Бона who?

- Одавно нисам видела некога да свира са толиком пасијом, љубављу и професионализмом, правећи својеврсну виртуалну гитаријску и музичку клинику -

Концерт године гитаристе Џоа Бонамасе у Чикагу – блуз није мртав
То сам исто питала и ја пре тачно 3 године, када ми је Тони лично, покушавајући да ми даљински поправи расположење, представио овог генијалног гитаристу, који је доказ да блуз није мртав, нити ће ускоро бити, јер га он, својом виртуозном свирком, чини живим и живахнијим него икада. Зато за мене његов концерт у Чикагу, за који смо Бранка, Владе и ја, мала ужичка блуз екипа, купили карте још у септембру, није био само гитарски, него музички догађај године, али и потврда његовог несагледивог талента, врхунске професионалности и спектакуларног сплета емоција утканих у сваку мелодију.
После 3 године поново је наступио у “Chicago Theatre” где су га поклоници блуза слушали већ 8 пута, на два распродата концерта свирао је пред више од 7000 људи, које је кроз два сата пловидбе неком новом, потпуно непознатом димензијом и галаксијом још једном уверио да блуз није мртав, као што то годинама чини и кроз своју фондацију “Keeping Blues alive”.
Савршен звук, одлична расвета, фантастичан бенд и непревазиђен Џо са својим многобројним гитарама које цвиле, вриште, плачу, крваре, певају и смеју се на сцени, стварајући комплексни музички доживљај, увек изнова крунишући овог краља блуза модерног времена.
На сцену је изашао као блуз рок титан, а са ње сишао као краљ стила, сакривен иза својих тамних наочара и квалитетног, као саливеног одела од свиленог штофа, што би неупућене могло навести на закључак да је арогантан и одмакнут од реалности, што је потпуно далеко од истине. Скроман и пријатан човек у својим дијалозима са публиком, и неприкосновена звезда рок перфекције, и у Чикагу, граду блуза, одржао је лекцију из професионализма, натпросечног талента, енормне виртуозности и нечега магијског што постоји у његовим прстима и у души.


Све је то и он сам у себи открио још као четворогодишњи дечак, када је почео да свира гитару, утврдио када је са 12. година отворио концерт легендарног Б.Б. Кинга, а онда сваким својим наступом или новим албумом изнова потврђује, свирајући са Стиви Реј Воном, Ериком Клептоном, сином Мајлса Дејвиса и другим великанима. Од првог тона у ватри, од првог такта у екстази, од првог аплауза заувек миљеник публике и музичких критичара, овај чаробњак-гитариста вас у свој свет уведе без остатка, а ви пожелите да се путовање никада не заврши.
Па и његов однос према музичарима из бенда са прволигашким педигреом такође говори о његовој личности, јер осети прави тренутак када је време за дијалог са фантастичним басистом Мајклом Родесом, када је тренутак за соло клавијатуристе из Рок куће славних, Реза Вајнанса, када тачно фантастични бубњар Антон Фиг може да има незаборавни соло или дијалог са дувачима, који је прави моменат за соло пратећих вокала из Аустралије и где је време да сви заћуте, у тишини која је такође музика. Он све ради са стилом и у стилу, потврђујући да рок музика и те како може бити classy. Зна човек, има 42 године, а већ 30 се професионално бави музиком.
После сваке мелодије мења гитару, све су оне савршеног звука, а поноси се својом богатом колекцијом од неколико стотина квалитетних инструмената – и у Чикагу је свирао на својим миљеницама из Vintage колекције – Фендер Стратокастер, Фендер Телекастер, Flying V, Gibson’s Les Paul… Одавно нисам видела некога да свира са толиком пасијом, љубављу и професионализмом, правећи својеврсну виртуалну гитаријску и музичку клинику. Када је после два незаборавна сата изашао на бис и ухватио се акустичне гитаре, било је то као да смо слушали комплетан симфонијски оркестар. А то је, признаћете, више и од талента и од љубави.
Joe Bonamassa објавио је 12 студијских и 6 концертних албума, на крстарењима по Медитерану промовише своју музичку фондацију “Keeping Blues alive”, а у својој кући на обали Пацифика у Малибуу, прави нове бравуре, које ће ускоро објавити на новом студијском албуму. Овогодишњу америчку турнеју завршава 3. августа у Атлантик Ситију (Њу Џерси).
“The trill is gone!” рекао би Б. Б. Кинг или Џо лично, у фантастичној обради те песме. Или можда није? Волела бих да ме држи макар до јуна и концерта Ролингстонса, а онда опет до неког новог гостовања блуз виртуоза Бонамасе.

Мила Филиповић (Ужичка недеља 1007)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.