ENGLESKA, ZEMLJA DALEKA
Kratkoročna jajarenja, koja svakodnevno gledamo u Srbiji, mogu da donesu kratkoročnu korist malim grupama, ali su dugoročno štetni za društvo kao celinu. Englezi, bar oni obrazovani, jako dobro razumeju aritmetiku novca, za razliku od zapadnih Balkanaca –
Nikola Kirić (za mlađu publiku koja slučajno još čita novine – lik iz kultne dečije TV serije, „Neven“) ponovo jaše. Ili je tačniji opis pisca ovih redova primedba onog pijanog Pranjanca na izveštaj o putešestvijima J. Broza – „Tito, skitaro“.
Elem, ovoga puta tema je britanski politički sistem.
Engleska ima, kao i (barem na papiru) Srbija, podelu vlasti na, kako Bog miluje, izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Uzgred, kada sam otišao iz Užica, reč „Engleska“ i izraz „Velika Britanija“ su se koristili da označe celu državu, za šta ovde radije koriste izraz „Ujedinjeno Kraljevstvo“ (United Kingdom).
Pa da krenemo redom:
Izvršna vlast
Izvršnu vlast predstavlja Vlada (Government), koja se bira u Skupštini (Parliament), a predlaže je i bira stranka koja ima skupštinsku većinu. Sastav Skupštine se određuje na izborima, a izborni ciklus dug je 5 godina. Zanimljivo je da se parlamentarni izbori događaju četvrtkom. Pravo glasa imaju svi punoletni, dakle, stari 18 godina i više, građani Ujedinjenog Kraljevstva i država Komonvelta koji žive u na ovom ostrvlju. Tako sam i ja, mesec dana pošto ću sleteti na Hitrou, dobio poziv za parlamentarne ibore 2010, one na kojima su pobedili konzervativci, torijevci. Tada ih je predvodio Dejvid Kameron, moj vršnjak (deli rođendan sa jednim mojim školskim drugom, inače užičkim neurologom). Te godine su, bokserski govoreći, razvalili blerovske Laburiste (a samog Tonija Blera već je par godina ranije njegova stranka najurila sa položaja).
Trenutno Vladu UK sastavljaju Konzervativci, a premijerka je Tereza Mej, odbojna u pojavi, anemična i lišena svake harizme privlačnosti u javnim nastupima. Nešto kao rahitična varijanta V. Šešelja, napravljena uz uštedu materijala od jedno 60%. Izabrana je na izborima održanim u aprilu 2017, mada je i pre toga skoro godinu dana bila premijer umesto politički postradalog Kamerona. Kameron je, naime, podneo ostavku kao čin preuzimanja odgovornosti za katastrofalne rezultate referenduma o izlasku iz EU. „Preuzeti odgovornost“ u ovdašnjem političkom sistemu znači nešto više od pukih reči. Ne kao ono kada padne vojni helikopter, koji je u očajnim uslovima poleteo, da bi ministar mogao da se slika i knjiži propagandne poene za svoju stranku, pa njegov stranački šef kaže „preuzimam odgovornost“, a ništa se ne desi, osim tragične pogibije sedmoro ljudi.
Zakonodavna vlast
Skupština, parlament, UK Parliament, je najviše zakonodavno telo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Broji 650 poslanika, ili otprilike – svakih 100.000 građana ima po jednog skupštinskog predstavnika. Ako bi sledila sličnu srazmeru, Srbija bi imala svega 70-ak poslanika, od čega bi 10 bili predstavnici manjina.
Treba li napominjati da London sa svojih 9 miliona stanovnika ima svega 33 opštine, (za razliku od nekoliko stotina u Srbiji) i, na gradskom i opštinskom nivou, manje od 400 političara…
Redovni parlamentarni izbori po planu se dešavaju svakih 5 godina, ali nije retka pojava da dođe do vanrednih. Trenutni sastav Parlamenta je nastao, kao i Vlada nakon vanrednih izbora održanih aprila 2017.
Uprkos uvreženoj predrasudi, Kraljevstvo nema dvopartijski sistem, tačnije ima višepartijski sistem u punom i praktičnom značenju. U trenutnom sazivu Skupštine nalaze se predstavnici 8 političkih stranaka, i sedam samostalnih, nezavisnih poslanika, pa su, osim najpoznatijih Torija i Laburista, tu i Liberalni demokrati, Zeleni, Šin Fejn (političko krilo IRA, Irske Republikanske Armije, severnoirskih ekstremista rimokatoličke vere), DUP (Demokratska Unionistička Partija, severnoirski talibani protestantske provinijencije), SNP (škotska nacionalistička partija), Plejd Kamri (regionalno-etnička partija Velsa).
