početak GRADSKAINFO На корак до круне своје каријере

На корак до круне своје каријере

od Užička Nedelja
227 pregleda

КОШАРКАШ РАДОМИР РАКОВИЋ РАКАЦ
Некадашњи кошаркашки ас Радомир Раковић Ракац за Ужичку недељу говори о успонима и падовима своје генерације. Њега многе генерације памте по оснивању кошаркашког клуба „Златибор“ у Чајетини, али као и професора одбране и заштите у „Радоју Марићу“ и радника МУП-а у Ужицу.
Радомир Раковић је рођен је у Бранешцима код Чајетине. Након завршене основне школе желео је да упише неку школу у којој се изучавала музика, која је за њега, како каже, била посебно задовољство. Отац му је купио хармонику још у седмом разреду, а најближа школа, где се највише радило са музиком, била је тадашња Учитељска школа у Ужицу.
– Полагао сам пријемни и то три предмета – матерњи језик, математика и музичко. Трећи предмет музичко је био много важан и полaгање из њега је било много теже, него за прва два. Ко није имао слух, није могао да прође даље. Већ у првој години схватио сам да сам направио праву ствар. То је била озбиљна школа, где су радили врсни педагози. Предмет музичко био је изузетно квалитено заступљен са два врсна професора. Учитељска школа је имала најбоље опремљену фискултурну салу, прописан терен за кошарку и табле од плексигласа. То је било нешто изузетно у то време, 1968. године, а најлепше од свега је било што смо ту салу могли да користимо у свако време. Мене су професори запазили као слухисту и постaо сам члан Великог хора. Певао сам баритон. Имали смо неколико наступа у граду. Учили смо и нотално свирање. Међутим, када сам уписао Учитељску школу имао сам око 190 цм висине. Био сам за главу и по већи од другара из одељења и то је прво привлачило пажњу професора. Мој раст и понашање на часовима физичког пратили су професори Влајко Ковачевић и Љубинко Љушо Милановић. У другој години позове ме професор Љушо и упутио ме у Соколану са неким пресавијеним писмом за професора Рогића. Пошто писмо није било затворено, прочитао сам и писало је: “Ево шаљем ти овог „малог“. Мислим да има штофа, па ти процени“. Ту су ми се отворила друга врата и друга перспектива. Тих дана сазнао сам да КУД Севојно тражи нове чланове, певаче и играче. Био сам у великој дилеми да ли да идем у Севојно или у Соколану. Ипак сам одлучио да одем у Соколону, јер ми је била ближе од Севојна. Како сам отишао, тако сам и остао. То је била 1969. година, а тада је одржавано Европско првенство у Италији. Тадашња Југославија се одлично котирала и победила све до финала. У групи је победила чак и велики Совјетски Савез да би у финалу изгубила. У руској екипи је тада играо Владимир Андрејев, који је био висок 2.15 цм. И када сма ушао у халу, неко је рекао да сам исти Андрејев и та асоцијација на Андрејева ме обележила. Дали су ми надимак, који ме је пратио целу моју каријеру, а и данас ме тако понеко ослови – сећа се Раковић и додао је да се никада није љутио због надимка, а данас када га неко тако назове, зна да га се неко сећа по нечем лепом.
Када је дошао у Соколану, била је препуна младих потенцијалних кошаркаша. Како је време одмицало број се смањивао. Већ 1968/69. године, према сећању нашег саговорника, због великог броја младих играча спортски радници су размишљали како да се помогне тај спорт.


