Zašto volim osamdesete?

Koncert Električnog orgazma u Čikagu
Volim ih zato što sam, kada se desio Paket aranžman (za koji i dalje mislim da je najvažnija stvar koja se desila u našoj popularnoj kulturi), bila brucoš u Beogradu i verovala da znam, mogu i umem sve! I zbog toga što su baš te godine novog talasa uspele da sačuvaju moj razum devedesetih, u kojima sam i sama, većinom bila nerazumna i neurazumljena. Zato što su u meni ostavile sky ritam, uz koji danas, doduše, ne mogu više tako dobro da skačem, ali još uvek umem da mu se radujem, i da ga dočekam raširenih ruku. Volim ih i zato što su me baš te godine naučile da ne znam, ne umem i ne mogu skoro ništa, ako svakodnevno ne učim, otkrivam, pronalazim i konstantno u sve sumnjam. Ali, osamdesete najviše volim zbog toga što u njih uvek mogu iznova da zaronim, drugačija, nova, često i bolja i iz tih važnih godina izvučem trag koji me može dovesti do nove radosti, smirenja ili novih pitanja.
Zato sam i bila na koncertu Električnog orgazma u Čikagu prošlog vikenda, koje sam u ovom “najvećem srpskom selu” na svetu gledala i 2007, kada su bili deo Rok uranka. Ovoga puta došli su sami, najpre u Toronto, kako to obično biva, a onda i u Stereo Night Club u Čikagu, da nas podsete na Distorziju, Lišće koje prekriva Lisabon, ali i da nas uvere da oni, uprkos seksu, drogi, nasilju i strahu, još uvek lete, sanjaju i dišu. A, Boga mi, i mi sa njima.


Gile, Banana, Švaba, Ljuba i Pače gruvali su u Čikagu pred urbanom publikom kao da su svirali pred 100.000 ljudi, kao što su uglavnom i radili tokom svoje karijere. Nisam prebrojavala publiku, unapred sam znala koga na koncertu mogu videti, ipak iznenađena sam odzivom, verujući da bi makar svaki Beograđanin trebalo da bude prisutan. Odumiruća je to, na žalost, vrsta.
“Eto, doneli smo proleće Čikagu, čujem žalite se na hladno vreme i duge zime, ali ovoga puta sam, za razliku od 2007, imao prilike da provedem nekoliko dana u gradu, obiđem ga i malo bolje upoznam. Čikago je lep grad i divno je družiti se sa ovdašnjom publikom. Razumem takođe da nema mnogo prilika za gostovanje dobrih bendova iz Srbije, ali to naprosto ne zavisi od nas. Električni orgazam funkcioniše po principu – idemo tamo gde nas pozovu, a ovo je bila odlična prilika.” – kaže Gile u kratkom razgovoru za Užičku nedelju, pre koncerta.
“Uvek smo i mi drugačiji, nema tu priče, tako su i naši Krokodili, i Zlatni papagaj, i Woodu, uvek drugačiji, uvek se nešto novo dobro desi u kontaktu sa ljudima koji nas slušaju. Duga je ovo karijera, a prava je sreća za bend to što i mi i publika volimo uglavnom iste stare pesme koje najčešće na koncertima sviramo. Naravno da je tu uvek i “Igra rock and roll cela Jugoslavija”, u Kanadi smo uz Anicu Dobru ponovo otpevali “Svečane bele košulje”, uvek se trudimo da napravimo od tog dobrog starog nešto novo i makar malo drugačije.”
Na ovoj kratkoj kanadsko-američkoj turneji snimljen je i materijal za dokumentarni film o grupi, a na oba nastupa “Kako bubanj kaže” posvećen je Čavketu, legendarnom dobrom duhu benda, a “Debela devojka” naravno Sonji Savić, koji više nisu među nama.


“Električni orgazam” je sada već bliži novom jubileju, jer će 2020. proslaviti 40 godina postojanja, verovatno opet nekim velikim, dobrim koncertom u Beogradu ili nizom zanimljivih koncerata u regionu. Po povratku kući čekaju ih pripreme za promociju novog albuma “Gde smo sad”, koji će izaći 1. juna, a koji je i u Čikagu naišao na odobravanje publike. Ostali su dosledni poruci, stilu i energiji koju čuvaju već četiri decenije.
Noćni klub “Stereo” pružio je solidan zvuk te noći u Čikagu, a odlična predgrupa, Rock Yunion (Rudi, Borislav, Miki i Gaja), čuvari skoro ugašene rock and roll vatre na srpskom čikaškom nebu, uvela nas je u noć svojim standardima – pesmama najboljih domaćih bendova.


“Bila je čast svirati pre legendarnog beogradskog benda, čije pesme izvodimo na svim našim nastupima. Biće ovo muzički praznik”. „Šta reći o Orgazmu, osim što gajimo izuzetno poštovanje prema bendu koji opstaje u rock and roll-u 38 godina, što je samo nekolicini dobrih pošlo za rukom. Mnogi su nestali na tom putu. Ali, otpor, bunt, nepristajanje – sve bi to trebalo da postoji u urbanom čoveku, bez obzira da li je mlad ili star. Orgazam je gradio svoj bunt kroz tekstove i stavove, za sve nas koji smo ih osamdesetih otkrili i zavoleli.“ – kaze Dragan Gajić, pevač grupe“Rock Yunion”.
Jedino što osamdesetih nisam volela bila je moda (uvek se setim pokušaja da makar jedan pramen kose ofarbam u ljubičasto ili zeleno), ali sve drugo iz tih davnih godina i dalje je živo u meni. Doduše, dan posle sam promukla i sa nekim čudnim bolovima u svim mišićima i kostima (starosti, pakosti). I ne znam odgovor na pitanje Gde smo sad, mada verujem da smo bliži Suncu (ponekad i stvarno zurim u njega), dok tamo, krokodili na žalost sa beznačajno kratkim pauzama, i dalje konstantno nadolaze.

Mila Filipović

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.