SLOBODAN LJUBIČIĆ, PRVAK UŽIČKOG POZORIŠTA
Prvak glume Narodnog pozorišta u Užicu Slobodan Ljubičić 1. novembra je napunio pune četiri decenije rada kao glumac. Bogata karijera ovog glumca premala je da stane u skoro dva sata razgovora i na par stranica našeg lista.
Slobodan Ljubičić je spletom okolnosti rođen u Kragujevcu. Njegova majka, Ljiljana Ljubičić, bila je glumica u užičkom pozorištu od 1954. do 1961. godine. Ostala je u drugom stanju, a kako su njeni roditelji živeli u Kragujevcu, ona je otišla u taj grad da se porodi. Slobodan je odrastao i živeo kod njenih roditelja, kako kaže, nane i dede. Deda je ubrzo umro, a nana, koju je mnogo voleo, preminula je 1972. godine. Tada je prešao da živi u Vršac, gde je njegova majka u međuvremenu prešla da radi u tamošnjem pozorištu. Tu je živeo pet godina. a posle otišao u vojsku. Do odlaska u Vršac nije voleo pozorište, niti mu je padalo na pamet da bude glumac.
– Pozorište nisam uopšte voleo, možda zbog nekog bunta što majka nije bila pored mene. Tada se radilo mnogo više nego danas i ona je stalno bila na putu. A ima još jedan razlog. Dok sam bio vrlo mali, otišao sam sa nanom da gledam majku još u starom pozorištu u Užicu, koje je bilo iznad današnje prodavnice „Kadinjača“. Seli smo u prvi red i sećam se da je bila peć bubnjara. To je bilo 1959. godine, kada je majka glumela Džoni Belindu u istoimenoj predstavi. To je bila neka američka dramaturgija. Pored nje glumeo je Vlada Petrović u ulozi kauboja, koji je trebao da napadne moju majku. I kako je krenula ta scena, ja sam skočio i vikao „puti moju majku, puti moju majku“. Posle toga dugo očima nisam mogao da vidim Vladu, iako mi je stalno kupovao čokoladice. Tek kasnije smo postali dobri prijatelji, bio je divan čovek i dobar glumac – seća se Slobodan.
Dok je boravio u Vršcu, tu je ipak prvi put stao na pozorišne daske.
– Milovan Novčić je tada bio reditelj i upravnik u pozorištu u Vršcu. Te 1974. godine radio je Zonu Zamfirovu i trebalo je dosta statista, koji igraju u kolu i pevaju u horu. Ja sam odbio, jer me nije interesovalo. Međutim, moju tadašnju devojku zaintrigiralo je da se pojavi u predstavi i ona me nagovori. I bez ikakvog afiniteta i neke želje da stanem na te daske, odglumeo sam zbog te devojčice. Čak mi je reditelj dao da izgovorim rečenicu dok sa drugom izlazim ia kafane: “Će idemo li do Caneta Manulaća“. I od tada sve se promenilo – rekao je Slobodan i dodao da je od tada i član Omladinske scene narodnog pozorišta „Sterija“ u Vršcu.
On ne krije da je zapostavio školu, jer je jako voleo zanate.