– Седамдесете године формирао се јуниорски тим Србије и на припреме у Врњачку Бању позвани смо Мићко Урошевић, Милан Виторовић и ја. У сениорски тим Србије позвани су Мишо Суботић и Шехрија Нухановић. Били смо 15 дана, а тај камп је предводио Ваљевац Лука Станчић, један од најбољих тренера у то време. Било нам је то драгоцено искуство. Стекли смо статус првотимаца у КК „Севојно“. По повратку са тих припрема играли смо летњу лигу, 1970/71, Српска лига група југ, где смо освојили прво места са свега три пораза и уследиле су квалификације за попуну друге савезне кошаркашке лиге. Та група Запад сачињавале се екипе из Србије са Војводином, Македоније и Црне Горе. Квалификације су се играле у Подгорици. Имали смо добру компактну линију и имали смо реалне шансе. Међутим, Нухановић се повреди и није играо прва два меча. Био је то велики хендикеп, јер је био најбољи играч. На крају, као први ушли смо у другу савезну лигу. То је била прва мушка спортска екипа из Ужица која је стекла статус у савезном рангу. Пре нас су биле кошаркашице КК „Севојно“. По повратку у Ужицу било смо лепо дочекани – казао је Ракац.
У Соколани су играли прву сезону.
– Било је потешко и једва смо се изборили да опстанемо. Имали смо добар тим, али нисмо имали јак клуб. Мој утисак после овог низа година да тадашњи градски оци нису препознали какву спортску вредност имају у свом граду и нису се довољно ангажовали да је очувају и да је подигну на виши ниво. Једино нас је Софка подржала колико је могла. Нама је Соколана једва регистрована, имала је терен добрих димензија, али није имала простор око терена. Чим смо ушли у другу лигу, град је морао да крене у изналажење могућнoсти да се направи макар монтажна дворана. Други градови су то урадили, као на пример у Голубовцима, где су једну фабричку халу привремено претворили у дворану, у Ваљеву су отворени терен прекрили и око њега склопили објекат, који и данас постоји, а слично су урадили и у Краљеву. А код нас ништа. Већ 1973. и 1974. године постали смо „Ракета“ и били смо међу најбољима. То је била екипа која је могла да буде у првој лиги, да победи кога хоће. Тадашња домаћа југословенска лига била је јача него Лига Европе.Теже је било бити првак Југославије, него Европе. Кошарка је била спорт број један на овим просторима. Уз ту екипу сам научио да играм кошарку, али научио сам и живот. Васпитавао сам се и формирао као личност уз тако добре спортисте и људе. Није било само нас 12, већ много више и међу нама је владало изузетно велико другарство, што је успех сваког колектива. Дружили смо и ван терена, на игранкама, ишли смо у кафиће, на фудбалске утакмице итд. И данас им хвала за то – каже Раковић са сетом.
За себе каже да је имао ту срећу да је од 1971. до 1979. године играо са неколико генерација.
– Ужици је у Србији било град кошарке, а дозволи смо да нам најбољи спорт пропада и да нам играчи одлазе. Та наша екипа из 1971. године била је темељ, а када имате добар темељ, онда је лако правити кућу и мењати све остало. Међутим, од тог темеља је мало шта остало. У сезони 1973/74. требало је да се руши Соколана. Она је била споменик културе, заштићен законом. Просто се чудим како су градски оци дозволили да се руши, а нису имали никакву халу за многе спортисте града, а врвело је од спортиста. Ипак, она је срушена и то је по мени највећи ударац ужичком спорту, јер је била једина дворана коју смо имали. Наредне сезоне имали смо проблем одласка играча. Шехрија Нухановић и Бобан Блек отишли су у Олимпију у Љубљану, да свој таленат на неки начин уновче. Ми овде нисмо имали никакве принадлежности, једино неке хранарине, али од тога није могло да се живи. Ниједан играч из Ужица, а и касније генерације, од града нису добили никада ништа. Једино је Софка дала на поклон неке дугмиће. Нико није могао да добије стан, посао. Ти дугмићи су били сва награда – рекао је наш саговорник.