Trenutna, konzervativna Vlada, ima relativnu većinu, a podršku dobija od severnoirske DUP. Opozicioni laburisti formiraju tzv. „Vladu u senci“, a to se radi najviše zato da bi sadašnja opozicija mogla da spremno i kompetentno vlada kada dođe do smene vlasti.
… I sudstvo
Treći, najmanje zabavan i medijski eksponiran deo vlasti je sudska vlast. Nema načina da neko ko je plaćen iz budžeta bude apsolutno nezavisan u odlučivanju, ali vekovna praksa je pokazala da je lakše kontrolisati nivo korupcije u sudstvu ako je pošteno plaćeno i nije ucenjeno od izvršne vlasti. Ako, dakle, napadi na sudsku nezavisnost i čast dolaze samo od ne-državnih entiteta, teorijski ih je lakše suzbiti i kontrolisati. Neko naivan mogao bi da pomisli da je to Englezima od nekog maglovitog “osećaja” za čast i pravdu. A nije. Engleske vlasti vekovima se bore da sudstvo bude nekorumpirano i nezavisno jer je tako bolje za biznis. Kratkoročna jajarenja, koja svakodnevno gledamo u Srbiji, mogu da donesu kratkoročnu korist malim grupama, ali su dugoročno štetni za društvo kao celinu. Englezi, bar oni obrazovani, jako dobro razumeju aritmetiku novca, za razliku od zapadnih Balkanaca.
Štampa i mediji
Osim ova tri, važan stub sistema su i mediji. Veći deo štampanih medija ima jasnu stranačku ili makar ideološku usmerenost. Za razliku od Srbije, stranačka obojenost medija se ne menja sa svakim izbornim ciklusom, pa se zna da su tabloidi „The Sun“ i „Daily Mail“ konzervativni, dok „Daily Mirror“ podržava Laburiste. Od „širokolisne“ („broadsheet“, odnosno “ozbiljne”) štampe „Financial Times” „The Times“ i „Daily Telegraph“ su na desnoj, a „Guardian“ i „The Independent“ na liberalno-levoj strani, ideološki govoreći. Na stanicama podzemne železnice dele se i tri dnevne novine, „Metro”, „Evenning Standard” i „City A.M.”, sve štampane lošom bojom na lošem papiru i sve tri manje-više desničarske. Drugim rečima, prljave na više načina.
Štampa je, dakle, ne samo jasno ideološki profilisana, već postoji i razlika u kvalitetu pisanja. Ako platite 40 penija za „The Sun“ ili 20 penija „Daily Star“, računate s tim da ćete dobiti jeftine priče ispričane jednostavnim rečnikom, novine čija se ciljna publika zaustavila u razvoju na nivou petog osnovne. Ali, čak ni oni sebi ne mogu da dozvole bljuvotine, laganje i širenje panik,e kao npr. „Informer” ili „Alo” u Srbiji. Neko bi se već setio da ih tuži za npr. beskrajno razvlačenje priče o ubijenoj pevačici ili za nebrojene priče o vojnim udarima i stranim napadima. Par susreta sa nezavisnim sudstvom bi ih ugasilo, a njihove urednike i novinare odučilo od „pisanja”.
Sa televizijama je malo drugačija slika, tako da je Bibisi, makar u teoriji, neutralan, što bi i morao da bude kao javni servis, privatna „ITV” je na desnoj strani političke vage, a Chanel 4 skoro da ne emituje političke ili informativne sadržaje.
U praksi je Bibisi (VVS „British Broadcasting Corporation”) više propagandni organ vlasti. Uprkos nekim naivnim verovanjima u suprotno, čak i Bibisi često ima vrlo nelagodan odnos sa činjenicama. Najsvežiji primer je priča sa trovanjem bivšeg špijuna i njegove kćeri.
