Piše:prof. Bilja Grujičić
Nisam baš bila nešto dobra iz fizike u srednjoj školi, zaboravili su to, valjda, moji profesori, ali sam se trudila. Verovala sam da će se pronaći neko da mi pokaže kako to sve u životu praktično funkcioniše. Međutim, znate Vi dragi moji, ono o mostu i ćupriji, naplata uvek sledi. Dakle, citiraću prvi Njutnov zakon, istina nešto kasnije: “Svako telo teži da zadrži stanje mirovanja, ili stanje ravnomernog pravolinijskog kretanja, sve dok na njega ne deluje neko drugo telo i primora ga da to stanje promeni“. Šta će nas to promeniti, šta će to delovati na nas, šta će nas to vratiti sebi, tj. prirodi? Šta treba da se dogodi da se vratimo onome odakle smo potekli i ne zaboravimo ko smo?
Poljoprivreda je strategijom održivog razvoja, predviđena kao jedna od osnovnih delatnosti u ovom kraju, kažu. Međutim, kako održati selo, kako zadržati mlade u njemu, kada je prirodna potreba čoveka da ide gde mu je bolje? Kako seljaci mogu dobiti subvencije i kredite, šta nudi novi zakon o zadrugarsvtu? Trenutno se održava i edukacija o zaštiti i prihranjivanju malina. Koliko stabala šljive ste posadili? Koliko košnica imate? Kako napraviti da seljak ne bude samo onaj koji gleda u nebo i od njega zavisi? Kažu da je to pitanje za one u „odelima“. Da ne bude kao u onoj priči sa grabuljama, da ih se setimo tek kad nas udare po nosu. Poljoprivreda je naša budućnost. Organska hrana ne postoji samo u DM-u, možemo je uzgajati.
Zašto izlažemo ćupove iz Zlakuse samo kad nam dođe neko u goste? Znate li kakvu hranu prave žene iz „Udruženja Zlakušanke“? Zašto se time samo ponosimo pred drugima, a kad ostanemo sami, kupujemo šerpe sa debelim dnom i dijet-pahuljice? Zašto smo pobegli od sela, od prirode? Nije li to ona „noga lička, a cipela Bečka“? Šta smo to hteli da preskočimo? Izgleda da nije samo do onih u odelima.
Iako rizikujem da mi neko kaže da je bilo bolje da sam donela nešto zabavno, da sam Vas zabavila nekim lakim sadržajem, da sam bila romantična za Dan žena, ali ja sam ovoga puta govorila u ime svih onih proizvođača crvenih ruža, grožđa i vina, a bez toga, priznaćete, nema ni ljubavi.“Imaću svoj vinograd“ rekao je Eko i otišao ovih dana. Vinograd kao opšte mesto čitave srpske književnosti i kulture. Razni su se susreti tamo dešavali. Lepota je u selu, u prirodi, rekla sam Vam na početku, dragi moji.
I još nešto, kažu mi oni iz Biblioteke, znate, oni što dolaze da čitaju “Nedeljicu“: „Profesorka, vi samo „gradske teme“, recite nešto i o nama. Vas će čuti.“ Pobunilo se nešto u meni, možda je tako, živi ljudi greše. Neće tako biti ovoga puta. Obećala, ispunila.
