Земља која показује одговорност

- Треба ли напомињати да Лондон са својих 9 милиона становника има свега 33 општине, (за разлику од неколико стотина у Србији) и, на градском и општинском нивоу, мање од 400 политичара… -

ЕНГЛЕСКА, ЗЕМЉА ДАЛЕКА
Краткорочна јајарења, која свакодневно гледамо у Србији, могу да донесу краткорочну корист малим групама, али су дугорочно штетни за друштво као целину. Енглези, бар они образовани, јако добро разумеју аритметику новца, за разлику од западних Балканаца –
Никола Кирић (за млађу публику која случајно још чита новине – лик из култне дечије TV серије, „Невен“) поново јаше. Или је тачнији опис писца ових редова примедба оног пијаног Прањанца на извештај о путешествијима Ј. Броза – „Тито, скитаро“.
Елем, овога пута тема је британски политички систем.
Енглеска има, као и (барем на папиру) Србија, поделу власти на, како Бог милује, извршну, законодавну и судску. Узгред, када сам отишао из Ужица, реч „Енглеска“ и израз „Велика Британија“ су се користили да означе целу државу, за шта овде радије користе израз „Уједињено Краљевство“ (United Kingdom).
Па да кренемо редом:

Извршна власт

Извршну власт представља Влада (Government), која се бира у Скупштини (Parliament), а предлаже је и бира странка која има скупштинску већину. Састав Скупштине се одређује на изборима, а изборни циклус дуг је 5 година. Занимљиво је да се парламентарни избори догађају четвртком. Право гласа имају сви пунолетни, дакле, стари 18 година и више, грађани Уједињеног Краљевства и држава Комонвелта који живе у на овом острвљу. Тако сам и ја, месец дана пошто ћу слетети на Хитроу, добио позив за парламентарне иборе 2010, оне на којима су победили конзервативци, торијевци. Тада их је предводио Дејвид Камерон, мој вршњак (дели рођендан са једним мојим школским другом, иначе ужичким неурологом). Те године су, боксерски говорећи, развалили блеровске Лабуристе (а самог Тонија Блера већ је пар година раније његова странка најурила са положаја).
Тренутно Владу УК састављају Конзервативци, а премијерка је Тереза Меј, одбојна у појави, анемична и лишена сваке харизме привлачности у јавним наступима. Нешто као рахитична варијанта В. Шешеља, направљена уз уштеду материјала од једно 60%. Изабрана је на изборима одржаним у априлу 2017, мада је и пре тога скоро годину дана била премијер уместо политички пострадалог Камерона. Камерон је, наиме, поднео оставку као чин преузимања одговорности за катастрофалне резултате референдума о изласку из ЕУ. „Преузети одговорност“ у овдашњем политичком систему значи нешто више од пуких речи. Не као оно када падне војни хеликоптер, који је у очајним условима полетео, да би министар могао да се слика и књижи пропагандне поене за своју странку, па његов страначки шеф каже „преузимам одговорност“, а ништа се не деси, осим трагичне погибије седморо људи.

Законодавна власт

Скупштина, парламент, UK Parliament, је највише законодавно тело у Уједињеном Краљевству. Броји 650 посланика, или отприлике – сваких 100.000 грађана има по једног скупштинског представника. Ако би следила сличну сразмеру, Србија би имала свега 70-ак посланика, од чега би 10 били представници мањина.
Треба ли напомињати да Лондон са својих 9 милиона становника има свега 33 општине, (за разлику од неколико стотина у Србији) и, на градском и општинском нивоу, мање од 400 политичара…
Редовни парламентарни избори по плану се дешавају сваких 5 година, али није ретка појава да дође до ванредних. Тренутни састав Парламента је настао, као и Влада након ванредних избора одржаних априла 2017.
Упркос увреженој предрасуди, Краљевство нема двопартијски систем, тачније има вишепартијски систем у пуном и практичном значењу. У тренутном сазиву Скупштине налазе се представници 8 политичких странака, и седам самосталних, независних посланика, па су, осим најпознатијих Торија и Лабуриста, ту и Либерални демократи, Зелени, Шин Фејн (политичко крило ИРА, Ирске Републиканске Армије, северноирских екстремиста римокатоличке вере), ДУП (Демократска Унионистичка Партија, северноирски талибани протестантске провинијенције), СНП (шкотска националистичка партија), Плејд Камри (регионално-етничка партија Велса).
Тренутна, конзервативна Влада, има релативну већину, а подршку добија од северноирске ДУП. Опозициони лабуристи формирају тзв. „Владу у сенци“, а то се ради највише зато да би садашња опозиција могла да спремно и компетентно влада када дође до смене власти.

