SUGRAĐANI: MILOVAN MIKICA VESNIĆ, POZNATI AUTOMOBILISTA
Poznati automobilista, naš sugrađanin, Milovan Mikica Vesnić, rođen je 29. februara 1976. godine u Užicu. Oženjen je i ima dva sina. U svet automobilizma ulazi kao dečak. Njegov otac Milun, legenda srpskog i jugoslovenskog automobilizma, iza sebe ima 19 titula šampiona države, četiri zlatne kacige i jedan je od retkih osvajača najprestižnijeg odličja Sportskog i karting saveza Srbije (SKSS) Dijamantske kacige. U trkačkom automobilu debituje 1994. godine i osvaja tutitulu vicešampiona. Nosilac je dve Zlatne kacige. Aktuelni je prvak centralne Evrope u klasi do 2000 kubika. Titulu je osvojio nedavno, pa je tim povodom govorio za „Užičku nedelju“.
Kako se pripremate za trku?
– Automobilizam je tehnički sport i veoma specifičan. Kada živite u Srbiji pripreme uopšte nisu lagane. Zapravo, pored onih tehničkih priprema koje moraju da se odrade na automobilu i organizaciji, najveći problem je to što mi automobilisti uvek kuburimo sa finansijama, jer je ovo tehnički izuzetno skup sport. Prosto rečeno, koliko god novca da imate sigurno možete potrošiti u ovom sportu, jer tehnologija toliko napreduje, da tome nema kraja. Moje pripreme su već godinama standardne. Fizičke i one sa ekipom, danonoćno pripremanje automobila i cele strategije tokom cele sezone. Šta nas može sve zadesiti i moramo biti spremni da odgovorimo u svakom trenutku.
O čemu razmišljate na startu?
– Start je najuzbudljiviji deo trke i tu imate najveću dozu adrenalina. Ono o čemu ja razmišljam je da se mora imati plan u više varijanti da što bolje odradite start. Pogotovo na prvoj, drugoj krivini, posebno ako ste na startu bili na pol poziciji, da sačuvate tu poziciju, a ako ne, kako da se probijete na što bolje mesto, jer u prve dve krivine, iako je dosta rizično, može dosta da se profitira. U protekloj sezoni ja sam uglavnom bio prvoplasirani, tako da sam imao ulogu da sačuvam tu poziciju, da kažem, u prvom krugu.
Kako se osećate za vreme trke?
– Ja mogu da kažem da je meni najlakši deo posla kada sam u automobilu. Tad sam svoj i tu se najbolje osećam. Maksimalno sam koncentrisan na ono što radim, tako da taj deo, tokom sezone, ono kada sam u autu, meni je najlepše i najlakše.
Kakav je osećaj kada prestignete protivnika i da li se iznervirate kada on prestigne Vas?
– U suštini, nerviranje u automobilu, u mom slučaju ne postoji. To je luksuz koji sebi ne smem da dozvolim, jer to me samo vraća u nazad. Gubim koncentraciju i ne radim na najbolji mogući način. Dešavaju se i jedne i druge stvari. Moram stvarno mnogo brzo da razmišljam, da vidim šta je nabolje u tom trenutku za mene… Znači ima dosta taktike u ovom sportu i moraju se imati tačne slike i vizije šta se stvarno želi. Nerviranje kod mene u automobilu ne postoji. Taj luksuz ostaje, možda, za posle svega kad se sve završi, kad sam sam.
Ralf Šumaher je 2009. godine na „Hungaroringu“ prestigao dva rivala u momentu kada je jedan od njih preticao drugog. Da li se i Vama nekada desilo tako nešto?
– Imalo je takvih sutacija dosta u mojoj karijeri. Kod turističkih automobila to je malo češća pojava. Daću Vam jedan primer. Ako jednu greščicu napravite, ali ne grešku, nego greščicu, u situaciji ste da vas obiđe pet automobila. Vaš protivnik, ako napravi malu greščicu, isto će se i njemu desiti. To je kod formule malo specifično. Kod njih su teža obilaženja, za razliku od nas u automobilu, a mnogo je lep osećaj.
Kakav je osećaj kada prvi prođete kroz cilj?
– To je nešto najlepše. Znate da ste odradili posao onako kako treba, da je se isplatio sav trud i rad vas i vaše ekipe, tako da je to onaj šlag na tortu koji vam se desi. Znači da smo svi zajedno odradili jedan timski posao i krunisali ga pobedom.
Hoćete li da pomenete koje još u Vašem timu osim Vas?
– Ja zaista imam brojčano veliku ekipu i ljudi iz senke koji se i ne vide. Dosta ljudi radi u mojoj ekipi. U ekipi nas ima 13 koji radimo svim snagama. Mi smo, da kažem, jedna složna porodica koja jako dobro funkcioniše i nadam se da će tako ostati i u budućnosti.
Koliko Vam znači pomoć Vašeg oca koji je takođe bio sjajan automobilista?
