BOBAN JANKOVIĆ, KOŠARKAŠ
Užička legenda košarke i košarkaškog trenerstva Boban Janković Blek gost je novogodišnjeg broja Užičke nedelje.
Boban Janković Blek rođen je u Užicu 1948. godine. Košarku je počeo da trenira 1961. godine, u klubu koji se tada zvao „Sevojno“.
– Imao sam tada 13 godina i bio sam povučen pre svega bratom Miodragom, koji je sa 16 godina bio perspektivan košarkaš i već bio na skeneru velikih klubova. Treniralo se u Sokolani i na šljaci nekadašnje „Andrije Đurović“, današnje Osnovne škole „Kralj Petar drugi“. Tada je počela da trenira ta neka moja generacija u kojoj su bili Mišo Subotić, Nebojša Krčevinac, Dragan Nešović, kasnije Dušan Ilić, Miki Stefanović i drugi, a pristigli smo generaciju moga brata, gde su bili Novak Popović, Novak Vujić, Slobodan Radojević, Drago Antić. Sa nama je počeo da trenira Žiko Ristićević – Žiko Zub i Radomir Antić, koji je posle prešao na fudbal i postao poznati fubalski trener. To je bilo vreme kada smo se svi bavili svim sportovima. Bavljenje sportom je tada bila jedina zabava. U Sokolani, koja je bila jedna od retkih dvorana gde se mogla zimi igrati košarka u celoj tadašnjoj Jugoslaviji, igrale su se mnoge utakmice i baš u to vreme, kada sam bio početnik, igrao se zimski košarkaški turnir gde je došlo najboljih osam klubova. A noć i dan smo provodili na šljaci kod „Andrije Đurović“. Tada su na ogradu namontirali lampione sa sajlama. Tu pored je bilo preduzeće GP „Zlatibor“ i tu je bila komandna kutija odakle se palilo svetla, pa smo mi noću nalazili način da je otvorimo i upalimo lampione i igrali košarku do dva sata posle ponoći – seća se Boban Blek svojih prvih koraka u košarci.
Veliki preokret u užičkoj košarci je, po Blekovom sećanju, napravio je Veljko Novaković.
– On je bio reprezentativac Jugoslavije pedesetih godina, igrao je u „Proleteru“ i „Partizanu“. Završio je prava i dobio je posao u Sevojnu, pa je tako došao u Užice. Ipak, primarna mu je bila košarka. On je uveo neke stvari, koje su ličile na profesionalizam. Disciplina i dolasci na treninzi su bili prioritet. On je bukvalno išao po gradu i gledao ko je visok i pozivao na treninge. Ja tada nisam upao jer sam bio visok samo 168 cm. Ali, zato sam naredne godine, između prvog i drugog razreda gimnazije, u tom letnjem periodu, porastao. On je praktično sa ulice pokupio mog Miodraga, Draga Antića (brat Rada Antića), Culu Kovačevića, Ivana Brkovića i još puno njih. Sa njima je šest meseci, od novembra do aprila, radio u staroj sali „Andrije Đurović“, gde nije bilo koša i vežbali su samo driblinge i dodavanja. Posle, kada je bilo lepo vreme, izlazili su napolje i radili sa koševima. Posle smo se uključili Krčevinac, Nešović, Subotić i ja. Kasnije je taj trener otišao sa službom u Sarajevu, a za trenera nam je došao Čančo Vasiljević. Hteo je da me ubaci u jednu utakmicu, moju prvu utakmicu u Čačku, ali iz straha sam rekao da nisam poneo dres, pa je ubacio Subotića. Videlo se neiskustvo i izgubili smo, ali brzo smo stasali – kaže naš sagovornik.
Nakon toga, Cula Kovačević je prestao da igra, ali je došao Miki Pavićević, koji je igrao jednu sezonu u drugoj srpskoj ligi.
– Ušli smo u prvu ligu i onda smo polako preuzimali konce. Upali smo u Jedinstvenu ligu, ali smo brzo i ispali.
Boban se seća čuvenih putovanja koja su trajala i preko 12 sati.
