Буразерска економија

- Да иронија буде већа, чак су у Милошевићево доба независни интелектуалци учествовали у стабилизационим програмима, у разним округлим столовима… Ти предлози, додуше, никада нису имплементирани, али је барем постојала комуникација са представницима власти. Сада тога више нема - Наша економска политика је била све осим што је била либерална. Јер, либерализам у основи подразумева владавину права и једнакост људи пред лицем правде - Када је економија буразерска, као и држава, ко би онда пожелео сам себе да реформише? - Заиста је скоро немогуће да домаћи предузетник плати све своје обавезе, а да остане у плусу - Ако жели да нанесе СНС-у што већи ударац, онда ће се одлучити за бојкот. Али ће то платити изласком из парламента, губитком права да контролише изборе, итд... –

ИНТЕРВЈУ: ДАНИЦА ПОПОВИЋ
Даница Поповић је редовна професорка Економског факултета у Београду и чланица је Центра за либерално-демократске студије. Дипломирала је 1980. године, магистрирала 1985. и докторирала 1990. године на Економском факултету у Београду. Најпре је радила као истраживач у Институту за економику индустрије у Београду (1980-1989). На Економском факултету ради од 1989. године. У више наврата (1987, 1991. и 1996. године) боравила је на стручном усавршавању на London School of Economics. Предаје Meђународну економију, Макроекономске моделе и Макроекономију отворене привреде. Уредник је у часопису „Panoeconomicus“. Иза себе има доста објављених радова и интервјуа.

УН: Ви са групом професора са факултета јавно износите своје ставове и мишљења. Било је реакција чак и од председника државе називајући све вас „лажном елитом“. Колико заиста интелектуална елита има данас утицаја на рад високих државних органа, да ли имамо довољно интелектуалаца који су спремни да јасно и јавно изрази своје ставове?
– Јасно је да је у Србији интелектуална елита скрајнута и ућуткана. Ко би пристао да јавно наступа, кад ризикује да га председник државе по имену прозива за разна непочинства која се никада нису ни десила? Ко је спреман да ризикује посао или напредовање, само да би – бесплатно – изговорио нешто у јавности? Таквих људи има, али све мање. У тој ситуацији, нормалан свет заћути.

УН: Члан сте Центра за либерално-демократске студије, који анализира и публикује предлоге за државну политику и говори о централним проблемима. Да ли је ико из власти контактирао и разговарао са неким из Центра о значајнијим темама за живот у Србији или да ли је ико из Владе Србије разматрао неке Ваше предлоге?
– Нико нас није контактирао – и неће. То што ми предлажемо је да се укине буразерска економија, и да судови независно доносе пресуде. Све остале наше мере и предлози базирају се на овим претпоставкама. Дакле, зашто би нас звали, кад наше мере и предлози не би ни били делотворни, све док СНС управља и привредом и државом? Да иронија буде већа, чак су у Милошевићево доба независни интелектуалци учествовали у стабилизационим програмима, у разним округлим столовима… Ти предлози, додуше, никада нису имплементирани, али је барем постојала комуникација са представницима власти. Сада тога више нема.

УН: Који су то централни проблеми у Србији – економски, политички…?
– Основни проблем који Србија има је наопака политика, коју на Западу већ описују као аутократију. Све битне одлуке доноси један човек. Сви су искључени из доношења одлука – а сносе за њих одговорност. Односно, сносили би да правосуђе функционише, а није ни згодно да функционише, кад већ људи нису сами доносили одлуке, већ су слушали и радили шта им се каже. Са таквим политичким проблемом, економија се развија споро и неједнако. Повлашћени инвеститори и привредници цветају, а највећи број осталих једва преживљава. Људи масовно емигрирају.

