SUGRAĐANI: STANKO STANKOVIĆ ĆIRKOVIĆ
Jedan od ovogodišnjih dobitnika plaketa Grada Užica za rezultate ostvarene u dužem vremenskom periodu je Stanko Stanković Ćirković. Stanku je Grad dodelio plaketu kao velikom humanisti, koji je dugi niz godina kroz humanitarne akcije, ali i ličnim donacijama, pomogao Užicu, Zlatiborskom okrugu i celoj državi. Ličnim angažovanjem povezao je nemačku nevladinu humanitarnu organizaciju “Help” sa Republikom Srbijom, što je rezultiralo velikim brojem projekata značajnim za naš grad i zemlju. U saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova Nemačke izdejstvovao je da dve užičke škole dobiju projekat uvođenja nemačkog jezika po DSD standardima, koji učenicima ovih škola omogućava da budu deo obrazovnog sistema Nemačke i da nastave studije u toj zemlji, ali i van nje.
Stanko Stanković Ćirković rođen je u Užicu 1971. godine. Osnovnu školu je završio u tadašnjoj „Andriji Đurović”, danas prvoj osnovnoj školi „Kralja Petra Drugog“, a zatim upisao srednju Ekonomsku školu. Posle vojske upisao je Teološki fakultet u Beogradu i nakon tri godine studiranja, zbog, kako Stanko kaže, situacije u zemlji i samog razvoja njegovih ličnih studija, odlazi u Švajcarsku.
UN: Iz Švajcarske ste došli u mirovnu misiju u Bosnu i Hercegovinu? Otkud Vi tu?
– Kao što sam rekao, zbog teške situacije u zemlji i mojih ličnih studija otišao sam u Švajcarsku, gde sam proveo godinu dana. Po sklapanju Dejtonskog sporazuma, došao sam u mirovnu misiju Ujedinjenih nacija u Sarajevo, koju je vodio Karl Bilt. Bio sam deo tog tima, jer su nas povukli iz različitih delova sveta, a koji smo imali interesa da se bavimo tom mirovnom diplomatijom i da krenemo u samu implementaciju mirovnog procesa u Bosni.
UN: Završena je misija i kako ide dalje Vaš životni put?
– Odatle sam otišao za Meksiko, gde sam bio tri godine. Tu sam studirao španski jezik na Katoličkom univerzitetu, a onda sam radio za nemačku ambasadu u Meksiku. Iz Meksika odlazim u Bon, u Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke. Tokom tih godina sam upisao studije arheologije i istorije. Sa Ministarstvom spoljnih poslova prelazim iz Bona u Berlin i u Berlinu radim dalje za ministarstvo i za humanitarne ogranizacije. Trenutno živim i radim u Hamburgu, i pokušavam da se smirim, da napišem doktorat.
UN: Koji je Vaš posao u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke?
– U Minstarstvu spoljnih poslova u Nemačkoj radio sam kao savetnik za Balkan, za prostor bivše Jugoslavije. Njima su trebali ljudi koji su sposobni da komuniciraju sa lokalnim stanovništvom, sa političarima bivših jugoslovenskih republika, da bi se ostvarila bolja saradnja. Formiran je čitav tim ljudi iz svih tih današnjih država. Svi mi koji tu radimo različitih smo zanimanja, porodičnih istorija, ljudi su šareni kao što je bila Jugoslavija. Sastali smo se i počeli da radimo, da im pomažemo pri komunikaciji sa tim zemljama bivše Jugoslavije.
UN: Recite nam kako je došlo do saradnje sa „Helpom“?
– Pa te 2000. godine došlo je do velike krize u zemlji, naročito humanitarne. Iz „Helpa“ su mi poslali upit sa kojom bi organizacijom mogli da rade u Srbiji, a da nije religiozna, ni politička, da je nevladina organizacija i da se isključivo bavi humanitarnim radom. S obzirom da je moja majka Mira Slobodanka Stanković Ćirković u Kolu srpskih sestara, razmislio sam da njih uključim u to. Moja majka je prihvatila to veliko breme na sebe i sve te tone i tone pomoći koje su stizale, prešle su preko njenih pleća i pleća tih divnih dama iz Kola srpskih sestara. One su zaista nesebično radile i danju i noću, i čak uključivale porodice na prepakivanju brašna, praška, na deljenju garderobe. Majka je uspela da to zaista obavi sa takvim kvalitetom da su se iz Nemačke obradovali i rekli da je saradnja sa Kolom srpskih sestara jedna od najboljih koju su ostvarili uopšte u svetu.
UN: Kako je došlo do toga da se uvede nemački jezik u užičke škole?
