Za tamburicu treba imati prst i dušu

DUŠAN GLOGOVAC – TAMBURAŠ I UČITELJ
Dušan Glogovac, poznatiji kao Pero Tamburica, čovek je koga jednom upoznate i čujete zvuke njegove tamburice, uvek ćete ga pamtiti. Svojom veseljačkom dušom zna da oraspolaži svakog, a njegovo umeće na tamburici zna da razveseli, ali, ponekad, i da dovede do suza.
Dušan je rođen u Užicu, detinjstvo do škole je proveo u Sevojnu, pa ponovo živeo Užicu, gde je završio osnovnu, srednju i Učiteljsku školu. Prve muzičke zvuke proizveo je još kao dete, na gitari koju je dobio od svog oca Rada. Učio je sam, a kasnije je učio od užički tamburaš Dragana Blagojevića,
– Da nije bilo Dragana Blagojevića, možda bi danas samo Mišo Poznanović svirao tamburu i više niko. Dok sam svirao gitaru, 1970. godine osnovali smo grupu „Zimska voda“, Svirali smo neke naše pesme, a najviše smo svirali u Književnom klubu. Moj drugar Ljubiša Radovanović, bubnjar, posavetovao me da odem u KUD „Sevojno“ i da tamo sviram gitaru ili bas gitaru. Poslušao sam ga, i primljen sam u orkestar. Jednom prilikom u Radničkom domu ponudili su ko će da svira tamburicu, ali ja na to nisam obraćao pažnju. Niko se nije javio. Drugi put put kada su pitali, meni moj drug Ljubiša kaže da se javim i to učinim. Tako sam počeo da sviram tamburicu, Posle su počele neke probe u Vatrogasnom domu. To je bilo 1984. godine, To je bio orkestar pri KUD „Sevojno“ i Vatrogasnog druptva, jer smo svi bili članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva. U tom orkestru su bili braća Bošković, Mange, Moco, Dragan Blagojević je vodio orkestar, a bilo je tu i drugih ljudi – seća se Pero Tamburica, koji je svoj nadimak dobio još u osnovnoj školi.
Kaže da se muzikom profesionalno nikada nije skroz bavio. U početku, dok je svirao gitaru u grupi „Zimska voda“, možda je to bila neka profesija. U grupi su pored njega bili Branko Vučković, Dragoslav Pavlović Kvisko, Milan Šarenac, bubnjeve je svirao Ljubiša Radovanović. Imali su svoje nastupe i na nacionalnim televizijima.
Kada je prešao u KUD, bilo je dosta muzičara i neko je došao da na ideju da napravi poseban orkestar.

– Izdvojilo se nas sedam i počeli smo da sviramo u „Lovcu“, koji je tada držao Boško Đurović. To su bili prvi tamburaški zvuci posle dužeg vremena. Nekad je čiča Rade Poznanović svirao, a ponekad i Mišo, ali posle njih niko. Već sam dosta naučio o tamburici i svirci na njoj. Osetio sam neku novu snagu i 1995. godine nas nekoliko napravili smo orkestar, koji je bio malo profesionalniji, baš tezgaroški. Zvao se „Đeram“, a i danas nosi to ime, samo što je sada potpuno drugačiji orkestar od onda kada smo ga osnovali. Taj prvi „Đeram“ smo osnovali Momčilo Mihajlović Moco, Zoran Milanović Ćizo, Miloš Karaklajić Mače i ja. Ime je dao Ćizo. Bili smo izuzetno popularni i traženi. Imali smo dve tambure, gitaru i kontrabas. To je trajalo dugo, sve dok Ćizo nije napustio orkestar. Mi što smo ostali spojili smo se sa drugim orkestrom, u kome je bio harmonikaš Milovan Damljanović Mida, violinista Miroslav i Saša Ćelo Drobnjak kontrabas, Bilo nas je šest. Počeo je da se širi repertoar, ali ja to nisam voleo. Uvek sam svirao starogradsku muziku, romanse i cigansku muziku, pa se nisam uklapao u to novo. Izašao sam iz orkestra, a oni su nastavili da rade, pa su se i onu rasturili, pa došli neki novi i orkestar je uzeo drugu dimenziju, sada sviraju na elektriku – kaže Dušan i dodaje da je posle toga puno toga menjao, a da je tri godine sa orkestrom „Maksim“ svirao u „Aleksandru“ u Požegi kod Đura.
