БОРАЦ РАДИВОЈЕ
У чајетинском селу Крива река столар Радивоје Трифуновић (74), без ногу, скоро све сам, стиже да обави пољске радове. У пословима му помаже његова супруга Драгица (66), која има проблема са кичмом.
Радивоје је пре три године остао прво без леве ноге, а годину дана касније и без десне. Лекари су му рекли да је то због лоше циркулације крвних судова. Општина Чајетина није имала друга инвалидска колица, сем за децу, у која није могао да стане. Ипак, за њега је чула једна жена из Ариља и поклонила му колица од своје покојне сестре. Јако је Радивоје захвалан и помажу му када иде у град, али у сеоском дворишту од њих нема неке користи. Зато је од сунђера и дела тепиха направио четвртку коју канапом веже око остатка ногу и појаса, па се подижући на рукама креће.
Некада вредни мајстор, који је четрдесет година радио све столарске послове, од полице до паркета и ламперије, иако је без ногу, и данас, како каже, мора нешто да ради. Нису то послови од којих може да заради да би завршио кућу, најпре купатило, већ оне основне сеоске – да припреми дрва за зиму, одржава малињак, гаји поврће у башти и стакленику, купи шљиве…
– Јесенас сам купио 30 кубика дрва у стаблу, у шуми. Све смо моја жена и ја сами исекли. Тачно знам како ће дрво да падне и онда ми жена дода моторку и тако одсечем. Онда сам у шуми све исекао на трупце, па смо чекрком извлачили из шуме и на крају платио рабаџији. У дворишту сам их сам исцепао и припремио за зиму. А пре тога смо жена и ја купили шљиве, она клечећи, јер је леђа боле, а ја овакав. Ипак смо сами испекли око 130 литара љуте, ето да се има за оне који дођу и пођу. Сада је дошло време да се припрема стакленик и башта. Сву земљу сам сам растресао и засадио расаде за парадајз. Једино нас двоје нећемо моћи да вежемо малине и вероватно ћу морати некога да нађем да ми то уради. Еее, какав је то малињак био. Сам сам га ручно окопавао, листове гледао под лупом да га не нападне нека болест, а данас … мораћу да га затрем, не можемо нас двоје то сами да стигнемо да урадимо. Имали смо некада 16 оваца и две краве, а сада имамо две овце о којима се брине жена – каже овај вредни човек.
Док је био способан, није било посла који није могао да уради. Чак је и себи зидао приземну кућу, укровио, а онда мало даље направио просторије за славу и да имају гости где да преноће, када дођу издалека. После тога надозидао је још један спрат. Платио је довођење телефона, километрима дугог водовода, никада није посустајао, иако је све то скупо коштало. Припремио је Радивоје све за купатило. Избетонирао, озидао, све плочице купио и осталу санитарију, и када је требало да пробије зид из дневног боравка до купатила, да не излази напоље и улази на друга врата с поља у купатило, задесила га ова мука.
– Ма, ја бих сам то све урадио да имам обе ноге. Овако не могу. Требало би овде цео зид да избијем и изместим оџак. Имам и шентове за оџак и све друго, али дошао сам до тога да немам пара да платим мајстора. Још увек користимо пољски WC. Примам пољопривредну пензију, а знате како је данас живети од тога, једва да се прехранимо, а камоли да платим доброг мајстора. Најгоре што их и нема овде у близини. Нема овде младог света, моја жена и ја смо најмлађи. Имамо ћерку, која живи и ради на Златибору, али ни она не може пуно да нам помогне. Када би се нашао неки мајстор да дође ово да нам уради, био бих срећан до гроба – каже Радивоје.
– Цео живот ми је некако био тежак, није ме волео живот. Али, никада нисам клонуо духом. Борио сам се и борићу се све док сам жив – рекао је Радивоје.
Звездана Глигоријевић