PETAR JANKOVIĆ – TIM KOORDINATOR „VESNIĆ REJSING TIMA“
Petar Janković je još od malih nogu provodio vreme sa istaknutim užičkim automobilistima i na auto-stazama, na kojima je i danas, iako nije vozač. Jedini je u Srbiji profesionalni tim koordinator nekog automobilskog tima, a kod koga drugog, nego njegovog prijatelja, auomobilskog šampiona, Milovana Mikice Vesnića. Od Petra zavisi sva logistika u „Vesnićevom rejsing timu“ i jedan je od činilaca zbog kojih taj tim funkcioniše pod konac.
Petar kaže da u životu nije ni pomislio da će se baviti poslom kojim se danas bavi. Završio je građevinski smer u srednjoj školi. Međutim, ljubav prema auto sportu, koja potiče još od malih nogu, provlačila se kroz ceo njegov život. Druženje sa automobilima počelo je sa kolegama njegovog oca Miodraga Jankovića, koji su svi zajedno radili u nekadašnjem „Prvom partizanu“.
– Užice je, i dok sam ja bio dete, imalo jaku automobilističku scenu. Moj otac me je još kao malog upoznao sa Vićom, Bobanom Vitorovićem. Milunom Vesnićem, Pegom (Milanom Krstovićem), Vladanom Dubljaninom, oni su me kao dete vodili na trke, bio sam im kao neka maskota. U toku srednje škole i kada sam se vratio iz vojske, nastavio sam da pratim autosport. I kada sam završio srednju školu, nisam radio u građevini, već u prodavnici auto-delova, tako da je moj život nastavio da se vrti oko automobila – seća se Petar.
Pored automobila Petar je voleo i fotografiju. Kaže da se nije moglo skupiti sredstava za profesionalni foto-aparat, ali se tada „desio“ internet. Sa tom opremom koju je imao fotografisao je mnoge trke i pokušavao da informacije o auto sportu izađu i van trkačkih krugova.
– Trkački svet u Srbiji nekako je uvek bio zatvoren, nekako uzak i informacije iz kruga takmičara su teško izlazile. Sa porastom popularnosti interneta stvoren je sajt „Gonza rejsing“, koji, na žalost, više ne postoji. To je bio prvi internet portal koji je objavljivao nešto više o auto sportu. Počeo je kao forum, gde sam ja bio administrator, a vodila ga je devojka iz Beograda Bojana (Rogulić). Njen tadašnji dečko tragično je nastradao na trci na beogradskom Ušću i sajt je radio u njegovu čast i nosio ime po njegovom nadimku, Gonza. Taj forum je ubrzo prerastao u informacioni sajt, a ja sam imao dosta veza sa vozačima i išao na svaku trku u Srbiji koja se vozila, pa sam pored administrativne uloge i fotografisanja počeo da pišem i tekstove o domaćim trkama. Nakon toga je sve nekako krenulo ka sportskom novinarstvu i moje tekstove i fotografije su počeli da objavljuju mnogi portali, revije o automobilizmu kao i dnevne novine – kazao je Petar.
Taj njegov rad je primetio automobilski šampion Vladica Rabrenović, za koga Petar kaže da je upoznavanje sa Rabrenovićem bila prekretnica u njegovom životu.
– Vladica Rabrenović je vozač i višestruki šampion, koji je rođen u Čačku, a živi i radi u Švedskoj. On je prepoznao to što ja radim i kupio mi prvu profesionalnu foto opremu. To je bilo pre desetak godina. Počeo sam da ga pratim na trkama koje je vozio, od šampionata Srbije pa do evropskog i svetskog šampionata u reliju. Uz njega sam počeo ozbiljnije da se bavim fotografijom i radio sam mu PR službu što se tiče tekstova. Sa njim sa obišao dosta zemalja Evrope i regiona. Dalje se moj rad spontano proširio na Mikicu Vesnića. Sa Mikicom sam se znao čitav život i dobri smo drugari. U momentu kada je zamirao auto sport u Srbiji, Mikica je 2012. godine rešio da se po drugi put okuša u Evropi, nakon osvajanja svega što se u Srbiji moglo osvojiti. Krenuli smo od regionalnog kupa zemalja eks Jugoslavije, pa mu je trebao čovek koji će da radi isti posao koji sam radio za Vladicu. I od tada sam sa Mikicom počeo i profesionalno da sarađujem. Posao je nekako evoluirao, pa se pored fotografisanja i pisanja tekstova, ažuriranja sajta i FB stranice, proširio na ozbiljnije poslove koji se tiču organizacije tima. Nakon osvajanja dve titule šampiona regionalnog kupa, 2012. i 2013. godine krenuli smo u Šampionat centralne Evrope, takozvani CEZ, a ja sam polako postao koordinator tima – rekao je naš sagovornik.
