BORAC RADIVOJE
U čajetinskom selu Kriva reka stolar Radivoje Trifunović (74), bez nogu, skoro sve sam, stiže da obavi poljske radove. U poslovima mu pomaže njegova supruga Dragica (66), koja ima problema sa kičmom.
Radivoje je pre tri godine ostao prvo bez leve noge, a godinu dana kasnije i bez desne. Lekari su mu rekli da je to zbog loše cirkulacije krvnih sudova. Opština Čajetina nije imala druga invalidska kolica, sem za decu, u koja nije mogao da stane. Ipak, za njega je čula jedna žena iz Arilja i poklonila mu kolica od svoje pokojne sestre. Jako je Radivoje zahvalan i pomažu mu kada ide u grad, ali u seoskom dvorištu od njih nema neke koristi. Zato je od sunđera i dela tepiha napravio četvrtku koju kanapom veže oko ostatka nogu i pojasa, pa se podižući na rukama kreće.
Nekada vredni majstor, koji je četrdeset godina radio sve stolarske poslove, od police do parketa i lamperije, iako je bez nogu, i danas, kako kaže, mora nešto da radi. Nisu to poslovi od kojih može da zaradi da bi završio kuću, najpre kupatilo, već one osnovne seoske – da pripremi drva za zimu, održava malinjak, gaji povrće u bašti i stakleniku, kupi šljive…
– Jesenas sam kupio 30 kubika drva u stablu, u šumi. Sve smo moja žena i ja sami isekli. Tačno znam kako će drvo da padne i onda mi žena doda motorku i tako odsečem. Onda sam u šumi sve isekao na trupce, pa smo čekrkom izvlačili iz šume i na kraju platio rabadžiji. U dvorištu sam ih sam iscepao i pripremio za zimu. A pre toga smo žena i ja kupili šljive, ona klečeći, jer je leđa bole, a ja ovakav. Ipak smo sami ispekli oko 130 litara ljute, eto da se ima za one koji dođu i pođu. Sada je došlo vreme da se priprema staklenik i bašta. Svu zemlju sam sam rastresao i zasadio rasade za paradajz. Jedino nas dvoje nećemo moći da vežemo maline i verovatno ću morati nekoga da nađem da mi to uradi. Eee, kakav je to malinjak bio. Sam sam ga ručno okopavao, listove gledao pod lupom da ga ne napadne neka bolest, a danas … moraću da ga zatrem, ne možemo nas dvoje to sami da stignemo da uradimo. Imali smo nekada 16 ovaca i dve krave, a sada imamo dve ovce o kojima se brine žena – kaže ovaj vredni čovek.
Dok je bio sposoban, nije bilo posla koji nije mogao da uradi. Čak je i sebi zidao prizemnu kuću, ukrovio, a onda malo dalje napravio prostorije za slavu i da imaju gosti gde da prenoće, kada dođu izdaleka. Posle toga nadozidao je još jedan sprat. Platio je dovođenje telefona, kilometrima dugog vodovoda, nikada nije posustajao, iako je sve to skupo koštalo. Pripremio je Radivoje sve za kupatilo. Izbetonirao, ozidao, sve pločice kupio i ostalu sanitariju, i kada je trebalo da probije zid iz dnevnog boravka do kupatila, da ne izlazi napolje i ulazi na druga vrata s polja u kupatilo, zadesila ga ova muka.
– Ma, ja bih sam to sve uradio da imam obe noge. Ovako ne mogu. Trebalo bi ovde ceo zid da izbijem i izmestim odžak. Imam i šentove za odžak i sve drugo, ali došao sam do toga da nemam para da platim majstora. Još uvek koristimo poljski WC. Primam poljoprivrednu penziju, a znate kako je danas živeti od toga, jedva da se prehranimo, a kamoli da platim dobrog majstora. Najgore što ih i nema ovde u blizini. Nema ovde mladog sveta, moja žena i ja smo najmlađi. Imamo ćerku, koja živi i radi na Zlatiboru, ali ni ona ne može puno da nam pomogne. Kada bi se našao neki majstor da dođe ovo da nam uradi, bio bih srećan do groba – kaže Radivoje.
– Ceo život mi je nekako bio težak, nije me voleo život. Ali, nikada nisam klonuo duhom. Borio sam se i boriću se sve dok sam živ – rekao je Radivoje.
Zvezdana Gligorijević
