смо упозоравали на Сашу Радуловића, као на безидејну властохлепну штеточину, само смо изазивали дубље и дубље подозрење.
– Када сам се лично кандидовао за председника Србије да се чује бар један другачији глас од онога што се нудило као бледа, неуверљива и дубоко преварантска прича о Саши Јанковићу, били смо разапињани, јер смо подсећали на то да је он, док смо ми били на улицама у време Милошевића, примао плату у влади Мирка Марјановића?!
Ја имам огромно много примедби на режим Александра Вучића, нарочито на изразито ригидан однос повластица које доноси чланство у СНС, нарочито на локалу. Међутим, такође је и чињеница да од 16 отворених поглавља у преговорима са ЕУ, свих 16 је отворено у протеклих 6 година, а ниједно у проевропским владама до тада.
УН: Очекујете ли ускоро парламентарне изборе, да ли има услова да се одрже?
– Не верујем у превремене парламентарне изборе. Што се тиче услова, не видим да су се нешто значајно променили од прошлих парламентарних избора, осим, што је укупна доминација друштвеним животом од стране владајуће странке достигла веома висок степен. Али, опет, ништа што за време владавине ДС нисмо видели. Грубље, сировије и бахатије на локалу, али ништа што нисмо видели. Другим речима, крајње је време погледати у неком потпуно другом правцу, а то је повратак локалних медија и повратак одлучивања на нижим нивоима власти. Уосталом, као што сам говорио у председничкој кампањи, има нас који живимо и ван Београда. Али некако, у Београду никако то да виде. Дакле, децентрализација Србије и њена организација у више територијално политичких целина, које би на основу заједничких интереса одлучивале о својим ресурсима, док би на нивоу државе остале монетарна, фискална политика, одбрана и дипломатија, контролна функција законитости и уставности. Само таква Србија има шансу за равномеран регионални развој. Или, другим речима, само таква Србија има шансу да биолошки преживи. У противном, наставиће се овај тренд, у којем већ сада имате више људи српског етничког порекла у Бечу него, на пример, на Косову.
УН: Да ли сматрате да би РТС требало да посвети више места и опозицији, протестима, али и да доводи као госте опозиционе лидере? Имате ли Ви проблема да гостујете на РТС-у?
– Немам, јер ме не зове нико. Можда ће бити занимљиво да, осим у изборним кампањама, када сам позиван по службеној дужности, мене РТС мање-више игнорише, од 1990. до данас. Једноставно, и у време када сам био опозиција и када сам био у власти за време ДОС-а, број мојих појављивања на РТС-у је био једнак. Односно, тежио је нули. Није то до мене. То је до уредничког размишљања које идеје имају право да се појаве, а које немају, па су тако Милан Недић и Димитрије Љотић постали популарнији ликови у Србији, од Доситеја Обрадовића и Жарка Зрењанина.
УН: На основу тренутног стања у Србији, шта је највећа препрека да Србија има бољу будућност? Како бисте то Ви решили?
– Тешко је укратко одговорити на то питање, али главни проблем је расклиманост институција, неједнакост људи пред законом, болећивост према криминалним групама, И толерисање антидруштвеног понашања у име дневнополитичких интереса. То су проблеми. А решење је довести на власт оне који ће се бавити тиме како да то реше, а не како да остану и опстану на власти.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1009)