– Posle saradanje sa „Helpom“, koja i danas traje, razmišljao sam kako još mogu da pomognem svom gradu na kulturno-prosvetiteljskom planu. Preko nekih svojih kontakata došao sam do ljudi koji su u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke radili za nemačke škole u inostranstvu. Mnogi mediji prenose da je u pitanju nemačko ministarstvo kulture ili prosvete, međutim, u pitanju je Ministarstvo spoljnih poslova, koje je zaduženo za nemačke škole u insotranstvu. Nemačka ima veliki broj škola u inostranstvu od Latinske Amerike do Australije. To su škole različitog nivoa, od vrtića do fakulteta. Jedna od najstarijih nemačkih škola nalazi se u Beogradu, tako da u Beogradu danas imamo Nemačku gimnaziju. Iz toga je potekla ideja da se u Užicu uči nemački, a nekada je u Užicu nemački bio prvi jezik, pa tek onda engleski ili neki drugi. Danas je to engleski jezik, ali nemački polako, zbog ovog projekta koji smo počeli da radimo u Osnovnoj školi „Kralja Petra Drugog”, zauzima svoje mesto.
– Kada sam sa ljudima u Ministarstvu spoljnih poslova razgovarao šta bismo mogli da uradimo povodom toga, prvo nisu prihvatili, jer to oni finansiraju, jer je to na njihovom budžetu i rekli su da ne vole da šire tu grupu škola. Međutim, samo primarnim kontaktima, što bi rekli u našem narodu, preko veza, uspeo sam da se izborim za taj projekat. Onda su ljudi iz Beograda i ambasade došli i razgovarali. Meni je trebao partner, ovde na terenu. Tako sam opet angažovao majku, koja je razgovarala sa direktorima osnovnih škola. Najbolju saradnju je ostvarila sa direktorom Vladanom Čumićem iz Prve osnovne škole, koji je, kao izuzetan čovek i vizionar prepoznao kakav je to poklon za decu koja uče strani jezik i da im se istovremeno pruža perspektiva u obrazovanju. Tu je bila i divna mlada nastavnica nemačkog jezika Sonja Marinković, koja je to zaista izuzetno organizovala i podigla, tako da je ona postala koordinator projekta ovde u Užicu. Nemačka je poslala svu pomoć, što se tiče organizovanja nastave. Onda su to prepoznali u gimnaziji i izrazili želju da se uključe, pa u OŠ „Slobodan Sekulić“, a postoji perspektiva da se uključi više škola. Naravno, taj impuls treba da krene od samih škola. Da dodam da je taj projekat dosta zahtevan.
UN: Šta deca posle školovanja i završenog nemačkog jezika mogu da urade sa tim što su išli na te časove?
– Cilj je da se krene od osnovnog obrazovanja, a onda se pridružila i gimnazija, tako da imamo zaokruženu celinu. Deca koja su učila u osnovnoj školi nemački jezik nastavljaju i u gimnaziji. Posle toga, ako uspešno polože taj ispit, koji je kontrolisan i komplentno koncipiran u Nemačkoj, mogu bez polaganja prijemnog ispita i bez te pripremne godine koja bi im trebala u Nemačkoj, koju sam ja morao da prođem, da upišu fakultet u Nemačkoj ili u nekoj od zemalja govornog područja nemačkog jezika, kao što su Švajcarska i Austrija, a mogu da upišu i u Mađarskoj i Francuskoj, Latinskoj Americi, jer Nemačka ima univerzitete u Budimpešti, Parizu i u Latinskoj Americi. Dakle, našoj deci se daje perspektiva da mogu ići na studije.
UN: U nekim medijima se pojavila informacija da na taj način mogu lakše da dođu do posla ili čak braka?
– To nije bila zamisao da radimo. Da li će neko u Nemačkoj ili na Zapadu ostati, lična je i privatna stvar. Meni je bio cilj da se deca obrazuju, da dobiju mogućnost da studiraju na Zapadu. Šta će oni kasnije od toga da urade, to je njihova stvar. Dakle, primarni cilj je bio da ta deca u Užicu mogu da steknu solidno evropsko obrazovanje, da budu uključenu u obrazovne tokove Evrope i sveta.
UN: Koliko sam čula, Vi ste poligota?
– Pa valjda zbog toga što sam duže u inostranstvu, nego što sam bio u Užicu. Samo u Nemačkoj sam već 20 godina. Aktivno govorim 5 jezika i služim se, odnosno čitam još 7 jezika. Primarni jezici su mi Nemački, Francuski, Engleski, Španski i Italijanski.
UN: Da li ste ostvarili neke Vaše dečačke snove?
– Kada smo učili školu, svi smo imali nekakve snove i planove. U mom razredu u osnovnoj školi moji drugovi i ja čitali smo strip Marti misterija i sanjali smo da budemo arheolozi. Jedino sam ja iz odeljenja taj san ostvario.
UN: Da li Vam je teško pao odlazak iz Užica?
