ПЕТАР ЈАНКОВИЋ – ТИМ КООРДИНАТОР „ВЕСНИЋ РЕЈСИНГ ТИМА“
Петар Јанковић је још од малих ногу проводио време са истакнутим ужичким аутомобилистима и на ауто-стазама, на којима је и данас, иако није возач. Једини је у Србији професионални тим координатор неког аутомобилског тима, а код кога другог, него његовог пријатеља, ауомобилског шампиона, Милована Микице Веснића. Од Петра зависи сва логистика у „Веснићевом рејсинг тиму“ и један је од чинилаца због којих тај тим функционише под конац.
Петар каже да у животу није ни помислио да ће се бавити послом којим се данас бави. Завршио је грађевински смер у средњој школи. Међутим, љубав према ауто спорту, која потиче још од малих ногу, провлачила се кроз цео његов живот. Дружење са аутомобилима почело је са колегама његовог оца Миодрага Јанковића, који су сви заједно радили у некадашњем „Првом партизану“.
– Ужице је, и док сам ја био дете, имало јаку аутомобилистичку сцену. Мој отац ме је још као малог упознао са Вићом, Бобаном Виторовићем. Милуном Веснићем, Пегом (Миланом Крстовићем), Владаном Дубљанином, они су ме као дете водили на трке, био сам им као нека маскота. У току средње школе и када сам се вратио из војске, наставио сам да пратим аутоспорт. И када сам завршио средњу школу, нисам радио у грађевини, већ у продавници ауто-делова, тако да је мој живот наставио да се врти око аутомобила – сећа се Петар.
Поред аутомобила Петар је волео и фотографију. Каже да се није могло скупити средстава за професионални фото-апарат, али се тада „десио“ интернет. Са том опремом коју је имао фотографисао је многе трке и покушавао да информације о ауто спорту изађу и ван тркачких кругова.
– Тркачки свет у Србији некако је увек био затворен, некако узак и информације из круга такмичара су тешко излазиле. Са порастом популарности интернета створен је сајт „Гонза рејсинг“, који, на жалост, више не постоји. То је био први интернет портал који је објављивао нешто више о ауто спорту. Почео је као форум, где сам ја био администратор, а водила га је девојка из Београда Бојана (Рогулић). Њен тадашњи дечко трагично је настрадао на трци на београдском Ушћу и сајт је радио у његову част и носио име по његовом надимку, Гонза. Тај форум је убрзо прерастао у информациони сајт, а ја сам имао доста веза са возачима и ишао на сваку трку у Србији која се возила, па сам поред административне улоге и фотографисања почео да пишем и текстове о домаћим тркама. Након тога је све некако кренуло ка спортском новинарству и моје текстове и фотографије су почели да објављују многи портали, ревије о аутомобилизму као и дневне новине – казао је Петар.
Тај његов рад је приметио аутомобилски шампион Владица Рабреновић, за кога Петар каже да је упознавање са Рабреновићем била прекретница у његовом животу.
– Владица Рабреновић је возач и вишеструки шампион, који је рођен у Чачку, а живи и ради у Шведској. Он је препознао то што ја радим и купио ми прву професионалну фото опрему. То је било пре десетак година. Почео сам да га пратим на тркама које је возио, од шампионата Србије па до европског и светског шампионата у релију. Уз њега сам почео озбиљније да се бавим фотографијом и радио сам му ПР службу што се тиче текстова. Са њим са обишао доста земаља Европе и региона. Даље се мој рад спонтано проширио на Микицу Веснића. Са Микицом сам се знао читав живот и добри смо другари. У моменту када је замирао ауто спорт у Србији, Микица је 2012. године решио да се по други пут окуша у Европи, након освајања свега што се у Србији могло освојити. Кренули смо од регионалног купа земаља екс Југославије, па му је требао човек који ће да ради исти посао који сам радио за Владицу. И од тада сам са Микицом почео и професионално да сарађујем. Посао је некако еволуирао, па се поред фотографисања и писања текстова, ажурирања сајта и ФБ странице, проширио на озбиљније послове који се тичу организације тима. Након освајања две титуле шампиона регионалног купа, 2012. и 2013. године кренули смо у Шампионат централне Европе, такозвани ЦЕЗ, а ја сам полако постао координатор тима – рекао је наш саговорник.
Сада Петар са поносом истиче да је Веснићев тим једини професионални аутомобилистички тим у Србији и оно што је најбитније је чињеница да га чине само наши људи.
