СЛАЂАНА ПАНТЕЛИЋ, УМЕТНИК ФОТОГРАФИЈЕ
Од 12. до 26. јануара у Градском културном центру отворена је изложба фотографија „Светлост кад се пролије“ наше Ужичанке Слађане Пантелић. Изложба има 31 фотографију подељених у више целина. Ово је њена прва самостална изложба, а како каже, иницирала је Нада Селаковић.
– На изложби је била 31 црно-бела и колорна фотографија, јер је Ужица 031. Није тематска изложба, већ од свега по мало што сам радила и што сматрам да је било вредно показати. Једна целина је са децом по којој сам дала име изложбе, јер је изложбу одредила фотографија са дететом у цркви. Имала сам намеру да фотографишем светлост у цркви, а у цркви је била једна бака са дететом. Наместила сам се да фотографишем ту светлост, а дете је од баке отрчало и баш се нашло у тој светлости. И да сам сама намештала, боље не би испао тај призор. Иначе, јако ми се допадају фотографије на којој су људи, па сам део изложбе посветила њима, па тако се на изложби нашла бака стара 91 годину са Старе планине, један стари деда и једна млада девојка на клупи и ту фотографију сам назвала Два различита света… Део изложбе посвећен је животињама, део Ужицу и другим крајевима из Србије. Ту је фотографија ваљевске Грачанице која је потопљена, доста фотографија из Војводине, Гружа, Словеније и околних места Новог Сада, јер група са којом се дружим, иде свугде. Ако не одемо нигде даље, обично се нађемо у рукавцу на Дунаву, па сам и са тог места изложила једну фотографију. У принципу, битно је да се негде иде – рекла је о изложби ауторка.
Слађана је Ужичанка која је одрасла на Царини. Још као малу често су је фотографисали и то је био био њен први додир са фотоапаратом. После школовања у родном граду почела је да ради као дизајнер у штампарији „Рујно“. Ту ју је привукао креативни део уклапања боја и кадрирања, уређивања визуелног. Током 2000. године одселила се у Нови Сад, где такође ради у штампарији. Њена заљубљеност у природу је преовладала и почела је да бележи фотографијом пределе где је боравила.
– Набавила сам мало бољи фото апарат и кренула да фотографишем. То је било 2013. године. У ствари, мој циљ билe су шетње и шетала сам са једним колегом, који воли фотографије. У почетку, то су биле фотографије попут разгледница. А онда сам упознала људе из једне ФБ групе, то је једна сјајна екипа фотографа од којих сам почела да учим. У међувремену сам се учланила у фото клуб Војводина, где сам упознала другаре са којима се сада баш дружим. Бар једном седмично се договарамо да идемо негде. Од њих сам научила шта је фотографија. То разгледница као разгледница се заборавило, а научила сам да свака фотографија мора имати своју причу. Нека је то и природа, али да то не буде само лепо, већ да има поруку. Десило ми се на једном фото скупу код Кнића, да је за једну фотографију, коју сам направила пре изласка сунца, која је сва у нијансама, једна књижевница ми послала поруку да ме обожава, јер када јој је тешко, она погледа ту фотографију и она је врати у живот. Ту фотографију сам назвала буђење. Када правим фотографију, трудим се да изазове неку емоцију, каква год била. Док сам постављала изложбу један пар, муж и жена, загледали суи коментарисали. Моја свака фотографија има своје име. Име је оно што ја видим. Наравно, неко види другачије – рекла је Слађана.
Тако на пример фотографија снимљена у јутарњим сатима, на којој се види узорана њива, стуб и јато птица у облику срцу, назвала је „Поздрав јутру”.
Слађана је до сада излагала на више групних изложби. Њена прва битна изложба је била изложба, која се одржава сваке друге године у Кисачу крај Новог Сада. Зове се Бијенале мајстора фотографије.
– На тој изложби се нађу најбитнији фотографи са тог подручја, ту су новинари, академски сликари, професори и други, а ја сам имала ту част да претпрошле године учествујем са једном фотографијом. Позвао је Мишо Мадацки и била сам изненађена, јер сам сматрала да нисам за ту врсту изложби са таквим мајсторима. Он је прокоментарисао да јесам и тако сам имала част да се нађем у таквој екипи фотографа – рекла је Слађана.
Од тада је почела да учествује на многим конкурсима. Каже да је за њу успех када се од 400 фотографија послатих на конкурс, њена фотографија нађе међу 70 изабраних. За своје умеће је добијала и похвале, а на позивници за конкурс у Задру нашла се и њена фотографија.
– Обично се на позивници нађе награђена фотографија, а на тој позивници је била моја фотографија. На тај конкурс стигло је 1.500 фотографија, а излагало се 70, међу којима је била и моја – са поносом каже наша саговорница.
Прошле године је учествовала на међународном такмичењу „24 кадра“, где за 24 сата треба да се одраде 24 теме.
– То нимало није било лако и учествовало је нас 24. Била сам десета, што је за први пут, од свих тих са којима сам разговарала, добар успех. Ту сам упознала дивне људе.
