Dangubnije zemlje od naše, sigurno nema. U realnom životu, u našem okrugu sve je stalo, samo malina raste, a u simulaciji života, televiziji, što se jedino računa, evo, upravo se mogu videti dva zgubidana, Nebojša Krstić, piše mu ispod imena da je nekakav marketing stručnjak, iako svi dobro znamo da je lekar, i onaj nesimpatični Svilanović, sve sa Vudi Alen naočarima, kome ispod imena piše da je sekretar nečeg evropskog. Da mi je znati koja sila i za šta, plaća, duže od decenije, ovog Svilanovića…. Nešto su mahali rukama i papirima, ali sam hitro prešaltao na sledeći kanal, pa nisam čuo o čemu mlate praznu slamu, ali, i bez gledanja, mogu da se kladim da pričaju, mnogo mudro, o Evropi, Pogglavljima, i tome slično…. E, jadna je Evropa u kojoj nas ta dvojica vode…. Jesam oduvek, i to otvoreno, bio za otvaranje prema Zapadu, pa sam i sad, ali, ako su mi ova dvojica vođe na tom putu, bolje je odmah pobeći u najveću moguću zabit, što dublje, da nas, nekim slučajem, ovakvi, ne pronađu…. Ovaj dvojac, i njima slični, prava su antipropaganda Evrope. Nikada se ničim konkretnim u životu nisu bavili, osim što su se selili sa jedne na drugu državnu službu, baš kao i njihov trenutni Vođa, Vučić, koji nam slavodobitno, iz belog sveta, poručuje da Poglavlja samo što nisu, da će teći med i mleko i da će svaki Srbin imati po par miliona evra, minimum.
Šalu na stranu, ne znam da li je to zato što su me stigle godine ili je ova letnja žega u pitanju, iskreno, nikada se u životu bespomoćnije nisam osećao. Da, mislim da je to pravi izraz – potpuna bespomoćnost. Kaže ona tupava poslovica da je svako kovač sopstvene sreće, ali, u Srbiji, posle decenija i decenija životarenja od danas do sutra, jednog dana, čovek, jednostavno – odustane. Jesam ja i bandoglav, i uporan, ali, ne može se više. Sinoć nešto, dokoni, ćaskamo i reče čovek, aman ljudi, pa izbori su bili 24. aprila! Ej, zar je moguće? Prošlo skoro dva i po meseca, a mi još vladu nemamo! Ono jeste da nam i ne treba, Vučić nam je dovoljan, čovek zna sve, stiže sve, može sve (barem na televiziji), ali opet, da li je to vlast kojoj se žuri da poboljša Srbiju? Isto je i Užicu, vlast je izabrana tek nekoliko dana pre zakonskog roka, i odmah su, kao njihov Vođa, krenuli sa raznim saopštenjima, kako bi stvorili privid da nešto mnogo važno rade, jer, suštinski, niti šta rade, niti će raditi, iz vrlo prostog razloga, nisu oni tu da rade, već da uživaju u plodovima glasanja. Svaki dan po neko „važno“ saopštenje i bog da te vidi…
Kao i njihov Vođa Vučić, samo je juče, pre i posle košarke, gledali smo, srećom, televiziju u kafani, pa nismo čuli ton, nešo važno saopštavao sto puta, po sto sati… Dnevno…. Piše na teveu – vesti, a onda, pet minuta, deset, petnaest, hiljadu, Vučić priča, priča, priča…. Vesti koje traju barem pola sata, a od toga Vučić priča 29 minuta i 50 sekundi, e, takve vesti, samo u Srbiji imaju, i to na tzv. JAVNOM servisu, koji mi plaćamo, a ne Vučić…. Da se ja za nešto pitam, ali se ne pitam, svi bi ti tzv. javni novinari, preko noći završili na birou (ne)rada, pa onda, o svom trošku, neka prenose koga god hoće, i dvesta časova dnevno, ako im je ćeif…
Mnogo je tekstova napisano na temu – ko je pravi krivac za ovo naše beznađe, ali, iskreno, na to pitanje nije moguće dati precizan odgovor – vlast nam je potpuna kataklizma, mediji, pogotovu ovi, iz budžeta plaćenički, još su i gori, a, ako ćemo pošteno, kako ovaj nezainteresovan i lažno nevešti narod amnestirati od odgovornosti?
U ovoj veseloj zemlji, većina se iz sve snage busa u svoje evropske grudi, ali referendum niko ne sme da raspiše, jer bi rezultat bio potpuno suprotan; većina se kune da je protiv vlasti, a vlast uvek uvek ubedljivo pobeđuje; svi se utrkuju u kritici vlasti i glume ljute opozicionare, ali nikoga i nikad ne prozivaju po imenu, strogo vodeći da se nekome na vlasti ne zamere, jer to može da ih košta, baš kao što svi javno nariču zbog raznih loših stvari u Užicu, a niko, nikada, ništa za opšte dobro nije uradio, svako isključivo gleda samo svoje dupe. I od svog dupeta ni milimetar dalje. Nađe se, tu i tamo, po koji neobavešteni entuzijasta, ali i on, pre ili kasnije, digne ruke, jer, nema sa kim, a ni za koga…
I, sutra, ako nam i otvore ta Poglavlja, možemo li ovakva zemlja stići do Jevrope? Zemlja u kojoj su kriminalci najveći investitori, a plaćenim državnim organima nije ni na kraj pameti da ih pita, odakle im novac, kojim grade na sve strane? Zemlja u kojoj niži državni činovnik sadistički, do smrti, maltretira veselog prodavca lubenica? Zemlja u kojoj vlast, maskirana fantomkama, ruši privatnu imovinu (nešto slično sam pre desetak godina i lično doživeo, u sred zime, i bez fantomki)? Zemlja u kojoj Vođa satima boravi po svim televizijskim programima? Zemlja u kojoj Vođa, uz hvalospeve, postavi direktora Železare, proglasivši ga spasiocem, da bi ga, godinu dana kasnije, najurio, kao poslednjeg ološa? Zemlja u kojoj se mesecima ne formira vlada, a, biće da je i nevažno ko su joj članovi? Zemlja u kojoj se večno sprovode reforme, a nijedna nije ni započeta? Zemlja u kojoj svi javno kukaju na političare, a tajno od njih očekuju posao? Zemlja u kojoj je politička elita duboko korumpirana, a intelekutalnu čini gomila bednika, koji, kao što rekoh, od svog dupeta dalje ne gledaju?
I, da dalje ne nabrajam, ovakva zemlja teško i do Zaglavka može stići (sve i da Tihi lično probije tunel ispod Kadinjače), a kamoli na Zapad…
I, zato, beri maline, Orvele, beri, i ćuti…
Toni Stanković (Užička nedelja 938)