– Pošto je srpskoj ligi pripadalo Kosovo, putovali smo u Gnjilane, Peć i druge gradove. Putovanja su bila komplikovana, putovalo se sa tri automobila. Recimo kada smo trebali da putujemo na Kosovo u Kosovsku Mitrovicu, do Kraljeva i nekako, a posle makadam. Putovalo se satima, još nam se automobil pokvario i nismo stigli na utakmicu. Prihvatili su nam to i odložili utakmicu za drugi dan. I tada smo jedva stigli, a putovali smo preko 12 sati, jer nije bilo prečica – kazao je Boban.
Došlo je vreme studiranja, pa su mnogi otišli u Beograd.
– Iz Beograda smo dolazili da igramo utakmice u gradovima gde su zakazali. Ja sam bio u formi i pripremljen, jer sam bio na DIF-u, dok drugi nisu bili baš u tako dobrom stanju. Međutim, tada se klub dosta reorganizovao i osnovan je ženski klub, koji je ušao u prvu ligu. Tu su igrale Biljana Petrović, Mira Janković, Mira Maksimović i druge, i one su bile bile na studijama u Beogradu. Onda su trener Luka Stančić iz Valjeva i predsednik našeg kluba Backović, dogovorili da mi u Beogradu nađemo salu i plaćamo, a Luka će da drži treninge i svojim igračima i nama. I tako do 1969. godine, kada smo ispali u niži rang.
Boban Janković je prešao u OKK „Beograd“, jedan od jačih srpskih klubova. Kako kaže, tada su samo beogradski klubovi i „Borac“ iz Čačka iz Srbije bili u toj jugoslovenskoj ligi. U tom klubu bili su reprezentativci Momčilo Pazman i Zoran Marojević, Blaško Tarlać, Grubor, Vlada Đurović, Ivačković.
– Bio sam jednu sezonu, a u međuvremenu u Užicu su se malo konsolidovale stvari, pa sam se vratio. Sledeće sezone igrali smo kvalifikacije u Podgorice za ulazak u B ligu. Nisam imao nijedan trening sa tim igračima, kao i Nešović, i dobili smo svih pet utakmica. Zavladala je prava euforija. U Užice su dolazili jaki klubovi, igrali u Sokolani. Sve je tako bilo dok nam nije došla „Budućnost“ iz Podgorice. Njih smo pobedili kod njih, ali oni dobiju nas ovde. Bez obzira, obezbedili smo opstanak. U sledećoj sezoni izborili smo se za najveći plasman. Klub se konsolidovao, a trener je bio Rako Subotić. Počeli smo da ličimo na organizaciju, znalo se ko šta radi, kolike su čije ingerencije. I tako dok se nije pojavio Lazar Lečić, koji je u sezoni 72/73 bio trener „Borca“ iz Čačka. Igrali smo par utakmica i on je iz „Borca“ otišao u „Olimpiju“ iz Ljubljane, a kada je preuzeo tim doveo je mene i Šehriju Nuhanovića. Šehrija je lakše dobio ispisnicu nego ja, ali sam uspeo da pređem u Ljubljanu. Bio sam jednu sezonu i nisam nešto posebno napravio, dok je Šehrija ostao još dve sezone i izborio se u mladu reprezentaciju. Ja sam se vratio u Užice i igrao još tri sezone i 1978. godine klub je balansirao gore – dole. U međuvremenu je srušena Sokolana, pa dok se nije izgradila hala u Velikom parku, kao domaćini smo uglavnom igrali u Čačku. Mišo Subotić i Krčevinac prestali su da igraju. Ja sam odigrao još dve sezone – rekao je Boban.
Nakon toga Janković je završio svoju košarkašku karijeru i prebacio se u trenerske vode. Sa juniorima je počeo da radi 1978. godine i oformio kostur buduće genracije. Veliku pomoć, kako kaže, imao je od Mića, nastavnika fiskulture u OŠ „Nadi Matić“, koji je praktično vršio selekciju. Zato su u košarci prednjačili učenice te škole.
