ДР ДАНИЦА БЕШЕВИЋ
Пре две године када је др Дана Бешевић са места лекара опште праксе из Дома здравља отишла у пензију, многи пацијенти су остали ускраћени за једног врсног лекара, али и пријатеља.
Др Дана Бешевић је рођена, како каже, у тадашњем Титовом Ужицу, 1. јануара 1951. године. Причали су јој да је њена мајка кренула на дочек, а да је завршила у породилишту.
– Била сам четврто дете по реду, мажено и пажено. Најстарија сестра је имала 17, брат 13, средња старија 7 година, па сам тако ја била маза и миљеница. То ми је и дало неке карактерне особине, да будем драговољна, весела, јер ми нико није чинио зло, све су ми удовољавали – каже Дана, и из тог дечијег периода, сећа се прослава рођендана.
Иако јој због празника, школски другови нису долазили на рођендан, као гости су редовни били њена сестра и зет, који су јој доносили лепе поклоне. Ипак је Дана имала своје несташлуке.
– Кућа је старог типа са верандом, а волела сам да скачем са веранде у руке мог брата или његовог друга Цветка Средића, у кога сам имала много поверења. Био је јак и снажан и водио је сву децу са собом у шетње. Нисам имала много својих вршњака, па су ме све старији водали са собоом на плажу, Рајске отоке и друге шетње. Сада су многи времешни, па кад их видим, нашалим се са њима када ће ме поново водити у шетњу – сећа се др Дана.
И учитељица је волела. Дана је ишла у ОШ „Нада Матић“, која је тада била у приземљу Гимназије, а после се преселила у данашњи објекат.
– Били смо узорна деца, слушали смо, није било екцеса, несташлука. Ишла сам на море преко Феријалног савеза. Када је била мала матура тада сам обула прве штикле и обукла прву интересантнију хаљиницу. Матура је била у холу школе. После 8. разреда било је питање шта да упишем. Моја жеља је била да завршим медицину, јер сам то као дете причала тати да ћу завршити. Међутим, средња Медицинска школа није била тада у Ужицу, већ је најближа била у Чачку. Моји су ме одвратили од те намере, јер су се плашили како ћу се снаћи сама, а била сам много размажена. И онда сам завршила Гимназију, природно-математички смер. Кренула сам раније годину дана у школу, јер сам рођена на почетку године, и то је била генерација са педесетим годиштем, тако да сам матурирала 1969. године. И у гимнaзији сам била одличан ђак, али не са свим петицaма. Волела сам природне науке, јер је медицина изискивала њихово познавање – рекла је Дана.
У време њене младости у граду је постојао корзо.
– Морали смо да заслужимо, да будемо добри, да нас пусте да идемо на корзо. Дечаци, односно мушкарци стајали су страна улице, док су девојчице шетале, и то од Малог парка до Робне куће „Прогрес“ на тргу. Ми смо шетале, па ако се види неки симпатични младић, направи се још неколико кругова. Онда почињу оговарања, а нарочито ако се појави неко нови. Одмах се распитивало ко је тај, мада смо се скоро сви познавали. Размењивали смо приче, обично неке сентименталне приче. А ако нема тога који се свиђа, одустанемо од шетње. Углавном кући се увек долазило на време. Такође, раније је Феријални дом био у хотелу Турист. Имао је велику салу, бину, а ужички оркестри су се смењивали. Свирали су и певали углавном локални певачи и игранке су биле пре подне од 10 до 12. У Гимназију су биле укинуте игранке. Једно време у вечерњим сатима игранке су биле у Учитељској школи, а лети у башти ЈНА. Менталитет и одгој није нам дозвољавао неке екцесе, можда је било неких чарки између дечака око неке девојчице, али ништа озбиљно. На време смо долазили кући, није смело да се касни. Поштовали смо наше родитеље – сећа се Дана.
Дошло је време да се оствари њена жеља, а то је да се упише на Медицински факултет.
– То је била моја жеља из детињства и она ми се остварила. Била сам јако оптерећена пријемним, јер се полагао тест из физике, хемије и биологије и оцењивало се све из целог гимназијског школовања. Положила сам, и када сам требала да упишем, пролазила сам поред зграде ВМА и размишљала ко се крије ту, који су то умови, да ли ћу успети да завршим факултет. Први почеци су били мало тешки, јер, у праву су били моји родитељи и брат, када су рекли да нисам за одвајање. Нисам ни тада била спремна за одвајање, без обзира на мој став да нема живота без студентског живота, да се уочи та ширина, тај простор. Ниси студент, ако ниси студирао ван свог града, ако нису био у студентском дому. Све сам то прошла. У почетку сам била неспокојна, али сам се после снашла и завршила факултет – рекла је наша саговорница.