Екипа из тог времена била је екипа радника, ђака и студената.
– Шехрија је радио у „Ракети“ као механичар. Дешавало се да смо више пута полазили на утакмицу и чекали га да изађе из смене у „Ракети“. Излазио је сав замазан уљем, јер је радио у каналу испод камиона. То њега није спутавало да на утакмици да 40 поена, јер је био изузетна играч, великог срца и велики борац. Студенти су тренирали захваљујући размени у Београду – додао је Раковић.
Раковић је дебитовао 1970. године, када је КК „Севојно“ играо са КК „Партизан“, који је тада био на припремама на Златибору.
– Са њима смо одиграли две утакмице. У „Партизану“ су играли познати играчи, који су били чак и репрезентативци, То је било моје ватрено крштење. Имао сам једва 70кг и тукао сам Фарчића од 120кг. То је био дуел Давида и Голијата. Он је на мени направио две личне грешке у нападу, а препуна дворана је испраћала овацијама. Неколико пута сам поентирао у те две утакмице. Обе смо изгубили, али је било лепо искуство – сећа се Раковић.
Следеће сезоне 1972/73. године освојили су треће место у лиги, што су сматрали неуспехом.
– Промењен је тренер, па је уместо Рака Суботића постављен је професор фискултуре Миливојевић из „Наде Матић“. Пошто нисмо имали где да играмо, морали смо бити домаћини у Чачку, а касније у Ваљеву. Из клуба су отишли важни играчи, екипа је била десеткована и освојили смо девето место. Најгоре је било када играте као домаћин на туђем терену, али наша публика је долазила, а чак су нас и Чачани подржавали једно време. Али лига је била доста јака. Са тренером, који је био дебитант у том рангу, иако се трудио, освојили смо девето место. За то време у Ужицу су се правили планови да се прави дворана, а 1974/75. били смо домаћини у Ваљеву. Веће казне није могло бити, јер смо путовали возом, а онда пешке три километра да дођемо до дворане. Ту смо прошли као боси по трњу. Имали смо свега неколико победа, али недовољно да останемо у лиги. Када смо испали из лиге, играли смо поново неку српску лигу, јужна група српске лиге, бетон лига. Играли смо је на терену „Наде Матић“. Тек 24. септембра 1975. године отворена је спортска дворана у Великом парку и на отварању играли смо утакмицу против „Борца“ из Чачка. Нама је било битно да смо добили кров над главом. Дошло је и до промене у назива клуба у „Први партизан“. И све те промене биле су само промене имена, никакве капиталне промене се нису догађале, ништа материјално нисмо добили, неке боље услове за играче, нити је било рада са млађим селекцијама и слично. Чак су се и тренери нису мењали, јер су само ишли у круг, а када постане све исто, поново играчи напуштају клуб. Наду су подгрејали нови млади играчи који су дошли у Ужице због школовања. И створио се један солидан колектив 1978/79. године. Освојено је прво место у Српској лиги група Центар и 1979. године ишли смо на квалификације у Смедеревску Паланку за попуну републичке покрајинске лиге Србија – Војводина. На несрећу, неочекивано смо изгубили у два продужетка. Онда се на нивоу Републике Србије направљене регионалне лиге. После тог неуспеха, осетио сам велику одговорност, као још неколико суиграча. Осетили смо се презасићени, па је неколико предложило да направимо екипу у Чајетини. Оно што је тада добро урађено у Ужицу у тако лошим околностима, јесте да је за тренера постављен Бобан Јанковић. Он је био изузетан играч, педагог, познавалац кошарке, наш човек и завршио је ДИФ. Игра се регион и обухватало је 8 екипа. То је била бетон лига која се играла напољу. Главна је била екипа „Првог партизана“, па „Слога“ из Пожеге, али искуство је помогло „Првом партизану“ да победи и врати се у другу лигу. У међувремену, ја сам тада у Чајетини одиграо летњу лигу и у сезони смо завршили на 4. месту. Када је екипа ушла у другу лигу, Бобан ме је позвао да се вратим за још једну сезону и вратио сам се. Након те сезоне у Ужицу приређен ми је опроштај. Памтим једина два играча којима су направљени опроштаји, а то су били Бобан Јанковић и ја. Од ужичке кошарке сам се опростио на утакмици против „Ариса“ из Солуна, који је предводио Дуда Ивковић. Били су прваци Грчке. Изгубили смо овде у Ужицу са нешто мало. Та утакмица ми је остала посебно упамћена, не по поклонима, него што је на тој утакмици Оливер Матић постигао 34 коша и засенио неке грчке играче. Осим мене, на тој тој утакмици опростио се и Жарко Васиљевић, који је отишао у војску. Тај тим је и даље пратио проблем што није имао клуб. Данас се та екипа налази у другој савезној лиги заједно са Чајетином. Лично, могу да кажем да ми је јако стало до развоја кошарке у Ужицу. Има овде потенцијала у играчима, само треба мало више самопоуздања, искусан тренер и јака подршка около. Имали би јаког лигаша – додао је Раковић.


