КОШАРКАШ СЛОБОДАН РАДОЈЕВИЋ
У некадашњем кошаркашком клубу „Севојно“, потом у „Првом партизану“, не баш као чест играч, али увек спреман да достојно замени суиграча, а касније као и кошаркашки судија, траг је оставио и Слободан Радојевић. Слободан је рођен у Шапцу, а од 1960. године са породицом живи у Ужицу. Како каже, кошарком је кренуо да се бави релативно касно, гледајући из данашње перспективе.
– Имао сам 18 година када сам почео да тренирам кошарку, а то би са садашњег гледишта била веома касно. Ја сам волео фудбал и кошарку, па сам се двоумио шта да тренирам. Ишао сам у „Нада Матић“, која је тада била у Гимназији. У то време гледао сам наше ученике како играју против ученика из Учитељске школе у дворишту ЈНА. Утакмице су биле сваке дан и то ме привукло и определило за кошарку. Рако Суботић, који је тада тренирао „Севојно“, иако ме није видео како играм баскет, позвао да дођем да тренирам. Више сам био на клупи, него играо. Играо сам као замена, када неко због прекршаја изађе ван игре. Отишао сам у војску, када је за тренера дошао Миленко Новаковић, а када сам се вратио из војске, он је отишао за Сарајево. За собом је оставио пет до шест играча међу којима су били Миодраг Блек, браћа Радомир и Драгослав Антић, Небојша Крчевинац, Мишо Суботић, Шехрија. Било је ту и млађих играча, међу које се убрајам и ја – сећа се Слободан.
У сећању му је 1964. година, када је његов клуб играо српску лигу.
– И Косово је припадало тој лиги и имали су више клубова из различитих градова. Играли смо на Косову сваке друге суботе. Тренирали смо на терену основне школе, која се звала „Андрија Ђуровић“, а сада носи име „Краља Петра другог“, а имали смо нашу просторију код Петровића сајџије, код Робне куће „Београд“. Oдатле смо ишли са опремом код “Андрије Ђуровић“ и тренирали. Имали смо и рефлекторе. После смо играли на Влајковом игралишту (по професору Влајку Ковачевићу који је осмислио та игралишта). Увече су се углавном играле утакмице, а у то време је био и корзо, па су многи долазили и гледали нас. Касније смо прешли у Соколану, али смо углавном играли напољу, каже Радојевић.
У току 1965. године су се играли квалификације у Панчеву и квалификовали се за јединствену српску лигу, али већ, како каже Слободан, наредне године нису успели да опстану у тој лиги.
– Током 1969. и 1970. године убедљиво смо били први и на квалификацијама у Титограду пласирали се у виши ранг. Уочи прве утакмице најбољи играч Шехрија Нухановић се повредио, јер је повредио ногу када је упао у жардињеру излазећи из хотела. У тиму смо били сви као браћа, играло се из љубави, играло се за град – каже наш саговорник и додао да су тек када су играли другу лигу добијали неку накнаду за хранарину.
У клуб су одлазили многи и многи долазили. Радојевић каже да су имали сјајног председника клуба у Севојну.
– Био је то потпуковник Најдан Јовановић. Сјајан човек. Он је био председник, а потом је довео секретара капетана Максимовића, а заставник је био благајник. Дакле, била је она јака дисциплина, али су набављали све што је требало од опреме. Сва опрема се држала у просторијама клуба, није се носила кућама. После Најдана, који је отишао у Београд, дошао је Бацковић, државни тужилац, чија је ћерка такође тренирала кошарку. Тренери су били Бато Лојаница, Мишо Томановић, Гланчо, Рако Суботић, Томислав Михајловић Дика, па Рогић… – сећа се Радојевић.
Наш саговорник памти утакмице у Соколани.
– Памтим их највише по публици, која је пунила халу. То је било као да се на Маракани играло пред 200.000 гледалаца. Многе екипе су дрхтале пред нашом публиком, али нико није никог гађао, нити је било изгреда. Ми смо се једино плашили да се не сруши галерија, а исто толико људи је било напољу.
Слободан се запослио у тадашњој Ваљаоници бакра и алуминијума, по доласку из војске и упоредо је тренирао. Поред кошарке, играо је рукомет и ватерполо.
– Ватерполо клуб је један од најстаријих клубова у бившој Југославији. Први је био Марибор у Словенији, па је основан у Ужицу. Код централе на плажи су били направљени дрвени кесони и играла се ноћне утакмице. Ја сам бранио.
Играо сам и рукомет, где су ме звали да останем. Једном смо им Слободан Гавовић, Станимир Ђуровић и ја прешли из кошарке у клуб на позив у помоћ да би опстали у лиги. Одиграли смо и успели. Њих двојица су остали у рукомету, а ја сам се вратио кошарци. Од 1968. године сам био капитен екипе, а од играчке каријере сам се опростио 1972. године, на утакмици са Партизаном у Београду. Тада су играли Кићановић, Далипагић, а Ранко Жеравица био тренер. То је била ревијална утакмица, али су сви дошли. Ранко Жеравица је био много фин човек и држао нам је више пута тренинге, јер је био добар пријатељ са нашим тренером Раком Суботићем. После те утакмице смо отишли на банкет, а на утакмици сам добио сат. У клубу су наставили млађи да играју – описао је Радојевић.
На легендарној утакмици ужичког клуба и „Црвене звезде“ на терену код ОШ „Наде Матић“, Радојевић је седео за судијским столом.
– Када сам завршио са кошарком судио сам. Секретар тадашње Софке, Зечевић, кога сви зову Килика, и који је био савезни судија, предложио је Мишу Суботићу, Крчевницу, Блеку и мени да наставимо каријере суђењем, јер знамо правила и сви смо положили испите. Са Мишом Суботићем сам судио неколико пута у тандему, а после је он заједно са Блеком отишао у тренере. Када сам престао да судим, био сам делегат. Судио сам утакмице до пре пар година. Судио сам и прву утакмицу када је основан клуб у Чајетини – рекао је Слободан.
Слободан је судио утакмице у Чачку, Ивањици, Лозници, Шапцу, Осечини и другим градовима.
– Најпријатније сам се осећао у Ивањици. Тамо су много добри људи и увек нас лепо дочекају. Најгoри су били навијачи у Лозници. Најдраже ми је била утакмица, која није првенствена, него ревијална, на опроштају Урошевића. Играла се у Ужицу, против „Борца“ из Чачка. Судили смо Мишо и ја и то на захтев играча Борца, а и самог Урошевића, који је био капитен у „Борцу“. Сјајно је било – рекао је Радојевић.
Док је још био кошаркаш, Слобо каже да су се сви из екипе дружили, да су били као породица.
– Увече смо ишли у Градску кафану, на корзо, а на крају смо завршавали код Шехрије Нухановића код куће. Његова мајка нам је правила питу – сећа се наш саговорник, а посебно лепи дани су били на МОСИ играма на којима су освојили пет златних медаља.
– Имали смо такорећи пола тима из комшилука. Наша петорка Урошевић, Мишо Суботић, Крчевинац, Шехрија и ја смо живели близу и међу собом смо се звали „комшије“ – рекао је Слобо и додао да се и данас радо друже.
З. Г.
