Учио и научио да буде Ужичанин

- Надам се да је ова награда добра репрезентација за моје даље кретање у каријери - Међу 100.000 афоризама можда десет речи су мало вулгарне, јер су оне баш понекад потребне да би се описало нешто - О овом сада што је на власти нећу да говорим, он је свој, није мој. Не могу одједном да анализирам по два човека. Прво морам једног да упознам -

rade jovanovic

ИНТЕРВЈУ: РАДЕ ЈОВАНОВИЋ, УЖИЧАНИН ГОДИНЕ 2015.
Иако је стално био у жиријима за доделе плакета и награда из Ужица, а тиме избегавао да сам буде именован, наш суграђанин Раде Јовановић, овог пута је „ухваћен“ и додељена му је награда за Ужичанина године. Многи га познају као врсног афористичара, наставника српског језика, директора дечије установе „Златибор“, председника некадашње Културно-просветне заједнице и много тога још, Раде за „Ужичку недељу“ открива још неке појединости из свог живота.

УН: Раде, нисте рођени у Ужицу, али сте прави Ужичанин.
– Ја сам избеглица од 1941. године. Мој отац је двадесет година живео у Сребрници, имао је приватни угоститељски објекат. Кафана је имала необични симпатично име за ту средину. Звала се „Код Србијанца“, што је нарочито био трн у око у тој средини. Међутим, на неки начин се одржао тих двадесет година. Ту се по други пут оженио и ја сам рођен 1939. године. За две године ми смо морали да се иселимо преко Дрине са најнужнијим стварима. Срећом, пошто је он стари Ужичанин, он је у Ужицу имао пријатеље, имао је обезбеђен смештај и посао. Када кажем посао, то је био онај чист физички рад. Био је тада рат и доста рушевина, па је имало посла. Тако нас је издржавао. Ту смо се скућили. И ето мене 75 година живим и радим у Ужицу. Тако се ја осећам, као Ужичанином. Али, тренутно је ситуација таква, да сада када се осећам потпуно Ужичанином, ускоро се морам опростити са Ужицом. Оптостили смо се од старог трга, па морамо почети и од старих Ужичана. Ја сам ту на списку врло високо котиран. Надам се да је ова награда добра репрезентација за моје даље кретање у каријери.

УН: Ипак, остали сте у Ужицу свих 75 година. Шта Вас је задржало?
– Чак ми годи што сам стекао тај статус избеглице, јер то је за мене доказ неког патриотизма. Доказ да сам се адаптирао је да сам нашао пријатеље са којима нисам имао разлога да се разилазим. Једноставо, имам тај ерски фон у мени и само је требало видети у чему је он. Гледао сам друге и сам сам постојао Ужичанин. Жао ми је само што сам био много бољи ђак од многих рођених Ужичана.

УН: Како је текао Ваш животни пут?
– У Ужицу сам завршио комплетно школовање, осим факултета у Београду, где сам завршио Филолошки факултет – српски језик и књижевности. Почео сам да радим у школи у Костојевићима и ту сам две године предавао физичко, а затим сам прешао на гимнастику ума и предавао српски језик у основној школи. Све време сам радио у основној школи, без обзира што сам могао да радим у средњој школи. Толико је био добар капитал тих генерација које су тада долазиле у школу и мени је то био одмор. Међутим, када је почела да се уводи папирологија, да се та настава компликује, да то не буде више оно што радиш у учионици и преносиш деци, да ћу постати писар, онда сам отишао. Запослио сам као директор у дечијој установи „Златибор“. Ту сам провео тринаест година. Радио сам фино, деца су мало плаћала тај луксуз да бораве и на мору и на планини, били смо сви задовољни, држава је бринула о деци. Нисмо били економски самостални, имали смо обавеза, нарочито према граду. То је значи био дечији бонус за Ужице, а сви остали су долазили ван сезоне. Е, онда су сви ти дивни људи који су били на власти, рекли ми да нећу бити више директор, јер сам превише причао. Питао сам их само да ли има неких материјалних проблема, јер једино сам се плашио да ме не оптуже за неку материјалну ситницу. Рекли су ми да нема и да имају човека који ће доћи уместо мене. Једноставно, шаховски речено, извршена је рокада и остао сам тамо као саветник директора пет до шест години.