– Sa tim juniorima do 1980. godine odmah smo se uključili u viši rang takmičenja. Prve godine bili smo među prve četiri ekipe u toj našoj zapadnoj ligi, sledeće godine bili smo u finalu prvenstva Srbije, kao i naredne godine, koje se igralo u Boru sa Borcem iz Čačka. Istovremeno sam bio i pomoćni trener Raku Subotiću. Te godine se vratio Šehrija u prvi tim i bili smo odlični. Tada su igrali Aco Pavlović, Oliver Marić, Nikola Jokanović, Raković iz Čajetine, Vidan Bogićević Bimbo, Ilija Apo Mićević… Međutim, sticajem okolnosti, padnemo u najniži rang, u beton ligu. Posle Valjeva došlo je do raspada sistema i sa tih par igrača koji su ostali i juniorima krenemo ponovo. Lako smo prošli dalje i došli do srpske lige. Tada se klub već zvao Prvi partizan i tu su bili Zoran Cvijović, Apo, Slavenko Marić, Bimbo, Jokanović, Željko Kubura, Milan Vitorović. Tu smo ostali i drugu sezonu smo odigrali sa 20 pobeda uzastopno. Vratili smo Mićka Uroševića iz Čačka i napravili rekord u saveznim ligama, upali u prvu saveznu ligu – kazao je Boban.
Ali te sezone 85/86, razočaran nekim potezima iz uprave, ljudima koji nisu bili košarkaši, već ljudi iz Prvog partizana, odlazi iz kluba, ali ga je klub ponovo vratio i sezonu 86/87. Trebali su da uđu u prvu ligu, a tim su poboljšali dolaskom Sretena Đurića, koji je sa sobom doveo i Milana Zečevića, i vratio se Nikola Jokanović iz IMT-a.
– Trebali smo da upadnemo u prvu ligu, ali iz straha nismo ušli, ali zato smo iduće godine ušli bez problema. Tada je u čuvenoj utakmici protiv IMT-a Zečević dao 13 od 17 trojki. Odlučujuća utakmica je bila protiv Zorke Šabac, gde je napolju ispred hale u Velikom parku bilo više navijača, a unutra je bilo 5.000. To je jedan od lepših doživljaja u mojoj karijeri. Tada je Prvi partizan bio jedan od najorganizovanijih klubova u Jugoslaviji. Imali smo klupske prostorije od 180 kvadrata, salu za sastanke sa video rekorderima, mali bife, dve kancelarije, autobus u sopstvenom vlasništvu… Međutim, doživeo sam svoj najveći poraz, u stvari to je bio poraz ljudi koji su vodili klub. U osam sezona prošao sam pet rangova, klub uveo u prvu ligu, koja je tada bila najjača liga u Evropi. Tada se Vidoje Anđelić, sjajan čovek borio za sredstva. On i ja smo krajem maja otišli da dovedemo Grušanovića iz Šapca za pojačanje. Otišli smo do sela u kom je živeo, i njegov deda kaže nam da koliko mladom košarkašu dajemo para, on mu daje duplo da ostane. To su bili silni bogataši. Vratili smo se bez njega, i nije prošlo mnogo vremena, zovu me u da dođem u klub. Otišao sam i tamo sedi Ratko Joksić, novi trener. Nisam odmah shvatio o čemu se radi. Govor počinje Miki Pavićević, moj izvanredan prijatelj, ali očigledno pod nečijim uticajem, i kaže da će Joksić biti trener, a mene su smenili, navodno što radim u tadašnjoj SOFKI, današnjem Sportskom savezu, a da njima treba profesionalac i iskusan trener. Ratko je tada skočio i rekao im da su ga zeznuli, valjda zato što su mu rekli da ja neću da budem više trener. Onda sam mu rekao da idem, jer više ne mogu da radim ovako. Povučem se skroz iz kluba i nastavim rad u SOFKI – seća se naš sagovornik.
Boban Janković je 1988. godine otvorio školu košarke, odakle je izašao Dragojlović. Bilo je tu perpsektivnih dečaka, ali niko nije nešto napravio, jer ih nije prihvatao klub. Istovremeno, Boban je dobio poziv da dođe u Vardu iz Višegrada, koja je igrala u bosanskoj ligi. Imao je jedan trening dnevno i sjajnog pomoćnika.