Posebno su mu draga sećanja iz „Kneginje“, za koju kaže da je imala imidž, gde se nije smelo svirati ni izvorna narodna muzika, sve dok Kosta nije tražio „Šljivu ranku“. Tu su se svirali samo starogradske, ciganske, grčke i zabavne pesme, a ponekad neka narodna.
Pero Tamburica kaže da je i posle toga menjao orkestre sve do juna 2015. godine, kada je sa još nekoliko njih osnovao orkestar „Severac“.
– To je meni najsuptilniji i najiskusniji orkestar, koji najzrelije zvuči. Vođa orkestra je Željko Andrić Andra, čovek koji je vodio KUD Prvi partizan i KUD Sevojno, jedan izuzetan muzičar. Tu su Ćizo, Vesnić, koji radi u PIO, i Zvezdan, tamburaš iz Požege, koji je nekada svirao u grupi „Plavo cveće“. Mišo Poznanović nam je čest gost, naročito kada sviramo na gradskim manifestacijama. Ćizo je opet bio kum ovom orkestru. Sviramo po mnogim manifestacijama, najviše nastupamo u Požegi. Sviramo i veselja užeg tipa, manje svadbe i prve rođendane, ako ljudi vole zvuke tamburice – kaže Dušan.
Na pitanje koliko Užičani slušaju tamburicu, naš sagovornik kaže, vrlo malo.
– Danas je izgleda postao bitan ritam i neki tekst, a melodija im više nije bitna – prokomentarisao je Dušan.
Svoju najdražu tamburu kupio je 1988. godine, u Vojvodini. Taj događaj nikada neće zaboraviti.
– Otišao sam u Vojvodinu sa namerom da kupim tamburu, jer oni imaju vrhunske majstore. Otišao sam kod Kundak Bela, poznatog majstora, ali, nisam znao da je on preminuo godinu dana ranije. Bio sam kod mnogih i na kraju odem u Kovačicu. Svratio sam kod majstora Slovaka. Zvao se Juraj Nemček. Na vratima se pojavila neka baka i kaže mi da Juraj više ne pravi tambure, da je u penziji. Ali on se pojavi i pozva me unutra. Poslužili su me kiflicama i rakijom. Pokazao mi tamburu koju je napravio pre godinu dana i tražio mi samo tadašnjih 100 maraka za materijal, za drvo, a ja sam bio spreman da platim i više. To je bila njegova poslednja tambura koju je napravio. Tada smo svirali jedno četiri sata, popili pola litra rakije, svirali smo, čak i plakali, a posle me je ispratio do autobusa. Sledeće godine kada sma prolazio kroz Kovačicu svratim kod njega, ali je on umro. Tu tamburu sam dugo imao kod sebe i imala je neverovatan ton – seća se Dušan i dodaje da ima i danas dobrih majstora, ali su njihove tambura preskupe.
– Na ceni su stare tambure i sve ih je manje. Tambura je instrument kao što je violina, sve što je starija, sve je skuplja. Ti akustični instrumenti starenjem dobijaju na zvučnosti i na posebnosti, i sve se više udaljavaju jedni od drugih – objasnio je Dušan,
U sećanju su mu ostale svirke pod šatrom, dok je svirao gitaru. Kaže da kada su šatre ukinute, tada je prestao da svira svoj prvi instrument.
– To su bile nezaboravne svirke, obeležje našeg veselja. Šatru izdvaja atmosfera, ta spontanost, pod šatrom se dešavalo sve što je veselo. Sada na svadbama ljudi ustaju da se vesele da bi svadba bila lepa, ne veseli se što mu se veseli, nego da bi svadba bila lepa. I nekada pod šatrom nije mogla da se čuje neka druga muzika, osim narodne – kazao je Dušan.
Svoje profesionalno opredeljenje je pronašao u školi. Danas je učitelj u školu u Ravnima. Pre toga radio je u Priboju pri vrtiću, malo u Ekonomskoj školi, u Tehničkoj i u OŠ „Slobodan Sekulić”.