Sada Petar sa ponosom ističe da je Vesnićev tim jedini profesionalni automobilistički tim u Srbiji i ono što je najbitnije je činjenica da ga čine samo naši ljudi.
– Nemamo stranog inženjera, strane mehaničare, svi smo Srbi. Tim je jedna kompleksna zajednica, kao porodica. Tu se tačno zna ko šta radi i šta je čiji posao. Tu su Mikica i njegov otac Milun glavne karike. Milun je direktor kluba i ima ogromno iskustvo, a Mikica je mozak svega, prvi vozač i glavni tehničar. Moj posao počinje od pripreme odlaska na trku, komunikacije sa organizatorima, slanja prijava, pronalaska hotela, organizacije puta i kako doći do grada gde su trke, obezbeđivanje papira za carinu, do onoga što je najbitnije na stazi, a to je komunikacija sa organizatorima i komunikacija sa Mikicom dok je na stazi. Takođe pratim pravila, jer auto sport je striktan što se toga tiče. Pred svaku trku se izdaje pravilnik, koji moram dobro da proučim, dodatke pravilnika i plus opšti pravilnik, koji izdaje svetska automobilistička organizacija. Auto sport u Evropi se vodi po tome i ako se ne ispoštuje sve iz tog pravilnika, slede drastične kazne, bilo finansijske ili oduzimanjem pozicije i slično. Moje je da do kazne ne dođe, da bude sve kako treba, vodim računa u koliko sati izlazimo na stazu, kada su treninzi, kada su trke… Dok Mikica vozi neprekidno sam na vezi sa njim i obaveštavam ga o dešavanjima na stazi, jer on ne može sve da vidi. Ja na monitorima pratim kada su žute zastave, da li je bio udes, kako je vreme na stazi, obaveštenja od direktora trke, da li treba da se ubrza ili smanji tempo i slično. To je vrlo kompleksno i odgovorno. Od kada ja vodim taj deo posla nismo nijednom kažnjeni. Niko iz tima nije napravio grešku da bismo snosili posledice i time se ponosim. Video sam dosta timova u Evropi i na svetskim šampionatima koji su pravili greške, koje sebi ne bih nikada dozvolio – objasnio je Petar.
Ipak, pre svega, najbitnije mu je prijateljstvo sa Mikicom, pa tek onda posao.
– Sada kada je to otišlo na neki viši nivo, zajedno se upotpunjavamo, on radi ono o čemu ja relativno malo znam, a to je tehnika i sve te stvari poput toga kako treba naštelovati automobil i slično, odnosno on je spona između mehaničara, auta i Miluna s jedne strane i s druge strane mene, u tom nekom logističkom delu. Sve skupa funkcioniše odlično, što se vidi i po rezultatima.
Planovi u Vesnić rejsing tima su da tim raste.
– Ove godine imamo Poljaka u timu, a poslednje tri godine za nas vozi i Rudi Pešović sa čijim GM rejsingom iz Gornjeg Milanovca imamo blisku saradnju. Ovo što sada vozimo je top klasa i automobili koje posedujemo voze se u najvišem rangu kružnih trka, samo što mi, na žalost, nemamo sredstava za Svetski šampionat, pa i dalje nastupamo u okviru CEZ-a sa pojedinačnim nastupima u Šampionatu Evrope. Nadamo se da će se naći neki sponzor da Mikica svoj talenat koji ima, pokaže i na svetskoj sceni. Auto sport je tehnički sport i ako se nema para, ne možeš ni adekvatno da se boriš za najviši plasman. Novac je pored odlaska na trke potreban i za testove automobila. Te testove moramo da radimo u inostranstvu, jer u Srbiji nema prave autostaze, osim NAVAKA, koji se polako razvija. Naš tim je sa svake druge strane na vrhunskom nivou, a ideja je da se i dalje širimo. Od vožnji u Srbiji i Evropi imamo dovoljno iskustva i nadamo se da ćemo doći i do svetskog nivoa i da kao jedini pravi profesionalni sportski automobilistički tim u Srbiji, predstavljamo svoju zemlju i svoj grad u Evropi – rekao je jedini profesionalni tim menadžer u Srbiji.