Била је стипендиста Дома здравља и када је завршила факултет, одмах се запослила у Дом здравља, где је провела целу каријеру дугу 35 година.
– Мој супруг је хтео да изађем раније, јер је уочио да се више не враћам са посла са осмехом, као што сам увек радила. Ишла сам са осмехом, а враћала сам се са умором на лицу. И онда сам отишла у пензију у 63. години живота. Тешко ми је било тих последњих дана. Најтеже ми је било када дође пацијент и каже видећемо се за месец дана, а ја кажем нећемо се више видети. Баш ме је то болело. Али, када се нешто мора, сазри и дође му време, онда није битно да ли ће то бити годину, две раније или касније – додала је др Бешевић.
У току свог рада, мењала је службе. У почетку је била у Медицини рада, а после је прешла у општу медицину. Једно време је водила Саветовалиште за дијабетес, па се онда поново вратила у општу медицину. Када је била у Служби за заштиту радника (Медицина рада), њени почеци су били у амбуланти „Првог партизана“. Мењала је секторске амбуланте, па је, осим „Првог партизана“, радила у „Цвети Дабић“, у амбуланти у Севојну, у Мокрој гори, у Карану…
– То ми је омогућило да упознам пуно људи. Ти утисци, које сам остављала код њих, били су јаки, па су пацијенти ишли мојим трагом и долазили код мене. Једно време није било места код мене. Излазила сам у сусрет многима, неки су хтели да мењају лекара да дођу код мене, али им кажем да нема потребе, да сам ту кад год им затребам, али да се држи свог лекара. Суботом се дежурало и тада наиђе пацијент који није био мој, а после тражи да пређе код мене, јер им се свиди мој приступ.
Према њеном мишљењу пацијенти, али и лекари су се променили због система и тока живота.
– Раније када пацијенти дођу, без неких великих проблема завршавали су све тај исти дан. Моје колеге и ја смо били пријатнији, пацијенти су били пријатнији, јер је било толеранције и поштовања. Тековине времена су донеле новитете, компјутере, опредељења. До промене понашања лекара дошло је због удвостручења посла, а и пацијенте су стигле године, болести, не могу да поднесу гужве, ништа им није јасно. Лекари се умарају од двоструког посла, а пацијенти од празног хода и чекања. Променила се и патологија, мада данас говоримо да смо здрава нација, али полако се испољава утицај свих неких непогодности и неповољности које су нас затицале, које су нам се дешавале. Има чудних појава, на пример да се губи имунитет. Некада је све било здравије.
Здравље није само одсуство бола, него и материјално, социјално, телесно и психичко благостање. Све то треба да се скоцка, а да ли то може данас? Скоро ми је рођак рекао како је чуо две жене како се жале једна другој колике су им пензија, па је једна рекла да јој је пензија 12.000, а другој 14.000 динара. Па шта неко може са тим за месец дана? Прво је ту осакаћен, па онда је такво окружење, такав социјални миље, јер са тим парама не може пуно да се креће. То делује психолошки и много је више тих болести. Нема више ни смеха, ни расположења, народ пуца – описала је Дана.
Најлепша успомена јој је остала када је била на месту начелника Опште медицине.
– Припала ми је част да будем организатор тридесете јубиларне стручне конференције. То смо тако одрадили добро да се памтило дуго. То је било на Златибору. Успоставили смо доста контаката и дружења у разним местима, обновиле су се везе са колегама из Ваљева, Мерошине, Краљева – сећа се радо др Бешевић.
Докторка, иако је у пензији, остала је активна у Удружењу оболелих од реуматских болести.
– Др Мирјана Лапчевић је председник удружења и имамо пет подружница, међу којима је једна у Ужицу, где сам ја председница. Ове године обележићемо десет година постојања. Обично замолим др Весну или др Данијелу, интернисте наше реуматологије, да одрже нека предавања и том приликом буду присутни сви који су заинтересовани из Ужица. Не позивамо људе из околине, јер пацијент са том болешћу која је скопчана са боловима, не може да дође. Удружење је основано са циљем да помогне пацијентима оболелим од реуматских болести и члановима њихових породица, да савладају знање и вештине и све оно што их занима да би се лакше кретали кроз живот. Помажемо саветима, новим лековима и дружењима – објаснила је Дана.