– Bio sam perpsektivan automehaničar, a u to vreme taj zanat su mogli da upišu samo oni koji su bili odlični, mada sam ga ja upisao preko veze. Moji ujaci i deda su svi bili zanatlije i izuzetno poštovani. Međutim, kako sam stao prvi put na pozorišnu scenu i kada sam se vratio iz vojske, nije postojalo ništa drugo, samo pozorište. Vratio sam se u oktrobru 1976. godine. Tih godina nije bilo mnogo školovanih glumaca i onda su upravnici pozorišta išli po tim prijemnim ispitima na akademiji i gradovima gde je bilo kulturno-umetničkih društava, pozorišnih družina i tražili mlade i talentovane glumce. Južni banat je bio poznat po tome što je imao vrlo izražajan amaterizam u svemu. I u Kovačici je bio jedan festival gde sam proglašen za najboljeg glumca festivala, a zatim u Pančevu, kao završni deo tog festivala, opet sam proglašen za najboljeg glumca. Pročulo se i pisalo o tome. O mojoj glumi je došlo do pokojnog Vitomira Milosavljevića, upravnika Narodnog pozorišta u Zaječaru, koje se tada zvalo Pozorište Timočke krajine, jer je gostovalo u svim gradovima Timočke krajine. Te 1977. godine stigao mi je poziv da se za tri dana javim na audiciju u Zaječar. Vrlo kratko vreme, a trebalo je da nešto spremim. Smislio sam da iz dve predstave spojim dve uloge, dečaka od 16 godina i čoveka od 42 godine. Audicije su bile masovne, ali je slučaj hteo da budem sam na audiciji, jer preostalih sedam kandidata nisu mogli da dođu taj dan. U sala koja je imala 300 mesta, bilo je 150 gledalaca. Mene je uhvatila velika trema, mada sam pokazao i malo bezobrazluka prema žiriju. Zamolio sam ih da me ne prekidaju dok nastupam. U žiriju je bio Milan Vukosavljević, koji je bio direktor i reditelj u Užicu kada je moja majka glumela u Užicu. I kada sam završio nastao je tajac, a posle veliki aplauz. Bio sam zbuljen, a i bilo mi je lepo, dok je reditelj tražio bis. Tražio mi je još nešto, a ja sam rekao da imam pesmu „Lijepa si zemljo moja“. Počeo sam i stao sam na pola pesme. Rekao sam da dalje ne mogu, da mi stao mozak. Opet se prolomio aplauz. To je bilo u martu, jer su glumce dovodili pred početak sezone, a na odgovor žirija čekalo se čak i više sedmica. Ali, meni je odmah rečeno da sam primljen i da krećem da radim od 1. novembra. Tada me je upravnik zaječarskog pozorišta prozvao “Omladinac” i tako me i danas poneko zovne. Ali, kada mi je rekao da se javim 1. novembra, a sezona počinje 1. septembra, nisam verovao u sve to. Međutim, 1, novembra 1977. godine sam poče da radim, a taj datum je rođendan moje majke. Ona je bila presrećna. Mada, ona nikada nije bila za to da se ja bavim glumom i pozorištem, jer je to mukotrpan posao. Postoji jedan podatak koji ne zna 85 posto populacije. Posle rata postojale su neke kartice, od R1 do R12, za podizanje robe. Te najkvalitetnije kartice dobijali su samo glumci i rudari. To je bilo merilo da je glumački posao podjednako težak kao i rudarski. Nekada su glumci imali i benificirani radni staž – ispričao je naš sagovornik i dodao da se seća reči nedavno preminulog kritičara Dejana Penčića Poljanskog, za koga kaže da je bio beskrupolozan, jer je smatrao da je pozorište vojska, da postoji samo predstava koja valja i koja ne valja. On je mnogo uticao na Slobodanov profesionalni put.
Kada je počeo da radi, prva Slobodanova uloga bila je u predstavi koju je režirao Petar Zec, koji je bio tada u vojsci i za koju je muziku radila grupa Drugi način i Ismet Kurtović. Predstava se zvala „Delije na Bihaću“ od Branka Ćopića.
– To je bilo potpuno nešto novo, neki bunt, jer su partizanke u toj predstavi bile lepe devojke u lepim odelima. Zbog toga je bilo primedbi, a reditelj se branio logičnim pitanjem – zar nije bilo zgodnih partizanki? Za to vreme to je bila izuzetno kvalitetna predstava i obišla je ceo region, a publika je uživala. Tu ulogu sam jako zavoleo i dobro sam je igrao i dobio priznanja za nju. Čak me je i Poljanski hvalio – kazao je Slobodan.
U zaječarskom pozorištu se igralo 250 predstava u toku 10 meseci, a Slobodan je imao preko 180 predstava ili 36 predstava mesečno. Znao je da igra i po tri predstave dnevno, jer su neprekidno putovali iz grada u grad.