– U Višegrad sam putovao svaki dan i vraćao se kući. Za tu polusezonu, od 1. januara 1989. do 30. aprila 1990, išao sam dvesta puta u Višegrad. Bila je to sjajna ekipa koju su činili Slobodan Klipa, braća Moljević, Darko i Željko, Ljubiša Knežević, doveo sam mladog Vidačića i Toma Anđelića, Željka Topalovića kao podmladak i Srđana Rabrenovića iz Bijelog Polja. Odigrali smo prvu B ligu izvanredno. U plej autu imali smo peh, jer je jedan od navijača šutnuo sudiju, i kaznili nas sa dve utakmice neigranja na svom terenu, već 200 km dalje. Kada se završila sezona, 1990. godine se vratim, jer nisam mogao više da putujem. Nastavio sam da radim u SOFKI, kad negde u avgustu me zove Tarzan Milošević iz Bijelog Polja, koji je napravio tim. Napravio sam rezultat kojem se nije nadao. Bili smo treći i igrali za ulazak Prvu ligu. Taj Tarzan je bio jako sposoban čovek, imao je tržni centar, apartmane, mlekaru, preko 35 prodavnica u severnoj Crnoj Gori, spavao je maksimalno 4 sata, a bio je jako visok. Tarzan mu je bilo kršteno ime, a posle mi je rekao da mu je ime i pomoglo dosta u poslu, jer njega tolikog sa takvim imenom, ko ga jednom vidi, nikad ga ne zaboravi. Iako sam imao dobar rezultat, vratio sam se ponovo u Užice – seća se Boban.
Onda je počeo rat i Bobana su moblisali 1991. godine, jer je bio rezervni vojni oficir.
– Bio sam mobilisan na Trešnjicu od 01. jula do 15. avgusta, a već sam se ponovo vratio u Prvi partizan. Doveo sam Pera Rodića iz Pazove da vodi juniore. Međutim, 20. septembra definitivno me mobilišu u Bileću i Pero Rodić ostane i sa mojim igračima. U to vreme se organizuju kvalifikacije za prvu ligu u Podgorici. Bio sam u Nevesinju u komandi korpusa, kada me iz kluba zovu da dođem na utakmicu. Odem kod generala Torbice i kažem mu sve oko košarke i on bez problema obezbedi mi vozača. Onako u uniformi i sa oružjem, preko Nevesinja i Trebinja stigao sam u Crnu Goru. Izlazimo u hotel Podgorica, gde su smešteni timovi, kada sretnemo sudije, koje smo poznavali. Gledaju me naoružanog i onda počne šala na moj račun. Mi smo tada išli dalje i počelo je prvenstvo. Iako su hteli da ih ja vodim, nisam prihvatio zbog kolege. Posle su odustali od prvenstva. Došlo je i do promena u rukovodstvu kluba, i klub je polako počeo da tone. U 1992. godini sam nastavio da radim u SOFKI, a naredne godine su me zvali ponovo u Prvi partizan, ali sam odbio. Naredne godine pozvali su me u Borac u Čačak i tu sam bio do 1996. godine. U Borac sam doveo Mira Radoševića i ušli smo u super ligu i tu sam ostavio Borac. Posle te dve sezone vratio sam se u Užice i video da je sve propalo.
Nakon toga, u užičkoj košarci se dešavaju nekoliko stvari: Sreten Đurić je sa svojom školom košarke imao generaciju Otaševića, Slavka Stefanovića, Kuburovića, koji su imali po 15 godina, i 1998. godine ta deca su osvojili juniorsko prvenstvo. Tadašnji Prvi partizan su preuzeli braća Aćimović i nazvali ga Forma. Zahvaljujući njima, klub je opstao. Boban je 1996. godine dobio poziv od Seada Begovića da ide u Čajetinu, radio je jednu sezonu i klub uveo u srpsku ligu.
– U Čajetinu sam više otišao da ne ispadnem iz trenerskog ritma. Kada sam to završio, dobijem poziv od Zdravlja iz Leskovca. Imali su dobro finansiranje od fabrike, mada je Leksovac više rukomentni grad, nego košarkaški. Taj direktor nije odbacivao nijedno dete, ako nije uspelo u košarci on ga je zapošljavao u „Zdravlje,,. Taj klub sam uveo u prvu ligu. Shvatio sam da direktor pokušava da imitira Hemofarm, ali južna pruga je južna pruga. Vodio sam taj klub pet kola i 1999. godine vratio sam se u Užice. U međuvremenu sam dao otkaz u SOFKI – rekao je Boban.