Godišnje imaju dosta trka, zavisno šta vozači voze. Sezona traje od aprila do početka novembra.
– U najmanjem obimu imam šest do sedam trkačkih vikenda. Dešavalo se, kao 2016. godine, kada smo davali podršku novosadskom Lein rejsingu u šampionatu Evrope, budem svaki vikend na stazi u kontinuitetu, skoro dva meseca. Lepa strana ovog posla je što se dosta putuje i upoznajemo neke nove ljude, a s druge strane nismo mnogo sa porodicama.
Sada, gde god se u Evropi pojavi, Vesnić rejsing tim dočekuje se sa dužnim poštovanjem, mada u početku nije bilo tako.
– Na ovim regionalnim kupovima se skoro svi poznajemo. Međutim, kada smo se tek pojavili u Evropi, gledali su nas malo čudno. Prvo su nas gledali sa nipodaštavanjem, ko smo mi, šta smo mi, u smislu sada će oni nas da nauče pameti. Tada je Mikica bio jedini vozač, dva do tri mehaničara, Mikicini roditelji Milun i Danica, i ja. Gledali su nas kao amatere, ali posle prve trke to se promenilo, prvo rezultatom, jer Mikica je dokazao da može da vozi sa svima njima i može da ih pobeđuje, a i tim se pokazao kao sposoban, i tehnički i logistički, da može da odradi sve ono što je na tom nivou. Sada je situacija potpuno drugačija i svi se raduju našem dolasku. Postali smo dobri prijatelji. Kod nas u timu uvek ima mesta da sednu, da pojedu i popiju, da se smejemo i pričamo, i što je najbitnije da im pomognemo kada im treba pomoć, ali i oni nama takođe. Gde god smo bili, na bilo kojoj stazi i državi, nismo imali nijedan problem i ostavili smo sliku iz Srbije i srpskih sportista kakva treba da bude. Sve to je rezultiralo okupljanjem kod Rudija Pešovića u Gornjem Milanovcu, gde na kraju svake sezone pravimo zabavu i dolaze nam svi ti vozači, mehaničari i šefovi timova iz cele Evrope na dva do tri dana druženja. Toliko im lepo bude da ih jedva oteramo kući (hahaha – nasmejao se Petar, prim.aut.). Uglavnom svi jedva čekaju da se završi sezona da bi došli u Srbiju na to druženje. Kod njih nema tih okupljanja, nema druženja, a kada dođu kod nas, maksimalno se opuste. Imamo i jednu ekipu Švajcaraca koja svake godine posećuje Guču. Oduševljeni su tim nekim našim druženjem. Neće da idu kući, hoće da se presele u Srbiju – preneo nam je Petar samo deo atmosfere druženja.
Pitali smo ga koji mu je bio najdraži trenutak koji pamti, a koji bi želeo da zaboravi.
– Sigurno mi je najdraže bilo kada sam sa Mikicom osvojio prvu titulu šampiona centralne Evrope. Mikica je sa ovih prostora prvi koji je to uradio i tada sam bio vrlo ponosan i na sebe, i na njega, i na ceo tim. Išli smo u Italiju na dodelu priznanja i imponovalo mi je kada sam se našao u društvu tih velikih igrača. Posle sam se nekako navikao na te njegove titule i to mi je sada normalno. Bilo je nekoliko traumatičnih situacija, a najteže mi je bila poslednja trka Evropskog šampionata prošle godine, kada sam sa Rudijem Pešovićem išao u Zolder u Belgiji. Tada je Rudi izleteo sa staze, težak incident. Ja sam bio na slušalicama, na vezi sa njim. Posle sam gledao snimak. Nešto smo prokomentarisali dok je prolazio ciljnim pravcem pored mene, zatim tišina, a onda sam čuo komentatora trke da je Pešović izleteo i da idu kola hitne pomoći. Dobro sam se uplašio dok nisam čuo da je on u redu. Auto je bio potpuno uništen. Pored sve te lepote koje donosi auto sport, uvek ima ta doza opasnosti i pored svih bezbedonosnih mera, opreme i opreznosti vozača, uvek može da se desi i ono najgore. Srećom Rudi je živ i zdrav, i nadam se da ćemo negde polovinom ove sezone on, auto i ja ponovo biti zajedno na stazi – rekao je Petar.
