За појам “контра” сам чуо још као основац, кадa сам добио своју прву “понику”. Јаким ударом на педалу у супротном смеру кретања изазивате шкрипу задњег точка и правите тада популарни ‘’полицијски’’ окрет и изазивате задивљене погледе девојчица. Нешто касније чуо сам и за контранапад, контранавој, контраше, а у сећању ми се најдубље урезао један контрамитинг, који је чувени балкански касапин сазвао у Београду крајем 2016-е године.
И тада су неки незадовољни грађани шетали, баш као и сада, а он је решио да доведе сендвичаре претече из целе Србије и Косова, исто натрпане у аутобусе и исто спремне, ако затреба, да и пребију неког грађанина или грађанку. На жалост, тада су успели у томе, јер тај сабор није прошао без жртава.
Сведоци смо почетка још једне циркуске контратурнеје под помпезним називом ‘’Будућност Србије’’ где футур углавном представљају одушевљени пензионери, те уцењени и преплашени радници јавних предузећа, школа и здравствених установа, који под радном обавезом тапшу и испаљују пароле. Увод у турнеју била је инсталација од pvc цеви која је изазвала расну и верску нетрепељивост. Како и на који начин, то нико не зна. У међувремену једна жена је погинула на наплатној рампи услед неприлагођене вожње аутомобила у којем се налазио, а можда и управљао државни функционер. Неразјашњено. Возач се брани са слободе. Снимци сигурносних камера су недоступни за јавност.
Обилазе се школе са по пар ђака, фабрике које радницима не исплаћују плате, вртићи где деца раздрагано играју и певају без да су злоупотребљена у политичке сврхе, једе се ћелав пасуљ у радничким мензама и све то под будним оком десетина камера, који свој сигнал шаљу по свим локалним телевизијама широм земље.
Наравно да није снимљен моменат када је из хола средње школе ‘’Милутин Бојић’’ у Врању скинута песма која је по нечијем мишљењу могла да узнемири проврођеног. Песму под називом “Апокалипса” написала је ученица те школе и за њу добила више награда. Што је сигурно није несигурно, па се изабере слабовиди пензионер за партијицу шаха, прецедник, наравно, победи и за следеће противнике бира Ray Charlesa и Филипа Вишњића.
Пореде га са Исусом и Светим Савом, а очекујем и руску верзију песме “Amazing Grace” са стиховима : “я был слеп, но теперь я вижу”. Кад се камере угасе он у најскупљем њујоршком ресторану плаћа вечере и по неколико хиљада долара, живећи максиму “Врлине јавне, пороци тајни”. Са тим неће имати проблема све док се обраћа и живи само за оне који јавно признају да за ‘леба немају, али њега воле и не буне се против власти. Кажу им да ако се не појаве са својим најмилијим на његовим митинзима у понедељак више не морају ни да долазе на посао. Шта ћеш већи разлог за љубав?
У Врање долазе Крагујевчани, у Лесковац Панчевци, после им ови узврате посету и тако све до краја “Турнеје 29 округа”. Ако он стварно успе да освоји Србију са неколико аутобуса пуних ротирајућих сендвичара, треба га сврстати у ред највећих војсковођа, али против свог народа, у чему би свакако постао јединствен, први у историји. Сврха овог вишемесечног прескупог перформанса, у коме се на најгрубљи начин крши закон о обнашању функција председника странке и државе је јасан. Преплашити оне који се колебају, а проверене верујуће кадрове убедити да им је добро, али ни близу тако добро како ће им бити за две, највише три године.
Све то уз даноноћни живи пренос и репризе у недоглед. Границе постоје. Трпило је, као и сапун, потрошна роба. Није нам први пут да нас са екрана засипају онима који у једном тренутку имају по 2 милиона гласова а касније улазе у историју. Милошевићев пад почео je кад су информативне емисије почеле да личе на лош хумористички програм и није их било могуће жанровски раздвојити. Садашњи “Дневници” по националним телевизијама терају људе да се ударају по леђима, јер се зацену од смеха. Тамо једног увек усликају кад пише писмо, кад се потписује на нешто, на икону, на зид, на гипс, у књигу утисака. На неки уговор или споразум никад.
