OTVOREN 22. JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL
U ponedeljak, 13. novembra, u Narodnom pozorištu počeo je 22. pozorišni festival. I ove godine je pre početka festivala u holu pozorišta otvorena izložba fotografija Radovana Baje Vujovića, a potom je prof. dr Nada Popović Perišić otvorila 22. JPF. Ona je rekla da je ovaj festival nastao ,,energijom nekolicine entuzijasta, baš u trenutku kada se već naslućivalo da se ideja zajedništva u kojoj smo živeli raspada,,.
– Upravo na toj ideji traje već 22 godine, okupljajući umetnike sa prostora nekadašnje Jugoslavije i potvrđujući da kultura i umetnost grade mostove razumevanja i zbližavanja među ljudima. Slogan ,,Bez prevoda,, upravo ističe tu ideju o zajedničkom kulturnom prostoru, bez obzira na tragične događaje kroz koje smo prošli i na najbolji način pokazuje da kultura može ono što ne uspeva politici – rekla je Nada Popović Perišić i dodala da ,,svaka kultura traži podsticaje sa strane, hrani se i oplođuje kulturama drugih naroda i ne trpi samodopadljivo zatvaranje pred tuđim vrlinama i vrednostima,,.
– Pozorište ima funkciju da probudi i mobilizuje našu kritičku svest, odnosno, da razvija našu refleksiju o realnom svetu. Grčka Atina je u davna vremena legitimnost svoje moći izvodila iz svojih kompetencija, koje su bile ogromne. Ovaj festival tu legitimnost izvodi iz brige o najboljim ostvarenjima, dobrom korišćenju tema, poštovanju auditorija, stilu, kapacitetima da se odgovori na izazove vremena, ubeđenjima i hrabrosti. Otuda drugi slogan ,,Za ovo malo duše,, ima posebnog smisla, jer na najbolji način definiše prostor u kojem bi privilegovano mesto kulture bio ukus, ukus za najbolje… I na kraju nešto sasvim lično. Prve godine postojanja festivala, daleke 1996., pobedila je predstava „Bure baruta“. Kasnije je snimljen i film sa istim nazivom. U vremenu u kojem su nastali i predstava i film, trebalo je mnogo napora, mnogo snage i upornosti, i hrabrosti da se oni podrže i da im se da neophodna pomoć. To je nešto što me čini, sada kada se osvrnem na to vreme, posebno zadovoljnom. Jer je pobedila umetnost. I još jedan gotovo sentimentalan detalj. Te prve godine festivala među rediteljima bio je i Jagoš Marković, a danas baš njegova predstava otvara ovaj festival. To je samo još jedan dokaz da kvalitet ima trajanje – rekla je između ostalog Nada Popović-Perišić.
Tako je (ako vam se tako čini)
Prva predstava „Tako je (ako vam se tako čini)“, u izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, po tekstu Luiđija Pirandela, u režiji Jagoša Markovića, ocenjena je sa ocenom publike 4,61.
Tema kojom se italijanski pisac Luiđi Pirandelo bavio pre sto godina u svom delu „Tako je (ako vam se tako tako čini)“ i danas je aktuelna, možda čak i više, nego u njegovom vremenu. Reditelj ove predstave Jagoš Marković sa anasamblom Jugoslovenskog dramskog pozorišta uspeo je da izbriše svaku granicu između malograđanskog i građanskog, odnosno da sve oko nas predstavi malograđanštinom, tako što elita jednog društva zabada nos u tuđe živote.
Aleksandra Glavicki, voditelj programa sa akterima predstave posle izvođenja, rekla je da je Luiđi Pirandeli ovu dramu napisao sa 50 godina, a godinu dana ranije napisao je prvo delo.
– Njegova opsesivna tema je bila istina, koliko je moguće spoznati istinu o sebi i o drugima. Ovo je bila višeslojna predstava. Prvi sloj je deo u kome se ne veruje u jednu istinu, drugi sloj je malograđanština i na kraju, konačno pitanje, da li malograđanstvo rađa fašizam – rekla je Aleksandra.
Selektor festivala Bojan Munjin obrazložući zašto se opredelio za ovu predstavu rekao je:
– Meni si čini da danas živimo u doba kada se svi upinju da pronađu istinu u politici, u društvenim i privatnim, bračnim odnosima. Ako pogledamo prve stranice novina, društvene mreže, SMS poruke, ako pogledamo sva ta pitanja vidimo da se radi o traženju istine iako je reč ko je koga napustio, ko je započeo rat i td. Pirandelo nije i u snu nije mogao slutiti da će 100 godina kasnije biti baš tako. Za mene ova predstava o toleranciji i razumevanju onoga drugog koji je različit od nas. Na jedan snažan estetski način reditelj je pokazao savremeni pogled u i stari problem, glumci su snagom svojom trnasformacije to pokazali. Nije lako igrati Pirandela na ovaj iskošeni način, kao što su oni to učinili da bi nam ogoleli sam problem – rekao je Munjin.
Predrag Ejdus, u ulozi Lamberta Laudizija, koji se pored pitanja šta je istina smeje svojoj familiji o malograđanštini svoje sestre i njene porodice i prijatelja, ali i sam ipak biva uvučen i znatiželjan da sazna istinu.