Kada se vest prvo pojavila, i VVS se, jednako kao i navijačka štampa, pridružio horskoj pesmi “mora da su Rusi”. Ali isti taj VVS je u par emisija dosta oklempavio Borisa Džonsona, kolegu Ivice Dačića po ministarstvu (spoljnih poslova), ali i po mučnoj trapavosti iz koju svoj posao obavljaju i štetočinstvu koje, svaki svojoj Vladi, time čine. U neke tri emisije pojavio se BoDžo, te dok je u jutarnjem programu uspeo da donekle izvrda odgovore o postojanju dokaza o ruskom učešću u trovanju Skripalovih, u dve je bio verbalno izmasakriran kao, blago rečeno, lažov.
U nepolitičkim programima Bibisi je najsličniji 2. programu RTB-a iz kasnih sedamdesetih, što će reći, poneka fina drama, nezavisni film, emisije o prirodi, baštovanstvu, kvizovi u kojima se takmiče univerzitetski studenti…
Englezi su, odnosno njihov bard, Šekspir, izmislili termin „fer plej”. U srpskom koristimo neprevedenu tu istu englesku frazu, u značenju “pošten odnos prema ljudima, poslu, okolini ”. Kao i svuda, politička klasa uglavnom je popunjena sociopatama raznih nivoa, ali ovaj „fer plej” je nešto čega se većina Engleza, onih sa kojima radim ili živim u istoj ulici i kraju, koje srećem na prevozu, na koncertu, predstavi ili demonstracijama, drže sa pobožnom doslednošću. Opet, moj je utisak, ne zato što su nešto posebno moralni, nego zato što su praktični. Ako svi počnemo da idemo preko reda, malo će nas stići kuda smo pošli. Ako svi pomalo odvajamo za školstvo, zdravstvo, moći ćemo kvalitetno školovati zdravu decu. Ako damo jednaku šansu Afrikancu, Albancu, Jevrejinu, Jermeninu… povećavamo šanse da posao bude urađen kvalitetno, brzo i jevtino.
ENGLESKA, ZEMLJA DALEKA (2. deo)
Demokratija na delu
U prethodnom broju pisali smo o, uglavnom funkcionišućem, političkom i pravnom sistemu Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, u ovim krajevima poznatog kao Engleska. Pomenuta je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a i četvrti element, medijska kontrola. Nije pomenuto da je parlamentarni sistem u stvari dvodoma demokratija („Užička nedelja” i ja smo bili kritikovani zbog ovog previda). Osim, dakle, donjeg doma skupštine, „kuće običnih” (engl. “House of Commons” ) postoji i gornji dom, “House of Lords”, „Dom Gospodara” punim imenom ”The Right Honourable the Lords Spiritual and Temporal of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland in Parliament assembled” – „Prečasni gospodari, duhovni i svetovni, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, u Skupštini opupljeni”. U ranijim vremenima Gornji dom je imao ravnopravnu ulogu sa Donjim domom, ali je ta uloga vremenom smanjena. Danas „Lordovi” imaju više savetodavnu ulogu, sa pravom veta na neke (ili sve?) zakone. Do pre neku godinu „Lordovi” su bili i vrhovna sudska vlast.
U ovom nastavku razmotrićemo još neke događaje, ponašanja i očekivanja od sistema, takozvane demokratije.
Čerčilu pripisuju da je rekao kako „demokratija ništa ne valja, ali je najbolji sistem koji imamo na raspolaganju”. A valjda najvažniji demokratski mehanizmi su izbori i referendumi. Za Čerčila kažu i da je, iako deklarativno promoter demokratije, otvoreno podržao dolazeći komunistički režim u Jugoslaviji pri kraju Drugog svetskog rata. Kada mu je Harold MekMilan, izaslanik Krune u Vrhovnom štabu partizankse vojske, prigovorio tu kontradikciju, Čerčil mu je navodno odgovorio: „ne brinite se, nećete Vi posle rata živeti u Jutoslaviji”. Što samo naglašava moju tezu iz prethodnog nastavka, da su Englezi prvenstveno praktičan svet, a često iz te praktičnosti izađe i ponešto naizgled hrabro, moralno i časno.
Izbori
Poslednji parlamentarni izbori u Engleskoj održani su aprila 2017. Uz učešće nekih petnaestak partija od kojih su 8 dobile skupštinske predstavnike, i nekoliko desetina nezavisnih kandidata, od kojih je 5 ušlo u ovaj saziv Skupštine.