– Posao u Ravnima sam dobio zahvaljujući Borčiću, direktoru tadašnje Kulturno-prosvetne zajednice. Uzeo je neku prašnjavu harmoniku i tražio mi da odsviram šta znam. Mada sam svirao gitaru, snašao sam se na harmonici i odsvirao „Kraljevo kolo“. Pošto sam predavao muzičko, on mi kaže da imam pola godine da napravim hor i orkestar u školi. Ako to uspem, ostaću da radim. Radio sam od ujutru do uveče, a deca su rado ostajala sa mnom. Svirali smo i pevali. Od te generacije sada njih dvojica rade sa mnom. Posle četiri meseca snimio nas je jutarnji program. To je bilo 1987/88. godine. Svirali smo temu iz Labudovog jezera. To je funkcionisalo lepo i išli smo na takmičenja. Sećam se da smo ovde u Užicu bili drugi, Brole i njegov đački orkestar i hor su nas pobedili – ispričao je Dušan i dodao da dok je radio u Ekonomskoj školi da je i tu napravio hor, a u OŠ „Slobodan Sekulić“ orkestar, u kome je bilo 14 dece, po sedam dečaka i devojčica.
Ali, Ravnjska škola je nešto posebno. Posle 15 godina rada u prosveti zaposlio se kao učitelj u toj školi.
– U toj mojoj prvoj generaciji, koju sam poveo od prvog razreda, stvorio sam recitatorsku sekciju. Išli smo na takmičenja i devojčica Jelena Diković recitovala je pesmu „Knjigu koju sam za odličan uspeh dobila u prvom osnovne pojela je krava“. Tada je sve oduševila. U jednoj drugoj generaciji imao sam tri vrhunska recitatora, koja ovde nikada nisu izgubila na takmičenjima. Uvek smo bili prvaci grada. Paralelno sam vodio hor, koji je 2009. godine bio drugi u državi, a imao sam dobre matematičare, njih sedmoro, koji su pobeđivali na takmičenjima. I od te uspešne generacije napravio sam orkestar mandolina „Orfej“, koji su ostavili veliki trag za sobom. Učestvovali su za Dan grada, pa na tamburaškom festivalu u Loznici i tamburaškom festivalu u Užicu, nastupali u Pljevljima, držali samostalni koncert u Ruskom domu u Beogradu, nastupi na trgu i na akademiji Učiteljskog fakulteta u Užicu – nabraja učitelj svoje uspehe sa decom i dodaje da je njegova učenica Anđa svojim recitovanjem pesme „Mnogo sam volela oca“, uspela da rasplače Andrijanu Videnović, profesora dramskih umetnosti.
Inače, njegov orkestar mandolina u ovoj školi činilo je 17-oro dece i to svi iz jednog odeljenja. Imali su 13 mandolina i četiri gitare.
– Nisu ni znali da drže mandoline, a naročito trzavice. Imali su strpljenja da nauče, a kada su prosvirali prve note, posle je sve išlo lako. Čak nas je zvao predsednik mandolinista Hrvatske Josip Orašković da dođemo na neke od njihovih festivala, ali ja se ipak nisam usudio da vodim decu u Hrvatsku. Onda mi je najavio da će doći kod nas sa profesorom mandoline iz Milana, koji je bio njegov profesor, samo je trebalo da ga pozovem, ali ja se nisam javio i veoma mi je žao što to nisam uradio – kazao je Dušan.
Kao nagradu za sve uspehe dece, Dušan sprovodi jednu akciju, koju decu motiviše za rad.
– Dok su deca u prvom razredu, svaki dan odvajaju po jedan dinar, u drugom razredu po dva, u trećem tri i u četvrtom po četiri dinara, I tako skupimo pare i do kraja godine idemo na neko krstarenje Kokinom brodu, a onda odemo u „Svetog Nikolu“ na ručak. Mislim da ću sada sa ovom generacijom ići na Perućac.
Inače, Dušan Glogovac je nekada bio omladinski prvak u streljaštvu i seća se druženja u tadašnjem JNA, današnjem KGC-u, sa Gocom Stamatović i Melovićem, koji su bili u reprezentaciji. Pre toga je bio i golman u podmlatku „Slobode“.
Kada ne svira i ne ide u školu, svoje slobodno vreme provodi u ribolovu sa svojim prijateljima, a ponajviše sa kolegom Milovanom Damljanovićem Midom, kome poručuje:
– Priznaću Midi da je bolji muzičar, ali ribar ne.
Na kraju Pero Tamburica je zaključio da nikada neće svirati električnu muziku.
– Struja radi sama od sebe sve. A ovde mora da rade prst i duša. Na električnoj gitari se oseća tehnika i nema duše, a akustični instrument daje sve i pokazuje kakav je neko – rekao je naš sagovornik