– Kada krenemo na put privlačimo dosta pažnje. Deo mog posla je i da vozim jedan od pratećih kamiona, koji vuče prikolicu sa takmičarskim automobilom. Sa nama ide i kamper u kome spava veći deo tima. Naš veliki problem je što moramo da jurimo papire da bi ušli u Evropu, a isto tako i za povratak kući. Te granice nam prave velike probleme, jer se dugo čeka. Zato trkački vikend naše ekipe, pored prvog dela posla, od slanja prijava, pripreme automobila, pakovanja i svega ostalog, preko trke do pakovanja za nazad, traje daleko duže. Nama najbliža staza je udaljena 750 km a i išli smo za Portugal koji je oko 4.000 km odavde. Do najbliže staze u toj kompoziciji, koja je teška i relativno sporo se kreće i plus granica, potrebno je dan i po. Na primer, za Mađarsku krenemo u utorak da bi stigli u sredu popodne. Zatim sledi istovaranje automobila i opreme i postvljanje šatora i tende. Kada se završi trka, treba sve to ponovo spakovati. Dakle, potrebno je minimum sedam dana. – kazao je Petar.
Za ovakve trke potrebni su posebni automobili, a o njima na naš sagovornik kaže:
– Deo mog posla je nabavka rezervnih delova i sve dolazi iz inostranstva. Komunikacija sa proizvođačima i inženjerima tih proizvođača je gotovo neprekidna jer se stalno radi na razvoju i poboljšanju. Svi trkački automobili u suštini samo liče na automobile koje se voze na ulici, a u stvari su svi posebno pripremljeni da bi pružili maksimalne perfomanse na stazi u trci. Sada nije teško doći do delova. Ti sportski automobili su napravljeni u sportskim odeljenjima velikih proizvođača automobila, pa tako konkretno „seat“ je izrađen u „Seat sportu“, „audi“ u „Audi sportu“ itd. Podrška je tu, tu su i inženjeri, koji su te automobile razvijali, da nam pomognu ako zatreba i sa svima imamo odličnu saradnju– objasnio je Petar.
Ove godine Vesnić rejsing tim je posle nekoliko sezona pauze dobio pomoć od Ministarstva sporta, grad Užice je uvek pomagao, a od pre nekoliko godina i opština Čajetina. Naravno da su je zaslužili, jer stalno sa evropske scene donesu titule. Ipak, to nije dovoljno novca da bi se ozbiljno pojavili na svetskoj sceni, za koju je potrebno mnogo više.
– Nama je žao što nemamo šansu da se oprobamo na svetskom nivou, da vidimo gde smo. Ono što nam nedostaje je generalni sponzor. Naše pojavljivanje na bilo kom takmičenju je odlična reklama za sve sponzore, jer su sve reklame vidljive na automobilu, čije se fotografije i video snimci objavljuju u svim medijima širom Evrope i sveta. Problem je i u još uvek nerešenom statusu sponzora u državi, jer se na primer plaća porez na svaku pomoć u sportu. Plaćamo porez i na sportski automobil, plaćamo carinu na uvoz delova, iako je to nama osnovno sredstvo za rad – rekao je Petar.
Bez obzira na sve, Vesnić rejsing tim se uspešno bori i ova sezona je počela Mikicinom pobedom. Sledeća trka je od 17. do 19. maja u Austriji.
– Na kraju bih samo želeo da se zahvalim svima koji su mi pomogli da se bavim ovim poslom i da budem tu gde jesam. Počev od Vladice Rabrenovića, koji mi je prvi pružio šansu, preko Rudija Pešovića, do porodice Vesnić. Sve su to veliki ljudi i sportisti koji su dosta učinili za automobilizam i uopšte sport u Srbiji. Meni je drago što sam bio i što jesam deo njihovog uspeha i nadam se da ću to poverenje i u budućnosti opravdati.
Zvezdana Gligorijević
