– Ovde još uvek niko nije dekretom ukinuo, ni virus, ni pandemiju –
Covid-19 u SAD – Dan pedeset treći
Kada sam 13. marta sebi obećala istrajnu, dnevnu hroniku, događaja tokom pandemije, realno sam predvidela najviše 4 nedelje agonije, izolacije, fizičkog distanciranja i pranja ruku do iznemoglosti, moleći se za zdravlje svih. Nisam verovala da će moj realizam u stvari izgledati kao smešno neosnovani optimizam, i da cemo punih 8 nedelja biti u neizvesnosti, još većoj agoniji, brojeći žive, mrtve, zaražene, hospitalizovane, izolovane, one koji nemaju simptome, a imaju virus. Od brojanja ne spavamo, u brojeve ne verujemo, zbog neverovanja nismo više oni ljudi.
Zato sam mislila da bi prethodne dane najbolje ilustrovali naslovi tekstova koje objavljujem u Užičkoj nedelji, verujući da tako razgovaram sa vama koji ih povremeno čitate.
I bilo je ovako.
Kraj normalnog života počeo je 13. dana marta, posle koga su nam rekli da Predsednik Tramp nema virus i obećali nam 2miliona novih, brzih testova. Pošast nevidljivog neprijatelja izazvala je i Testiranje karaktera društva i pojedinca, pa je Amerika u Ratnom stanju i Država IL u karantinu, a ni Potpredsednik Amerike nije imao virus. Senat nije usvojio paket ekonomske pomoći, a u vanrednom stanju smo prisustvovali Opasnim igrama senatora, dok je Sat otkucavao, a jadni ljudi se pitali Kada će stići novac. U Americi je već tada bilo najviše obolelih, bila je to Nedelja rekorda, a na kraju meseca marta još uvek Bez promene režima u Njujorku.
Onda su usvojili mere Ostani kod kuće do 30. aprila, Comfort i Central Park su postale nove njujorške bolnice, gledali smo Hladnjače ispred bolnica i kapela, a bili smo Od juče i u ratu protiv narko kartela. Amerika je već tada imala Hiljade zaraženih – milione nezaposlenih, Obavezno nošenje maski bilo je volonterski, upozoravali su nas da nas čekaju Dve mnogo teške nedelje, i tvrdili da je pandemija Kao Pearl Harbor i 11. septembar.
Živeli smo Život izmedju slepog miša i tigra, gledali u oči Zarazi, smrti, smenama i ostavkama, leteli su Amerikanci u Vašington, a Srbi u Beograd, pitali smo se Jesmo li uhvaćeni na spavanju, nemajući pojma ko je Decider in Chief.
Shvatili smo da će potrajati stanje u kome je Politika zaražena virusom-virus zaražen politikom, skoro u jednom koraku prešli svemirsko rastojanje Od Socijalizacije na distanci-do socijalnog distanciranja, tražili da nam kažu Ko će i kada doneti odluku, batrgali se u Procepu između politike i virusa, dok su muku mučili Kraljevi, carevi i boranija sića. Tvrdili su da drže sve karte u svojim rukama i nudili nam Otvaranje u 3 faze, nekako baš na Veliku subotu, dok smo se pitali Ima li leka, Kome verovati, birajući Izmedju protesta, slobode i straha.
Desio nam se baš tada nekako Postepeni povatak u budućnost, zajedno sa Karantinom, paranojom i tiranijom, u nas se usadio Realni strah od strašne realnosti, oni su vikali Stop imigraciji, ja sam vapila Majko, zemljo, molili smo Dajte nam sunca, jer su nam pretili Dezinfekcijom mozga, i samo Bez pitanja, molim.
Tvrdili su da će u ratu protiv nevidljivog neprijatelja Pobediti zemlja koja pronađe vakcinu, uveravali nas da je Nacrt za testiranje – put ka otvaranju, dok smo tiho u sebi molili So Help Us God.
Onda se pojavio Remdesivir kao zrak nade, mada su i lekove počeli da uvijaju u Maskiranu političku korektnost. Ponegde se na protestima orilo Da nam živi, živi rad, dok su i dalje glavna opasnost biti Kineski virus, japanski stršljen i globalno ludilo. Nagoveštavali su nam da bi se ekonomija mogla Zatvoriti, odškrinuti, otvoriti, znali smo da Buka, buka je u modi, dok nam je Kriza merila puls nacije, April progutao 10 godina, a niko nije umeo da objasni šta je zapravo Esencija života.
Ovde još uvek niko nije dekretom ukinuo, ni virus, ni pandemiju. Zbog vašeg dobrog mentalnog zdravlja ne bih volela da napišem jos 52 pandemijska teksta, ali dok ih bude, nadam se da se čitamo. Jer, sutra će nam ionako biti kako nam bude.
Mila Filipović, Čikago
