Vetrinar spasava čovečanstvo

ZORAN ĐAPOVIĆ, VLASNIK VETERINARSKE STANICE „ANUBIS“
Veterinarska stanica „Anubis“ počela je sa radom kao ambulanta 2010. godine, a polovinom naredne godine prerasla je u veterinarsku stanicu. Vlasnik „Anubisa“, doktor veterine Zoran Đapović, objasnio je da je razlika ambulante i stanice u broju zaposlenih ljudi, jer veterinarska ambulanta može da ima samo jednog zaposlenog, dok veterinarska stanica mora da ima najmanje tri doktora veterinarske medicine, zavisno od obima posla. „Anubis“ ima četiri doktora i jednog veterinarskog tehničara.
– Mi smo dosta ozbiljno orijentisani prema maloj praksi, koja podrazumeva preglede, dijagnostikovanje bolesti i lečenje kuca, maca i drugih kućnih ljubima, a imamo dvojicu kolega koji se bave velikom praksom, lečenju domaćih životinja. Kolege koje su se ranije bavile veterinom, nisu se nešto posebno bavile kućnim ljubimcima, malo više su se bavili višom praksom, ali i to su sveli na davanje na dva do tri leka, i ako pomogne, odlično, a ako ne, to je viša sila. Ja sam generalno imao nameru da to podignem na nekoliko stepenica više, a prvi korak je bio pristup kvalitetnoj dijagnostici. To je, u stvari, suština, da se ustanovi šta je u pitanju, da li bolest ili nešto drugo, a posle da rešavamo problem, kada znamo o čemu se radi. Mi smo nabavili biohemijski analizator i ultrazvuk za životinje. Samim tim smo olakšali rad sebi, jer više nema nagađanja da li je u pitanju ova ili ona bolest. Magla više ne može da se proda, prosto mora da se uradi. Starije kolege su govorile, nije problem da se nabavi ultrazvuk, ali uvek su postavljali pitanje ko će to da plati. Naravno da ima ko će da plati, a to je onaj kome je stalo do ljubimca. Da li nenaviknuti, pa je dosta ljudi iznenađeno kada u lečenju koristimo infuziju pet do šest dana. Neki čak i pitaju, pa zar to i životinje primaju, a to je isto kao i kod ljudi, jer imamo razne nijanse bolesti, koje moraju da se tretiraju na taj način, da bi imalo pozitivnog efekta.
– Mi takođe vadimo krv i vršimo analizu krvi, zavisi od problematike, da li je u pitanju povreda ili bakteriološka, virusna ili gljivična analiza. Mi radimo te neke analize, a neke, koje ne možemo, šaljemo uzorke dalje i dok se uspostavi o čemu se radi, tada možemo početi da bolest tretiramo na pravi način. Tako da se dosta ozbiljnije radi nego nekada. Na primer, ranije je bilo, kada padne krava, odmah se kaže nema kalcijuma, mada tu imaju još dve do tri varijante zašto padne, ali, poučeni tom starom praksom, vlasnici uzmu kalcijum i daju i tako naprave još gore. A u roku od 15 do 20 minuta mogu da umem rezultate i znam zbog čega je krava pala. Bio je slučaj da se krava okliznula i slomila nogu, ali vlasnik to nije video. Kada sam uradio analize, video sam da nije metablički problem, a nije se ni telila, već sam posle pregledom utvrdio mehaničku povredu – rekao je dr Đapović.
Dosta problema doktorima prave veterinarski tehničari, koji su uglavnom ljudi sa sela.
– Zbog ekonomske situacije, ljudi sa sela gledaju da ih što jeftinije košta lečenje životinje, pa, da ne bi platili prevoz, zovnu nekog lokalnog veterinarskog tehničara. I onda ti mladići, koji su videli da sam ja dao malog onog žutog, belog ili roze praha, to preporuče vlasniku životinje i tako leče, a da pre toga i ne znaju šta je u pitanju. Ako ne izleče životinju, onda su veterinari na lošem glasu – rekao je vlasnik „Anubisa“.
