СУГРАЂАНИ: МИЛОВАН МИКИЦА ВЕСНИЋ, ПОЗНАТИ АУТОМОБИЛИСТА
Познати аутомобилиста, наш суграђанин, Милован Микица Веснић, рођен је 29. фебруара 1976. године у Ужицу. Ожењен је и има два сина. У свет аутомобилизма улази као дечак. Његов отац Милун, легенда српског и југословенског аутомобилизма, иза себе има 19 титула шампиона државе, четири златне кациге и један је од ретких освајача најпрестижнијег одличја Спортског и картинг савеза Србије (СКСС) Дијамантске кациге. У тркачком аутомобилу дебитује 1994. године и осваја тутитулу вицешампиона. Носилац је две Златне кациге. Актуелни је првак централне Европе у класи до 2000 кубика. Титулу је освојио недавно, па је тим поводом говорио за „Ужичку недељу“.
Како се припремате за трку?
– Аутомобилизам је технички спорт и веома специфичан. Када живите у Србији припреме уопште нису лагане. Заправо, поред оних техничких припрема које морају да се одраде на аутомобилу и организацији, највећи проблем је то што ми аутомобилисти увек кубуримо са финансијама, јер је ово технички изузетно скуп спорт. Просто речено, колико год новца да имате сигурно можете потрошити у овом спорту, јер технологија толико напредује, да томе нема краја. Моје припреме су већ годинама стандардне. Физичке и оне са екипом, даноноћно припремање аутомобила и целе стратегије током целе сезоне. Шта нас може све задесити и морамо бити спремни да одговоримо у сваком тренутку.
О чему размишљате на старту?
– Старт је најузбудљивији део трке и ту имате највећу дозу адреналина. Оно о чему ја размишљам је да се мора имати план у више варијанти да што боље одрадите старт. Поготово на првој, другој кривини, посебно ако сте на старту били на пол позицији, да сачувате ту позицију, а ако не, како да се пробијете на што боље место, јер у прве две кривине, иако је доста ризично, може доста да се профитира. У протеклој сезони ја сам углавном био првопласирани, тако да сам имао улогу да сачувам ту позицију, да кажем, у првом кругу.
Како се осећате за време трке?
– Ја могу да кажем да је мени најлакши део посла када сам у аутомобилу. Тад сам свој и ту се најбоље осећам. Максимално сам концентрисан на оно што радим, тако да тај део, током сезоне, оно када сам у ауту, мени је најлепше и најлакше.
Какав је осећај када престигнете противника и да ли се изнервирате када он престигне Вас?
– У суштини, нервирање у аутомобилу, у мом случају не постоји. То је луксуз који себи не смем да дозволим, јер то ме само враћа у назад. Губим концентрацију и не радим на најбољи могући начин. Дешавају се и једне и друге ствари. Морам стварно много брзо да размишљам, да видим шта је набоље у том тренутку за мене… Значи има доста тактике у овом спорту и морају се имати тачне слике и визије шта се стварно жели. Нервирање код мене у аутомобилу не постоји. Тај луксуз остаје, можда, за после свега кад се све заврши, кад сам сам.
Ралф Шумахер је 2009. године на „Хунгарорингу“ престигао два ривала у моменту када је један од њих претицао другог. Да ли се и Вама некада десило тако нешто?
– Имало је таквих сутација доста у мојој каријери. Код туристичких аутомобила то је мало чешћа појава. Даћу Вам један пример. Ако једну грешчицу направите, али не грешку, него грешчицу, у ситуацији сте да вас обиђе пет аутомобила. Ваш противник, ако направи малу грешчицу, исто ће се и њему десити. То је код формуле мало специфично. Код њих су тежа обилажења, за разлику од нас у аутомобилу, а много је леп осећај.
Какав је осећај када први прођете кроз циљ?
– То је нешто најлепше. Знате да сте одрадили посао онако како треба, да је се исплатио сав труд и рад вас и ваше екипе, тако да је то онај шлаг на торту који вам се деси. Значи да смо сви заједно одрадили један тимски посао и крунисали га победом.
Хоћете ли да поменете које још у Вашем тиму осим Вас?
– Ја заиста имам бројчано велику екипу и људи из сенке који се и не виде. Доста људи ради у мојој екипи. У екипи нас има 13 који радимо свим снагама. Ми смо, да кажем, једна сложна породица која јако добро функционише и надам се да ће тако остати и у будућности.