Pre izbora, kao i u Srbiji, Englesku jo mesecima obilazio onaj cirkus zaklinjanja, podsećanja, obećanja i pretnji, poznat kao predizborna kampanja. Konzervativci (Torijevci), obećavali su budžetsku disciplinu i povećanje zaposlenja, Laburisti su obećavali veću potrošnju i povećanje zaposlenja, Liberalni Demokrati o(p)stanak u EU i povećanje zaposlenja…
Kampanja se odvijala na ulicama, u medijima i na internetu. Negde u to vreme su se i u Srbiji održavali predsednički izbori. Kandidat vlasti u Srbiji samo neki mesec ranije pričao je kako mu „ne pada na pamet” da se kandiduje, a politički nezrela publika u Srbiji mirno je progutala i tu, kao i mnoge druge laži. Kandidat vlasti u Srbiji odbio je da izađe na televizijsku debatu, umesto toga, dovodio je pred kamere svoje roditelje, kao, valjda, dokaz, da može da vređa ukus i inteligenciju glasačkog tela Srbije do mile volje. Uprkos otvorenom preziru koji je i tada i kasnije pokazivao prema građanima Srbije, pobedio je na tim izborima.
Kandidatkinja Torijevaca na britanskim parlamentarnim izborima, Tereza Mej, tada premijerka sa solidnom skupštinskom većinom, probala je da uradi isto (nije se, istina, usudila da dovede roditelje pred kamere), ali engleski glasači su njen neizlazak na verbalni televizijski dvoboj oštro kaznili. Uočavate li razliku između koliko-toliko politički pismenih Britanaca i građana Srbije, naroda sumnjive političke i opšte pismenosti?
Parlamentarni izborni sistem u Velikoj Britaniji je većinski, (za razliku od Srbije, gde je proporcionalni) ili kako ga ovde zovu “first past the post” (doslovno „prvi mimo koca”, mada tačnije „prvi kroz cilj”). Kandidat koji u određenoj izbornoj jedinici dobije najviše glasova, dobija mesto u skupštini. Dobra strana ovakvog sistema je da se uglavnom glasa za poznate, lokalne, kandidate.
Jedna od zanimljivosti ovako razrađenog sistema je i tzv. „taktičko glasanje”. Ako, naime, vaša omiljena opcija nema realne šanse da ostvari povoljan rezultat u vašoj izbornoj jedinici, dajete glas onoj opciji koja će najviše štete da nanese vama najmanje dragoj (najomraženijoj) opciji. Ako, recimo, znate da vaš omiljeni SNS nema šanse u npr. Čajetini, vi glasate za SPS, čisto da svojim glasom nanesete štetu SNP-u (stranci M. Stamatovića).
Druga zanimljivost je i da su poslanici, kandidati, primorani da rade sa svojom izbornom bazom, da rešavaju probleme građana. To pomalo onemogućava dirigovanje i pretnje na daljinu, kakve gledamo na izborima u Srbiji.
Još jedna primer prednosti većinskog sistema na lokalnom nivou: promoter izlaska iz EU, Najdžel Faraž, ima reputaciju „boema” (Englezi to bez uvijanja i nepotrebne političke korektnosti zovu „alkoholičar”). Njegova stranka, delom i zbog toga, ima 0 poslanika u skupštini.
Kada poredim ovde i tamo, uvek se setim prizora od pre koju godinu u bivšem kineskom restoranu na Rakijskoj pijaci, kada je gradonačelnik Užica, sa dvojicom svojih poznanika, za samo sat vremena, „izvrteo” 5 flaša vina, usred radnog dana. Nisam siguran da bi u današnjoj Engleskoj pijanac tog kalibra mogao da dobije bilo kakav državni posao, a još manje da bude izabran na javnu funkciju. Ali u Užicu i Srbiji, gde se za takve ne kaže „alkoholičar“, nego „boem“, čak i takvi mogu da budu vršioci vlasti.
Većinski izborni sistem u dobroj meri obesmišljava i stranačko preletanje. Teško da kandidat koji je promenio nekoliko stranaka može bilo gde da nađe smisleno objašnjenje za takvo ponašanje, a kada se kandidujete tamo gde vas lično poznaju, takva pitanja postanu neizbežna. Proporcionalni izborni sistem omogućava onu apsurdnu situaciju, kakvu je doživela kuća mojih roditelja u Užicu. Ona je, naime, 4-5 puta menjala adresu (ulicu i broj) za 50 godina, koliko stoji na istom mestu. Tako i junaci srpskog političkog preletaštva menjaju stranačke članske karte, ali svoje fotelje čvrsto drže, sa oba guza.