– Pa sigurno. To je neizmerna pomoć. Ja mogu da kažem da se ta pomoć u početku moje karijere najviše osetila, jer kada sam počeo sa 18 godina, kada sam otišao na prvu trku, imao sam već dosta iskustva, jer sam rastao u automobilskoj porodici. Učio sam od najboljeg u tom trenutku na prostorima stare Jugoslavije, tako da sve dobro što je imao moj otac, trudio sam se da prekopiram i prenesem posle na svoju karijeru.
Šta ćete raditi nakon odlaska u vozačku penziju? Hoćete li učiti Vaš podmladak da vozi?
– Uvek imate planove, viziju. Ne razmišljam još o penziji. Za mene su ovo sad najbolje vozačke godine uopšte u automobilizmu i sada sam u periodu kada su vozači u najboljoj formi, kada su u pitanju vozači turističkih automobila. Jedno je sigurno. Ja imam dvojicu sinova. Oni imaju želju, posebno stariji. Pričaju i razmišljaju o tome. Ako budu želeli da se bave time, imaće sigurno veliku podršku, kao što sam i ja imao od mog oca. Naravno, ima i faktor da li će oni to moći da rade na način kao što smo mi to radili i to treba da se vidi. Ali jednostavno, ako budu talentovani za to i budu hteli sigurno ću preuzeti kormilo šefa tima i mislim da ću uživati u tom delu posla.
Naravno, verovatno će pomoći i deda?
– Uvek, naravno. Kao najstariji predstavnik naše automobilističke porodice, on će sigurno biti tu, ali da kažem, oni su još uvek mali i ima vremena. Ja se još uvek svom snagom fokusiram na svoju karijeru.
Kako Vaša porodica, deca i žena gledaju na to što ste svakog vikenda odsutni i imaju li razumevanja? Ljute li se deca kada tata nije sa njima?
– Ne. Naprotiv. Imam zaista veliku podršku porodice. Imaju totalno i veliko razumevanje prema meni i oni se raduju. Kad imaju vremena idu na moje trke. Navijaju, učestvuju tokom cele godine u mojim projektima i aktivnostima. Mogu da se pohvalim da imam podršku od cele porodice.
Šta mislite o tome što Vas nema na televizija sa nacionalnom frekfencijom?
– Jednostavno to je hendikep svih nas sportista koji nismo iz Beograda. To je neka centralizacija, ne sporta, nego svega, tako da smo mi zakačeni tim sindromom. Jednostavno, ja ovo radim zbog sebe i trudim se da predstavim moju zemlju i grad u najboljem mogućem svetlu. To mi dosta dobro ide. Dobar sam sa svim kolegama. Neke prijatelje sam dovodio i u naše krajeve. Da obilaze, vide… Bili smo dobri domaćini, tako da je suština svega da pokažemo svetu da smo mi normalni ljudi, dobri domaćini i da nije to ono što oni znaju i što se pričalo poslednjih 20 godina o Srbima.
Da li se družite i imate li neku vrstu saradnje sa Vašim kolegama, na primer Dušanom Borkovićem i drugima?
– U suštini ja sam, kao što sam već pomenuo, sa svim kolegama u veoma dobrim odnosima. Naravno, održavamo neke kontakte. Svi mi imamo puno obaveza i nemamo vremena da se toliko družimo, ali mogu da se pohvalim da sam sa svim kolegama u dobrim, čak i izvanrednim odnosnima. Tu mislim i na kolege iz drugih zemalja, kao i iz naše zemlje. Sa svima sam u kontaktu. To i jeste, po meni, prava suština, da imate konkurente i dobre kolege, jer to je fer-plej sport i ako ne dobijete neko trku na pošten način, onda sve ostalo je nebitno i ta pobeda nije u redu.
Koliko Užičani i Srbi uopšte znaju za Vaše uspehe?
– Što se tiče Užičana, ovde ljudi stvarno vole i prate autosport. Kada se neka sportska manifestacija dešava u automobilizmu, najviše publike ima sa ovih prostora, zato što je ovo grad automobilista. Ovde je imalo dosta vrhunskih automobilista pre nas, tako da ljudi dosta dobro poznaju ovaj sport. Što se tiče Srbije , kao što si rekao i sam, malo smo hendikepirani sa tim objavljivanjima i praćenjima na televizijama sa nacionalnim frekverncijama… Ono što ja znam je da nas ljudi koji znaju, prate i čuju prepoznaju, tako da se nadam da će se to nekada promeniti i da ćemo mi i na tim mestima zauzeti mesto koje nam pripada.
Na kraju Milovan Mikica Vesnić poručio je mladima da se bave sportom i da budu uporni. Ništa nije lako u životu, ali moraju da imaju jasan cilj i da se odreknu dosta toga u životu ako misle da uspeju, a sport je najlepša stvar u životu koja može jednom čoveku da se desi.
Milan Đokić
