Dođe tako vreme kad ispucaš mitinge i kontramitinge, kad te Evropa, koja inače odlično zna ko si i šta si, konačno raskrinka i stavi u magareću klupu, kad i sam priznaš da su svi tvoji planovi, za koje inače niko nije čuo, propali i kad se ni najokoreliji fanovi ne primaju dovoljno na random idiotluke lansirane preko dežurnih glasnogovornika. Istorijski sastanci propadaju jedan za drugim, bliži se dan odluke i potpisa davno obećanog i neizbežnog. Šta raditi? Kad je teško – služba. „Dajder izvucite onu fotku od pre dve godine kad se onaj mali iz Borče, brat od onog pekara uslikao za Fejsbuk sa onim orlićima, zovi dežurne patrijote, plati im po pivkana, naoružaj sa krmeće glave i šalji da pevaju o Kosovu, prolazi to garant.“
I prođe. Danima se priča samo o pekaru iz Borče, jedni ga brane, drugi napadaju. Jedni vole, oni drugi burek ne mogu da ga svare. Preferiraju sendviče. Na ovoj vežbi dodatno se podeli ionako podeljena opozicija, jer je baš tome i namenjena. Svi etnički incidenti obično su organizovani od službe, a jedino i uvek radi slabljenja opozicije. Unutrašnjeg neprijatelja, jer spoljnom ne mogu i ne smeju ništa. Zagovornici građanskog društva i takvih vrednosti tako su suprostavljeni onim kojima teško pada bilo kakva podrška bilo kom članu druge nacije. Ljudi koji mesecima šetaju kao protivnici režima, još nisu shvatili da je imperativ smena režima posle koje bi slobodno mogli da biraju stranku, opredeljenje, opciju. Sa ovakvom vlašću nema ni slobodnih izbora, ni slobodnog izbora.
U drugi plan tako nepovratno ode poraz državne politike u Berlinu, zaboravi se na pljačku budžeta u iznosu od 217 milijardi dinara izvedenu od strane lokalnih stranačkih šerifa i ostale zaštićene partijske bratije, sa smeškom se pređe preko 15 miliona eura bačenih u srpskolistaški vodovod negde na Kosovu, skloniše se liste na kojima je Srbija najsiromašnija u Evropi i pređe se preko jedinog indexa koji nam konstantno raste, onoga koji meri bedu.
Ništa lakše nego ponovo posejati klicu mržnje, u društvu koje se nikada nije odreklo ratnih zločinaca dovedenih na nivo kućnih ljubimaca i njihovih nedela, tog malignog nasleđa koje nas kao betonske cipele vuku na dole i ne dozvoljava da se uspravimo i zakoračamo kao slobodni ljudi. Naravno da je cela predstava projektovana i izvodi se po scenariju sa najviših mesta u državi, i naravno da su precizno izabrani timing i lokacija. Čim zbog sastavljenih praznika i slane hrane opadne poželjni nivo patriotizma u krvotocima dežurnih branilaca Srpstva, ubrizgava se nova doza koja baš samo na takve i deluje. Borča je paradigma populacije kojoj ne smeta da hoda po blatu, vozi se satima razvaljenim prevozom do posla od 300 eura, živi u urbansitičkom i svakom drugom haosu, bez kanalizacije i vode, i to joj ni najmanje ne smeta. Protiv ideologa takvog načina života ne sme da pisne, jer od njih imaju kakve takve koristi, ali bi rado kao poštovani članovi razularene gomile linčovali slabijeg, pojednica, komšiju, i za vjek vjekova mu se usrali u život, sve sa flašom piva u ruci.
Ćutanje državnih organa na nacionalističko orgijanje u Borči i Hrtkovcima je svečano otvaranje sezone lova na neistomišljnike i najava srpskih kristalnih noći.
Domaće medijske agenture imaju očekivano monolitan stav o ovim dešavanjima. Postavljači svinjskih glava su im simpatični omladinci, nacionalno osvešćeni, nikako fašisti, kao oni što dobacuju radnicima Gradske čistoće dok čiste tunel od nalepnica. Očigledan pokušaj linča, uvreda na svakoj osnovi, pretnje proterivanjem i zatvaranjem radnje ovdašnji organi reda su zaveli pod „okupljanje“. Protiv pekara iz Borče je i zvanični Kremlj i Peking, i deda Ratko i Dr.Dabić, i Firer Davidović i Titov unuk, a da su živi stranu bi mu držali Staljin i Sadam. To je ta ekipa. To si ti mediji. U njima možete pročitati da Siniša Mali nije lažirao doktorat, da niko iz vlasti nije odgovoran za pad helikoptera, da Babić nije kriv za udes, a i da je Srbija u Top 10 ekonomija u Evropi.
U čemu je razlika između srpskih „patriota“ koji progone Albance u Srbiji i albanskih koji progone Srbe sa Kosova? Nemoj, kažu, pa se ne boj. U Štrpicima, poznatom i po tome što je od 6000 stanovnika za dan u SNS upisano 3000 i tako se kvalifikovalo za šefove javnog sektora u Srbiji, ROSU je tukao narod koji se protivio postavljanju MHE. Dok se ovde dešavalo isto i puno gore, država i svi organi su se sprdali sa ljudima i jasno stali na suprotnu stranu. Malo me buni što je Vrhovni savet odbrane sazvan kad je pokušano hapšenje onog Radoičića i kad se Tači vozio po jezeru, ali posle prebijanja Srba u Štrpcu nije? Da su hteli da izdaju saopštenje, glasilo bi: „Država Srbija podržava građane koji se opravdano brane protiv izgradnje MHE na KiM, dok u isto vreme najoštrije osuđuje fašističke horde koje se bune protiv izgradnji MHE u Srbiji“.“
Pokazna vežba, koja je ogolela propalu ideju prvorođenog da sa milion Albanaca na Kosovu živimo u istoj državi, dok u Beogradu sa njima ne možemo da delimo ni vazduh.