– To je bilo pozorište na točkovima. Čak smo 1978. godine dobili od bivše Jugoslavije novi „Sanos“ autobus kao pozorište koje najviše putuje. Do tada smo išli nekom starom „Dubravom“, a „Sanos“ je bio pojam kvaliteta i komfora, sa 55 sedišta za naš ansambl. Publike je bilo toliko da ne pamtim da sam nekada igrao, a da sala nije bila puna. U Zaječaru se nijednog trenutka nije postavljalo pitanje da li će se predstava odigrati jer nema publike. I bilo je obavezno da imamo pet do šest premijera za deset meseci – ispričao je Slobodan.
Slobodan je kao mladi glumac bio vrlo vredan. Kaže, da ljudi koji su vodili pozorište vrlo su dobro znali koliko mladi glumac treba da igra i postojala je hijerarhija, koja se u današnje vreme sve više gubi.
– Zaječarsko pozorište je 1979. godine uradilo čuvenu predstavu „Boing boing“, Postala je kultna predstava, i samo u Zaječaru sam je igrao 200 puta, a onda sam je kasnije doneo i u Užice. Godinu dana kasnije sa tom predstavom smo učestvovali na Danima komedija, koji su bili u rangu Sterijnog pozorišta. Najveća nagrada koja je mogla da se dobije je bio „Ćuran“. Olga Spiridinović je bila predsednik žirija. U to vreme, ko je imao „Ćurana“, gledalo se na njega kao da ima „ Oskara“. Glumac Ljubomir Ubavčić iz Kragujevca je bio veliki komičar, imao tri „Ćurana“. Na tim Danima komedije delila su se tri „Ćurana“ za tri glumačke uloge, a glavna nagrada je bila statueta „Jovanče Mićić“. Kada smo odigrali predstavu, ne pamtim da sam tako nešto doživeo. To su bile salve apaluza, koje nam nisu dozvoljavale da siđemo sa scene. Olga Spiridonović, iako je ostala još jedna predstava u konkurenciji, pošto ju je ranije gledala, kao i ostala dva člana žirija, znala je da neko do njih neće moći da dobije „Ćurana“, i odmah je rekla da ću ja dobiti tu prestižnu nagradu. Nisam mogao da verujem. Međutim, tome se usprotivio moj reditelj i rekao je da mi ne daju „Ćurana“, jer sam mlad glumac i ako sada dobijem najveću nagradu, kako ću kasnije napredovati u karijeri, šta ako me ta nagrada pokvari. Dugo sam se ljutio na njega, ali sam kasnije shvatio. Olga se složila sa tim, ali je rekla da moram dobiti neku nagradu. I tada su osnovali i ustanovili Nagradu za najboljeg mladog komičara i meni je dodelili. Od te godine se ta nagrada dodeljuje svake godine. To mi je i danas jedna od najdražih nagrada, a „Ćurana“ je dobio Ljubomir Ubavčičć Pedula i iskrenu mu je bilo žao što je meni nisu dodelili – seća se Slobodan.
Nakon toga glas o mladom perspektivnom glumcu se daleko čuo. Usledio je poziv iz pozorišta u Kragujevcu, da podnese molbu. Tada su se na taj konkurs javili i Toma Trifunović i Milija Vuković. Slobodana su primili, ali pošto više nije imao rodbine u Kragujevcu, nije znao gde će živeti.
– U Zaječaru sam dobio status mladog prvaka drame, Tadašnji upravnik se zvao isto kao i užički direktor Lale Milosavljević, a zvali su ga Aca Brko, jer je imao jako lepe izvajane brkove. Tada sam imao platu od 750.000 dinara, taj status. Upravnik je pri polasku u Kragujevac rekao da treba da idem u veće pozorište, da napredujem, ali, ako se odlučim da se vratim, imaću milion dinara platu i potvrdiće status prvaka drame. Otišao sam u Kragujevac i kada sam trebao da potpišem ugovor, ponudili su mi 500.000 dinara platu, bez stana i nisu mogli da mi kažu šta bi mogao da igram, pa sam se vratio u Zaječar. Upravnik je ispunio obećanje. Osetio sam veliku odgovornost i dao sam mnogo toga. I tako je bilo sve do 1987. godine. Tada su u pozorište došli neki glumci, koji su više bili cinkaroši. Otišlo je šest glumaca koji su posle mene došli u zaječarsko pozorište, pa sam i ja napustio – seća se Slobodan.
