АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ – „РИБОСПОРТ“
„Рибоспорт“ је продавница за све риболовце, која је настала још 1994. године. У то време Александар Ђокић, власник „Рибоспорта“, вршио је набавку опремe за радњу, док су послове водили Александров отац Јездимир, са још два пaртнера, Мирком и Неђом.
– Ја сам довозио робу из Мађарске. У то време је била инфлација, није било нигде робе, није било велепродаје, па смо робу углавном набављали из Мађарске. Имало се пара, а робе није било. Полако се напредовало. Нисмо узимали зараду, него се улагало у „Рибоспорт“. Велико је малтретирања било у то време када сам ишао преко границе у Мађарску. Знао је Мађар да каже – само хуманитарна помоћ и храна пролази, остала роба мора да чека – сећа се Александар почетка рада.
После неколико година, један од партнера Мирко изашао је из заједничког посла, а затим и Неђо. Свако је кренуо самостално. Данас Мирко држи велепродају, а Александар је и даље власник „Рибоспорта“, који се налази на истој локацији као и пре 23 године, у Обилићевој 6.
Прво што су набављали од робе је основни риболовачки прибор, само што је то у почетку било на кашчицу и сваким одласком у Мађарску асортиман се увећавао. Данас ова радња држи опрему од многих реномираних марки, попут „Робинсон“, „Тубертини“, „Трабуко“, „Шимано“ и других.
– У суштини, радимо скоро са свим фирмама, које су доступне на нашем тржишту. Од како су отворене велепродаје 1998. године, не идем нигде даље. Сада је већ много лакше пословати, јер су у Србији заступљене скоро све фирме. Имају каталози, преко интернета са фотографијама пошаљу нову робу, постоји брза пошта, тако да сада не морам нигде да мрдам, да не трошим новац за пут и не губим време у путу – рекао је Александар.
Он каже да се ужички риболовци добро разумеју у риболовачку опрему, за разлику од других у Србији.
– Наши риболовци су донекле „школовани“, за разлику од риболоваца широм Србије. Око 90 посто људи пеца на пловак. На пловак пецају у целом овом крају, преко Краљева према Крушевцу. За разлику од некада и од других крајева, код нас се пеца на финије најлоне и мањи пловак. Иначе, код нас је скобаљ риба број један, јер је најзаступљенији и највише се лови. Ми имамо велике могућности, када је риболов у питању, јер имамо реке и језера око нас. Имамо доста лепих вода, имамо једну Дрину, која је краљица над рекама, затим реку Лим, а ту су језера Перућац, Радојина, Кокин брод и друга – рекао је Александар.
Ипак, поред све те лепоте, право стање је да се смањује број риболоваца, јер, како каже наш саговорни, воде су скоро пусте, има све мање рибе.
– Последње порибљавање урађено је пре десетак година. Како су почели приватним лицима да дају воде на газдовање, порибљавања је све мање. Да приватник, а не удружење газдује водама увео је Оливер Дулић, и на тај начин је разбио риболовачка подручја и риболовачка удружења. Некада се знало да свако удружење риболоваца мора да одвоји једну трећину до 50 посто новца од чланарине за рибочуварску службу и порибљавање. Тога више нема. Имали смо доста деце у удружењу, али и тога више нема. Ужичко удружење риболоваца имало је некад и до 2.800 чланова, а сада укупан број риболоваца у Ужицу мислим да не прелази 1.000. У Ужицу је формирана Заједница риболоваца, која се борила да се бар ове наше воде врате удружењима, али није успела. Приватник их је узео на десет година. Више нико нема амбиције да неко нешто уради и да привуче децу и омладину. Раније су била и такмичења, а сада тога нема. А први корак ка томе је да се риба пусти у воду. Сада све ове воде живе од неке старе славе – рекао је власник „Рибоспорта“, који је такође риболовац.
Због смањења броја риболоваца и не размишља о неком даљем проширењу. Поред тога и све мање риболоваца иде на пецање.
