ДРАГОМИР ЖУНИЋ ЖУНА – НЕКАДАШЊИ АТЛЕТИЧАРСКИ АС
Драгомир Жунић Жуна, дугогодишњи спортски новинар, некада је био ненадмашан у атлетици. Нико му није био раван у некадашњој Југославији на дуге пруге. Још док је био у основној школи Жуна је волео спорт, понајвише фудбал. Као дечак играли су га на пољанама, у некадашњој Соколани, нема места где га нје није играо.
– Мој тадашњ комшија Славко Кузмановић, који је био озбиљан атлетичар и тренирао за „Партизан“, видео је моје могућности и питао ме да ли желим да тренирам атлетику. Рекао сам не, јер сам хтео да тренирам фудбал. И 1969. године упишем се у ФК „Слобода“. Тренер у тим млађим категоријама био је Басуровић. Тренирао сам у млађим селекцијама, а као ученик четвртог разреда из школе су нас слали да хватамо лопте иза голова и враћамо на терен. Од тада па до сада сам на стадиону „Слободе“ – сећа се Жуна.
Неколико година касније, Славко Кузановић га је позвао да учествује на кросу на Царини који се звао „Крос до 10 брда“.
– Дошли су његови атлетичари и ја. Отрчали смо крос и све сам их убедљиво победио, а нисам ни знао шта је атлетика. И Славко ме поново позове у клуб, обећа да ће ми купити сву опрему, од шорцева, тренерке, до спринтерица и шушкавца. Рекао ми је да сам велики таленат. И ја, у то време сиромаштва, пређем у атлетику, али само због те опреме која ме привукла. Дођем у клуб и тренер ми је био професор Милијан Цвијовић. Кренуо сам од јуниора, са 16 година. После осам месеци, када сам имао прво јако такмичење, постао сам првак Југославије за млађе сениоре. Нико није могао да верује, ни очима, ни ушима. Ту су били већ све формирани такмичари, прошли многе селекције, а ја непознат, долазим из Ужица међу те вукове из „Партизана“ и „Црвене звезде“, клубова који су имали врхунске школе. То првенство Југославије било је у Бањалуци. Толико сам надмоћно победио да сам могао 200 до 300 метара пешке дићи до циља. Од тада креће моја заиста сјајна каријера. На два кроса Балкана био сам вицешампион. Једном су ме намерно сапели и док сам се подигао изгубио сам на времену и нисам стигао први. Али, без обзира на то, клубу и мени званично је стигло писмо од клуба „Црвена звезда“, да пређем код њих. Наравно да сам прихватио и отишао у Београд. Тренер ми је био професор и декан на факултету за физичко васпитање, чувени проф. др Драган Петровић, који је створио многе атлетичаре, а пре свих Данета Корицу (који држи још државни рекорд на 10.000 м, а до скора је био рекордер на 5.000 метара) – казао је наш саговорник.
У новом клубу Жунић је постизао врхунске резултате и освајао многе медаље. Олимпијски комитет обавестио је „Црвену звезду“ да је Жунић због својих потенцијала постао кандидат за Олимпијске игре у Москви, које су требале да се одрже 1980. године.
