Имали смо неколико занимљивих медијских седмица у Америци, крунисаних 92. Церемонијом доделе Оскара за најбоља филмска остварења.
Церемонија је ове године први пут без домаћина, јер је комичар Кевин Харт одбио улогу водитеља, признајући неке своје пређашње изјаве о хомосексуалцима и генерално геј популацији. Видео човек да ће политичка коректност пресудити и њему, а ваљда и свестан да више нема ни места ни времена за шалу и хумор у овом сулудом свету, у коме се скоро само о мржњи говори, па се повукао пре него што до линча дође. После неколико мучних натезања, Академија је одлучила да уместо водитеља-домаћина ове године укључи само презентере награда, у широком дијапазону – од Серене Вилиамс до Барбаре Стрејсенд, надајући се да ће они остати политички коректни, или макар пљувати само по садашњем председнику, што је не само дозвољено, већ пожељно, и у Холивуду омиљено. Било је и других контрадикторности у припреми церемоније – организатори су желели да неке мање важне награде додељују у току ТВ реклама, али се филмски свет с правом побунио, па су дигли руке од тог ћоравог посла.
2018. је била година успешних филмова. Видела сам скоро све важније у конкуренцији, разочарана једино филмом “Favourite”, за који ми још увек није јасно због чега је уопште снимљен, зашто је у било каквој конкуренцији, нити зашто је Olivia Kohen добила Оскара за најбољу женску улогу у њему. Али, пошто о укусима не треба расправљати (и даље ми се тај филм гади, јер је стварно на граници доброг укуса), радије ћу се осврнути на добитнике вредне пажње.
Најбољи филм је “Green Book”, фантастично урађена прича о америчком џез музичару из шездесетих, кога на турнеју у дубоки амерички југ вози белац; турнеја је била подлога за зближавање два света, повезивање на различитостима, tражење љубави између будућих пријатеља, разумевања сукоба и начина да се разреше у корист обе стране. Филм је и права лекција данашњој подељеној Америци, супериорно режиран и уз фантастичну глуму Гвида Мортенсена и Маршала Алија, који је добио и Оскара за најбољу споредну мушку улогу. “Green Book” је и најбољи оригинални сценарио у 2018. години.
Оскар за најбољу мушку улогу припао је Рани Малеку за фантастично одигран лик Фредија Меркјурија у Боемској рапсодији, а филм је добио и награде за најбољи звук и монтажу звука и филма.
Награду за најбољи адаптирани сценарио добио је Спајк Ли, за “BlackkKlansman”, који је, пригодно, у свом фазону, искористио прилику да се насмеје актуелној администрацији, за музику је награда припала филму “Black Panter”, за најбољу песму Лејди Гага, за најбољу режију Alfonsu Cuaronu за изузетан филм “Рома”, који је добио и награде за за најбољи страни филм и најбољу кинематографију.
Ипак, овогодишња додела филмских награда биће упамћена по наступу групе “Queen”, уз сјајног Адама Ламберта, и жива сећања на осамдесете и Фредија, али и по изузетном извођењу песме “Shallow” – дует Lady Gaga и Bradley Cooper био је супериоран, па сада још више никоме није јасно зашто је Bradley ускраћен за номинацију за најбољу режију, и због чега “Star is Born” није добио више награда, укључујући и за најбољу мушку улогу.
Чињеница да сада добри филмови у Америци настају и у новим продукцијама – Netflix, Amazon Prime, неким филмофилима не иде у прилог, јер верују да се тако губи искуство гледања филмова у биоскопима, учинила је и да се категорије на неки начин измешају, па се и кандидати за стране филмове такмиче у свим осталим категоријама, што је био случај филма “Рома”.