УН: Воде се полемике о либерализму и неолиберализму у Србији. За либерализам једни кажу да је најнападанија идеја у Србији, док многи сматрају да је у Србији на делу сурови неолиберализам који уништава привреду? Да ли се слажете са таквим ставовима и какво је Ваше мишљење? Да ли је економска политика у последњих, рецимо две деценије, либерална?
– Више ми је досадило да понављам, али, морам. Либерализам је овде – ружна реч. Кад питате некога, зашто је тако, људи говоре о неправди, неједнакости, лошим приватизацијама. А кад исту особу питате, кажу да се најбоље живи у Швајцарској, Немачкој, Америци или Аустралији! Дакле, бирају да живе у најлибералнијим земљама света, а за све им крив – либерализам!
– Наша економска политика је била све осим што је била либерална. Јер, либерализам у основи подразумева владавину права и једнакост људи пред лицем правде. То се ни у једном тренутку није десило. Од првог дана од кад је Милошевић изгубио власт, важна места су заузели управо Милошевићеви тајкуни, па до реформе правосуђа није ни могло да дође. И онда, какву год приватизацију да направите, кад је правосуђе немоћно, кајмак ће се мазати на тајкунски хлеб. Нема другог исхода. Тако да о либералним карактеристикама српске економске политике заиста не може бити речи.
УН: Значи ли то да у Србији нема слободног тржишта, већ да кажемо влада кронизам и да ли је Србија „буразерска држава“?
– Управо то значи. А све је то последица недостатка правосуђа, који би ограничио богаћење старих – и стварање нових тајкуна.

УН: Где је привредни раст Србије у односу на Европу, колико заостајемо и да ли можемо да достигнемо привредни раст у Европи? Да ли привредни раст у Србији иде добрим током?
– Само да не би заостајала за Западном Европом, по животном стандарду, Србија мора да расте по стопи привредног раста од најмање пет одсто – ако Европа расте по стопи од један одсто. Ако Европа буде расла брже, рецимо, два одсто, Србији је потребна стопа раста од преко седам одсто, само да не би даље заостајала. То се није десило још од времена велике финансијске кризе из 2009. године.

УН: Шта највише утиче на привредни раст и да ли то може омогућити динамичан и трајно одржив привредни раст и развој?
– Најтеже је говорити и доказивати очигледне ствари. Да би раст постојао и да би био одржив, људи сами морају да доносе одлуке, да траже посао, да га мењају, да се задужују, да инвестирају, да траже правду на суду, а све то да се дешава свакодневно и без застоја. А то се овде не дешава. Овде је свуда застој. Овде чак и кад неко штрајкује, чека лично председника државе да обећа да ће државни органи да поступе по закону, јер ниједна институција више не ради, сви чекају шта ће председник да пресуди и да уради.

УН: Колико јавни расходи утичу на БДП у нашој држави?
– Колико расту јавни расходи, толико расте БДП. Тако да раст јавних расхода свакако повећава БДП, а у Србији толико ствари има које треба у инфраструктури довести у ред – од водовода и канализације, путева, болница…. Да сада су јавни расходи били релативно ниски, и економисти су упозоравали да је потребно да држава крене у јавне инвестиције. Сада су то почели и заиста БДП великим делом расте због раста јавних инвестиција.

УН: Да ли реформа јавног сектора иде брзо или полако? Зашто се избегава?
– Када је економија буразерска, као и држава, ко би онда пожелео сам себе да реформише? И зашто да се реформишу? Сада су чак направили корак даље, у јавним предузећима масовно на директорским местима седе људи у в.д. статусу, чиме нам јасно стављају на знање да се ти људи ништа не питају, и да све одлуке, за све битне ствари, долазе „одозго“.
УН: Да ли имамо довољно страних инвестиција и како бисте оценили досадашње стране инвестиције?
– Инвестиција и инвеститора никада није довољно. А стране инвестиције у Србији расту, као што знамо, првенствено захваљујући субвенцијама које ми сви кроз порезе плаћамо држави. Инвеститори запошљавају наше раднике и повећавају БДП. И ту нема спора, то је позитиван помак. Оно што забрињава, одувек, је што се домаћи приватни сектор не “надовезује”, то јест, не укључује као подизвођач у овај циклус. У свим успешним земљама, управо је то био највећи допринос страних инвестиција – да се домаћа привреда укључи и почне са растом.