– Немамо страног инжењера, стране механичаре, сви смо Срби. Тим је једна комплексна заједница, као породица. Ту се тачно зна ко шта ради и шта је чији посао. Ту су Микица и његов отац Милун главне карике. Милун је директор клуба и има огромно искуство, а Микица је мозак свега, први возач и главни техничар. Мој посао почиње од припреме одласка на трку, комуникације са организаторима, слања пријава, проналаска хотела, организације пута и како доћи до града где су трке, обезбеђивање папира за царину, до онога што је најбитније на стази, а то је комуникација са организаторима и комуникација са Микицом док је на стази. Такође пратим правила, јер ауто спорт је стриктан што се тога тиче. Пред сваку трку се издаје правилник, који морам добро да проучим, додатке правилника и плус општи правилник, који издаје светска аутомобилистичка организација. Ауто спорт у Европи се води по томе и ако се не испоштује све из тог правилника, следе драстичне казне, било финансијске или одузимањем позиције и слично. Моје је да до казне не дође, да буде све како треба, водим рачуна у колико сати излазимо на стазу, када су тренинзи, када су трке… Док Микица вози непрекидно сам на вези са њим и обавештавам га о дешавањима на стази, јер он не може све да види. Ја на мониторима пратим када су жуте заставе, да ли је био удес, како је време на стази, обавештења од директора трке, да ли треба да се убрза или смањи темпо и слично. То је врло комплексно и одговорно. Од када ја водим тај део посла нисмо ниједном кажњени. Нико из тима није направио грешку да бисмо сносили последице и тиме се поносим. Видео сам доста тимова у Европи и на светским шампионатима који су правили грешке, које себи не бих никада дозволио – објаснио је Петар.
Ипак, пре свега, најбитније му је пријатељство са Микицом, па тек онда посао.
– Сада када је то отишло на неки виши ниво, заједно се употпуњавамо, он ради оно о чему ја релативно мало знам, а то је техника и све те ствари попут тога како треба наштеловати аутомобил и слично, односно он је спона између механичара, аута и Милуна с једне стране и с друге стране мене, у том неком логистичком делу. Све скупа функционише одлично, што се види и по резултатима.
Планови у Веснић рејсинг тима су да тим расте.
– Ове године имамо Пољака у тиму, а последње три године за нас вози и Руди Пешовић са чијим ГМ рејсингом из Горњег Милановца имамо блиску сарадњу. Ово што сада возимо је топ класа и аутомобили које поседујемо возе се у највишем рангу кружних трка, само што ми, на жалост, немамо средстава за Светски шампионат, па и даље наступамо у оквиру ЦЕЗ-а са појединачним наступима у Шампионату Европе. Надамо се да ће се наћи неки спонзор да Микица свој таленат који има, покаже и на светској сцени. Ауто спорт је технички спорт и ако се нема пара, не можеш ни адекватно да се бориш за највиши пласман. Новац је поред одласка на трке потребан и за тестове аутомобила. Те тестове морамо да радимо у иностранству, јер у Србији нема праве аутостазе, осим НАВАКА, који се полако развија. Наш тим је са сваке друге стране на врхунском нивоу, а идеја је да се и даље ширимо. Од вожњи у Србији и Европи имамо довољно искуства и надамо се да ћемо доћи и до светског нивоа и да као једини прави професионални спортски аутомобилистички тим у Србији, представљамо своју земљу и свој град у Европи – рекао је једини професионални тим менаџер у Србији.
Годишње имају доста трка, зависно шта возачи возе. Сезона траје од априла до почетка новембра.
– У најмањем обиму имам шест до седам тркачких викенда. Дешавало се, као 2016. године, када смо давали подршку новосадском Леин рејсингу у шампионату Европе, будем сваки викенд на стази у континуитету, скоро два месеца. Лепа страна овог посла је што се доста путује и упознајемо неке нове људе, а с друге стране нисмо много са породицама.
Сада, где год се у Европи појави, Веснић рејсинг тим дочекује се са дужним поштовањем, мада у почетку није било тако.
– На овим регионалним куповима се скоро сви познајемо. Међутим, када смо се тек појавили у Европи, гледали су нас мало чудно. Прво су нас гледали са ниподаштавањем, ко смо ми, шта смо ми, у смислу сада ће они нас да науче памети. Тада је Микица био једини возач, два до три механичара, Микицини родитељи Милун и Даница, и ја. Гледали су нас као аматере, али после прве трке то се променило, прво резултатом, јер Микица је доказао да може да вози са свима њима и може да их побеђује, а и тим се показао као способан, и технички и логистички, да може да одради све оно што је на том нивоу. Сада је ситуација потпуно другачија и сви се радују нашем доласку. Постали смо добри пријатељи. Код нас у тиму увек има места да седну, да поједу и попију, да се смејемо и причамо, и што је најбитније да им помогнемо када им треба помоћ, али и они нама такође. Где год смо били, на било којој стази и држави, нисмо имали ниједан проблем и оставили смо слику из Србије и српских спортиста каква треба да буде. Све то је резултирало окупљањем код Рудија Пешовића у Горњем Милановцу, где на крају сваке сезоне правимо забаву и долазе нам сви ти возачи, механичари и шефови тимова из целе Европе на два до три дана дружења. Толико им лепо буде да их једва отерамо кући (хахаха – насмејао се Петар, прим.аут.). Углавном сви једва чекају да се заврши сезона да би дошли у Србију на то дружење. Код њих нема тих окупљања, нема дружења, а када дођу код нас, максимално се опусте. Имамо и једну екипу Швајцараца која сваке године посећује Гучу. Одушевљени су тим неким нашим дружењем. Неће да иду кући, хоће да се преселе у Србију – пренео нам је Петар само део атмосфере дружења.