Nakon deset godina provedenih u Zaječaru, došao je u Užice 5. oktobra 1987. godine.
– Izabrao sam Užice, jer je moja majka govorila kako je tamo lepo. Kada sam došao u Užice, bila je sasvim druga atmosfera. Godišnje se igralo 46 predstava, Nisam shvatao o čemu se radi i dugo nisam mogao da se nađem i priviknem. U isto vreme jave se sujete neki drugih glumaca, koji su mislili da su alfa i omega. Hteo sam da se vratim posle mesec dana, ali sam tadašnjem upravniku dao reč, u stvari, pre tadašnjem sekretaru SIZ-a kulture Radiši Kovačeviću Culi. Cula je bio zaljubljenik u pozorište i tražio je dobre glumce. Užički Lale Milosavljević mu je rekao za mene i Cula je došao u Zaječar. Pitao me šta tražim da dođem. Rekao sam da ovde imam stan, da žena ima posao i da imam dobru platu. On je rekao da ću to imati i u Užicu. Došao sam, ali pala je gradska vlada i ceo taj dogovor, koji sam imao, padne u vodu. Onda je Cula ispraznio jedan sprat svoje kuće i tu sam živeo tri godine sa ženom i dvoje dece, bez ikakve naknade. Posle sam dobio stan u kome sam i danas. Žena je šetala od posla sa posla, a inače je profesor klavira, Ponovo su mi nudili da se vratim u Zaječar i da ću dobiti troiposoban stan u centru grada, ali ja nisam mogao da pogazim svoju reč. U Užice sam došao na godinu dana, a ostao sam tu da živim i najduže da radim – kazao je Slobodan.
U Užice je došao kao mladi glumac koji je već imao četiri nagrade za deset godina rada. I za ove četiri decenije rada ima 33 nagrade.
– U Užice sam doneo „Boing, boing“. Bilo je dosta publike u Užicu na drugim predstavama, ali „Boing“ je punio salu. Međutim, meni je bilo čudno kakve su se predstave radile. Verovatno je to bila neka politika pozorišta, a predstave su radili ljudi koji su sebe nazivali rediteljima. Na uspehu užičkog pozorišta najviše bi trebalo da se zahvali Lalu Milosavljeviću, koji je legenda – kazao je naš sagovornik.
Pored mnogobrojnih predstava, Slobodan je bio, a i danas je, angažovan na važnim manifestacijama i proslavama u gradu.
– Verovatno su ljudi koji nešto znače u gradu i koji prave te manifestacije prepoznali kvaliet koji imam. Sve što je bilo značajnije od događaja uvek su me zvali, a i još uvek me zovu. Recimo, samo sam jednu godinu preskočio da učestvujem u programu na Kadinjači, jer je neko drugi dobio tender. Ove godine ćemo opet Divna Marić i ja učestvovati. Prija kada vas neko traži i nije sve u novcu. Ako vas neko pozove, dakle ima poverenje u vas kao umetnika. Učešće na tim događajima shvatam kao veliku odgovornost. I za svaku nagradu koju sam dobijao, osećao sam da moram da je opravdam.
U svojoj karijeri, kako kaže, igrao je mnoge predstave bez ikakvog odnosa prema njoj, jer se nije slagao sa takvim stvarima, ali je ipak glumeo.
– Imam pravo da se ne složim sa koncepcijom reditelja, ali nemam pravo da ne radim to što on traži. U takvu situaciju sam došao u poslednjih nekoliko predstava, sem ove poslednje, koju je radio Bogdan Janković, Inače, smatram da je moja najbolja uloga, pored „Boing, boing“, bila u „Kako zasmejati gospodara“. Sa tom predstavom smo, kao pozorište, i ja kao glumac, u Nišu odneli tri nagrade, a za tu ulogu sam na drugim festivalima dobio ukupno šest nagrada. Međutim, te nesretne 1999. godine, kada je bilo bombardovanje od strane prokletog NATO pakta, dozvoli sebi selektor Jovanov da nas ne pozove na Sterijino pozorje. Znajući repertoar koji je bio, siguran sam da bi ta predstava uzela sve nagrade. Umesto nas pozvali su pozorište iz Kruševca sa predstavom „Ljubav i život Julijane K.“, koja je bila izuzetno loša predstava. Tako sam ostao bez te Sterijine nagrade za koju sam siguran da bi je dobio.