УН: У својој дугогодишњој каријери стално се наводили да сте из Ужица?
– Сваки свој објављен текст легитимисао сам одакле је, јер никада нисам дозволио да то буде само име и презиме, него то да буде и локација, да је то из Титовог Ужица, а касније само из Ужица. Тако је било на Радио Београду из недеље у недељу и тако пуних петнаест година. Тако сам можда постао један Ужичанин захваљујући београдским медијима и београдској реклами која није изостајала, нарочито награде које су долазиле из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Сарајева, Загреба. И у своје време, када сам одлучивао да прославим 20 година рада, прославио сам то у СКЦ у Београду, рескирајући да као човек који ради и живи у провинцији не напуним салу. Нисам прошао лоше, јер имам пуно пријатеља тамо. То су колеге, јер више сатиричара и писаца има више у Београду и околини, него у Ужицу. Ако морам да се рекламирам, то је тамо, али увек наглашавајући да сам из Ужица.

УН: Биле сте и политички ангажовани, били сте одборник у једнопартијском систему, али опет, како рекосте, „много сте причали“.
– Још за време једнопартијског система био сам одборник у једном мандату и врло лепо смо радили. Тада је почео неки вишепартијски вирус да се буни. Онда дођоше неки радници, да ли из „Првог партизана“ или „Ваљаонице бакра“ и кренули улицом са узвицима „лопови“. Ми у општини, бар ја, нисам гледао на то са непоштовањем, па сам заједно са другима напустио скупштину на пола мандата. Ето, тако сам неславно завршио свој одборнички мандат.
– Морам да похвалим ту власт, против које сам био отворено против, социјалисте, али са којима сам био пријатељ, али сам шетао, док су они пљували. Ја сам био онај попљувани пријатељ који шета, а они су били они супериорни пријатељи, који пљују по онима који шетају против њих. То је било лепо пријатељство, где се то само појављивало као препрека на тренутак у разговору. Ево, на пример, дали су ми аутомобил и потпредседник општине Видоје Дрндаревић је ишао са мном, а председник Зоран Вујовић је био у Београду. То је био један врло леп гест.

rade jovanović 3

УН: Како је кренуло писање афоризама?
– Као што рекох, у себи сам имао тај неки ерски фон. Половином седамдесетих година, то што сам носио у себи, презентирао сам само међу пријатељима, али, док се не стави на папир, то није право. И онда, што узалуд да трошим речи, па сам почео мало да пишем за „Новости“ код Јована Хаџи Костића. И занимљиво је да још у СФР Југославији, када је тек формирана награда Јована Хаџи Костића, ја сам је први добио. После је кренуло моје објављивање афоризама у „Експресу“, „Спорту“, то су били сијасет сатире и хумористике. Онда ми сине идеја, зашто не бих оплеменио, тада можда најпопуларнију емисију на радију, „Време спорта и разоноде“, која се емитовала недељом и трајала 6 до 8 сати. Преносила је све утакмице. Предараг Кнежевић је био уредник и са њим сам се договорио да пред утакмице тог фудбалског кола напишем епиграме, за свих 18 фудбалских тимова у девет утакмица. То се редовно слушало недељом и пошто су увек моје име и град помињали, знало се да ја то пишем. Онда су кренуле дипломе за хиљадиту емисију и друге награде, побеђивао сам хумористичко-сатиричним конкурсима. Тако је моја каријера нагло кренула. Радио сам у „Јежу“ и онако самоуко, развијао се полако. У то време Александар Баљак је био носећи афористичар. Мој добар пријатељ из Ужица, данас такође афористичар, Слободан Симић, такође је био добар пријатељ са Баљком. Једном је дошао са њим у Ужице. Дружили смо се два дана и био сам гост тих београдских афористичара. Учествовао сам и свидело ми се да пишем политичке афоризме, да не критикујем само домаћице, пензионере, него да критикујем појаве и носиоце појава. И тако је то почело. До тада нисам издао ниједну књигу, иако сам имао могућности, јер сам био председник Културно-просветне заједнице. У међувремену, кренула је моја сарадња са Ацом Баљком и НИН-ом. Баљак је већ тада био мој селектор и координатор и одједном сам постао најобјављиванији. И тек тада је уследило прво објављивање моје књиге 1995. године, па 1996. године друге и исте те године објавим књигу епиграма, да би 1997. године објавио „Србија на истеку“. Тако да за четири године објавим четири књиге и покупим све награде, међу којима и награду за Књигу године. И онда се уморим. Кренем полако и практично да водим политику, да шетам и када су дошли други, онда кажем себи да морам опет да пишем, па после њих дођу они други и тако да сам за све то време стекао ревију политичких непријатеља. Међутим, никада нисам ниједно име споменуо, нити сам вулгарно називао некога, нити има пуно вулгарности у мојим афоризмима. Међу 100.000 афоризама можда десет речи су мало вулгарне, јер су оне баш понекад потребне да би се описало нешто.
– После објављених књига чекао сам мало, а онда једног дана опет дође Симић из Београд. У некој необавезној причи пита ме шта имам од афоризама. Имао пуно свески и он то односе у издавачку кућу и они објаве књигу. За ту књигу је уследила награда „Књига године“ и награда Београдског афористичког клуба. Онда се сетим да имам још неких деликатних афоризама на тему мушко и женско, па преко Симића објавим још једну књигу, и на крају објавим сабрана дела „Само да сламка издржи“. После тога се сетим мојих спортских афоризама из осамдесетих година и направим књигу „Дванаести играч“, коју је издао „Службени гласник“.

