ALEKSANDAR ĐOKIĆ – „RIBOSPORT“
„Ribosport“ je prodavnica za sve ribolovce, koja je nastala još 1994. godine. U to vreme Aleksandar Đokić, vlasnik „Ribosporta“, vršio je nabavku opreme za radnju, dok su poslove vodili Aleksandrov otac Jezdimir, sa još dva partnera, Mirkom i Neđom.
– Ja sam dovozio robu iz Mađarske. U to vreme je bila inflacija, nije bilo nigde robe, nije bilo veleprodaje, pa smo robu uglavnom nabavljali iz Mađarske. Imalo se para, a robe nije bilo. Polako se napredovalo. Nismo uzimali zaradu, nego se ulagalo u „Ribosport“. Veliko je maltretiranja bilo u to vreme kada sam išao preko granice u Mađarsku. Znao je Mađar da kaže – samo humanitarna pomoć i hrana prolazi, ostala roba mora da čeka – seća se Aleksandar početka rada.
Posle nekoliko godina, jedan od partnera Mirko izašao je iz zajedničkog posla, a zatim i Neđo. Svako je krenuo samostalno. Danas Mirko drži veleprodaju, a Aleksandar je i dalje vlasnik „Ribosporta“, koji se nalazi na istoj lokaciji kao i pre 23 godine, u Obilićevoj 6.
Prvo što su nabavljali od robe je osnovni ribolovački pribor, samo što je to u početku bilo na kaščicu i svakim odlaskom u Mađarsku asortiman se uvećavao. Danas ova radnja drži opremu od mnogih renomiranih marki, poput „Robinson“, „Tubertini“, „Trabuko“, „Šimano“ i drugih.
– U suštini, radimo skoro sa svim firmama, koje su dostupne na našem tržištu. Od kako su otvorene veleprodaje 1998. godine, ne idem nigde dalje. Sada je već mnogo lakše poslovati, jer su u Srbiji zastupljene skoro sve firme. Imaju katalozi, preko interneta sa fotografijama pošalju novu robu, postoji brza pošta, tako da sada ne moram nigde da mrdam, da ne trošim novac za put i ne gubim vreme u putu – rekao je Aleksandar.
On kaže da se užički ribolovci dobro razumeju u ribolovačku opremu, za razliku od drugih u Srbiji.
– Naši ribolovci su donekle „školovani“, za razliku od ribolovaca širom Srbije. Oko 90 posto ljudi peca na plovak. Na plovak pecaju u celom ovom kraju, preko Kraljeva prema Kruševcu. Za razliku od nekada i od drugih krajeva, kod nas se peca na finije najlone i manji plovak. Inače, kod nas je skobalj riba broj jedan, jer je najzastupljeniji i najviše se lovi. Mi imamo velike mogućnosti, kada je ribolov u pitanju, jer imamo reke i jezera oko nas. Imamo dosta lepih voda, imamo jednu Drinu, koja je kraljica nad rekama, zatim reku Lim, a tu su jezera Perućac, Radojina, Kokin brod i druga – rekao je Aleksandar.
Ipak, pored sve te lepote, pravo stanje je da se smanjuje broj ribolovaca, jer, kako kaže naš sagovorni, vode su skoro puste, ima sve manje ribe.
– Poslednje poribljavanje urađeno je pre desetak godina. Kako su počeli privatnim licima da daju vode na gazdovanje, poribljavanja je sve manje. Da privatnik, a ne udruženje gazduje vodama uveo je Oliver Dulić, i na taj način je razbio ribolovačka područja i ribolovačka udruženja. Nekada se znalo da svako udruženje ribolovaca mora da odvoji jednu trećinu do 50 posto novca od članarine za ribočuvarsku službu i poribljavanje. Toga više nema. Imali smo dosta dece u udruženju, ali i toga više nema. Užičko udruženje ribolovaca imalo je nekad i do 2.800 članova, a sada ukupan broj ribolovaca u Užicu mislim da ne prelazi 1.000. U Užicu je formirana Zajednica ribolovaca, koja se borila da se bar ove naše vode vrate udruženjima, ali nije uspela. Privatnik ih je uzeo na deset godina. Više niko nema ambicije da neko nešto uradi i da privuče decu i omladinu. Ranije su bila i takmičenja, a sada toga nema. A prvi korak ka tome je da se riba pusti u vodu. Sada sve ove vode žive od neke stare slave – rekao je vlasnik „Ribosporta“, koji je takođe ribolovac.
Zbog smanjenja broja ribolovaca i ne razmišlja o nekom daljem proširenju. Pored toga i sve manje ribolovaca ide na pecanje.