– Фотографишем јер ми је лепо, упознала сам доста људи из разних места, и лично и виртуално. Недавно сам са другаром била у Словенији, где смо имали пријем у парламенту. То је био конкурс за хендикеп и мој другар је освојио златну медаљу, а моја фотографија је била примљена. Иначе, организатор изложбе је имао своју изложбу у Ужицу и када сам му рекла да сам из Ужица, одушевио се – казала је Слађана.
На питање коју фотографију више воли црно-белу или у колору, она каже:
– Ближа ми је и лепша колорна фотографија. Црно-бела фотографија је за мене већа уметност него колорна и нисам се баш нешто усуђивала пребацивати фотографије у црно-беле. Али, у последње време много више сам урадила црно-белих, него колорних. Још увек не знам чему ћу се приклонити. Сматрам да је теже направити добру црну-белу фотографију. Колорна фотографија самим колоритом даје једну причу, а црно бела, да би дала причу, мора да има добар прелив тих сивих тонова, па је зато теже. Али, неке фотографије не могу бити црно-беле, а неке не могу да буду колор. Још сам пионир у овој уметности.
Планови су јој да остане са екипом са којом се сада дружи и да шета и даље по Србији.
– Није битно како је време и када се устаје. Устајала сам и када пада киша и пада снег, када је велики минус или плус. Једна смо фотографисали на минус 10. Сликала сам Дунав окован ледом. Фотографија која је запалила друштвене мреже, урађена је око 4 сата ујутру на дунавском кеју. Назвала сам је „Јутро после“, а на њој је брдо ђубрета, када млади оду кући. Била је објављена у „24 сата“ и изазвала је праву буру. После тога је направљено више места за бацање смећа, а чак су неки младићи себи дали задатак да сакупљају смеће. Избегавам вечерње фотографисање, јер увек испадну мало другачије него што је у реалности – рекла је наша саговорница.
С обзиром да данас многи праве стотине и стотине фотографија мобилним телефонима, питали смо је шта мисли о томе.
– Са модерним телефонима има људи који праве много боље фотографије него са фото апаратима, јер телефон је „идиот“, који сам намести све и јако су добре резолуције. Ево сада, на конкурсу у Сарајеву, било је дозовољено да се шаљу фотографије снимљене мобилним телефоном. Мени једино што не прија код тих фотографија што се додају неке ствари. На једном конкурсу победничка фотографија је више била дизајнерска, јер на њој је био лик неке ћелаве девојке, а око врата као огрлица од тих њених глава. Тада сам се осећала баш лоше, јер, или радимо фотографију или радимо дизајн. Ја се бавим дизајном и знам шта је то. Проблем је што се тај дизајн све више јавља на изложбама, односно конкурсима фотографија. Лично ја на некој фотографији поправим врло нешто мало, можда неку светлост, а никада не бих додала ништа друго. Чак има и тога да људи изложе фотографију, представе је као своју, а у ствари је украли је ко зна од кога. Прошле године се десило да је једна жена из Ваљева победила на неком конкурсу са туђим фотографијма. Откривена је и одузета јој је награда. Не видим потребу за тим – прокоментарисала је наша саговорница.
Мало времена проводи у Ужицу и зато најмање фотографише у свом граду. Али када је ту, каже да јој је за фотографисање јако интересантан део плаже, али и оронуле куће.
– Има велику колекцију оронулих кућа, коју још нисам нигде објавила. То ми је и велика туга. Има једна кућа на Царини, поред које стално пролазим и увек је усликам, тако да имам из године у годину како та кућа пропада. А фотографисање старих кућа ми је потекло из Новог Сада. Прошетала сам Новим Садом и почела да фотографишем старе и оронуле куће и после тога сам доживела шок колико их има. И тако сам то пренела на Ужице. Некако ме те куће подсећају на детињство. Било је ту прелепих кућа, које су данас оронуле, испуцалих зидова. Иначе, Шарган мии је интересантан за фотке, Златибор, али не онај урбани део. Са друштвом из Новог Сада договорила сам да их водим у Злакусу код људи који праве грнчарију. Такође, на пролеће би требало да будемо гости Туристичке организације „Ужице“, где ћу довести пар фотографа који ће боравити неколико дана. Све што буду фотографисали биће поклоњено граду. Тако смо прошле године били у посети туристичкој у Чачку, а требало би и ове године да будемо позвани. Те фотографије град и туристичку организацију неће ништа коштати, а имаће добру рекламу, јер ће ти фотографи качити фотографије града на својим страницама друштвених мрежа, што ће допринети туризму.
Наша саговорница је рекла да у Ужицу има изузетних фотографа. А као савет онима који желе да се баве фотографијом, поручила је да им не треба неки скупи фото апарат, већ да је битан моменат када та фотографија настаје и како је он види.
– Успех је у години имати 12 добрих фотографија и зато се иде, хода и чека моменат или се хвата моменат. Такође и угао из кога сликаш. Нас десетеро на истом месту може фотографисати исто ствар и нећемо имати исту фотографију. Углавном су све различите, јер сви другачије видимо – рекла је Слађана.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 978)