Колико Вам значи помоћ Вашег оца који је такође био сјајан аутомобилиста?
– Па сигурно. То је неизмерна помоћ. Ја могу да кажем да се та помоћ у почетку моје каријере највише осетила, јер када сам почео са 18 година, када сам отишао на прву трку, имао сам већ доста искуства, јер сам растао у аутомобилској породици. Учио сам од најбољег у том тренутку на просторима старе Југославије, тако да све добро што је имао мој отац, трудио сам се да прекопирам и пренесем после на своју каријеру.
Шта ћете радити након одласка у возачку пензију? Хоћете ли учити Ваш подмладак да вози?
– Увек имате планове, визију. Не размишљам још о пензији. За мене су ово сад најбоље возачке године уопште у аутомобилизму и сада сам у периоду када су возачи у најбољој форми, када су у питању возачи туристичких аутомобила. Једно је сигурно. Ја имам двојицу синова. Они имају жељу, посебно старији. Причају и размишљају о томе. Ако буду желели да се баве тиме, имаће сигурно велику подршку, као што сам и ја имао од мог оца. Наравно, има и фактор да ли ће они то моћи да раде на начин као што смо ми то радили и то треба да се види. Али једноставно, ако буду талентовани за то и буду хтели сигурно ћу преузети кормило шефа тима и мислим да ћу уживати у том делу посла.
Наравно, вероватно ће помоћи и деда?
– Увек, наравно. Као најстарији представник наше аутомобилистичке породице, он ће сигурно бити ту, али да кажем, они су још увек мали и има времена. Ја се још увек свом снагом фокусирам на своју каријеру.
Како Ваша породица, деца и жена гледају на то што сте сваког викенда одсутни и имају ли разумевања? Љуте ли се деца када тата није са њима?
– Не. Напротив. Имам заиста велику подршку породице. Имају тотално и велико разумевање према мени и они се радују. Кад имају времена иду на моје трке. Навијају, учествују током целе године у мојим пројектима и активностима. Могу да се похвалим да имам подршку од целе породице.
Шта мислите о томе што Вас нема на телевизија са националном фрекфенцијом?
– Једноставно то је хендикеп свих нас спортиста који нисмо из Београда. То је нека централизација, не спорта, него свега, тако да смо ми закачени тим синдромом. Једноставно, ја ово радим због себе и трудим се да представим моју земљу и град у најбољем могућем светлу. То ми доста добро иде. Добар сам са свим колегама. Неке пријатеље сам доводио и у наше крајеве. Да обилазе, виде… Били смо добри домаћини, тако да је суштина свега да покажемо свету да смо ми нормални људи, добри домаћини и да није то оно што они знају и што се причало последњих 20 година о Србима.
Да ли се дружите и имате ли неку врсту сарадње са Вашим колегама, на пример Душаном Борковићем и другима?
– У суштини ја сам, као што сам већ поменуо, са свим колегама у веома добрим односима. Наравно, одржавамо неке контакте. Сви ми имамо пуно обавеза и немамо времена да се толико дружимо, али могу да се похвалим да сам са свим колегама у добрим, чак и изванредним односнима. Ту мислим и на колеге из других земаља, као и из наше земље. Са свима сам у контакту. То и јесте, по мени, права суштина, да имате конкуренте и добре колеге, јер то је фер-плеј спорт и ако не добијете неко трку на поштен начин, онда све остало је небитно и та победа није у реду.
Колико Ужичани и Срби уопште знају за Ваше успехе?
– Што се тиче Ужичана, овде људи стварно воле и прате аутоспорт. Када се нека спортска манифестација дешава у аутомобилизму, највише публике има са ових простора, зато што је ово град аутомобилиста. Овде је имало доста врхунских аутомобилиста пре нас, тако да људи доста добро познају овај спорт. Што се тиче Србије , као што си рекао и сам, мало смо хендикепирани са тим објављивањима и праћењима на телевизијама са националним фреквернцијама… Оно што ја знам је да нас људи који знају, прате и чују препознају, тако да се надам да ће се то некада променити и да ћемо ми и на тим местима заузети место које нам припада.
На крају Милован Микица Веснић поручио је младима да се баве спортом и да буду упорни. Ништа није лако у животу, али морају да имају јасан циљ и да се одрекну доста тога у животу ако мисле да успеју, а спорт је најлепша ствар у животу која може једном човеку да се деси.
Милан Ђокић