Питали смо га који му је био најдражи тренутак који памти, а који би желео да заборави.
– Сигурно ми је најдраже било када сам са Микицом освојио прву титулу шампиона централне Европе. Микица је са ових простора први који је то урадио и тада сам био врло поносан и на себе, и на њега, и на цео тим. Ишли смо у Италију на доделу признања и импоновало ми је када сам се нашао у друштву тих великих играча. После сам се некако навикао на те његове титуле и то ми је сада нормално. Било је неколико трауматичних ситуација, а најтеже ми је била последња трка Европског шампионата прошле године, када сам са Рудијем Пешовићем ишао у Золдер у Белгији. Тада је Руди излетео са стазе, тежак инцидент. Ја сам био на слушалицама, на вези са њим. После сам гледао снимак. Нешто смо прокоментарисали док је пролазио циљним правцем поред мене, затим тишина, а онда сам чуо коментатора трке да је Пешовић излетео и да иду кола хитне помоћи. Добро сам се уплашио док нисам чуо да је он у реду. Ауто је био потпуно уништен. Поред све те лепоте које доноси ауто спорт, увек има та доза опасности и поред свих безбедоносних мера, опреме и опрезности возача, увек може да се деси и оно најгоре. Срећом Руди је жив и здрав, и надам се да ћемо негде половином ове сезоне он, ауто и ја поново бити заједно на стази – рекао је Петар.
– Када кренемо на пут привлачимо доста пажње. Део мог посла је и да возим један од пратећих камиона, који вуче приколицу са такмичарским аутомобилом. Са нама иде и кампер у коме спава већи део тима. Наш велики проблем је што морамо да јуримо папире да би ушли у Европу, а исто тако и за повратак кући. Те границе нам праве велике проблеме, јер се дуго чека. Зато тркачки викенд наше екипе, поред првог дела посла, од слања пријава, припреме аутомобила, паковања и свега осталог, преко трке до паковања за назад, траје далеко дуже. Нама најближа стаза је удаљена 750 км а и ишли смо за Португал који је око 4.000 км одавде. До најближе стазе у тој композицији, која је тешка и релативно споро се креће и плус граница, потребно је дан и по. На пример, за Мађарску кренемо у уторак да би стигли у среду поподне. Затим следи истоварање аутомобила и опреме и поствљање шатора и тенде. Када се заврши трка, треба све то поново спаковати. Дакле, потребно је минимум седам дана. – казао је Петар.
За овакве трке потребни су посебни аутомобили, а о њима на наш саговорник каже:
– Део мог посла је набавка резервних делова и све долази из иностранства. Комуникација са произвођачима и инжењерима тих произвођача је готово непрекидна јер се стално ради на развоју и побољшању. Сви тркачки аутомобили у суштини само личе на аутомобиле које се возе на улици, а у ствари су сви посебно припремљени да би пружили максималне перфомансе на стази у трци. Сада није тешко доћи до делова. Ти спортски аутомобили су направљени у спортским одељењима великих произвођача аутомобила, па тако конкретно „сеат“ је израђен у „Сеат спорту“, „ауди“ у „Ауди спорту“ итд. Подршка је ту, ту су и инжењери, који су те аутомобиле развијали, да нам помогну ако затреба и са свима имамо одличну сарадњу– објаснио је Петар.
Ове године Веснић рејсинг тим је после неколико сезона паузе добио помоћ од Министарства спорта, град Ужице је увек помагао, а од пре неколико година и општина Чајетина. Наравно да су је заслужили, јер стално са европске сцене донесу титуле. Ипак, то није довољно новца да би се озбиљно појавили на светској сцени, за коју је потребно много више.
– Нама је жао што немамо шансу да се опробамо на светском нивоу, да видимо где смо. Оно што нам недостаје је генерални спонзор. Наше појављивање на било ком такмичењу је одлична реклама за све спонзоре, јер су све рекламе видљиве на аутомобилу, чије се фотографије и видео снимци објављују у свим медијима широм Европе и света. Проблем је и у још увек нерешеном статусу спонзора у држави, јер се на пример плаћа порез на сваку помоћ у спорту. Плаћамо порез и на спортски аутомобил, плаћамо царину на увоз делова, иако је то нама основно средство за рад – рекао је Петар.
Без обзира на све, Веснић рејсинг тим се успешно бори и ова сезона је почела Микицином победом. Следећа трка је од 17. до 19. маја у Аустрији.
– На крају бих само желео да се захвалим свима који су ми помогли да се бавим овим послом и да будем ту где јесам. Почев од Владице Рабреновића, који ми је први пружио шансу, преко Рудија Пешовића, до породице Веснић. Све су то велики људи и спортисти који су доста учинили за аутомобилизам и уопште спорт у Србији. Мени је драго што сам био и што јесам део њиховог успеха и надам се да ћу то поверење и у будућности оправдати.
Звездана Глигоријевић