– Do 2005. godine sve je bilo u redu i kada će ko ići u ribolov uglavnom je zavisilo od padavina, ponajviše od snega. Od tada je posao u nekom konstantnom blagom padu. Pored smanjenja ribljeg fonda u vodama, mislim da je uzrok manjeg broja ribolovaca i besparica. Pojedinci gledaju da ih što manje košta odlazak na pecanje. Jedan odlazak u ribolov može da košta najmanje oko 3.000 dinara. Tu je uračunata kupovina crvića, hrane, poneki plovak, najlon, olovca, udice ili još nešto sitnog pribora, a tu je gorivo, doručak, cigarete i eto, skupi se veća suma novca, a plate male. Mnogi koji bi želeli, sebi to ne mogu da priušte. Leti, kada su godišnji odmori ljudi gledaju da spoje, da priušte sebi i odmor i zadovoljstvo pecanja ovde negde u našim krajevima, a da idu dalje, uglavnom nemaju para – prokomentarisao je Đokić.
S proleća i leti ljudi koliko-toliko i idu na pecanje, a zimi u ribolov idu ljudi koji imaju sav spreman pribor, koji obnove samo neki sitan pribor.
– Oni već imaju štap, mašinice, a nije ima potrebna ni hrana za ribu. Na Drinu kada idu uglavnom pecaju na travu, ne koriste crviće. Naročito, kada je počelo ta engleska škola ribolova, fider ribolov, odnosno na čeku, gde se mala hranilica napuni sa vrlo malo hrane i crvića. Takvo pecanje zimi ima rezultata, jer se riba povuče u zimovnike, u virove i onda mogu da pecaju na čeku. U suštini, kod nas je skoro sve engleska škola ribolova, kao što su mušičarenje, meč, vegler, štek, a jedino je italijanska škola ribolova pecanje na bolonjez, odnosno dugačke štapove i plovak – rekao je Aleksandar.
Inače, „Ribosport“ je mala porodična firma u kojoj rade Aleksandar i njegova supruga Violeta, a ponekad im u pomoć priskoči i Jezdimir.
– Nema potrebe za nečim većim, jer je i ovo sezonski posao. Najgore je kada su veliki mrazevi. Ćutimo i čekamo proleće. Sezona obično počinje u martu, jer ljudi su željni da izađu u prirodu na vodu, iako su vode još hladne. Ozbiljniji ribolov počinje u maju i tako do novembra, ako posluži vreme. U stvari, u septembru se već prepolovi broj ribolovaca, jer rekreativci uglavnom tada prekidaju zbog nabavke ogreva, polaska dece u školu, spremanje zimnice… Ponekad, kada se pogodi lep vikend, onda idu na pecanje – objasnio je naš sagovornik.
Aleksandar je za ovih 23 godina postojanja samo jednom uzimao kredit od banke radi nabavke robe, koja se tek pojavila na tržištu. Inače, kako kaže, nešto novo u riboopremi i nema, jer su svi materijali koji se koriste odavno izmišljeni.
– Ne vidim neki noviji napredak u ribolovačkoj opremi. Mislim da smo dostigli neku konstantu. Svi materijali su odavno izmišljeni, samo je stvar koliko se kvaliteno proizvodi. Ako neko želi dobar najlon, mora dobro da ga plati, mada ima i dobrog jeftinog ajlona, ali samo kada je taze. Dobar štap se i danas i pre 15 godina plaćao dosta. Ova roba koja je prisutna danas na tržištu je 95 posto roba iz Kine, veoma malo dolazi iz Japana i Evrope. Svi ovi veliku proizvođači riboopreme su svoje fabrike premestili u Kinu i okolne zemlje, zbog jeftine radne snage. Zato na tim proizvodima mora pisati da je proizvedeno u Kini. Čak i „Daiva“, koja je broj jedan u riboopremi, ima proizvodnju u Kini, ali tu im je roba određenog kvaliteta i jeftinija, neka srednja klasa ove firme proizvodi se u Tajvanu, i najskuplju klasu imaju u Japanu. Oni imaju na tri mesta proizvodnju, za razliku od ostalih. Kod najlona, kvalitet zavisi od količine primese koja se stavlja i shodno tome je i cena. Isto tako je i sa štapovima. Uglavnom su svi karbonski, a onaj koji je teži, lošijeg je kvaliteta. I kod mašinica se zna kvalitet, od kog su materijala, samo, eto, razlika je u broju lagera. Isto je sa udicama, olovcima i drugim priborom – rekao je Aleksandar.
Zvezdana Gligorijević