– И од тада имам стипендије и из Олимпијског комитета прате мој развој, улажу у мене. Моје дисциплине су биле средње и дуге пруге 5.000 и 10.000 метара. Када је била Универзијада у Београду представљен сам као врхунски спортиста који обећава. Заједно сам са Милошем Срејовићем, који је био врхунски троскокаш, из крагујевачког „Радничког“, отишао на преглед у институт у Кошутњаку на испитивање организма. На прегледима лекари су констатовали да нису видели бољи, сложенији и издржљивији организам од мог и Милошевог. Констатовали су да смо такав потенцијал да нису до сада такав забележили. И након тога почеле су припреме. Све је текло како треба. Када смо били на припремама у Улцињу снимали су сваки наш тренинг и после тренинга су правили анализе сваког нашег покрета руке, ноге и тела, где и шта треба да се исправи. Код мене није било много грешака. Рецимо, код Данета Корице никада нису могли да исправе, да када трчи, да руком не врти у круг, а по правилу рука треба да иде напред-назад поред тела. И тада ми се у Улцињу догодила невероватна ствар. После напорних тренинга које смо имали пре и после подне, у мокраћи се појавила крв. То је за мене било страшно језиво, јер никада се нисам накашљао. После консултације са лекарима, дали су ми неке лекове и кажу ми да ће проћи брзо. Рекли су ми да нисам уносио довољно воде. Наставио сам да вежбам, са тренинзима, али ми ништа није било боље. Када смо се вратили у Београд, лекар ми је рекао да смањим интезитет тренинга и да ће бити боље. Повремено сам долазио у Ужице, и након прегледа у београду дошао сам у Ужице. Отишао сам код чувеног др Мира Вукашиновића. Он је знао да сам врхунски спортиста и одвео ме на сва снимања. И на снимку ми нађе да имам камен у бубрегу који се покренуо и зато су настале компликације. Наручио сам из Немачке неке лекове, који разбијају камен у песак, а песак ћу лакше избацити. То су тешке муке. Трају месецима и имао сам јаке болове. У тој први тури када сам пио те лекове из Немачке, прођу ме болови и вратим се у Београд. Наставио сам нормално тренинге, али ми се опет врате муке. Вратим се у Ужице код др Мира Вукашиновића и он ми каже да ми је то наследно или да не уносим много течности, јер сам много тренирао и знојио. У другој тури лечења др Мире ми је препоручио да пијем пиво или шприцер. Остао сам затечен, умало нисам пао са столице, јер ја који сам врхунски спортиста, у животу нисам знао шта је пиво и шприцер. Никада нисам пио. Због тешке муке попио сам један шприцер, али ми се после тога седам дана вртела кућа око главе и болела ме глава. И решим, макар умро, нећу да пијем шприцер. У следећој тури решим да попијем чашу пива. Није ме болела глава и није ми било лоше. Почнем да пијем по чашу пива. И у два до три прва случаја избацивао сам камен без проблема. Поново сам наставио са тренинзима и опет ми се јавили исти болови. Нисам могао да седим на столици и др Мире ми је рекао да морам да водим рачуна о здрављу. Могу да наставим да тренирам, али да неће на добро изаћи, на мени је да одлучим. И то је тако трајало две до три године. После свега одлучим да напустим атлетику, јер нисам могао да се бавим трчањем од болова. Постизао сам и тада добре резултате, али после тих трка и тренинга, нисам могао да спавам од болова. У Београду док сам био, добио сам од Звезде стан и били су фер према мени. Имао сам стипендије и хранирану, од које сам могао да живим. Али, здравље је било прече. Болест је била наследна, јер је моја мајка боловала од исте болести. Када сам се вратио у Ужице, Драган Петровић ми је дао план и програм тренинга и рекао ми да тренирам ако будем могао. Мени је то добро испало, јер сам био кући и са породицом, лакше ћу прегурати. Међутим, опет ме је повукла љубав према фудбалу. Скроз сам напустио атлетику и почнем да играм за „Слогу“ из Ужица, а онда за ГП „Златибор“. Провео сам пар година у фудбалу, само да не бих оставио спорт нагло. А стицајем околности, остао сам у том спорту дуго. Жао ми је што ме је здравље омело, јер заиста сам могао да будем и европски првак – рекао је Жунић и додао са осмехом да није заборавио тренинге које имао још код професора Цвијовића, који га је терао да трчи око стадиона по шљаци по киши и води, јер тада још није било тартан стазе.
У то време, јуниора и младих сениора у Ужицу, каже да је могао да трчи са сениорима.
– Атлетика је као пчела. Сам радиш, летиш, скупљаш, враћаш се и пакујеш. Таква је атлетика – ујутру тренинг, враћам се кући, па увече у седам или пола 8 шољу млека и у кревет. Нема оне приче да због одласка у град прескочим тренинг. То никада нисам радио, био сам чист професионалац, а много тога ме је научио професор Цвијовић. Он ме је упутио да будем прави и врхунски спортиста – додао је Жуна.
Такође памти и пријеме код тадашњег председника општине Ужице, Петра Антонијевића, када је добијао поклоне као врхунски спортиста. У сећању му је остало и прво путовање авионом.
– Било је првенство Балкана у Истанбулу 1975. године. Путовало се авионом. Све је било у реду, док нисам дошао пред пословницу ЈАТ-а, а не на аеродром. За мене који долазим из провинције, било је страшно путовање авионом. Када сам видео пословницу ЈАТ-а, рекао сам професору Цвијовићу да сав дрхтим. На аеродрому су почеле руке да ми се зноје. И ми то пријавимо. Дошао је доктор, дао ми неке лекове које сам попио, прође ме та трема. Ипак, седео сам у авиону и нисам смео да мрднем, нисам ни главу померао, да не бих погледао кроз прозор, док су други шетали и смејали се у авиону. Ја ни реч нисам проговорио. Касније није било проблема – рекао је Жуна са осмехом.