– Očigledno mi danas živimo u ekspanziji post istine. To je najnovija reč koja se pojavila u rečniku. To je do te mere rasprostranjeno u celom svetu, od medija, politike, društvenih mreža, interneta, da ne govorim o našoj političkoj i društvenoj stvarnosti. To je nešto što je Pirandelo fantastično na neki način predvideo. Mi u stvari živimo u tako jednom haosu i u tom haosu fanstastičnost globalne, individaulne manipulacije da ljudi više ne znaju ni šta je stvarnost, šta je istina, šta je tačno. S druge strane u toj manipulaciji je apsolutno moguće, a to i vidimo po nekim političkim kretanjima i po zapadu, i po istoku i kod nas, da se vreme vraća. Što je rekao jedna političar ili istoričar; ,,Što više gledam prošlost, to više vidim budućnost,,. Dakle, vreme se zaobljava, i počinju da se vraćaju zahvaljujući manipulaciji neke od najretrogradnijih ideja i društvenih, i političkih i ekonomskih, i mi danas jednostavno ne možemo da vidimo budućnost, koja je do te mere neizvesna i opasna. Zahvaljujući ogromnom broju dezinformacija imamo porast najesktremnijih političkih ideja. Na taj način i fašizma i krajnje desničarskih ideja za koje smo mislili da su davno prevaziđene. To je ono što nas strahovito zabrinjava i uznemirava – rekao je Ejdus i dodao da je ovo tzv. mali malograđanski milje u kome ima jedna malograđanska sredina i neki ljudi, koji su doživeli neku katastrofu, ali ta njihova katastrofa ne uzbuđuju na taj način ovu sredinu, već neke trivijalne stvari od toga ko je tu ko kome i zadiranja u privatni život.
Seka Sablić u ulozi gospođe Frole, žene, majke i izbeglice, našla se u intrigama malograđanštine.
– U ovom komadu imamo žrtve i dželate, i tu je jedina istina. Istina koja ovde postoji su nesreća, ratovi, žrtve, odsustvo empatije celog sveta. To je uloga koju veoma volim da igram – rekla je Seka Sablić.
Branislav Lečić u ulozi Agacija, savetnika gradonačelnika i supruga radoznale žene i sina, koji još uvek mora da dokazuje gradonačelniku, kaže da je predstava ostavila efekat i na glumce.
– Čim se u pozorištu pojavuljuju društvene teme, koja udara u suštinu našeg života, to je za mene najjača stvar u pozorištu. Ovde je pomenuta priča o građanskom i malograđanskom. Zaključujem, istinu koju ovaj komad nosi, bez obzira šta je Pirandelo hteo pre 100 godina, a danas se to kod nas dešava, mislim da je građansko apsolutno marginalizovano i da ono više ne postoji, ne samo kod nas, već bilo gde u svetu. Građansko podrazumeva integritet države, društva, grupe, kaste, porodice, individue. To je ozbiljno i svakodnevno politički i na sve druge načine uništavano, i mi smo došli u malograđansko društvo u koje boravimo svi zajedno. Nemoguće je da u jednom društvu koje je građansko postoje ljudi koji nemaju osećaj ni za nesreću, ni za integritet porodice, ni za integritet lepih emocija koje se dešavaju. Mi smo svedoci raspada svih generalno u okruženju, svih građanskih vrednosti. Malograđanska logika, malograđanski način razmišljanja, senzacionalizam, površnosti, trivijalnost dominira apsolutno od početka do kraja u svim segmentima društva, od vrha do dna. I fašizam se pojavljuje upravo u okolnostima, ne mora se zvati fašizam, modernitacija političkog i društvenog zbivanja, takva da se zamenom imena se gura ono što neko hoće, a hoće da nemamo nikakvu empatiju ni za sebe, ni za druge ili tačnije rečeno da mislimo o sebi, ali ne postoji egoizam, koji se može ostvariti, a da nisi u situaciji da razmišljaš o drugom. To je čista laž. Čovek ne može biti egoističan jer živi sa drugim, inače bio kao Mali princ sam na planeti.
Ovim komadom je pokazano da građanska opcija ima i te kako malograđanski vrednosti.
Irfan Mensur kao gradonaelnik je smirenn i koji može da se poigrava sa ljudima.
– Do sada nisam radio sa Jagošem i to mi je bio veliki izazov. Ušao sam u predstavu malo kasnije, čini mi se da sam ušao u milje predstave. Na nekoliko konferencija za štampu da sam Jagošu rekao da mi je drago da je napokon odustao od režije i počeo da se bavi pozorištem – rekao je Irfan.
Glumica Rada Đuričin za svoju ulogu kaže da je to lik posmatračice koja nema sopstveni život i živi kroz dramu drugih. To je radoznala i površna osoba. Pohvalila je ovu predstavu koja zaslužuje da bude na repertoaru JDP, ali i na JPF.
Vesna Stanković u ulozi gospođe Sireli, jedne od najradoznalijih osoba, rekla je da je to u stvari neiživljena žena, koja zlostavlja sve oko sebe počevši prvo od muža sa kojim živi u nekoj čudnoj simbiozi. Ona je rekla u predstavi glavnu ulogu igra ceo ansambl i da je to prvi put doživela u svojih 20 godina rada.
Mlada glumica Nevena Ristić, u ulozi gospođe Ponci, oko koje se vrta i cela predstava, u svojih nekoliko minuta na sceni, ostavila je veliku nedoumicu. Ipak je rekla:
– Istina kakva god da je, rečena je na kraju. Na dan generalne probe, mene je reditelj držao na sceni sat vrmenea, dok su se svi pripremili za svoje uloge, jer je većao da li na kraju da dignem veo ili ne. Njega je mučila dilema da meni kao mladoj glumica, koja je prvi put na sceni JDP da mi se ne vidi lice. Na kraju sam mu rekla da ja nemam problem da ostane spušten veo, zašto bi se lik koga glumi oktrio, a to ostali likovi u predstavi ne zaslužuju, jer taj veo je otrkivanje istine. Reditelj mi se zahvalio na tome – rekla je Nevena Ristić.
Zvezdana Gligorijević