…i referendum(i)
Poput izbora i referendumi se održavaju četvrtkom. Uz svu, toliko hvaljenu praktičnost, lukavost, pokvarenost, Englezi su pre dve godine uradili nešto ravno političkom, ekonomskom i vojno-odbrambenom samopovređivanju. Na referendumu za EU, većina od 52% je glasala za izlazak iz Unije. Kao posledica odluke o izlasku iz EU, funta je preko noći izgubila oko 8% vrednosti, a kasnije, u narednih pola godine, još toliko, pa se danas npr. kupuje oko 130 dinara, a pre dve godine je vredela oko 165 RSD. Ne znam šta je tačno bio plan ovih što su promovisali odnosno glasali za izlazak iz EU, ali mi jako liči na onu izreku koja se čuje po selima podno Zlatar: „ljutio se pop na selo, pa odsek’o sebi *****“.
Pamtim, a i zabeležio sam, atmosferu na sam dan EU referenduma u Engleskoj. Tog četvrtka, 23. juna 2016, London je bio paralisan, našao se u retko viđanom saobraćajnim kolapsu. Putevi i pruge su na nekoliko sati postali neprohodni, a sav taj košmar izazvala je olujna kiša, koja nije prestajala od prethodne noći.
Pošto je London (za razliku od unutrašnjosti Engleske) mahom bio za ostanak u EU, sećam se da sam konstruisao teoriju zavere, da je sve ovo sračunato na to da V. Britanija ipak napusti EU. Mada, znao je londonski saobraćaj da kolabira pod teretom par santimetara snega, pa što ne bi i od celodnevne kiše.
Promoteri izlaska iz EU verovali su da je i za loše vreme kriva EU.
Pamtim i atmosferu dan posle, u petak 24. juna 2016, sličnu mamurluku posle noći protraćene na loš alkohol i u lošem društvu. U vazduhu mogla su se opipati pitanja „šta nam je, samo, ovo trebalo?” i „a šta sada?”.
Kao u stripovima o Asteriksu, kad ono niko ne zna „gde je (do đavola ta) Alezija”, tako i tog jutra na poslu niko nije pominjao referendum za otcepljenje od EU. Iz televizijskih izveštaja postalo je očigledno da ostatak kontinenta želi da se reši Engleske i to velikom brzinom. Moji kolege i komšije kao da su tek tada razumeli da Englezi nisu nepopularni samo na Pesmi Evrovizije i kao navijači na fudbalskim takmičenjima, nego i malo šire… I to saznanje, neprijatno do bola, još ih drži.
Još više me je čudilo da je u Londonu opcija za izlazak iz EU najveću podršku dobila u opštinama (“boroughs”) sa većinskim emigrantskim stanovništvom. Kao da su emigranti od juče bili čvrsto rešeni da ne dozvole dolazak sutrašnjim emigrantima.
Neku godinu ranije održan referendum za samostalnost Škotske, nije doveo do otcepljenja severnog dela ostrva. U tom trenutku Škoti su sračunali da im je isplatljivije da budu deo velikog tržišta, bez obzira na sve što su im u kampanji pričali lokalni političari nacionalističko-rodoljubivog profila.
Stanovnici Škotske, Severne Irske i Velsa su i na ovom poslednjem referendumu većinski podržali ostanak u EU. Ali, kako reče Njegoš, „malo rukah, malena i snaga” (po broju stanovnika gledano, Engleska je oko 84% Ujedinjenog kraljevstva, Škotska oko 8%, a Vels oko 5%, a Severna Irska (Ulster, izgovara se „Alsta“) tek oko 3%. Svo evropejstvo ne-engleskih delova Velike Britanije bilo je nedovoljno da ovo ostrvlje ostane politički tamo gde fizički odavno nije – u Evropi.