УН: Сада са ове дистанце, како бисте упоредили оно раније време и ово сада?
– Исто ми је било увек, мука и невоља. Једино што раније нисмо размишљали о многим глупостима, имали смо слободан мозак и могли смо да се посветимо животу после посла, спорту, љубави или нечем трећем. То је било време када људи дођу са посла и када легну да се пробуде без иједне ружне мисли. Били смо слободни, нисмо осећали притисак власти, додуше, онај ко је био коректан, без амбиција да сруши власт, није имао проблема. Мени није сметало, јер никога нисам мрзео, нити сада мрзим. У то време нисам морао да причам ни вицеве о Титу. Е, док о Милошевићу, могао сам биографију написати и никада се човек није наљутио. Остали смо у добрим односима до краја и стичем утисак да бих сада можда био његов један од фанова, јер разумем његову врсту лудила. Постоје жешће форме. О овом сада што је на власти нећу да говорим, он је свој, није мој. Не могу одједном да анализирам по два човека. Прво морам једног да упознам.

УН: Све поменусте, али нисте поменули како Вам је било док сте били уредник „Радија 31“ и „Ужичке недеље“.
– Са Миланом Мијушковићем отворио сам „Радио 31“ и три месеца сам ту био уредник. Биле су то опасне године, а нарочито када је требало пробити се. Али, радио је био специфичан, јер је углавном био за омладину, пустала се више забавна музика. Ипак, нисам могао дуго ту да се задржим и Милан и ја се лепо растанемо.
– Е са Тонијем Станковићем, власником „Недеље“, је једна посебна прича. Тада је био један Ненад Стапарски, који је у култури био један водоноша и све радио. Када је било неких новости, све је доносио и све износио. Тада се истицао је један малац испред oмладинске организације и када су наши састанци у Културно-просветној заједници, он је све критиковао. Када ме је Ненад предложио за председника КПЗ-а, сви су ме изгласали. Тај мали, кога сам малопре поменуо, био је делегат испред омладине у КПЗ. То је био Тони Станковић. Он је волео себе да слуша, а мислим да је остао такав и данас. Тај његов отпор је дошао као освежење. Он је код куће штампао неке новине, али нису дуго трајале. Прошло је једно време, кад он мени предложи да заједно направимо новине. Он је регистровао „Ужичку недељу“ и тако почнемо, а ја био главни и одговорни уредник. Али, тада компјутери су били ужас. Да би откуцали један текст остајали смо по целу ноћ. Он је имао неке живце, те је све то прошао, а ја нисам могао много да издржим, па сам после пет недеља и то напустио. После су долазили други и тако је „Недеља“ опстала. Једно време сам радио даље своје колумне. После сам радио у „Вестима“ у време бомбардовања и он ме је поново позвао и кренули смо поново сарадњу, па прекинули, па радили поново заједно. И ево сада, остали смо добри пријатељи.