… И судство

Трећи, најмање забаван и медијски експониран део власти је судска власт. Нема начина да неко ко је плаћен из буџета буде апсолутно независан у одлучивању, али вековна пракса је показала да је лакше контролисати ниво корупције у судству ако је поштено плаћено и није уцењено од извршне власти. Ако, дакле, напади на судску независност и част долазе само од не-државних ентитета, теоријски их је лакше сузбити и контролисати. Неко наиван могао би да помисли да је то Енглезима од неког магловитог “осећаја” за част и правду. А није. Енглеске власти вековима се боре да судство буде некорумпирано и независно јер је тако боље за бизнис. Краткорочна јајарења, која свакодневно гледамо у Србији, могу да донесу краткорочну корист малим групама, али су дугорочно штетни за друштво као целину. Енглези, бар они образовани, јако добро разумеју аритметику новца, за разлику од западних Балканаца.

Штампа и медији

Осим ова три, важан стуб система су и медији. Већи део штампаних медија има јасну страначку или макар идеолошку усмереност. За разлику од Србије, страначка обојеност медија се не мења са сваким изборним циклусом, па се зна да су таблоиди „The Sun“ и „Daily Mail“ конзервативни, док „Daily Mirror“ подржава Лабуристе. Од „широколисне“ („broadsheet“, односно “озбиљне”) штампе „Financial Times” „The Times“ и „Daily Telegraph“ су на десној, а „Guardian“ и „The Independent“ на либерално-левој страни, идеолошки говорећи. На станицама подземне железнице деле се и три дневне новине, „Metro”, „Evenning Standard” и „City A.M.”, све штампане лошом бојом на лошем папиру и све три мање-више десничарске. Другим речима, прљаве на више начина.
Штампа је, дакле, не само јасно идеолошки профилисана, већ постоји и разлика у квалитету писања. Ако платите 40 пенија за „The Sun“ или 20 пенија „Daily Star“, рачунате с тим да ћете добити јефтине приче испричане једноставним речником, новине чија се циљна публика зауставила у развоју на нивоу петог основне. Али, чак ни они себи не могу да дозволе бљувотине, лагање и ширење паник,е као нпр. „Информер” или „Ало” у Србији. Неко би се већ сетио да их тужи за нпр. бескрајно развлачење приче о убијеној певачици или за небројене приче о војним ударима и страним нападима. Пар сусрета са независним судством би их угасило, а њихове уреднике и новинаре одучило од „писања”.
Са телевизијама је мало другачија слика, тако да је Бибиси, макар у теорији, неутралан, што би и морао да буде као јавни сервис, приватна „ITV” је на десној страни политичке ваге, а Chanel 4 скоро да не емитује политичке или информативне садржаје.
У пракси је Бибиси (ВВС „British Broadcasting Corporation”) више пропагандни орган власти. Упркос неким наивним веровањима у супротно, чак и Бибиси често има врло нелагодан однос са чињеницама. Најсвежији пример је прича са тровањем бившег шпијуна и његове кћери.
Када се вест прво појавила, и ВВС се, једнако као и навијачка штампа, придружио хорској песми “мора да су Руси”. Али исти тај ВВС је у пар емисија доста оклемпавио Бориса Џонсона, колегу Ивице Дачића по министарству (спољних послова), али и по мучној трапавости из коју свој посао обављају и штеточинству које, сваки својој Влади, тиме чине. У неке три емисије појавио се БоЏо, те док је у јутарњем програму успео да донекле изврда одговоре о постојању доказа о руском учешћу у тровању Скрипалових, у две је био вербално измасакриран као, благо речено, лажов.
У неполитичким програмима Бибиси је најсличнији 2. програму РТБ-а из касних седамдесетих, што ће рећи, понека фина драма, независни филм, емисије о природи, баштованству, квизови у којима се такмиче универзитетски студенти…
Енглези су, односно њихов бард, Шекспир, измислили термин „фер плеј”. У српском користимо непреведену ту исту енглеску фразу, у значењу “поштен однос према људима, послу, околини ”. Као и свуда, политичка класа углавном је попуњена социопатама разних нивоа, али овај „фер плеј” је нешто чега се већина Енглеза, оних са којима радим или живим у истој улици и крају, које срећем на превозу, на концерту, представи или демонстрацијама, држе са побожном доследношћу. Опет, мој је утисак, не зато што су нешто посебно морални, него зато што су практични. Ако сви почнемо да идемо преко реда, мало ће нас стићи куда смо пошли. Ако сви помало одвајамо за школство, здравство, моћи ћемо квалитетно школовати здраву децу. Ако дамо једнаку шансу Африканцу, Албанцу, Јеврејину, Јерменину… повећавамо шансе да посао буде урађен квалитетно, брзо и јевтино.

