DRAGOMIR ŽUNIĆ ŽUNA – NEKADAŠNJI ATLETIČARSKI AS
Dragomir Žunić Žuna, dugogodišnji sportski novinar, nekada je bio nenadmašan u atletici. Niko mu nije bio ravan u nekadašnjoj Jugoslaviji na duge pruge. Još dok je bio u osnovnoj školi Žuna je voleo sport, ponajviše fudbal. Kao dečak igrali su ga na poljanama, u nekadašnjoj Sokolani, nema mesta gde ga nje nije igrao.
– Moj tadašnj komšija Slavko Kuzmanović, koji je bio ozbiljan atletičar i trenirao za „Partizan“, video je moje mogućnosti i pitao me da li želim da treniram atletiku. Rekao sam ne, jer sam hteo da treniram fudbal. I 1969. godine upišem se u FK „Sloboda“. Trener u tim mlađim kategorijama bio je Basurović. Trenirao sam u mlađim selekcijama, a kao učenik četvrtog razreda iz škole su nas slali da hvatamo lopte iza golova i vraćamo na teren. Od tada pa do sada sam na stadionu „Slobode“ – seća se Žuna.
Nekoliko godina kasnije, Slavko Kuzanović ga je pozvao da učestvuje na krosu na Carini koji se zvao „Kros do 10 brda“.
– Došli su njegovi atletičari i ja. Otrčali smo kros i sve sam ih ubedljivo pobedio, a nisam ni znao šta je atletika. I Slavko me ponovo pozove u klub, obeća da će mi kupiti svu opremu, od šorceva, trenerke, do sprinterica i šuškavca. Rekao mi je da sam veliki talenat. I ja, u to vreme siromaštva, pređem u atletiku, ali samo zbog te opreme koja me privukla. Dođem u klub i trener mi je bio profesor Milijan Cvijović. Krenuo sam od juniora, sa 16 godina. Posle osam meseci, kada sam imao prvo jako takmičenje, postao sam prvak Jugoslavije za mlađe seniore. Niko nije mogao da veruje, ni očima, ni ušima. Tu su bili već sve formirani takmičari, prošli mnoge selekcije, a ja nepoznat, dolazim iz Užica među te vukove iz „Partizana“ i „Crvene zvezde“, klubova koji su imali vrhunske škole. To prvenstvo Jugoslavije bilo je u Banjaluci. Toliko sam nadmoćno pobedio da sam mogao 200 do 300 metara peške dići do cilja. Od tada kreće moja zaista sjajna karijera. Na dva krosa Balkana bio sam vicešampion. Jednom su me namerno sapeli i dok sam se podigao izgubio sam na vremenu i nisam stigao prvi. Ali, bez obzira na to, klubu i meni zvanično je stiglo pismo od kluba „Crvena zvezda“, da pređem kod njih. Naravno da sam prihvatio i otišao u Beograd. Trener mi je bio profesor i dekan na fakultetu za fizičko vaspitanje, čuveni prof. dr Dragan Petrović, koji je stvorio mnoge atletičare, a pre svih Daneta Koricu (koji drži još državni rekord na 10.000 m, a do skora je bio rekorder na 5.000 metara) – kazao je naš sagovornik.
U novom klubu Žunić je postizao vrhunske rezultate i osvajao mnoge medalje. Olimpijski komitet obavestio je „Crvenu zvezdu“ da je Žunić zbog svojih potencijala postao kandidat za Olimpijske igre u Moskvi, koje su trebale da se održe 1980. godine.