Kada se vratio, otvorio je školu košarke „Blek“. Hteo je da to bude profesionalni nivo i angažovao je Iliju Mićovića Apa, Žarka Jankovića, svog sinovca i Mirka Aćimovića, profesora u saobraćajnoj školi.
– Te 1999. i 2000. godine imao sam dvesta dece. Imao sam kancelariju sa arhivom, kod mene su roditelji donosili članarinu, nikada se nije išlo na put kolima, već zakupimo kombi, deca su imali obroke… Ali, opet dobijem poziv od Tarzana u Bijelo Polje. Imao je dobar tim i napravimo dobar rezultat. Zbog škole košarke morao sam da se vratim 2001. I onda naredne godine dobijem poziv od Igokee, prvaka BiH. Dodik se tu uglavnom za sve pitao. Te prve sezone bili smo u borbi za vrh, a istovremeno smo učestvovali u čelendž kupu. Bili smo prvi u grupi i igrali četvrt finale, dobijemo jedan zagrebački klub, i na fajnl foru pobedimo klub iz Arada i igrali smo sa domaćinom Kiprom. Sezonu počnemo sa preplovljenim budžetom i počnemo dosta loše, ali nije bila opasnost od ispadanja. U 2003. godini sportski direktor je bez mog znanja doveo nekog igrača, Jeste bio dobar igrač, ali nepripremljen. Ubacio sam ga u igru, ali posle tri minuta hoće dušu da izbaci i tako sam došao u konflikt sa sportskim direktorom. U međuvremenu saznam da je taj igrač imao platu 5.000 evra, a ovamo nisu mogli da plate ostale igrače sa 1.500 evra. To igračima nije bilo svejedno. Onda sam napustio. Nakon toga, ponovo sam otišao u Bijelo Polje, bio malo, pa zatim u Bileće, spasao klub od ispadanja i mislio sam da je tu moja trenerska karijera završena i vratio sam se u Užice. Škola košarke nije to što sam hteo da bude i priključim moju decu u sada već KK Sloboda kod Aćimovića. Postao sam sportski direktor, ali sam ubrzo predložio da umesto mene dođe neko mlađi i dovedem Mira Radoševića. Radošević je to jako ozbiljno shvatio, što je sasvim u redu, za razliku od drugih. Ja sam ostao kao koordinator u klubu i kada su doveli novog trenera iz Čačka, ja sam se povukao, jer taj trener je dolazio u japankama na treninge i slično. To je bilo 2010. godine. Mislio sam da je sve gotovo sa košarkom i rešio sam da završim oko penzije. A tog trenera su smenila posle dva do tri kola i došao je Miloš Obrenović. Posle ga je Mire odveo sa sobom u Tursku, a klub je kupio rang od Mašinca iz Kraljeva – ispričao je Boban i dodao da je na kraju otišao po pozivu jednog prijatelja u Mrkonjić grad, u klub Mladost i sa njima postigao zadovoljavajući rezultat.
– Pre tri godine sam otišao u penziju i vozio sam taksi, kako bih bio aktivan. Mislio sam da ću da uživam, ali sam se ugojio 20 kg i počela su kolena da me bole. I pre petnaest dana zovnu me iz Bajine Bašte da im pomognem. Klub je pri dnu tabele. Imali smo tri kola, dva smo pobedili i jedno izgubili. Valjda će ti neki mladići shvatiti ozbiljnije i posvetiti se košarci. Nije mi teško da radim, jer uveče imam treninge i vraćam se kući – rekao je Boban.
Na kraju je Boban poručio da košarka nije samo trening, već da mora da se vežba i posle treninga.
– To prvo treba usaditi dece, treba probuditi ljubav prema košarci, da im se objasni da trening nije sve. Na treningu se daju uputstva, a da bi usavršio jedan tehnički element, igrač mora da ga ponovi najmanje 12.000 puta, a ima more elemenata. Dakle, dosta igrač mora da radi sam – poručio je naš sagovornik.
Zvezdana Gligorijević