На констатацију да је увек насмејана, докторка каже:
– Једна непозната жена пришла ми је на некој свадби и каже ми ја вас знам и увек сте са осмехом, па како? Па, не знам, таква сам, увек позитивна. Нико у животу није поштеђен од текоба, трзавица. Ја их у животу нисам имала много, имала сам један мањи болни период, али, ето, увек сам покушавала да задржим тај осмех на лицу. Леп реч и гвоздена врата отвара. То је моја природа, моја љубав према свему што ме окружује, према мојим ближњима, према мојим пријатељима, колегама, па чак и према онима који ми уђу у ординацију намргођени. Разоружам их осмехом, тако да ми је осмех много значио у послу. Увек сам полазила од тога да смо здрави и да организам сам по себи може да се избори у многим стварима, да га треба само мало окрепити и освежити. Када дође неко са тим тегобама које га муче и још да му ја задам муку питањима што си дошао или се поставиш са неким тужним, одбојним или арогантним, пословним, оштрим, званичним ставом, њему ће бити још теже. Али, овако, када ме виде са осмехом, они забораве и зашто су дошли. То је доказ колико је та болест озбиљна. И тако им олакшаш муке. Препознатљива сам по том осмеху. Осмех, разговор и топла реч ником неће шкодити. Сада ми неки кажу да од када сам изашли из Дома здравља, тамо се нико не смеје, нема осмех на лицу – казала је дана.
Дана има разумевања за своје озбиљне колеге, а за њихово понашање највише криви иновације.
– Ове иновације су довеле до тога да нико не гледа у пацијента, сви гледају у екран. То свима смета, и лекарима и пацијентима. Мени је жао мојих колега. Може само да им олакша посао ако доктор прегледа и само диктира сестри која куца. Али то кошта. Ми смо кренули неким новим путевима у овом систему здравствене заштите, али се нема могућности да се пропрати тај развој. Када им се скине пола терета са леђа, видећете како ће лекар бити задовољан и како ће да гледа пацијента. Мојим ђацима сам стално причала да са врата посматрају пацијента и да га пажљиво слушају, јер, док је у разговору, може да се успостави пола дијагнозе. Е, то се изгубило. Моја комшиница каже да ће промени доктора зато што је не слуша шта прича, да је никаквим знаком не ставља до знања да је присутна. Нема више људскости, отуђила нас та технологија. Прихватамо ми новитете, али нас је то отуђило, дајте нам да неко помогне. Моје колеге упорно раде и савладавају све те тешкоће. То је као када сам мојим пацијентима, који су гојазни, говорила да обрате мало пажње на себе, на свој изглед, да носе по две вреће прашка непрекидно са собом где год крену. Тако моје колеге стално носе тај терет на леђима. Ако је норматив од 32 до 35 пацијента, они прелазе 60. То је пуцање – додала је Дана.
Савремене технологије омогућују пацијентима да се више информишу о својим болестима, али др Дани то никада није сметало.
– Мене није љутило ако пацијент негде на интернету прочита о ономе што га мучи, док има мојих колега које то љути. Ја сам прихватила то што они кажу, као што они прихватају моје савете. И у разговору дођемо да тога да видимо да ли се то њихово поклапа са мојом дијагнозом. Никада им нисам рекла, ‘ајде лечите се сами.
Своју радну каријеру је др Дана завршила тако што није било особе са којом је у конфликту. Каже да су јој дани били лепи и испуњени.
– Сада видим да је то моје радно време брзо прошло. Али, последњих пар година сам осећала потешкоћу, да не могу да испуним захтеве који се постављају испре мене. Други су млађи, па су ваљде лакше прихватили и лакше баратају технологијом. Ја сам једва стизала да све упакујем, све те циљане прегледе, систематске и превентивни прегледе, прве и друге прегледе… и све то пропратити и писано и на компјутеру – рекла је Дана.
Сада своје време углавном користи са унучићима и шетњама, али је и даље у контакту са многим пацијентима, који је и даље зову и траже савете.
Звездана Глигоријевић