– Odlazak iz Užica je, sada kada pogledam, bio nekako programiran. Još kao dete sam voleo da putujem, zanimali su me strani jezici, voleo sam da čitam štampu i knjige na stranim jezicima. U kući smo, pošto je deda studirao u Lajpcigu, imali knjige na nemačkom, koje su me zanimale. Osećao sam se nekako ograničeno kada gledam u njih, a ne mogu da ih čitam. To me je motivisalo da učim aktivno jezike i, naravno, to se posle za posao i te kako isplatilo. Većina mojih saradnika mi je odalo priznanje, jer kažu da je sa mnom divno sarađivati, jer odmah mogu da pređem na drugi jezik u toku nekog sastanka. Inače, moj odlazak iz Užica je bio lep i uzbuđujući, a s druge strane bio sam tužan što sam se rastajao od moje voljene porodice, sa mamom i bratom, sa rođacima, prijateljima i ljudima sa kojima sam se aktivno družio i sarađivao. Ali, taj odlazak je u stvari bio na rate. Prvi put sam se odvojio od kuće na duže vreme kada sam bio u vojsci, a posle studije u Beogradu. Iz Beograda se nisam vraćao u Užice i možda mi zato nije to mnogo teško palo, a da sam se vratio, ne znam da li bih otišao. Verovatno da bih, ali bi mi teže palo. Sve vreme mog boravka u inostranstvu zaista sam bio uvek duhovno u Užicu. Valjda je to nekakvi usud svih dijasporaca, da su vezani za svoj rodni kraj i da se to sa godinama intezivira. Možda mi to nije bilo bitno ni važno kada sam otišao, ali mi je danas jako bitno da budem u vezi sa rodnim krajem. Nostalgija je jedna jako čudna stvar, iz razloga što nije stalno prisutna kod ljudi. To se javlja u nekakvim talasima i intezivira se muzikom, hranom i pićem, telefonskim razgovorom, filmom ili samo pomisli na nešto drago iz prošlosti, i onda se čovek odjedanput čudno oseća, tužan, potišten, voleo bih da se prebacim u svoj rodni kraj. Svi mi koji živimo u inostranstvu smo zainteresvani da vidimo šta se dešava u politici i uopšte u životu, i to postane deo nas. Nostalgija tinja i ponekad bukne, pa se vrati u stanje mirovanja i čovek nauči da živi sa tim.
UN: Koliko često dolazite u Užice i šta prvo obiđete?
– Pokušavam da dođem više puta godišnje, ali bar minimum jednom dođem i to obično u oktobru. Taj period se poklapa kada se proslavljava Dan grada, što me raduje. Samo mi je krivo što tada nije i Pozorišni festival, već je u novembru. Inače, prvo kada dođem u Užice odem na Šuljaginu lepinju, a onda se prošetam, popijem kafu u Ziceru, odem na pijac, groblje, u crkvu. Mnogo vremena provodim na Zlatiboru, uglavnom u šetnji sa svojom kucom Prpijem, rase mops.
UN: Kako biste sada ocenili Vaš put karijere?
– Taj neki put nije bio lak, jer sam počeo kao u američkim filmovima. Kada sam prvi put otišao sa 16 godina prao sam sudove, a evo sada završavam doktorat. Uspeo sam da dobijem i nemačko dravljanstvo posle 10 godina. Ceo taj deo života je kao u nekoj knjizi.
UN: Na kraju mi recite šta za Vas znači ova plaketa?
– To je za mene bilo veliko iznenađenje, velika sreća, neverica… Usledila su pitanja zašto ja, zar nije imalo drugih. To je velika čast, ali i velika obaveza da se nastavi sa radom, da se pomaže našem gradu. Naravno, ovo nije nagrada samo za mene, jer to sve što je urađeno ne bih mogao da uradim sam. Svim sestrama iz Kola srpskih sestara rekao sam da je to i njihova nagrada, nagradu sam posvetio svojoj mami, zato što je ona bila stub i nosilac svog tog posla. To je nagrada za sve Užičane koji ovom gradu pomažu i ona bi trebalo da bude meni motivacija za dalji rad, a drugima da nešto urade za svoj grad. Nemojte se pitati šta vaš grad i vaša država mogu da urade za vas, nego se pitajte šta vi možete da uradite za svoj grad, za svoju državu. Primećujem da ovde postoji velika rezignacija zbog materijalne situacije u gradu, video sam da ljudi zaista žive teško i da nije lako u ovom trenutku, ali opet treba da se misli pozitivno, da se radi i da se okrene i kaže – hoću da nešto lepo uradim za svoj grad i svoju sredinu. Zbog toga mi ta nagrada dođe kao poklon. Još uvek sam uzbuđen i lepo je kada idem gradom i sretnem mnogo poznatih ljudi i čestitaju mi i kažu: odlično, pravi je čovek dobio. To budi jako lepo osećanje. I kao što rekoh, to je velika obaveza da se ta nagrada opravda, a nadam se da hoću nekim novim projektima, jer ovde je potrebno stalno ulagati i pomagati da bi Užice bilo bolje za sve nas.
Zvezdana Gligorijević