Slobodan Ljubičić se okušao i na malom i velikom ekranu. Glumeo je u serijama „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Ljubav, navika i panika“, kao i u nekoliko filmova, od koji on posebno izdvaja „Kraljev voz“.
– Da bi bili na velikom platnu morate da budete stalno nekome na oku ili da vučete nekog za rukav. Ja nisam takav. Od svih tih mojih uloga na velikom platnu mislim da je film „Kraljev voz“ poseban. Snimljen je 1980. godine i bio je na Pulskom festivalu. To je jedini film koji su kupili Amerikanci i to za 500.000 dolara. s tim što su tražili da se promeni kraj i da glavni glumac ne gine.
Imao je skoro i dobru ponudu za ulogu u filmu koji se snimao na Zlatiboru, ali je nije prihvatio, jer je tada imao probu za predstavu „Kralj Lir“, koja je trebala da ide na festival. Međutim, kada je došao na probu, reditelj je rekao da im proba nije potrebna…
O novim trendovima u pozorištu Slobodan nema neko dobro mišljenje.
– To je opaka glupost i idiotizam. Postdramski teatar?! Imali smo jedno „Čudo u Šarganu“, jedan svetski tekst, u kome je svaki lik pravi lik. Međutim, tako genijalno napisano delo došao je reditelj sa svojom vizijom sa kojom ne može taj tekst da se igra i onda smo dobili to što smo dobili. I umesto da „Čudo u Šarganu“ bude zaštitni znak, mi ga ne igramo, jer neće niko da ga gleda. Imali smo i „Lira“. Za tu predstavu mogu samo da kažem da sam u karijeri igrao Lira, a, u stvari, nisam igrao Lira, već bolesnu maštu tog reditelja. Lako je upropastiti dobro delo, a od lošeg dela može da se napravi sjajna predstava, maštom glumaca i reditelja. Niko neće da kaže pravu istinu, jer ako neko želi da pravi neko delo, neka napiše svoj tekst, pa neka radi šta hoće, a ne da dobro pisano delo kvari. Mladi ljudi, koji i onako ne čitaju knjige, gledajući neke predstave, mogu da steknu pogrešan utisak i sliku o delu. Zato ne treba previše eksperimentisati, to je skrnavljenje. Ozbiljni reditelji godinama po glavi prevrću neko delo, kako da ga naprave novim, a da ne diraju suštinu. Na taj način je urađena predstava „Odumiranje međeda“. To je delo gde je promenjen samo način izražavanja, nešto moderniji, i mislim da bi sam Branko Ćopić bio zadovoljan. Pozorište nije tu da menja svet, već da ukaže na neke stvari – prokomentarisao je naš sagovornik.
Do penzije mu je ostalo još tri godine, a posle, kako kaže, ako nekome bude trebao, baviće se i dalje glumom. Bez obzira na protekle godine, kaže da ga je pre nekoliko dana iz zaječarskog pozorišta pozvao direktor i rekao mu da i posle 30 godina gledaoci traže da im se vrati „Boing, boing“. Obećao je da doći na proleće.
Ljubičić ima troje dece, od kojih je dvoje završilo glumu, a oboje su bez posla. Povremeno imaju uloge, a igrom slučaja njegova ćerka Danica Ljubičić igrala je u užičkom pozorištu u predstavi „Mandragolu“ istu ulogu kao i njena baka Ljiljana, na istim pozorišnim daskama. Izuzetno je zahvalan svojoj supruzi, jer, kako kaže, preko njenih leđa je mnogo toga prešlo, dok je on gradio karijeru.
Zvezdana Gligorijević