rade jovanović 2

УН: Како гледате на награду „Ужичанин године“?
– Када ми је Станковић јавио за награду, рекао сам да ме не предлаже, а он ми је рекао да је тако жири одлучио. Рекао сам да нећу доћи због болести, али сам ипак сачувао ноге за тај дан и присуствовао додели, мада је било јако тешко пре тога. Морао сам да попијем нитроглицерин. Једва сам дошао.
– А што се тиче саме награде, ту се мора наћи граница између два аспекта. У граду постоји званична награда Града Ужица. Ја сам три до четири године члан комисије те награде, с тим када сам био болестан, гласао сам писмено. То је званична награда града, али хтео-не хтео, без обзира на квалитете награђених људи, без обзира што су то људи који заслужују да буду награђени, јер нико се ту није прошверцовао да је добио награду а да нема квалитет бар за награду, дешава се друга ствар. Осећа се неки шмек политизације. Постају некако превише званичне и превише очекиване и предвидиве. Врло ретко да се појави неко ко би бљеснуо, као, на пример, ова деца, која покажу резултате у средњим школама или победе на неком такмичењу, али то су награде које се сведу на нижи степен. Наравно, да неко добије плакету и главну награде града мора да има већа заслуге, али те заслуге иду некако неким шабалном, који мени јесте поштен, али није фер. Није фер морални лик некада узети у обзир или то што је неко популаран у Београду, па сада Ужице му враћа. Не знам шта му Ужице враћа. Шта може Београд да врати Ђоковићу, којом наградом да га награди. Тако се десило и код нас. Почели смо да награђујемо глумце са стране, спортисте. Добро, игра у неком страном клубу, па шта, али из Ужица је, али опет шта. Хоће ли тамо Енглез да каже, погледај Ужичана!? А овде неко ко је радио неку књигу пет година или неки историчар или га се сете или не. И онда ето, може свако да напише књигу, али не може свако да игра у Манчестеру. Такође, од тих традиционално старих Ужичана, Ужице није имало никакве користи, осим што су правили те неке манифестације у Београду. Али, то више нису Ужичани, 50 година су тамо. Плашим се да се град не може оживети, ако се запоставља оно што је најквалитетније у том град, јер ће том неком постати досадно и казаће, нећу да будем песник или глумац у Ужицу, о коме се ништа не зна. Зато оду у Београд и постану популарни, па ће онда од Ужица добити награду.
– Е, сад ово што додељује „Ужичка недеља“ је другачије. Власник „Ужичке недеље“ држи све конце опстанка листа, али он пише, осим једне колумне, друго, пишу све отворено. Лист има реноме, цитирају га у београдским новинама и у дружењима. И тај лист је довео чланове жирија, њих 13, у коме ниједан члан редакције. И сви ти чланови су хетерогени и различити. Та награда може да буде тотални промашај, али у сваком случају је поштена. У томе је разлика, ова прва од града је исправна награда, али да ли је најпоштенија, док, код награде „Недеље“, је најпоштенија, јер се већина сложила. Мишљење се мора поштовати. Лично сматрам да не могу бити Ужичанин ни године, ни дана, јер ништа фантастично нисам урадио, али могу да будем срећан само зато што се неко сетио. Мора се поштовати демократичност у жирију, њихово мишљење, које се износи на јавном месту и на јавној манифестацији. Чланови жирија су имали реалну објективност. Чак сам грдио власника листа, што није рекао да сам болестан, али он ми је рекао да ме је доста њих предложило и да није могао ништа, да се тако гласало. И то је мене помирило са тим.
– Мада, мени се више свиђа фазон да будем човек који од Ужица није добио никакво признање. И издржао сам 77 година. Мој начин избегавања награда од Ужица је био тај што сам стално био у жирију. И сада су искористили моменат моје болести и старости да ми доскоче. Ипак, хвала.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.