– I od tada imam stipendije i iz Olimpijskog komiteta prate moj razvoj, ulažu u mene. Moje discipline su bile srednje i duge pruge 5.000 i 10.000 metara. Kada je bila Univerzijada u Beogradu predstavljen sam kao vrhunski sportista koji obećava. Zajedno sam sa Milošem Srejovićem, koji je bio vrhunski troskokaš, iz kragujevačkog „Radničkog“, otišao na pregled u institut u Košutnjaku na ispitivanje organizma. Na pregledima lekari su konstatovali da nisu videli bolji, složeniji i izdržljiviji organizam od mog i Miloševog. Konstatovali su da smo takav potencijal da nisu do sada takav zabeležili. I nakon toga počele su pripreme. Sve je teklo kako treba. Kada smo bili na pripremama u Ulcinju snimali su svaki naš trening i posle treninga su pravili analize svakog našeg pokreta ruke, noge i tela, gde i šta treba da se ispravi. Kod mene nije bilo mnogo grešaka. Recimo, kod Daneta Korice nikada nisu mogli da isprave, da kada trči, da rukom ne vrti u krug, a po pravilu ruka treba da ide napred-nazad pored tela. I tada mi se u Ulcinju dogodila neverovatna stvar. Posle napornih treninga koje smo imali pre i posle podne, u mokraći se pojavila krv. To je za mene bilo strašno jezivo, jer nikada se nisam nakašljao. Posle konsultacije sa lekarima, dali su mi neke lekove i kažu mi da će proći brzo. Rekli su mi da nisam unosio dovoljno vode. Nastavio sam da vežbam, sa treninzima, ali mi ništa nije bilo bolje. Kada smo se vratili u Beograd, lekar mi je rekao da smanjim intezitet treninga i da će biti bolje. Povremeno sam dolazio u Užice, i nakon pregleda u beogradu došao sam u Užice. Otišao sam kod čuvenog dr Mira Vukašinovića. On je znao da sam vrhunski sportista i odveo me na sva snimanja. I na snimku mi nađe da imam kamen u bubregu koji se pokrenuo i zato su nastale komplikacije. Naručio sam iz Nemačke neke lekove, koji razbijaju kamen u pesak, a pesak ću lakše izbaciti. To su teške muke. Traju mesecima i imao sam jake bolove. U toj prvi turi kada sam pio te lekove iz Nemačke, prođu me bolovi i vratim se u Beograd. Nastavio sam normalno treninge, ali mi se opet vrate muke. Vratim se u Užice kod dr Mira Vukašinovića i on mi kaže da mi je to nasledno ili da ne unosim mnogo tečnosti, jer sam mnogo trenirao i znojio. U drugoj turi lečenja dr Mire mi je preporučio da pijem pivo ili špricer. Ostao sam zatečen, umalo nisam pao sa stolice, jer ja koji sam vrhunski sportista, u životu nisam znao šta je pivo i špricer. Nikada nisam pio. Zbog teške muke popio sam jedan špricer, ali mi se posle toga sedam dana vrtela kuća oko glave i bolela me glava. I rešim, makar umro, neću da pijem špricer. U sledećoj turi rešim da popijem čašu piva. Nije me bolela glava i nije mi bilo loše. Počnem da pijem po čašu piva. I u dva do tri prva slučaja izbacivao sam kamen bez problema. Ponovo sam nastavio sa treninzima i opet mi se javili isti bolovi. Nisam mogao da sedim na stolici i dr Mire mi je rekao da moram da vodim računa o zdravlju. Mogu da nastavim da treniram, ali da neće na dobro izaći, na meni je da odlučim. I to je tako trajalo dve do tri godine. Posle svega odlučim da napustim atletiku, jer nisam mogao da se bavim trčanjem od bolova. Postizao sam i tada dobre rezultate, ali posle tih trka i treninga, nisam mogao da spavam od bolova. U Beogradu dok sam bio, dobio sam od Zvezde stan i bili su fer prema meni. Imao sam stipendije i hraniranu, od koje sam mogao da živim. Ali, zdravlje je bilo preče. Bolest je bila nasledna, jer je moja majka bolovala od iste bolesti. Kada sam se vratio u Užice, Dragan Petrović mi je dao plan i program treninga i rekao mi da treniram ako budem mogao. Meni je to dobro ispalo, jer sam bio kući i sa porodicom, lakše ću pregurati. Međutim, opet me je povukla ljubav prema fudbalu. Skroz sam napustio atletiku i počnem da igram za „Slogu“ iz Užica, a onda za GP „Zlatibor“. Proveo sam par godina u fudbalu, samo da ne bih ostavio sport naglo. A sticajem okolnosti, ostao sam u tom sportu dugo. Žao mi je što me je zdravlje omelo, jer zaista sam mogao da budem i evropski prvak – rekao je Žunić i dodao sa osmehom da nije zaboravio treninge koje imao još kod profesora Cvijovića, koji ga je terao da trči oko stadiona po šljaci po kiši i vodi, jer tada još nije bilo tartan staze.
U to vreme, juniora i mladih seniora u Užicu, kaže da je mogao da trči sa seniorima.
– Atletika je kao pčela. Sam radiš, letiš, skupljaš, vraćaš se i pakuješ. Takva je atletika – ujutru trening, vraćam se kući, pa uveče u sedam ili pola 8 šolju mleka i u krevet. Nema one priče da zbog odlaska u grad preskočim trening. To nikada nisam radio, bio sam čist profesionalac, a mnogo toga me je naučio profesor Cvijović. On me je uputio da budem pravi i vrhunski sportista – dodao je Žuna.
Takođe pamti i prijeme kod tadašnjeg predsednika opštine Užice, Petra Antonijevića, kada je dobijao poklone kao vrhunski sportista. U sećanju mu je ostalo i prvo putovanje avionom.
– Bilo je prvenstvo Balkana u Istanbulu 1975. godine. Putovalo se avionom. Sve je bilo u redu, dok nisam došao pred poslovnicu JAT-a, a ne na aerodrom. Za mene koji dolazim iz provincije, bilo je strašno putovanje avionom. Kada sam video poslovnicu JAT-a, rekao sam profesoru Cvijoviću da sav drhtim. Na aerodromu su počele ruke da mi se znoje. I mi to prijavimo. Došao je doktor, dao mi neke lekove koje sam popio, prođe me ta trema. Ipak, sedeo sam u avionu i nisam smeo da mrdnem, nisam ni glavu pomerao, da ne bih pogledao kroz prozor, dok su drugi šetali i smejali se u avionu. Ja ni reč nisam progovorio. Kasnije nije bilo problema – rekao je Žuna sa osmehom.