УН: Александар Вучић тврди да смо економски лидер у региону. Слажете ли се са том констатацијом? Зашто?
– По величини земље, свакако јесмо лидер, али по привредним резултатима свакако нисмо. Свако ко има интернет, лако може да потражи било коју базу података о привредном расту и да се својим очима увери да смо по привредном расту на зачељу. И да тако заостајемо не само за Западном Европом, већ и за самим регионом, у коме смо – лидер. Ако неко успе овај парадокс да ми разјасни, прихватићу и то да смо заиста лидер. Дотле, не могу.
УН: Да ли можете да процените колики је обим сиве економије? Влада је донела нови план за сузбијање сиве економије. Да ли он може донети неки бољитак у Србији и од чега зависи?
– Од кад знам за себе, говори се да је сива економија у Србији око 30 одсто БДП. И експерти који се овом облашћу баве говоре исто. А лако се сузбија – кад постоји правосуђе. Ко не плаћа порезе – биће кажњен. У свету и на пијацама постоје читачи електронских картица, сви плаћају порез. А држава се бави тиме да покаже шта све ради за новац који прикупља. Довољно је да порески експерти и функционери ураде исто што раде земље које желимо да достигнемо. Ништа лакше, кад постоји политичка воља.
УН: Како бисте оценили ситуацију домаћих предузетника и привредника који раде све поштено (редовно измирује све обавезе према држави, граду или општини, пријављени радници којима се измирују све обавезе…)?
– Заиста је скоро немогуће да домаћи предузетник плати све своје обавезе, а да остане у плусу. Најпре стога, што ће се ретко десити да наплати своја потраживања, нарочито ако ради са државом. Стога је ризик пословања овде огроман, а правна заштита – минимална. Стога и нема нових фирми, нити великих домаћих приватних фирми. Ко има новца, одавно је отишао у иностранство.

УН: Познајем доста власника малих и средњих предузећа, који су већ дубоко у минусу, у кредитима гледају наду да врате дугове и слично. Чини се да је тај сектор запостављен од државе. Да ли можете да кажете шта је што би држава могла да уради да тим фирмама олакша пословање?
– И то сам одговорила неколико пута у овом разговору. Да им обезбеди правну сигурност. Све друго произлази из тога. Онда људи могу да израчунају колико ће, са сигурношћу, те године моћи да зараде. Док тога нема, живот приватних предузетника је чиста авантура!

УН: Опет следе повећање плата запосленим у јавном сектору. Да ли је то реално за економску политику Србије или је то само маркетиншки потез пред изборе?
– Свака влада овог света пред изборе прави све могуће уступке својим гласачима. Тако ће бити и овде. И није то проблем, проблем је у томе што ће се плате запослених у јавном сектору и после избора повећавати изнад стопе привредног раста. Срећа је само у томе што је ова влада ипак, за разлику од претходне, ипак увела фискалну дисциплину. Ако ништа друго, то им треба узети као знак да су ипак у нечему били озбиљна влада.
УН: Ако се ова власт не промени, како видите Србију када је економија у питању и живот у овој држави, за неких 10 до 20 година у односу на Европу?
– И то сам одговорила. Сваког дана заостајемо за Европом, а за десет година то заостајање биће спектакуларно.
УН: Шта тера младе из земље и има ли начина да се зауставе?
– Извештаји показују да млади не одлазе због ниског стандарда, већ због тога што не виде никакву перспективу. И у праву су. Само, морамо водити рачуна и о томе да у Хрватској млади више одлазе него у Србији, једноставно због тога што им то омогућавају правила Европске уније, чији су члан. Ни они нису укинули буразерску економију, и млади одлазе. Дакле, уђемо ли у Унију, а све остане исто, и овде ће млади одлазити још више.
УН: И за крај једно политичко питање – избори или бојкот? Због чега или једно или друго и шта то може нама да донесе?
– То је питање за партије, а не за бираче, а одговор зависи од тога колико је партија која о томе одлучује спремна да плати за то. Ако жели да нанесе СНС-у што већи ударац, онда ће се одлучити за бојкот. Али ће то платити изласком из парламента, губитком права да контролише изборе, итд. Уз то, све опозиционе партије данас, макар на локалу, управљају јавним предузећима и део су буразерске економије, а од пара које одатле нерегуларно изнесу, они, углавном, и преживљавају. Власт им је то омогућила да би, макар као икебана, учествовали у власти. Ако и тај новац изгубе, те партије ће нестати. Нарочито треба имати у виду и то да је Запад сасвим на Вучићевој страни, и да опозиција не може, као деведесетих, да рачуна на финансијску подршку Запада. А Запад их „притиска“ да остану у власти и да се признање Косова обави на легитиман начин, у коме би опозиција учествовала у доношењу одлука. Биће занимљиво, у овој срамној политичкој игри, гледати финале.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1020)

фото: Зоран Лончаревић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.