Дође тако време кад испуцаш митинге и контрамитинге, кад те Европа, која иначе одлично зна ко си и шта си, коначно раскринка и стави у магарећу клупу, кад и сам признаш да су сви твоји планови, за које иначе нико није чуо, пропали и кад се ни најокорелији фанови не примају довољно на рандом идиотлуке лансиране преко дежурних гласноговорника. Историјски састанци пропадају један за другим, ближи се дан одлуке и потписа давно обећаног и неизбежног. Шта радити? Кад је тешко – служба. „Дајдер извуците ону фотку од пре две године кад се онај мали из Борче, брат од оног пекара усликао за Фејсбук са оним орлићима, зови дежурне патријоте, плати им по пивкана, наоружај са крмеће главе и шаљи да певају о Косову, пролази то гарант.“
И прође. Данима се прича само о пекару из Борче, једни га бране, други нападају. Једни воле, они други бурек не могу да га сваре. Преферирају сендвиче. На овој вежби додатно се подели ионако подељена опозиција, јер је баш томе и намењена. Сви етнички инциденти обично су организовани од службе, а једино и увек ради слабљења опозиције. Унутрашњег непријатеља, јер спољном не могу и не смеју ништа. Заговорници грађанског друштва и таквих вредности тако су супростављени оним којима тешко пада било каква подршка било ком члану друге нације. Људи који месецима шетају као противници режима, још нису схватили да је императив смена режима после које би слободно могли да бирају странку, опредељење, опцију. Са оваквом влашћу нема ни слободних избора, ни слободног избора.
У други план тако неповратно оде пораз државне политике у Берлину, заборави се на пљачку буџета у износу од 217 милијарди динара изведену од стране локалних страначких шерифа и остале заштићене партијске братије, са смешком се пређе преко 15 милиона еура бачених у српсколисташки водовод негде на Косову, склонише се листе на којима је Србија најсиромашнија у Европи и пређе се преко јединог индеxа који нам константно расте, онога који мери беду.
Ништа лакше него поново посејати клицу мржње, у друштву које се никада није одрекло ратних злочинаца доведених на ниво кућних љубимаца и њихових недела, тог малигног наслеђа које нас као бетонске ципеле вуку на доле и не дозвољава да се усправимо и закорачамо као слободни људи. Наравно да је цела представа пројектована и изводи се по сценарију са највиших места у држави, и наравно да су прецизно изабрани тиминг и локација. Чим због састављених празника и слане хране опадне пожељни ниво патриотизма у крвотоцима дежурних бранилаца Српства, убризгава се нова доза која баш само на такве и делује. Борча је парадигма популације којој не смета да хода по блату, вози се сатима разваљеним превозом до посла од 300 еура, живи у урбанситичком и сваком другом хаосу, без канализације и воде, и то јој ни најмање не смета. Против идеолога таквог начина живота не сме да писне, јер од њих имају какве такве користи, али би радо као поштовани чланови разуларене гомиле линчовали слабијег, поједница, комшију, и за вјек вјекова му се усрали у живот, све са флашом пива у руци.
Ћутање државних органа на националистичко оргијање у Борчи и Хртковцима је свечано отварање сезоне лова на неистомишљнике и најава српских кристалних ноћи.
Домаће медијске агентуре имају очекивано монолитан став о овим дешавањима. Постављачи свињских глава су им симпатични омладинци, национално освешћени, никако фашисти, као они што добацују радницима Градске чистоће док чисте тунел од налепница. Очигледан покушај линча, увреда на свакој основи, претње протеривањем и затварањем радње овдашњи органи реда су завели под „окупљање“. Против пекара из Борче је и званични Кремљ и Пекинг, и деда Ратко и Др.Дабић, и Фирер Давидовић и Титов унук, а да су живи страну би му држали Стаљин и Садам. То је та екипа. То си ти медији. У њима можете прочитати да Синиша Мали није лажирао докторат, да нико из власти није одговоран за пад хеликоптера, да Бабић није крив за удес, а и да је Србија у Топ 10 економија у Европи.
У чему је разлика између српских „патриота“ који прогоне Албанце у Србији и албанских који прогоне Србе са Косова? Немој, кажу, па се не бој. У Штрпицима, познатом и по томе што је од 6000 становника за дан у СНС уписано 3000 и тако се квалификовало за шефове јавног сектора у Србији, РОСУ је тукао народ који се противио постављању МХЕ. Док се овде дешавало исто и пуно горе, држава и сви органи су се спрдали са људима и јасно стали на супротну страну. Мало ме буни што је Врховни савет одбране сазван кад је покушано хапшење оног Радоичића и кад се Тачи возио по језеру, али после пребијања Срба у Штрпцу није? Да су хтели да издају саопштење, гласило би: „Држава Србија подржава грађане који се оправдано бране против изградње МХЕ на КиМ, док у исто време најоштрије осуђује фашистичке хорде које се буне против изградњи МХЕ у Србији“.“
Показна вежба, која је оголела пропалу идеју прворођеног да са милион Албанаца на Косову живимо у истој држави, док у Београду са њима не можемо да делимо ни ваздух.