(kraj 2. dela)
ENGLESKA, ZEMLJA DALEKA (3. Deo)
Šta je čije
Državno i privatno vlasništvo
– Postoje mnogi časniji načini od politike, prostitucije i kriminala da građanin Ujedinjenog Kraljevstva sebi i svojim bližnjima obezbedi egzistenciju –
Politiku u velikoj meri određuju prošli i budući tokovi novca. U Engleskoj je praktično nemoguće ucenjivati glasače zaposlenjem kod države, jer je državno vlasništvo svedeno na podnošljivi minimum. Svega 5,35 od ukupno 32,25 miliona zaposlenih Britanaca radi kod države. Država je vlasnik dve televizije (BBC i Channel Four), jedne nuklearne laboratorije, autoputeva, jednog poštanskog servisa (Royal Mail), državne kartografske službe (Ordnance Survey)… Spisak nije mnogo duži od ovoga. Vlasnik je i pruga, ali privatni kapital upravlja vozovima. Engleske železnice možda zato i nisu efikasne i brze kao one u Francuskoj ili Španiji, gde su u državnom vlasništvu i pruge i vozovi.
Valjda pod ruku sa državnim vlasništvom, odnosno sa malim udelom države u istom, je i besmislenost onoga „drug član”. Laburistička partija ima preko pola miliona članova (oko 552.000, tačnije), a vladajući torijevci nepunih 150.000. Smešno malo za stanovništvo od oko 65 miliona, naročito u poređenju sa Srbijom, gde je od nepunih 7 miliona stanovnika, samo u vladajućoj stranci preko 600.000 kakvih takvih članova. Postoje mnogi časniji načini od politike, prostitucije i kriminala da građanin Ujedinjenog Kraljevstva sebi i svojim bližnjima obezbedi egzistenciju.
Malo je teško utvrditi ko je tu smešan, kada se zna i da je celo Kraljevstvo izdeljeno na 326 opština (ne-gradske opštine se zovu “districts”, a gradske “boroughs”). U poređenju sa Srbijom, gde je nekih 161 opština raspoređeno u, pazi ovo, 29 okruga i koliko već gradova. Ovaj nivo birokratizacije i državnog parazitizma nije specijalitet samo Srbije, jer Bosna, Hrvatska, pa čak i Slovenija pate od sličnih brojki. Zapadnobalkanci ni četvrt veka nakon socijalizma nisu naučili da ne postoji besplatan ručak, a ni da kratkoročna dobit od parazitisanja na „državnim jaslama” dugoročno nanosi štetu celoj zajednici.
Najupečatljiviji primerak državnog vlasništva je Državna zdravstvena služba (National Health Service – NHS). Svako ko ostvaruje zaradu (zaposleni, ali i vlasnici firmi) od preko 11.000 funti plaća oko 10% od prihoda za NHS. Rezultat je sveobuhvatna zdravstvena zaštita, koja je besplatna na mestu i u trenutku korišćenja. Tačnije, pregledi i dijagnostika su besplatni, većina intervencija takođe (ne postoji zloglasna „participacija”), ali se lekovi uglavnom plaćaju.
Moram da napomenem i da, kada se kaže „državno vlasništvo”, govorimo o stvarnom vlasništvu, jer simbolično vlasnik svega je Monarhija. Tako da kada neko kupi kuću, automobil, stan… u vlasničke knjige se upisuje kao „korisnik” (“keeper”) a ne kao „vlasnik“ (“owner”).
Kraljica
Svaka priča o Engleskom političkom sistemu, a i Englezima uopšte, bila bi nepotpuna da se ne pomene kraljevska porodica.
Engleska je, znamo to već, ustavna monarhija. A ustav, inače, ne postoji! (Skup zakona smatra se za „Britanski ustav”, ali ne postoji, kao u Srbiji, poseban i jedinstven dokument zvani „Ustav”), a ni Monarh (poslednjih 66 godina to je Njeno veličanstvo kraljica Jelisaveta druga) baš ne vlada.
Kraljevska porodica je predmet beskrajne pažnje ostrvske javnosti, a izgleda da su zanimljivi i dalje od ovog ostrvlja. Glavni argument onih koji se smatraju za monarhiste je da kraljica simbolizuje zemlju, i tako predstavlja oslonac stabilnosti (ni ja ne razumem kako). Takođe, da privlači turiste, strani i domaći novac, te da vredi svake pare koju poreski obveznici potroše na nju. Republikanci (malobrojni), pak, tvrde da je monarhija konceptualno i civilizacijski prevaziđena, te da previše košta. Kada sam pre 9 godina došao na Ostrvo, apanaža kraljevske kuće iznosila je 43 miliona funti, da bi prošle godine bila povećana na 76 miliona. Paradoks je da se tačno zna koliko košta, ali niko ne zna šta i koliko tačno donosi kraljevska porodica. To je jedna od retkih situacija gde Englezi dozvoljavaju da iracionalni argumenti prevladaju, a da ne pitaju koliko nešto košta.
