СУГРАЂАНИ: Љубодраг Доганџић- Луле
Бројна документа, новинске текстове и фотографије до којих је годинама долазио, овај наш суграђанин је одлучио да пружи на увид својим Ужичанима, који желе да се присете старих добрих времена, али и бурних догађаја који су обележили историју, не само ужичког краја, већ и бивше Југославије.
Љубодраг Доганџић, Ужичанима познатији по надимку Луле, рођен је 1951. године, преко пута зграде Позоришта, у Студеничкој улици, у кући коју су комунисти одузели његовом оцу, када се 1961. године градио Трг партизана.
– Ту у Студеничкој сам рођен и одрастао са мајком и оцем, три брата и сетром. Отац ми је рођени Качерац, одрастао у Београду, где га је затекао Други светски рат, у коме је био тенкиста, и био заробљен у логору, а мајка ми је из породице Поповић, међу најстаријим ужичким породицама који су се у деветнаестом веку населиле у Ужицу.
Одрастао сам на ужичкој калдрми, а 25 година провео радећи на железници на одржавању локомотива, из које сам отишао у инвалидску пензију.
Шездестих година, док се градио Трг партизана Луле је као дечак помагао мајсторима који су подизали Титов споменик. Већ тада, са десет годиина, преселио се са родитељима, браћом и сестром, са Трга код Суботића чесме.
На полицама Љубодрагове породичне куће је на десетине књига добијених из разних Историјских архива које је обилазио претходних година, а на зидовима бројни урамљени документи, новински текстови и фотографије, чијим фотокопијама располаже и Историјски архив у Ужицу.
У овом приватном Музеју и Историјском архиву обухваћен је период од Првог светског рата, преко Другог светског рата, до послератног периода, па све до пада Слободана Милошевића 2.000 године.
– Располажем великом архивом текстова о постављању свих важнијих функционера у бившој Југославији, али и приватним документима бројних Ужичана, до којих сам годинама долазио и сачувао их. Многи од њих су носиоци Карађорђеве звезде из Првог светског рата или ратни заробљеници из Другог светског рата, чије исказнице могу да се виде у овом Музеју. Бројни новински текстови су сведочанства историје, а фотографије из послератног периода су права мала ризница догађаја који су обележили двадесети век Ужица, али и Југославије уопште.
Луле, каже, у детињству памти незабораван сусрет са Титом и Јованком у плавом возу, када је као дете од три године путовао са оцем плавим возом, а Тито рекао обезбеђењу да му дају чорбу.
Луле се у младости интезивно бавио боксом, а из хобија и малим фудбалом, и добро памти све успешне спортисте из бивше Југославије, преко кошаркаша фудбалера, боксера, ватерполиста, атлетичара…тако да његов Музеј има и велику архиву великих спортских имена бивше Југославије.
– Најпопуларнији спорт у Ужицу 1977. и 1978. године био је бокс. Хала спортова је буквално била препуна гледалаца. Ја сам био оснивач и капитен Боксерског клуба Слобода и сећам се да је бокс био јако популаран, а малим фудбалом сам се бавио из љубави, али нисма догурао далеко, јер сам ломио ногу.
– То Ужица које памтим шездесетих година, са можда 5.000 становника, њега више нема. Иако много мање, тада је имало више духа, народ је био поштенији и у комуникацији, и у понашању, и у трговини. У свему, док данас има свега и свачега – каже Луле.
Са својом колекцијом до сада је посетио архиве у Београду, Подгорици, Суботици, Крагујевцу… и у који год архив је ушао, каже у са кофером у руци, добио је по неку књигу и бројне похвале грађана који су видели његов архив.
Наш суграђанин позива Ужичане да посете његов приватни Музеј и поручује им да се неће разочарати. Напротив, присетиће се Ужица и Југославије којих више нема. До сада је то учинило преко сто наших суграђана који су прошли кроз дом Љубодрага Доганџића.
Љ.К.