– До 2005. године све је било у реду и када ће ко ићи у риболов углавном је зависило од падавина, понајвише од снега. Од тада је посао у неком константном благом паду. Поред смањења рибљег фонда у водама, мислим да је узрок мањег броја риболоваца и беспарица. Појединци гледају да их што мање кошта одлазак на пецање. Један одлазак у риболов може да кошта најмање око 3.000 динара. Ту је урачуната куповина црвића, хране, понеки пловак, најлон, оловца, удице или још нешто ситног прибора, а ту је гориво, доручак, цигарете и ето, скупи се већа сума новца, а плате мале. Многи који би желели, себи то не могу да приуште. Лети, када су годишњи одмори људи гледају да споје, да приуште себи и одмор и задовољство пецања овде негде у нашим крајевима, а да иду даље, углавном немају пара – прокоментарисао је Ђокић.
С пролећа и лети људи колико-толико и иду на пецање, а зими у риболов иду људи који имају сав спреман прибор, који обнове само неки ситан прибор.
– Они већ имају штап, машинице, а није има потребна ни храна за рибу. На Дрину када иду углавном пецају на траву, не користе црвиће. Нарочито, када је почело та енглеска школа риболова, фидер риболов, односно на чеку, где се мала хранилица напуни са врло мало хране и црвића. Такво пецање зими има резултата, јер се риба повуче у зимовнике, у вирове и онда могу да пецају на чеку. У суштини, код нас је скоро све енглеска школа риболова, као што су мушичарење, меч, веглер, штек, а једино је италијанска школа риболова пецање на болоњез, односно дугачке штапове и пловак – рекао је Александар.
Иначе, „Рибоспорт“ је мала породична фирма у којој раде Александар и његова супруга Виолета, а понекад им у помоћ прискочи и Јездимир.
– Нема потребе за нечим већим, јер је и ово сезонски посао. Најгоре је када су велики мразеви. Ћутимо и чекамо пролеће. Сезона обично почиње у марту, јер људи су жељни да изађу у природу на воду, иако су воде још хладне. Озбиљнији риболов почиње у мају и тако до новембра, ако послужи време. У ствари, у септембру се већ преполови број риболоваца, јер рекреативци углавном тада прекидају због набавке огрева, поласка деце у школу, спремање зимнице… Понекад, када се погоди леп викенд, онда иду на пецање – објаснио је наш саговорник.
Александар је за ових 23 година постојања само једном узимао кредит од банке ради набавке робе, која се тек појавила на тржишту. Иначе, како каже, нешто ново у рибоопреми и нема, јер су сви материјали који се користе одавно измишљени.
– Не видим неки новији напредак у риболовачкој опреми. Мислим да смо достигли неку константу. Сви материјали су одавно измишљени, само је ствар колико се квалитено производи. Ако неко жели добар најлон, мора добро да га плати, мада има и доброг јефтиног ајлона, али само када је тазе. Добар штап се и данас и пре 15 година плаћао доста. Ова роба која је присутна данас на тржишту је 95 посто роба из Кине, веома мало долази из Јапана и Европе. Сви ови велику произвођачи рибоопреме су своје фабрике преместили у Кину и околне земље, због јефтине радне снаге. Зато на тим производима мора писати да је произведено у Кини. Чак и „Даива“, која је број један у рибоопреми, има производњу у Кини, али ту им је роба одређеног квалитета и јефтинија, нека средња класа ове фирме производи се у Тајвану, и најскупљу класу имају у Јапану. Они имају на три места производњу, за разлику од осталих. Код најлона, квалитет зависи од количине примесе која се ставља и сходно томе је и цена. Исто тако је и са штаповима. Углавном су сви карбонски, а онај који је тежи, лошијег је квалитета. И код машиница се зна квалитет, од ког су материјала, само, ето, разлика је у броју лагера. Исто је са удицама, оловцима и другим прибором – рекао је Александар.
Звездана Глигоријевић
