Дангубније земље од наше, сигурно нема. У реалном животу, у нашем округу све је стало, само малина расте, а у симулацији живота, телевизији, што се једино рачуна, ево, управо се могу видети два згубидана, Небојша Крстић, пише му испод имена да је некакав маркетинг стручњак, иако сви добро знамо да је лекар, и онај несимпатични Свилановић, све са Вуди Ален наочарима, коме испод имена пише да је секретар нечег европског. Да ми је знати која сила и за шта, плаћа, дуже од деценије, овог Свилановића…. Нешто су махали рукама и папирима, али сам хитро прешалтао на следећи канал, па нисам чуо о чему млате празну сламу, али, и без гледања, могу да се кладим да причају, много мудро, о Европи, Погглављима, и томе слично…. Е, јадна је Европа у којој нас та двојица воде…. Јесам одувек, и то отворено, био за отварање према Западу, па сам и сад, али, ако су ми ова двојица вође на том путу, боље је одмах побећи у највећу могућу забит, што дубље, да нас, неким случајем, овакви, не пронађу…. Овај двојац, и њима слични, права су антипропаганда Европе. Никада се ничим конкретним у животу нису бавили, осим што су се селили са једне на другу државну службу, баш као и њихов тренутни Вођа, Вучић, који нам славодобитно, из белог света, поручује да Поглавља само што нису, да ће тећи мед и млеко и да ће сваки Србин имати по пар милиона евра, минимум.
Шалу на страну, не знам да ли је то зато што су ме стигле године или је ова летња жега у питању, искрено, никада се у животу беспомоћније нисам осећао. Да, мислим да је то прави израз – потпуна беспомоћност. Каже она тупава пословица да је свако ковач сопствене среће, али, у Србији, после деценија и деценија животарења од данас до сутра, једног дана, човек, једноставно – одустане. Јесам ја и бандоглав, и упоран, али, не може се више. Синоћ нешто, докони, ћаскамо и рече човек, аман људи, па избори су били 24. априла! Еј, зар је могуће? Прошло скоро два и по месеца, а ми још владу немамо! Оно јесте да нам и не треба, Вучић нам је довољан, човек зна све, стиже све, може све (барем на телевизији), али опет, да ли је то власт којој се жури да побољша Србију? Исто је и Ужицу, власт је изабрана тек неколико дана пре законског рока, и одмах су, као њихов Вођа, кренули са разним саопштењима, како би створили привид да нешто много важно раде, јер, суштински, нити шта раде, нити ће радити, из врло простог разлога, нису они ту да раде, већ да уживају у плодовима гласања. Сваки дан по неко „важно“ саопштење и бог да те види…
Као и њихов Вођа Вучић, само је јуче, пре и после кошарке, гледали смо, срећом, телевизију у кафани, па нисмо чули тон, нешо важно саопштавао сто пута, по сто сати… Дневно…. Пише на тевеу – вести, а онда, пет минута, десет, петнаест, хиљаду, Вучић прича, прича, прича…. Вести које трају барем пола сата, а од тога Вучић прича 29 минута и 50 секунди, е, такве вести, само у Србији имају, и то на тзв. ЈАВНОМ сервису, који ми плаћамо, а не Вучић…. Да се ја за нешто питам, али се не питам, сви би ти тзв. јавни новинари, преко ноћи завршили на бироу (не)рада, па онда, о свом трошку, нека преносе кога год хоће, и двеста часова дневно, ако им је ћеиф…
Много је текстова написано на тему – ко је прави кривац за ово наше безнађе, али, искрено, на то питање није могуће дати прецизан одговор – власт нам је потпуна катаклизма, медији, поготову ови, из буџета плаћенички, још су и гори, а, ако ћемо поштено, како овај незаинтересован и лажно невешти народ амнестирати од одговорности?
У овој веселој земљи, већина се из све снаге буса у своје европске груди, али референдум нико не сме да распише, јер би резултат био потпуно супротан; већина се куне да је против власти, а власт увек увек убедљиво побеђује; сви се утркују у критици власти и глуме љуте опозиционаре, али никога и никад не прозивају по имену, строго водећи да се некоме на власти не замере, јер то може да их кошта, баш као што сви јавно наричу због разних лоших ствари у Ужицу, а нико, никада, ништа за опште добро није урадио, свако искључиво гледа само своје дупе. И од свог дупета ни милиметар даље. Нађе се, ту и тамо, по који необавештени ентузијаста, али и он, пре или касније, дигне руке, јер, нема са ким, а ни за кога…
И, сутра, ако нам и отворе та Поглавља, можемо ли оваква земља стићи до Јевропе? Земља у којој су криминалци највећи инвеститори, а плаћеним државним органима није ни на крај памети да их пита, одакле им новац, којим граде на све стране? Земља у којој нижи државни чиновник садистички, до смрти, малтретира веселог продавца лубеница? Земља у којој власт, маскирана фантомкама, руши приватну имовину (нешто слично сам пре десетак година и лично доживео, у сред зиме, и без фантомки)? Земља у којој Вођа сатима борави по свим телевизијским програмима? Земља у којој Вођа, уз хвалоспеве, постави директора Железаре, прогласивши га спасиоцем, да би га, годину дана касније, најурио, као последњег олоша? Земља у којој се месецима не формира влада, а, биће да је и неважно ко су јој чланови? Земља у којој се вечно спроводе реформе, а ниједна није ни започета? Земља у којој сви јавно кукају на политичаре, а тајно од њих очекују посао? Земља у којој је политичка елита дубоко корумпирана, а интелекуталну чини гомила бедника, који, као што рекох, од свог дупета даље не гледају?
И, да даље не набрајам, оваква земља тешко и до Заглавка може стићи (све и да Тихи лично пробије тунел испод Кадињаче), а камоли на Запад…
И, зато, бери малине, Орвеле, бери, и ћути…
Тони Станковић (Ужичка недеља 938)