I prošlonedeljno „kraljevsko venčanje“, svadba 33-godišnjeg princa Harija i neku godinu starije Amerikanke Megan Markl (koju mediji nakon svadbe više ne pominju po imenu nego kao „vojvotkinju od Saseksa“) samo je potvrdilo da Englezi, izvesno, ne žele da budu razumni kada je monarhija, odnosno kraljevska porodica Vindzor, u pitanju. Mladenci i uzvanici na svadbenom ručku nisu stigli ni do sarme, a već su se po medijima čule različite brojke oko cene inače vrlo ekstravagantne svadbe. Brojke u milionima, od 33-38 miliona funti (37-43 miliona evra). Ako uzmemo manji broj kao tačan, te ga podelimo sa nešto manje od 33 miliona zaposlenih u Kraljevstvu, ispadne da je svakog od nas koji plaćamo porez ovo venčanje koštalo po funtu. Nije kraj sveta, ali niko nam nije objasnio šta ćemo za tu uloženu funtu dobiti mi koji ne delimo postelju sa privlačnom vojvotkinjom.
No, da se vratimo na NJ.V. Kraljicu i njen imetak: do pre neku godinu u kraljičino bogatstvo računalo se i ono što ona samo simbolično poseduje, a to je celo ostrvo, zemlja, zgrade, ljudi, firme… pa je kraljica godinama na svetskim listama multimilijardera slovila kao bogatija i od Bila Gejtsa. Metoda obračuna je u međuvremenu promenjena, pa se danas u bogatstvo Kraljevske kuće računa ono što im je zaista u vlasništvu a to je nekoliko dvoraca, omanji vozni park i godišnji prihod koji dobijaju, Soverign Grant (Vladalačka stipendija).
Lokalna (samo)uprava
U javnom sektoru zaposleno je oko 5,35 miliona Britanaca, ili, približno svaki šesti poreski obveznik je zaposlen kod države. Ovaj broj, kao i u Srbiji, obuhvata upravu i administraciju, odbranu, policiju, najveći deo zdravstva i prosvete… Ne znam koliko je teško naći brojeve za Srbiju, ali nedavno sam naišao na podatak da je npr. u Užicu država najveći poslodavac. Samo opština zapošljava, a pisala je o tome i „Užička nedelja“, preko 1500 osoba. Kada se na to dodaju školstvo (opet nekih 1500 zaposlenih), zdravstvo (gotovo 3000 prema podacima od pre neku godinu), socijalna zaštita, za koju su mi brojevi nepoznati, te odbrana i javna bezbednost, za koje se brojevi kriju (ONO i DSZ, šta da radimo), broj se gotovo učetovtrostruči. A to je oko 40% zaposlenih u gradu! Kako je u Užicu je odavno zamrla ozbiljna industrijska proizvodnja, a uslužni sektor se nije razvio u meri koji bi zamenio prihode nastale deindustrijalizacijom, to imamo pomalo paradoksalnu, ali svakako nezdravu i na duže vreme neodrživu situaciju, da sve manji realni sektor izdržava sve nabujaliji javni sektor. Vrzino kolo, u kome stranački nameštenici svojim glasovima podržavaju vlast, koja se pak održava na stranačkim uhlebljenjima, nije fizički održivo. Svako ko je imao ma i najmanji interes za ekonomiju, zna da opštinski činovnici ili paradržavne strukture (fenomen vladajuće stranke kao poslodavaca) ne stvaraju vrednost, i da ih u Užicu, u stvari, plaćaju ono malo malinara, metalurga, metalaca, građevinaca, ugostitelja i trgovaca koji nekim čudom još posluju profitabilno.
Ali, da pojednostavimo računicu: Sledeći primer Britanaca, odn. proporciju javnog i realnog sektora u Engleskoj, za grad Užice broj zaposlenih u upravi, prosveti, zdravstvu i odbrani i bezbednosti ne bi smeo da bude veći od 2000. A toliko ih je samo u Opštini! Da i ne pominjem kako britanske lokalne samouprave imaju mnogo veće nadležnosti u prosveti, javnoj bezbednosti, zdravstvu i pitanjima okoline, nego njihovi pandani u Srbiji. Drugim rečima, za slične pare dobija se mnogo više muzike.
