SLAĐANA PANTELIĆ, UMETNIK FOTOGRAFIJE
Od 12. do 26. januara u Gradskom kulturnom centru otvorena je izložba fotografija „Svetlost kad se prolije“ naše Užičanke Slađane Pantelić. Izložba ima 31 fotografiju podeljenih u više celina. Ovo je njena prva samostalna izložba, a kako kaže, inicirala je Nada Selaković.
– Na izložbi je bila 31 crno-bela i kolorna fotografija, jer je Užica 031. Nije tematska izložba, već od svega po malo što sam radila i što smatram da je bilo vredno pokazati. Jedna celina je sa decom po kojoj sam dala ime izložbe, jer je izložbu odredila fotografija sa detetom u crkvi. Imala sam nameru da fotografišem svetlost u crkvi, a u crkvi je bila jedna baka sa detetom. Namestila sam se da fotografišem tu svetlost, a dete je od bake otrčalo i baš se našlo u toj svetlosti. I da sam sama nameštala, bolje ne bi ispao taj prizor. Inače, jako mi se dopadaju fotografije na kojoj su ljudi, pa sam deo izložbe posvetila njima, pa tako se na izložbi našla baka stara 91 godinu sa Stare planine, jedan stari deda i jedna mlada devojka na klupi i tu fotografiju sam nazvala Dva različita sveta… Deo izložbe posvećen je životinjama, deo Užicu i drugim krajevima iz Srbije. Tu je fotografija valjevske Gračanice koja je potopljena, dosta fotografija iz Vojvodine, Gruža, Slovenije i okolnih mesta Novog Sada, jer grupa sa kojom se družim, ide svugde. Ako ne odemo nigde dalje, obično se nađemo u rukavcu na Dunavu, pa sam i sa tog mesta izložila jednu fotografiju. U principu, bitno je da se negde ide – rekla je o izložbi autorka.
Slađana je Užičanka koja je odrasla na Carini. Još kao malu često su je fotografisali i to je bio bio njen prvi dodir sa fotoaparatom. Posle školovanja u rodnom gradu počela je da radi kao dizajner u štampariji „Rujno“. Tu ju je privukao kreativni deo uklapanja boja i kadriranja, uređivanja vizuelnog. Tokom 2000. godine odselila se u Novi Sad, gde takođe radi u štampariji. Njena zaljubljenost u prirodu je preovladala i počela je da beleži fotografijom predele gde je boravila.
– Nabavila sam malo bolji foto aparat i krenula da fotografišem. To je bilo 2013. godine. U stvari, moj cilj bile su šetnje i šetala sam sa jednim kolegom, koji voli fotografije. U početku, to su bile fotografije poput razglednica. A onda sam upoznala ljude iz jedne FB grupe, to je jedna sjajna ekipa fotografa od kojih sam počela da učim. U međuvremenu sam se učlanila u foto klub Vojvodina, gde sam upoznala drugare sa kojima se sada baš družim. Bar jednom sedmično se dogovaramo da idemo negde. Od njih sam naučila šta je fotografija. To razglednica kao razglednica se zaboravilo, a naučila sam da svaka fotografija mora imati svoju priču. Neka je to i priroda, ali da to ne bude samo lepo, već da ima poruku. Desilo mi se na jednom foto skupu kod Knića, da je za jednu fotografiju, koju sam napravila pre izlaska sunca, koja je sva u nijansama, jedna književnica mi poslala poruku da me obožava, jer kada joj je teško, ona pogleda tu fotografiju i ona je vrati u život. Tu fotografiju sam nazvala buđenje. Kada pravim fotografiju, trudim se da izazove neku emociju, kakva god bila. Dok sam postavljala izložbu jedan par, muž i žena, zagledali sui komentarisali. Moja svaka fotografija ima svoje ime. Ime je ono što ja vidim. Naravno, neko vidi drugačije – rekla je Slađana.
Tako na primer fotografija snimljena u jutarnjim satima, na kojoj se vidi uzorana njiva, stub i jato ptica u obliku srcu, nazvala je „Pozdrav jutru”.
Slađana je do sada izlagala na više grupnih izložbi. Njena prva bitna izložba je bila izložba, koja se održava svake druge godine u Kisaču kraj Novog Sada. Zove se Bijenale majstora fotografije.
– Na toj izložbi se nađu najbitniji fotografi sa tog područja, tu su novinari, akademski slikari, profesori i drugi, a ja sam imala tu čast da pretprošle godine učestvujem sa jednom fotografijom. Pozvao je Mišo Madacki i bila sam iznenađena, jer sam smatrala da nisam za tu vrstu izložbi sa takvim majstorima. On je prokomentarisao da jesam i tako sam imala čast da se nađem u takvoj ekipi fotografa – rekla je Slađana.
Od tada je počela da učestvuje na mnogim konkursima. Kaže da je za nju uspeh kada se od 400 fotografija poslatih na konkurs, njena fotografija nađe među 70 izabranih. Za svoje umeće je dobijala i pohvale, a na pozivnici za konkurs u Zadru našla se i njena fotografija.
– Obično se na pozivnici nađe nagrađena fotografija, a na toj pozivnici je bila moja fotografija. Na taj konkurs stiglo je 1.500 fotografija, a izlagalo se 70, među kojima je bila i moja – sa ponosom kaže naša sagovornica.
Prošle godine je učestvovala na međunarodnom takmičenju „24 kadra“, gde za 24 sata treba da se odrade 24 teme.
– To nimalo nije bilo lako i učestvovalo je nas 24. Bila sam deseta, što je za prvi put, od svih tih sa kojima sam razgovarala, dobar uspeh. Tu sam upoznala divne ljude.