Na pitanje da li u našem kraju imaju čestih intervencija i dolazi li ponekad do učestale pojave neke bolesti, naš sagovornik kaže:
– Neme tu neke epidemije, a kada se javi neka bolest to je specifično za određeni period. Recimo, kada se mačke pare i kote, u tim nekim periodima ukoliko se neredovno vakcinišu, dolazi do nekih oboljenja. Ili, kada dođe vreme okota, nama je uglavnom posao povećan, zbog carskih rezova ili da pomognemo pri porođaju, a kod težih porođaja, dajemo i medikamente. Generalno, svaki period u godini nosi nešto malo intezivnijeg posla, bilo da su to infekcije ili ovo o čemu sam malopre govorio. Kada imate dosta štenadi i ako se ne obave vakcinacije ili tretmani protiv parazita, što je osnov zdravog psa, stvaraju se uslovi za bolesti. Onda bude tu problema i u velikom broju štenad ne prežive. Neki su platili štene po 200 ili 300 evra, ali im ugine samo iz razloga što ga zdravstveno ne tretiraju kako treba. U normalnim uslovima, kada se vodi računa i o vakcinaciji i o zdravlju kućnog ljubimca, recimo, pas može da živi 20 godina. Lično sam video mačku staru 18 godina. Kupljena je u Holandiji, a vlasnici žive u Užicu. Toj mački se zna tačno kada je vakcinacija, kada i koju hranu jede. Kod nas često postoji izraz kada vidite mršavu mačku, da je pojela guštera. Nije mačka pojela guštera, nego je jednostavno puna parazita, od pantljičare, ehinokokoze i sličnog. Kod nas, ako mačka lovi, može da bude tu, a ako nema efekta, onda pis…
Ovo povlači sledeće pitanje, da li to znači da je svest o ljubimcima na veoma niskom nivou.
– To je momenat o kome pričam, a to je svest o držanju kućnih ljubimaca. U Užicu je dosta loša. Kućni ljubimci, da li je mačka, pas ili papagaj ili neka druga životinja, kod nas se kupuju kao igračka deci, bez svesti da su to živa bića, koja moraju da imaju uslove, koji moraju da budu ispoštovani, da imaju obaveze da se nahrane i da se prošetaju, pomaze, da se provede neko vreme sa njima. Ne može to da bude samo, nahranili smo ga, vezali nekim lancem ili zatvorili u neki boks, pa ga vidim za pet dana. Posle određenog perioda, godinu dana recimo, može da dođe do problema sa nekom bolešću, pa pitaju šta bi, a znaju da psa nisu ni vakcinisali, niti davali tablete protiv parazita. Takvo ponašanje vlasnika može da napravi problem i ljudima, počevši od besnila i drugih zoonoza, koje se prenose sa životinje na ljude. Ne postoji neka velika verovatnoća da se u nekim gradskim uslovima pojavi besnilo, ali, po našem zakonu je obavezno da se pas sa neka tri meseca vakciniše, da bude čipovan i evidentiran, da pas ima kao neku ličnu kartu.
Kada je u pitanju vakcinacija protiv besnila i tu postoji dosta problema, jer određene grupe zagovaraju kasnije vakcinaciju.
– Imaju razne grupe u okviru držalaca pasa, kao, na primer, kod lovaca, koji misle da ta vakcina oštećuje njuh i oni ne vakcinišu psa pre godinu dana, iako su ti lovački psi rizične grupe, jer idu po šumama. Oni bi trebalo dva puta godišnje da se vakcinišu, jer su direktno izloženi susretu sa životinjom koja je obolela. Kod tih pasa, taj nivo antitela protiv besnila, mora uvek da bude na vrhunskom nivou, jer posle tri do četiri meseca spada.
– Postoji opet ta druga kategorija, koji izlažu pse na izložbama. Oni takođe zagovaraju da se psi ne vakcinišu pre godinu dana, jer će, navodno, da im se od vakcine upropastiti dlaka. A to nema ni naučnu, niti bilo kakvu drugu osnovu. Obično kažu da su te informacije videli na internetu. Pa da je tako lako, mogao sam i ja fakultet završiti preko interneta, a ne da provodim godine da bi nešto naučio.

Vlasnik „Anubisa“ kaže da je problem i pri nabaljanju psa, jer sve rase nisu za svakoga. Zato je pozvao sve one koji hoće da nabave kućnog ljubimca da dođu kod veterinara na savet.
– Ko ne izlazi iz kuće i gleda filmove, za njega je čivava, a ne mađarska vižla ili nemački ovčar, kojima treba 15 km dnevno da pređu. To su neka osnovne stvari – rekao je dr Đapović.
Pored toga, veoma je bitno da se vodi računa o ishrani.