Ta je ideja po njegovim rečima prosto propala i skupo će nas koštati. Zaboravlja da napomene da je ta i takva ideja jedino njegova i da nam je bacio u nepovrat sedam dugih godina čuvajući je samo za sebe, Tačija sa kojim pregovara i Hajradinja sa kojim pravi koaliciju. Gde ju je saopštio? U Skupštini, u Vladi? Na Pinku? Ne, čak ne ni tamo. Ko je odbio tu blistavu ideju? Čuo nekad iko nešto o tome? Dežurni mrzitelji bi komotno mogli da pitaju da li je predsednik izgubio podršku naroda, ako je kao neko sa istorijski najvećom podrškom pao na najznačajnijem pitanju? Tu politiku ne priznaje niko ni u svetu, nigde. Ipak, on ne odustaje i nastavlja sa istom pogrešnom idejama, sve ponosniji i zadrtiji. Sigurno je samo da bi ideja prošla poligraf bez problema i pokazala se kao časna i poštena. To se zove traženje alibija, mada i sam zna da je kao takav tanak i neodrživ. Kao kad ti ga daje član porodice.
Znajući onu njegovu drugu veliku desničarsku i nacionalizmom zatrovanu porodicu, nema sumnje da će ga ona opravdati, ma šta uradio. Na pomen reči „razgraničenje“ svi najgrlatiji nasilnici se ućute kao upišano dete, svi koji su na dnevnoj bazi spremni da pljuju, kleveću i prete neistomišljnicima, tada predu kao male mace, zadovoljne svojim otpremninama, apanažama i minutažama na dresiranim televizijama.
Konačno je izjavio da će Kosovo u budućnosti dobiti pun suverenitet, ali…ne njegovom voljom ili zato što će ga on priznati?
Svaka propast traži krivca. Za propast Rima krive su guske. Za slom njegove ideje krivi su drugosrbijanci, šetači, Đilas, Šolak, Jeremić, Obradović, Tadić, tviteraši, Soroš, Amerikanci, Rada Trajković, ali samo ne on, ne Merkel i ne njegovi strani prijatelji i poluprijatelji. Sad kreće teži deo priče u kome mora ubediti narod da je bolje za nas da prizna KiM.
Ako ne uspe u tome moraće raspisati referendum za traženje nekog novog naroda, koji ne bi samo brže bežao odavde, već mu više verovao i još jače ga voleo.
Mnogo jače i bolje nego oni koji još uvek odbijaju da poveruju da jedan isti čovek propale ideje projektuje pruge i stadione, ruši brda, izmešta puteve, veša gondole, planira budžet, razgraničava teritorije, porađa žene, iza sebe ostavlja veličanstvene mostove i velelepne puteve, zbog njega se prekidaju i utakmice i pomera Dan pobede, dok on gleda u verski kalendar i prema njemu propisuje rokove.
Put do Sv. Nikole, vodovod do Vidovdana, drugi krak po Sv. Savi, intervju na Đurđevdan, a može i repriza na druge Trojice?
Trenutna vlast, ma koliko se takvom predstavljala, ne voli i ne želi ni u EU, niti implementaciju bilo kakvih zapadnih vrednosti.
Nedosanjani san koji uspešno projektuju na svoje sledbenike jesu modeli azijatske despotije i staljinizma sa primesama primitivizma.
Dok god sve konce na sceni vuče omiljeno strašilo dvojca srpskih diktatora novije istorije, politički otac ovdašnje garniture na vlasti, nešto što se odaziva na „Šešelj“ i što je zakonom zaštićeno, a osuđeni je ratni zločinac parlamentarnog statusa, ovde se ništa na bolje neće promeniti. Svaka komunikacija sa njim podseti me na jednu norvešku izreku: “ Ako imamo sto za kojim sedi 1 nacista i 9 ostalih, govorimo o stolu sa 10 nacista.“
Srpsko društvo je potpuno, i plašim se, bespovratno podeljeno. Sa razorenom državom, uništenim institucijama i nestalim javnim dobrom, kao izgubljeni brod kojim kormilari Filip Višnjić pluta po nekom pustom okeanu, bez ikakve nade da će skoro neko uzviknuti – „kopno!“ i spasiti ga sigurne propasti.
Građani pojedinačno napuštaju Srbiju, ne okreću se za sobom. I ne odlaze više samo deca čiji roditelji veruju još jedino u Skype i Messenger. Ne pitajte me kako znam.
Njihove komšije, kolege i poznanici se zlurado smeju za njima, nadajući se da će njihova goreti do zore i da će samo njima uvek biti dobro.
Duško Radović jednom reče nešto što u autokratskim režimima nikada ne izlazi iz mode: „Oni sanjaju da pobede nas. Mi imamo druge snove u kojima njih nema“.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1011)