– Fotografišem jer mi je lepo, upoznala sam dosta ljudi iz raznih mesta, i lično i virtualno. Nedavno sam sa drugarom bila u Sloveniji, gde smo imali prijem u parlamentu. To je bio konkurs za hendikep i moj drugar je osvojio zlatnu medalju, a moja fotografija je bila primljena. Inače, organizator izložbe je imao svoju izložbu u Užicu i kada sam mu rekla da sam iz Užica, oduševio se – kazala je Slađana.
Na pitanje koju fotografiju više voli crno-belu ili u koloru, ona kaže:
– Bliža mi je i lepša kolorna fotografija. Crno-bela fotografija je za mene veća umetnost nego kolorna i nisam se baš nešto usuđivala prebacivati fotografije u crno-bele. Ali, u poslednje vreme mnogo više sam uradila crno-belih, nego kolornih. Još uvek ne znam čemu ću se prikloniti. Smatram da je teže napraviti dobru crnu-belu fotografiju. Kolorna fotografija samim koloritom daje jednu priču, a crno bela, da bi dala priču, mora da ima dobar preliv tih sivih tonova, pa je zato teže. Ali, neke fotografije ne mogu biti crno-bele, a neke ne mogu da budu kolor. Još sam pionir u ovoj umetnosti.
Planovi su joj da ostane sa ekipom sa kojom se sada druži i da šeta i dalje po Srbiji.
– Nije bitno kako je vreme i kada se ustaje. Ustajala sam i kada pada kiša i pada sneg, kada je veliki minus ili plus. Jedna smo fotografisali na minus 10. Slikala sam Dunav okovan ledom. Fotografija koja je zapalila društvene mreže, urađena je oko 4 sata ujutru na dunavskom keju. Nazvala sam je „Jutro posle“, a na njoj je brdo đubreta, kada mladi odu kući. Bila je objavljena u „24 sata“ i izazvala je pravu buru. Posle toga je napravljeno više mesta za bacanje smeća, a čak su neki mladići sebi dali zadatak da sakupljaju smeće. Izbegavam večernje fotografisanje, jer uvek ispadnu malo drugačije nego što je u realnosti – rekla je naša sagovornica.
S obzirom da danas mnogi prave stotine i stotine fotografija mobilnim telefonima, pitali smo je šta misli o tome.
– Sa modernim telefonima ima ljudi koji prave mnogo bolje fotografije nego sa foto aparatima, jer telefon je „idiot“, koji sam namesti sve i jako su dobre rezolucije. Evo sada, na konkursu u Sarajevu, bilo je dozovoljeno da se šalju fotografije snimljene mobilnim telefonom. Meni jedino što ne prija kod tih fotografija što se dodaju neke stvari. Na jednom konkursu pobednička fotografija je više bila dizajnerska, jer na njoj je bio lik neke ćelave devojke, a oko vrata kao ogrlica od tih njenih glava. Tada sam se osećala baš loše, jer, ili radimo fotografiju ili radimo dizajn. Ja se bavim dizajnom i znam šta je to. Problem je što se taj dizajn sve više javlja na izložbama, odnosno konkursima fotografija. Lično ja na nekoj fotografiji popravim vrlo nešto malo, možda neku svetlost, a nikada ne bih dodala ništa drugo. Čak ima i toga da ljudi izlože fotografiju, predstave je kao svoju, a u stvari je ukrali je ko zna od koga. Prošle godine se desilo da je jedna žena iz Valjeva pobedila na nekom konkursu sa tuđim fotografijma. Otkrivena je i oduzeta joj je nagrada. Ne vidim potrebu za tim – prokomentarisala je naša sagovornica.
Malo vremena provodi u Užicu i zato najmanje fotografiše u svom gradu. Ali kada je tu, kaže da joj je za fotografisanje jako interesantan deo plaže, ali i oronule kuće.
– Ima veliku kolekciju oronulih kuća, koju još nisam nigde objavila. To mi je i velika tuga. Ima jedna kuća na Carini, pored koje stalno prolazim i uvek je uslikam, tako da imam iz godine u godinu kako ta kuća propada. A fotografisanje starih kuća mi je poteklo iz Novog Sada. Prošetala sam Novim Sadom i počela da fotografišem stare i oronule kuće i posle toga sam doživela šok koliko ih ima. I tako sam to prenela na Užice. Nekako me te kuće podsećaju na detinjstvo. Bilo je tu prelepih kuća, koje su danas oronule, ispucalih zidova. Inače, Šargan mii je interesantan za fotke, Zlatibor, ali ne onaj urbani deo. Sa društvom iz Novog Sada dogovorila sam da ih vodim u Zlakusu kod ljudi koji prave grnčariju. Takođe, na proleće bi trebalo da budemo gosti Turističke organizacije „Užice“, gde ću dovesti par fotografa koji će boraviti nekoliko dana. Sve što budu fotografisali biće poklonjeno gradu. Tako smo prošle godine bili u poseti turističkoj u Čačku, a trebalo bi i ove godine da budemo pozvani. Te fotografije grad i turističku organizaciju neće ništa koštati, a imaće dobru reklamu, jer će ti fotografi kačiti fotografije grada na svojim stranicama društvenih mreža, što će doprineti turizmu.
Naša sagovornica je rekla da u Užicu ima izuzetnih fotografa. A kao savet onima koji žele da se bave fotografijom, poručila je da im ne treba neki skupi foto aparat, već da je bitan momenat kada ta fotografija nastaje i kako je on vidi.
– Uspeh je u godini imati 12 dobrih fotografija i zato se ide, hoda i čeka momenat ili se hvata momenat. Takođe i ugao iz koga slikaš. Nas desetero na istom mestu može fotografisati isto stvar i nećemo imati istu fotografiju. Uglavnom su sve različite, jer svi drugačije vidimo – rekla je Slađana.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 978)