Познати новинар и писац Душан Микља, као најаву своје нове књиге, овако објашњава тај феномен: “Мислим да ми сад постајемо готово авангарда. Ја заиста мислим да ми живимо, како сам већ поменуо, усред лажи која постаје толико неподношљива да то већ личи на озбиљно неговање лудила. Ми сви знамо какав је овде живот, чак и саме власти признају да је често мукотрпан, да се људи суочавају, у најдословнијем смислу, са егзистенцијалним тешкоћама, а кад гледате режимске телевизије и кад читате режимску штампу, све је невероватно лепо и добро. То је, по медицинској дефиницији, али и за аматера, апсолутно неговање лудила. Не знам да ли у било ком законодавству у било којој земљи постоји то као прекршај или злочин. Ако не постоји, мислим да је време да се уведе.”
Ефекте контрамитинга, контрапротеста и контравизија још не видимо. Србија шета све више, јаче и боље, а тај ритам прати и његов желудац. Протест се проширио на преко 70 градова и општина. Прва шетња је одржана и у Житорађи. Шета се и у Јагодини и Пожаревцу. У Грачаници и Косовској Митровици. Шета и уцењени Лазаревац запослен у државном комбинату, и то у великом броју.
Многи се из фотеља, као зачуђено, питају шта су домети оваквих шетњи, протеста, шта ће се са њима постићи и кад? Шта ће бити кад нешто буде и ако дође овај или онај? Шта је старије, кокошка или јаје? Неки своју борбу почињу од дна, наивно или смишљено верујући да је за лоше спровођење наставног програма крива теткица или да проблеми пословања у фабрици вуку од портира. Ова кула од карата се руши од врха, јер је од крова прављена и темељ јој се тамо налази. Шетње су пробудиле Србију и вратиле осмех на лице бар онима који се једном недељно окупљају и не престају да верују да свакој тиранији једном дође крај. Колоне испод прозора редовних конзумената телевизија са наци фреквенцијом и таблоидног смећа их уводе у неко ново искуство и терају да бар на тренутак поверују својим сопственим очима.
За два и по месеца шетњи урађено је много. Нестао је страх. Несташица стрпљења већ одавно влада. У колонама су заједно студент, ђаци, професори, пензионери, млади са децом на раменима, сви са пиштаљкама, свесни зашто су ту и одлучни да истрају. Сваки потез власти, свака хушкачка изјава и нова увреда на улице извлачи све већи број људи. Ипак, видљиво недостају лекари, радници јавних предузећа и државних служби, просветни радници. Јасно је да се на њих врши највећи притисак, те да је присутан страх од одмазде, али лако је казнити непослушног појединца или пар њих. Лако, али наравно потпуно незаконито. Питам се да ли је баш тако једноставно и без последица отпустити педесет лекара и тридесет наставника у једном дану и из једне фирме? Е, то се зове отпор или грађанска непослушност.
Власт покушава да све шири фронт слободних људи унизи и увреди прављењем и емитовањем срамотних контраспотова, којих би се постидео свако ко стида има док позоришни глумци очекују финале Задруге и Парова на отвореној сцени.
Држава је кренула у контраофанзиву на део својих грађана, не жалећи да у тој борби сатру пред собом све што им се не диви до имбецилности. Прво су ухапшени један малолетник и један пензионер, а почело је да лети и камење по шетачима. Ласерима ометају дронове да не би снимали колоне из ваздуха, гасе расвету по целим квартовима да снимци масовности протеста не би отишли у етар.
На њихову велику жалост и за разлику од контрамитинга из ’96-е данас постоје друштвене мреже, које могу да сакрију мање од најмањег бикинија.
За крај један твит од прошле недеље, који ме је прво насмејао, а убрзо и растужио: “Како се на шпанском каже – Будућност Србије?“ – Венецуела.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1005)