Раковић је 1980. године отишао у Чајетину и основао клуб „Златибор“. Имао је подршку од општине, а још већа подршка је стигла од председника Софке, Сеада Беговића.
– Прва утакмица је одиграна у априлу 1980. године, гостовала је екипа „Јавор“ из Ивањице. Било је много навијача у парку и победили смо. И од тада, за ових 40 година, имамо непрекидно такмичења. Неколико пута смо били на прагу Б лиге, пре две године смо ушли у другу савезну лигу, а сада смо на прагу прве савезне лиге. За 40 година успона и падова, срећом више успона, у једном малом месту, створена је институција која се зове КК „Златибор“. На то сам поносан и сматрам тај клуб круном моје каријере. Није могло без помоћи општине која и данас помаже клуб. За ових 40 година никада из општине нису правили било какво питање око финансирања клуба. Сви су били да тај клуб опстане и у најгорим временима – са поносом каже Раковић.


Од 1980. године и наредних седам година Раковић је био активан играч.
– А онда сам завршио играчку каријеру са 34 године. У априлу 1986. године приређена ми је опроштајна утакмица и играли смо је против „Партизана“. Тада су играли Саша Ђорђевић, Жељко Обрадовић, Миленко Савовић и други. Ми смо били појачани Оливером Марићем и Ацом Павловићем из Ужица. Ту резултат није био битан. Посебно ми је било драго што ми је организатор изашао у сусрет и позвао све кошаркаше „Севојна“ из 1971. године. Сви су се одазвали и били на трибинама на централном месту. Све их је официјални спикер прозвао и поздравио. То је био начин и моја жеља да се тим људима одужим за све добро што сам од њих научио у животу и о кошарци – казао је Раковић.
Касније је остао у клубу као генерални секретар и једно време као председник клуба. Бавио се и новинарским послом и био је дописник Спорта.
– У 2015. години екипа је ушла у другу савезну лигу и ове ове године налазимо се на прагу уласка у квалитетну кошаркашку лигу Србије, што је заиста нешто импозантно, за једно мало место, попут Чајетине. То доживљавам као остварење најлепшег сна и једва чекам да се то оствари, јер имамо велике шансе – каже Раковић.
– За тај клуб у Чајетини сам везан и емотивно и на било који други начин. Имао сам прилику да будем и тренер и то се догодило у специфичном периоду за целу Србију 1991/92. године, у време инфлације, несташице и немаштине. Екипа је сишла у нижи ранг и по први пут претио распад. Једно поподне је код мене је дошла група играча и питали ме да ли би хтео да будем тренер. Рекао сам им да бих прихватио, али под условом да питају Жељка Џамбића да се врати да поново игра. А они су ми рекли да су већ били код њега и да је он поставио услов да ја будем тренер. Тако да сам прихватио и њихов позив и ми смо те 1992/93, у тој некој српској лиги, освојили прво место. Од 18 утакмица имали смо 17 победа. Та генерација коју сам водио била је једна од најбољих играча која је настала у Чајетини, превођена Жељком Џамбићем, изузетним играчeм, без страха и мане. Прошли смо лагано, поново се вратила публика у халу. Публици није битно ко игра и која лига, та публика зна да навија, хала је увек пуна. И прате екипу на сваком гостовању. Однос места, играча и града је оно што Ужице никада није имало. Ми смо напредовали, падали, а 1996. године догодила се једна необјашњива ствар. Кошаркашки савез Србије је увео лимит на учешће старијих играча у тиму. Тако за једну сезону можете да региструјете само 4 играча најмање стара 24 године. А наша екипа из Чајетина је имала више таквих играча. То је крајње неуставна одлука и нико да покрене питање уставности. Као тренер, морао сам да се одрекнем 8 играча. Многе екипе су тада угашене. И иде на саму штету кошарке, јер мала места не могу тако брзо да обнове и створе тим нових играча, јер их нема. Наредне сезоне нисам их водио, већ Бобан Јанковић, али није се могло нешто урадити, па сам се вратио за тренера, а онда ме заменио Димитријевић из Ужица. Успони падови су били, али смо сазревали – казао је Раковић.
Посебно је истакао да је клуб прошлу годину финансијски добро завршио, без иједног дуга.
– У априлу очекујем велику фешту и да ћемо прославити највећи успех кошарке у Чајетини – закључио је Раковић.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.