Ulična politika
Nije da u Engleskoj nema ulične-pijačne politike, ni onih seoski akademika koji preko piva ispred zadruge po ceo dan raspravljaju svetska pitanja i međunarodne zavere, nije ni da sam ja ili neko koga znam istraživao taj fenomen do u podrobnosti, ali utisak mi je da je toga mnogo manje nego u Srbiji. Rasprave o zaradi, uopšte o nečijem materijalnom stanju, o brakovima i vanbračnim aktivnostima, o dnevnoj politici, takođe spadaju u tabu teme. Kada se tome dodaju (odnosno kada se sa spiska pristojnih tema oduzmu) navijačke teme, dakle klub za koji navijate, muzika koju slušate, te, istina u manjoj meri, filmovi koje gledate, hrana, odeća… ostaju razgovori o vremenu. A vreme je, najčešće, oblačno.
Svoje političke stavove Englezi između izbora iskazuju raznim formama aktivizma. Nema, koliko znam, plaćenog stranačkog „botovanja”, ali Englezi izađu na protest, dođu na stranački skup, samoorganizuju dobrotvornu aktivnost bez mnogo buke…
Kao što i Srbiju politički uglavnom predstavlja svet koga bi vas bio stid da imate u rodbini ili u društvu za kafanskim stolom, tako i engleskom politikom vladaju ljudi opterećeni različitim nivoima sociopatije.
… I drugi svakidašnji doživljaji
Običan svet je, međutim, oličenje lepog ponašanja i pristojnosti. Ako se u bezglavoj žurbi londonskim ulicama sudarite sa nekim, čak i ako se to dogodilo vašom krivicom, od druge strane ćete najčešće čuti ono “sorry!” („izvinite” ili „žao mi je”). Ako vam nešto ispadne iz torbe ili iz džepa, prolaznici će vam to ukazati i čak dotičnu stvar podići za vas, potrčati za vama da vam vrate novčanik za koji niste ni primetili da vam je ispao…
Ako vam se tokom vožnje biciklom dogodi da vam ispusti guma, u par minuta će vam pomoć ponuditi gotovo svi drugi biciklisti koje je put naneo tuda. I to čak i ako niste mlada i privlačna devojka, nego npr. sredovečni naočarac koji engleski govori sa jakim zlatiborskim akcentom. „Hvala”, „molim”, „izvinite” i „izvolite” su deo prirode, nešto što se Ostrvljanima usađuje od detinjstva i sa čime žive ceo svoj život.
Ranije mi je čudno bilo i koliko su Englezi ponosni na nešto što u Srbiji gotovo da ne postoji, na strpljivo stajanje u redovima. Kada u jutarnjim satima vidite ispred stanice Waterloo kako u tišini, jedan iza drugoga, čekaju u redovima koji znaju da broje i po nekoliko stotina žena i ljudi, ali svi relativno brzo ipak uđu u svoj prevoz, čak i to čekanje u redovima dobije smisao.
S druge strane, većina Engleza sa blagim stidom ili bučnom ironijom govori o razbojničkoj, kolonijalnoj, prošlosti Britanskog carstva. Mogli bi da zataškaju priče o tome kako sirotinjska naselja Londona do skoro 80-ih godina prošlog veka nisu imala tekuću vodu i kanalizaciju u kućama, ali ne beže od toga. Jer imperija je imala (i još uvek ima) svoju mračnu stranu, ne samo u Indiji, Africi i drugim kolonijama, nego i ovde u Metropoli. Ili, kako moji kolege Englezi kažu, „nije čudo što naša Vlada ovako vešto manipuliše ceo Svet, pa vekovima su vežbali na nama”
Često se u Srbiji, kao da su nam malo podele Obrenovići-Karađorđevići, četnici – komunisti, Zvezda – Partizan, čuje i podela na rusofile ili anglofile. Lično verujem da su masovne ljubavi skoro jednako glupe kao i njihovo naličje, mržnja usmerena protiv celih nacija ili rasa. Ako bih pak morao da se opredelim, rekao bih ovo: Rusi su nam previše slični i od njih gotovo ništa nemamo da naučimo. Od Engleza, prema kojima gajimo spektar negativnih emocija, od nerazumavanja, preko prezira pa sve do mržnje, i te kako imamo.
Vladimir Davidović (Užička nedelja 983, 984 i 986)