Док се утисци после Оскара сређују, још увек не могу да дођем себи од скандала који је, ничим изазван, сам себи, али и Чикагу и Америци генерално, направио скоро непознати глумац Jussie Smollett, пре овога никaд чула за њега, у потрази за мало већом славом и мало више пара. Пре неколико недеља, баш у некој од оних најхладнијих чикашких ноћи, пријавио је полицији напад на себе, од стране белих расиста, који су га претукли близу његовог стана у Чикагу, ставили омчу око врата, полили га варикином и викали да је ово МАГА (Make America Great Again) country. Да, заборавих да кажем да је Jussie црнац и геј, игра у некој скоро непознатој серији “Empire”, који је пре овог напада пријавио и неку чудну пошиљку која му је стигла на кућну адресу, са сличним претњама. Када је полиција поцела истрагу, почело је да смрди – глумац није хтео да преда телефон са листом позива које је те ноћи имао, камере нису снимиле никакав напад, па се чикашка полиција, која се свакодневно сусреће са криминалом изазваним расном или неком другом мржњом, детаљно дала на посао, користећи скоро све своје ресурсе. Jussie је добијао подршку од скоро целог Холивуда и доброг дела левичарксе политичке елите, пљуштали су твитови, постављали се видео снимци, оцрњивао и осуђивао напад, све се приписивало белим људима, а многи политичари су убирали значајне поене стављајући глумца под своје скуте,оптужујући администрацију и за овај инцидент. Гостовао је на многим националним телевизијама, тражећи правду за себе, јадног, црног хомосексуалца. И, да не дужим причу, ревносна чикашка полиција је убрзо открила да се ради о чистој превари – глумац је унајмио двојицу браће из Кеније, који су понекад статирали на сету, платио их 3.500 долара (чеком, хеј), да би исценирали напад, њему подигли популарност, а веровао је и код продуцената цену и мало већи хонорар. Када су добили довољно доказа (браћа Кенијци су у полицију донели чак и поменути чек и до детаља описали уговор за акцију) полицајци су јавности саопштили истину, тужилац је пресавио табак, одређена је порота, која је утврдила његову кривицу, па ће суд одрезати казну. Укључен је и ФБИ, јер је слање лажних сумњивих пошиљака федерално кривично дело. Екипа серије “Empire” одмах је избрисала његов лик из будућих епизода, али ни један, баш ни један медиј се није огласио макар извињењем што је подлегао инстантној гратификацији, верујући његовој причи пре него што је чињеницама потврђена. Медији су мртви и овде, нарочито националне ТВ мреже које скандал више уопште и не помињу, ко да се не ваља, а до јуче су на њему градиле гледаност. Локалне ТВ куће из Чикага су одрадиле одличан посао и осветлале образ, па често поверујем да можда још увек има наде, макар на локалу.
У исто време у полицију је доспео и R-Kelly, који је оптужен за вишегодишње сексуално злостављање малолетница, па је пуштен уз кауцију од милион долара, а за кривична дела може добити вишегодишњу робију. 5 пута добитник Греми награде, репер је стварно умислио да може да лети и да му нико не може ништа, док пара врти где бургија неће. Али су несрећне жене направиле документарни филм, у настојању да очи правде усмере на манијака и приведу га суду. Био је он оптуживан и осуђиван и 2008. и 2012. године, тада волшебно избегао дугогодишњу робију, али чини се да му овога пута не гине. Дечија порнографија, секс са малолетницама, малтретирање жена и девојака са којима је живео, био је то његов живот још од 1993. године, када је у Чикагу и започео своју каријеру, а свој студио претворио у својеврсну јавну кућу-казамат за несрећне девојке. Новцем више није могао да купује слободу, иако ће сада и њега, као и поменутог глумца, бранити најбољи амерички адвокати, поново доказујући да није важна истина – једино је важно добити случај.
А случај Америка се баш може огледати у причи из најбољег прошлогодишњег филма. “Green Book” је лекција о расизму, али и о начину да се он превазиђе, о уметности живота и љубави, о снази да се из сукоба изађе јачи, паметнији бољи. Далеко од криминала изазваног мржњом и деликвенцијом било које врсте. Или је то, на жалост, могуће само на филму?
Мила Филиповић (Ужичка недеља 1026)
