KOŠARKAŠ SLOBODAN RADOJEVIĆ
U nekadašnjem košarkaškom klubu „Sevojno“, potom u „Prvom partizanu“, ne baš kao čest igrač, ali uvek spreman da dostojno zameni suigrača, a kasnije kao i košarkaški sudija, trag je ostavio i Slobodan Radojević. Slobodan je rođen u Šapcu, a od 1960. godine sa porodicom živi u Užicu. Kako kaže, košarkom je krenuo da se bavi relativno kasno, gledajući iz današnje perspektive.
– Imao sam 18 godina kada sam počeo da treniram košarku, a to bi sa sadašnjeg gledišta bila veoma kasno. Ja sam voleo fudbal i košarku, pa sam se dvoumio šta da treniram. Išao sam u „Nada Matić“, koja je tada bila u Gimnaziji. U to vreme gledao sam naše učenike kako igraju protiv učenika iz Učiteljske škole u dvorištu JNA. Utakmice su bile svake dan i to me privuklo i opredelilo za košarku. Rako Subotić, koji je tada trenirao „Sevojno“, iako me nije video kako igram basket, pozvao da dođem da treniram. Više sam bio na klupi, nego igrao. Igrao sam kao zamena, kada neko zbog prekršaja izađe van igre. Otišao sam u vojsku, kada je za trenera došao Milenko Novaković, a kada sam se vratio iz vojske, on je otišao za Sarajevo. Za sobom je ostavio pet do šest igrača među kojima su bili Miodrag Blek, braća Radomir i Dragoslav Antić, Nebojša Krčevinac, Mišo Subotić, Šehrija. Bilo je tu i mlađih igrača, među koje se ubrajam i ja – seća se Slobodan.
U sećanju mu je 1964. godina, kada je njegov klub igrao srpsku ligu.
– I Kosovo je pripadalo toj ligi i imali su više klubova iz različitih gradova. Igrali smo na Kosovu svake druge subote. Trenirali smo na terenu osnovne škole, koja se zvala „Andrija Đurović“, a sada nosi ime „Kralja Petra drugog“, a imali smo našu prostoriju kod Petrovića sajdžije, kod Robne kuće „Beograd“. Odatle smo išli sa opremom kod “Andrije Đurović“ i trenirali. Imali smo i reflektore. Posle smo igrali na Vlajkovom igralištu (po profesoru Vlajku Kovačeviću koji je osmislio ta igrališta). Uveče su se uglavnom igrale utakmice, a u to vreme je bio i korzo, pa su mnogi dolazili i gledali nas. Kasnije smo prešli u Sokolanu, ali smo uglavnom igrali napolju, kaže Radojević.
U toku 1965. godine su se igrali kvalifikacije u Pančevu i kvalifikovali se za jedinstvenu srpsku ligu, ali već, kako kaže Slobodan, naredne godine nisu uspeli da opstanu u toj ligi.
– Tokom 1969. i 1970. godine ubedljivo smo bili prvi i na kvalifikacijama u Titogradu plasirali se u viši rang. Uoči prve utakmice najbolji igrač Šehrija Nuhanović se povredio, jer je povredio nogu kada je upao u žardinjeru izlazeći iz hotela. U timu smo bili svi kao braća, igralo se iz ljubavi, igralo se za grad – kaže naš sagovornik i dodao da su tek kada su igrali drugu ligu dobijali neku naknadu za hranarinu.
U klub su odlazili mnogi i mnogi dolazili. Radojević kaže da su imali sjajnog predsednika kluba u Sevojnu.
– Bio je to potpukovnik Najdan Jovanović. Sjajan čovek. On je bio predsednik, a potom je doveo sekretara kapetana Maksimovića, a zastavnik je bio blagajnik. Dakle, bila je ona jaka disciplina, ali su nabavljali sve što je trebalo od opreme. Sva oprema se držala u prostorijama kluba, nije se nosila kućama. Posle Najdana, koji je otišao u Beograd, došao je Backović, državni tužilac, čija je ćerka takođe trenirala košarku. Treneri su bili Bato Lojanica, Mišo Tomanović, Glančo, Rako Subotić, Tomislav Mihajlović Dika, pa Rogić… – seća se Radojević.