Nakon završetka i sa fudbalom, razmišljao je da bi mogao da pomogne mladim atletičarima u Užicu kao trener, jer je radio sa vrhunskim trenerima.
– Tada su kao treneri radili profesor Nešković za sprint tehničke osobine, a Cvijović za duge i srednje pruge, a ja nisam hteo da se namećem. Kada su se oni povlačili, trener je postao Slavko Kuzmanović. I tada nisam hteo ništa da remetim, a da me je neko pozvao, sigurno bih pristao i sigurno bih toj deci mnogo pomogao, jer imam veliko iskustvo. I nikada me niko nije zvao i ja sam se povukao, nisam hteo sam da se namećem. Danas kada vidim ko se sve bavi trenerskim poslovima i ko ima sve te neke škole sporta, meni je i smešno i žalosno. Raditi sa najmlađim uzrastima je nauka. Ne može se svako od 20 dece opteretiti isto. Neko može da trči 2 km, neko 5 km ili 10 km. Ali do toga, koliko koje dete može da izdrži, mora da se dođe stručno. I deca moraju da se kontrolišu kod sportskih lekara jednom mesečno. Dešava se da deca ostaju invalidi samo zbog nestručnog rada. Danas je skoro svim klubovima motiv novac. A gde to vodi i gde idu ta deca? – kritično kaže Žuna.
Dragoljub Žunić je postao i poznati sportski novinar i komentator.
– Kada sam bio u Beogradu, upisao sam školu novinarstva, jer sam znao da mogu, kada završim karijeru u sportu, da radim kao sportski novinar. Nakon mog prestanka bavljenja sportom i završene novinarske škole, postao sam dopisnik „Sporta“. Tu sam radio 27 godina, sve do momenta dok se nije ukinuo, a to je bilo pre tri godine. Danas radim za TV5 kao komentator fudbalskih odbojkaških utakmica. Radio sam i za „Vesti“ i radio „Užice“, kada sam prenosio košarkaške utakmice – kazao je naš sagovornik, koji dogodine ide u penziju.
Inače, kao dugogodišnjeg sportskog radnika, pitali smo ga šta misli kuda ide užički sport.
– Mislim da se iz godine u godinu vrti ista ploča. Nikakvog pomaka nema i, nažalost, iz godine u godinu, ono što je bilo vredno, vraća se unazad i propada. Za to ima više razloga. Evo, atletika, primera radi. U vreme kada sam ja bio atletičar uradila se tartan staza, koja je koštala 800.000 maraka. Ta staza je od prvog do zadnjeg dana služila fudbalerima da treniraju, da ne bi oštetili travu. Nijednom nije poslužila za neko veliko takmičenje i završila je na deponiji na Sarića osoje. A bilo je uslova za to. U to vreme atletski klub je ima kompletnu opremu za organizaciju prvenstva Srbije, sve tehničke uslove za bacačke discipline i discipline u skokovima. A sve je to nestalo, a staza uništena i bačena. Posle toga, izgradnjom stadiona napravljena je nova tartan staza. I isto tako, nijedno zvanično takmičenje nije održano i plašim se da će i ona završiti na deponiji. Čemu onda ova staza služi? Klub ima takmičare za srednje i duge pruge i ne trče oko stadiona. Bar bi trebalo da staza služi za sprint. Ima talentovane dece, ali nema ljudi koji bi ozbiljno radili, jer nema ko da ih plati kako zaslužuju. Zato iz atletike mnogi odlaze u druge sportove. Nekada su u školama profesori i nastavnici primali neku manju nadoknadu da rade sa talentima koje uoče. A danas retko koji profesor to radi – kazao je Žunić.
On se osvrnuo i na stadion, u koga je uloženo dosta novca, ali da grad nema klub u tom rangu takmičenja koji bi odgovarao takvom stadionu.
– Odgovor na sve je – nema novca. I zato kažem, ista se ploča vrti godinama. U gradu imamo 99 klubova i svi dobijaju neki novac iz gradskog budžeta i svi kukaju da im je malo. E neko mora da učini radikalni potez, da podvuče crtu. Sve finansiramo, a nemamo ništa. Mora da se oformi sportsko društvo koje bi odredilo prioritet u gradu, a to bi trebalo da bude onaj sport koji ima uslove da se bavi. To su fudbal, košarka, odbojka i atletika, jer imaju fantastične uslove za to. A svi ostali klubovi moraju da budu u službi ovih klubova. A šta se dešava? Ovi vodeći klubovi dovode strance, a privatni klubovi „prodaju“ decu. Grad od toga nema ništa – rekao je Žuna.
Zvezdana Gligorijević