Та је идеја по његовим речима просто пропала и скупо ће нас коштати. Заборавља да напомене да је та и таква идеја једино његова и да нам је бацио у неповрат седам дугих година чувајући је само за себе, Тачија са којим преговара и Хајрадиња са којим прави коалицију. Где ју је саопштио? У Скупштини, у Влади? На Пинку? Не, чак не ни тамо. Ко је одбио ту блиставу идеју? Чуо некад ико нешто о томе? Дежурни мрзитељи би комотно могли да питају да ли је председник изгубио подршку народа, ако је као неко са историјски највећом подршком пао на најзначајнијем питању? Ту политику не признаје нико ни у свету, нигде. Ипак, он не одустаје и наставља са истом погрешном идејама, све поноснији и задртији. Сигурно је само да би идеја прошла полиграф без проблема и показала се као часна и поштена. То се зове тражење алибија, мада и сам зна да је као такав танак и неодржив. Као кад ти га даје члан породице.
Знајући ону његову другу велику десничарску и национализмом затровану породицу, нема сумње да ће га она оправдати, ма шта урадио. На помен речи „разграничење“ сви најгрлатији насилници се ућуте као упишано дете, сви који су на дневној бази спремни да пљују, клевећу и прете неистомишљницима, тада преду као мале маце, задовољне својим отпремнинама, апанажама и минутажама на дресираним телевизијама.
Коначно је изјавио да ће Косово у будућности добити пун суверенитет, али…не његовом вољом или зато што ће га он признати?
Свака пропаст тражи кривца. За пропаст Рима криве су гуске. За слом његове идеје криви су другосрбијанци, шетачи, Ђилас, Шолак, Јеремић, Обрадовић, Тадић, твитераши, Сорош, Американци, Рада Трајковић, али само не он, не Меркел и не његови страни пријатељи и полупријатељи. Сад креће тежи део приче у коме мора убедити народ да је боље за нас да призна КиМ.
Ако не успе у томе мораће расписати референдум за тражење неког новог народа, који не би само брже бежао одавде, већ му више веровао и још јаче га волео.
Много јаче и боље него они који још увек одбијају да поверују да један исти човек пропале идеје пројектује пруге и стадионе, руши брда, измешта путеве, веша гондоле, планира буџет, разграничава територије, порађа жене, иза себе оставља величанствене мостове и велелепне путеве, због њега се прекидају и утакмице и помера Дан победе, док он гледа у верски календар и према њему прописује рокове.
Пут до Св. Николе, водовод до Видовдана, други крак по Св. Сави, интервју на Ђурђевдан, а може и реприза на друге Тројице?
Тренутна власт, ма колико се таквом представљала, не воли и не жели ни у ЕУ, нити имплементацију било каквих западних вредности.
Недосањани сан који успешно пројектују на своје следбенике јесу модели азијатске деспотије и стаљинизма са примесама примитивизма.
Док год све конце на сцени вуче омиљено страшило двојца српских диктатора новије историје, политички отац овдашње гарнитуре на власти, нешто што се одазива на „Шешељ“ и што је законом заштићено, а осуђени је ратни злочинац парламентарног статуса, овде се ништа на боље неће променити. Свака комуникација са њим подсети ме на једну норвешку изреку: “ Ако имамо сто за којим седи 1 нациста и 9 осталих, говоримо о столу са 10 нациста.“
Српско друштво је потпуно, и плашим се, бесповратно подељено. Са разореном државом, уништеним институцијама и несталим јавним добром, као изгубљени брод којим кормилари Филип Вишњић плута по неком пустом океану, без икакве наде да ће скоро неко узвикнути – „копно!“ и спасити га сигурне пропасти.
Грађани појединачно напуштају Србију, не окрећу се за собом. И не одлазе више само деца чији родитељи верују још једино у Skype и Messenger. Не питајте ме како знам.
Њихове комшије, колеге и познаници се злурадо смеју за њима, надајући се да ће њихова горети до зоре и да ће само њима увек бити добро.
Душко Радовић једном рече нешто што у аутократским режимима никада не излази из моде: „Они сањају да победе нас. Ми имамо друге снове у којима њих нема“.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1011)