– Psi ne mogu da se hrane kao svinje, da se hrane tri puta dnevno. Dođu ovde vlasnici i žale se da pas neće da im jede. Kada pitam koliko ga puta dnevno hrane, šta mu sve daju, onda im objasnim da pas može pet dana da ne jede i da nema problema. Pas može da bude iritiran, kada ima svaki dan da jede koliko hoće, jer njihov digestivni trakt drugačije funkcioniše. On je kao vuk, danas se preždere, pojede pet kila nečega, jer to je ulovio i natrpao se, i on je sedam dana miran. Psima prija da ima jedan dan u nedelji da ne dobiju obrok. Pas nema tu svest da zna da će njemu gazda ili gazdarica opet sutradan dati hranu, pa će pas da jede i jede i onda se skloni, a to zabrine vlasnike. Takođe, velika je greška oko kostiju, koje mogu da donesu veliki problem. Psima je koska četkica za zube. Tu nemaju ništa zdravo da pojedu, ali su kosti nešto što njima održava higijenu zuba. Ali i to se pogrešno shvata, pa daju psima da je jedu za obrok. Ako dođe do začepljenja creva, to je još lak problem, jer koske mogu da pocepaju ždrelo ili želudac psa. Tada mora hitno da se radi hirurška operacija, a ako se ne uradi, onda je za psa sigurna smrt. Zbog čega je tako? Psi su najlošiji žvakači, pa progutaju sve što može da im prođe kroz ždrelo, a kosti nezgodno pucaju i imaju oštre ivice. Iz jednog psa sam izvadio komade nameštaja, ceo zaponjac od ovce, sve sa rožinom od papka i kožom, dok sam u drugima nalazio sunđere, cucle. Sve to zaglavi u njihovim crevima i tu ostane, pa i to je razlog ako pas neće više da jede. Zato mora kvalitetna dijagnostika da se uradi. Toliko sam se sretao sa tim, pa mogu odmah da prepoznam o čemu se radi, ali, opet, najsigurnije je uraditi dijagnostiku aparatima. A za nebrigu o psima govori i slučaj kada mi je došao čovek i kaže da iz rane psa izlaze crvi i kaže da mu je to od juče. Ja mu kažem da nisam aviomehaničar, ja sam veterinar koji zna koji period treba da se neka promena razvije i nastane. Takođe, ljudi ne mogu da poveruju koliko brzo dolazi do razvitka i pantljičare, ehinokokoze i glista. Još, što se tiče ishrane, takođe bih dodao da je bitno da se daju vitamini, recimo, kravama, koje daju 20l mleka dnevno. Mora o toj kravi da se vodi računa, a ne da vlasnik kaže, to je skupo. Pa nemoj onda da je držiš, jer to je maltretiranje životinje – rekao je Đapović.
Na pitanje da li kod nas ima bolesti kvrgave kože, zbog koje je proglašena epidemija u Bujanovcu i Bosilegradu i da li je kod nas planirana vakcinacija govedi od te bolesti, dr Đapović kaže:
– Vakcinacija će se obavljati u celoj Srbiji i užički kraj je treći prsten predviđen za vakcinaciju. To nije opasno po ljude, ali jezivo može da poremeti ekonomiju države. Životinje koje su zaražane moraju da se neškodljivo uklone, ne samo one, već i ostale životinje u štali. Država nadoknađuje tu štetu. Kod nas nema te bolesti. Mislim da je sada problem nabavke tih vakcina, treba oko milion doza. U zaraženom području je 22. i 23. juna krenula vakcinacija, drugi prsten je Priboj, Prijepolje, Sjenica, Ivanjica, Nova Varoš, a posle smo mi.
Na pitanje da li ima slučajeva antraksa, naš sagovornik kaže:
– Antraksa kod nas nema, sporadično se pojavi u Sjenici, mada, poslednjih par godina, možda su zabeležena jedan ili dva slučaja. To je pod kontrolom, jer gde su ti distrikti, kao što je Sjenica, tu se radi vakcinacija svake godine.
U našem kraju ipak su obavezne neke vakcinacije domaćih životinja.
– Država ima programe zaštite od tih veoma opasnih bolesti, kao što su bruceloza i turbekuloza. Mnogo se radi na sprečavanju turbekulozacije kod goveda i nema je. Možda će sada biti ukinuta ta vakcinacija, dok brucoloze ima. Kod tih programa mera, svake godine nešto se doda, nešto se izbaci. Zato se sada dodaje program mera za sprečavanje kvrgave kože. To je egzotična bolest, koja je došla iz Egipta, a na način na koji je došla, isključivo je nelegalna trgovina. Došla je preko Kosova, gde mi nemamo nikave kontrole, ni podataka. Ovo je sada relativno na vreme prepoznato i reagovano, ali malo je problem sa tim vakcina, pošto ih mi nismo imali. Grci ih koriste od prošle godine, a Izrael još ranije. Gde se ne uradi vakcinacija, to je kao buktinja i začas se rasplamsa i ogromna je ekonomska šteta. Zato se kaže da lekar spašava čoveka, a veterinar čovečanstvo, jer, da nema njih, mnoge bolesti bi odavno uništile sve živo na zemlji – zaključio je naš sagovornik.
Kada su u pitanju ezgotični ljubimci, u Užicu ih nema mnogo. Nema nijednog vlasnika zmija, bile su nekada dve iguane, a ima čovek koji gaji paukove tarantule.
Zvezdana Gligorijević

Comments

comments