Након завршетка и са фудбалом, размишљао је да би могао да помогне младим атлетичарима у Ужицу као тренер, јер је радио са врхунским тренерима.
– Тада су као тренери радили професор Нешковић за спринт техничке особине, а Цвијовић за дуге и средње пруге, а ја нисам хтео да се намећем. Када су се они повлачили, тренер је постао Славко Кузмановић. И тада нисам хтео ништа да реметим, а да ме је неко позвао, сигурно бих пристао и сигурно бих тој деци много помогао, јер имам велико искуство. И никада ме нико није звао и ја сам се повукао, нисам хтео сам да се намећем. Данас када видим ко се све бави тренерским пословима и ко има све те неке школе спорта, мени је и смешно и жалосно. Радити са најмлађим узрастима је наука. Не може се свако од 20 деце оптеретити исто. Неко може да трчи 2 км, неко 5 км или 10 км. Али до тога, колико које дете може да издржи, мора да се дође стручно. И деца морају да се контролишу код спортских лекара једном месечно. Дешава се да деца остају инвалиди само због нестручног рада. Данас је скоро свим клубовима мотив новац. А где то води и где иду та деца? – критично каже Жуна.
Драгољуб Жунић је постао и познати спортски новинар и коментатор.
– Када сам био у Београду, уписао сам школу новинарства, јер сам знао да могу, када завршим каријеру у спорту, да радим као спортски новинар. Након мог престанка бављења спортом и завршене новинарске школе, постао сам дописник „Спорта“. Ту сам радио 27 година, све до момента док се није укинуо, а то је било пре три године. Данас радим за ТВ5 као коментатор фудбалских одбојкашких утакмица. Радио сам и за „Вести“ и радио „Ужице“, када сам преносио кошаркашке утакмице – казао је наш саговорник, који догодине иде у пензију.
Иначе, као дугогодишњег спортског радника, питали смо га шта мисли куда иде ужички спорт.
– Мислим да се из године у годину врти иста плоча. Никаквог помака нема и, нажалост, из године у годину, оно што је било вредно, враћа се уназад и пропада. За то има више разлога. Ево, атлетика, примера ради. У време када сам ја био атлетичар урадила се тартан стаза, која је коштала 800.000 марака. Та стаза је од првог до задњег дана служила фудбалерима да тренирају, да не би оштетили траву. Ниједном није послужила за неко велико такмичење и завршила је на депонији на Сарића осоје. А било је услова за то. У то време атлетски клуб је има комплетну опрему за организацију првенства Србије, све техничке услове за бацачке дисциплине и дисциплине у скоковима. А све је то нестало, а стаза уништена и бачена. После тога, изградњом стадиона направљена је нова тартан стаза. И исто тако, ниједно званично такмичење није одржано и плашим се да ће и она завршити на депонији. Чему онда ова стаза служи? Клуб има такмичаре за средње и дуге пруге и не трче око стадиона. Бар би требало да стаза служи за спринт. Има талентоване деце, али нема људи који би озбиљно радили, јер нема ко да их плати како заслужују. Зато из атлетике многи одлазе у друге спортове. Некада су у школама професори и наставници примали неку мању надокнаду да раде са талентима које уоче. А данас ретко који професор то ради – казао је Жунић.
Он се осврнуо и на стадион, у кога је уложено доста новца, али да град нема клуб у том рангу такмичења који би одговарао таквом стадиону.
– Одговор на све је – нема новца. И зато кажем, иста се плоча врти годинама. У граду имамо 99 клубова и сви добијају неки новац из градског буџета и сви кукају да им је мало. Е неко мора да учини радикални потез, да подвуче црту. Све финансирамо, а немамо ништа. Мора да се оформи спортско друштво које би одредило приоритет у граду, а то би требало да буде онај спорт који има услове да се бави. То су фудбал, кошарка, одбојка и атлетика, јер имају фантастичне услове за то. А сви остали клубови морају да буду у служби ових клубова. А шта се дешава? Ови водећи клубови доводе странце, а приватни клубови „продају“ децу. Град од тога нема ништа – рекао је Жуна.
Звездана Глигоријевић