Naš sagovornik pamti utakmice u Sokolani.
– Pamtim ih najviše po publici, koja je punila halu. To je bilo kao da se na Marakani igralo pred 200.000 gledalaca. Mnoge ekipe su drhtale pred našom publikom, ali niko nije nikog gađao, niti je bilo izgreda. Mi smo se jedino plašili da se ne sruši galerija, a isto toliko ljudi je bilo napolju.
Slobodan se zaposlio u tadašnjoj Valjaonici bakra i aluminijuma, po dolasku iz vojske i uporedo je trenirao. Pored košarke, igrao je rukomet i vaterpolo.
– Vaterpolo klub je jedan od najstarijih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Prvi je bio Maribor u Sloveniji, pa je osnovan u Užicu. Kod centrale na plaži su bili napravljeni drveni kesoni i igrala se noćne utakmice. Ja sam branio.
Igrao sam i rukomet, gde su me zvali da ostanem. Jednom smo im Slobodan Gavović, Stanimir Đurović i ja prešli iz košarke u klub na poziv u pomoć da bi opstali u ligi. Odigrali smo i uspeli. Njih dvojica su ostali u rukometu, a ja sam se vratio košarci. Od 1968. godine sam bio kapiten ekipe, a od igračke karijere sam se oprostio 1972. godine, na utakmici sa Partizanom u Beogradu. Tada su igrali Kićanović, Dalipagić, a Ranko Žeravica bio trener. To je bila revijalna utakmica, ali su svi došli. Ranko Žeravica je bio mnogo fin čovek i držao nam je više puta treninge, jer je bio dobar prijatelj sa našim trenerom Rakom Subotićem. Posle te utakmice smo otišli na banket, a na utakmici sam dobio sat. U klubu su nastavili mlađi da igraju – opisao je Radojević.
Na legendarnoj utakmici užičkog kluba i „Crvene zvezde“ na terenu kod OŠ „Nade Matić“, Radojević je sedeo za sudijskim stolom.
– Kada sam završio sa košarkom sudio sam. Sekretar tadašnje Sofke, Zečević, koga svi zovu Kilika, i koji je bio savezni sudija, predložio je Mišu Subotiću, Krčevnicu, Bleku i meni da nastavimo karijere suđenjem, jer znamo pravila i svi smo položili ispite. Sa Mišom Subotićem sam sudio nekoliko puta u tandemu, a posle je on zajedno sa Blekom otišao u trenere. Kada sam prestao da sudim, bio sam delegat. Sudio sam utakmice do pre par godina. Sudio sam i prvu utakmicu kada je osnovan klub u Čajetini – rekao je Slobodan.
Slobodan je sudio utakmice u Čačku, Ivanjici, Loznici, Šapcu, Osečini i drugim gradovima.
– Najprijatnije sam se osećao u Ivanjici. Tamo su mnogo dobri ljudi i uvek nas lepo dočekaju. Najgori su bili navijači u Loznici. Najdraže mi je bila utakmica, koja nije prvenstvena, nego revijalna, na oproštaju Uroševića. Igrala se u Užicu, protiv „Borca“ iz Čačka. Sudili smo Mišo i ja i to na zahtev igrača Borca, a i samog Uroševića, koji je bio kapiten u „Borcu“. Sjajno je bilo – rekao je Radojević.
Dok je još bio košarkaš, Slobo kaže da su se svi iz ekipe družili, da su bili kao porodica.
– Uveče smo išli u Gradsku kafanu, na korzo, a na kraju smo završavali kod Šehrije Nuhanovića kod kuće. Njegova majka nam je pravila pitu – seća se naš sagovornik, a posebno lepi dani su bili na MOSI igrama na kojima su osvojili pet zlatnih medalja.
– Imali smo takoreći pola tima iz komšiluka. Naša petorka Urošević, Mišo Subotić, Krčevinac, Šehrija i ja smo živeli blizu i među sobom smo se zvali „komšije“ – rekao je Slobo i dodao da se i danas rado druže.
Z. G.