 
ЕНГЛЕСКА, ЗЕМЉА ДАЛЕКА (2. део)

Демократија на делу

У претходном броју писали смо о, углавном функционишућем, политичком и правном систему Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, у овим крајевима познатог као Енглеска. Поменута је подела власти на законодавну, извршну и судску, а и четврти елемент, медијска контрола. Није поменуто да је парламентарни систем у ствари дводома демократија („Ужичка недеља” и ја смо били критиковани због овог превида). Осим, дакле, доњег дома скупштине, „куће обичних” (eнгл. “House of Commons” ) постоји и горњи дом, “House of Lords”, „Дом Господара” пуним именом ”The Right Honourable the Lords Spiritual and Temporal of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland in Parliament assembled” – „Пречасни господари, духовни и световни, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, у Скупштини опупљени”. У ранијим временима Горњи дом је имао равноправну улогу са Доњим домом, али је та улога временом смањена. Данас „Лордови” имају више саветодавну улогу, са правом вета на неке (или све?) законе. До пре неку годину „Лордови” су били и врховна судска власт.
У овом наставку размотрићемо још неке догађаје, понашања и очекивања од система, такозване демократије.
Черчилу приписују да је рекао како „демократија ништа не ваља, али је најбољи систем који имамо на располагању”. А ваљда најважнији демократски механизми су избори и референдуми. За Черчила кажу и да је, иако декларативно промотер демократије, отворено подржао долазећи комунистички режим у Југославији при крају Другог светског рата. Када му је Харолд МекМилан, изасланик Круне у Врховном штабу партизанксе војске, приговорио ту контрадикцију, Черчил му је наводно одговорио: „не брините се, нећете Ви после рата живети у Јутославији”. Што само наглашава моју тезу из претходног наставка, да су Енглези првенствено практичан свет, а често из те практичности изађе и понешто наизглед храбро, морално и часно.

Избори

Последњи парламентарни избори у Енглеској одржани су априла 2017. Уз учешће неких петнаестак партија од којих су 8 добиле скупштинске представнике, и неколико десетина независних кандидата, од којих је 5 ушло у овај сазив Скупштине.
Пре избора, као и у Србији, Енглеску јо месецима обилазио онај циркус заклињања, подсећања, обећања и претњи, познат као предизборна кампања. Конзервативци (Торијевци), обећавали су буџетску дисциплину и повећање запослења, Лабуристи су обећавали већу потрошњу и повећање запослења, Либерални Демократи о(п)станак у ЕУ и повећање запослења…
Кампања се одвијала на улицама, у медијима и на интернету. Негде у то време су се и у Србији одржавали председнички избори. Кандидат власти у Србији само неки месец раније причао је како му „не пада на памет” да се кандидује, а политички незрела публика у Србији мирно је прогутала и ту, као и многе друге лажи. Кандидат власти у Србији одбио је да изађе на телевизијску дебату, уместо тога, доводиo je пред камере своје родитеље, као, ваљда, доказ, да може да вређа укус и интелигенцију гласачког тела Србије до миле воље. Упркос отвореном презиру који је и тада и касније показивао према грађанима Србије, победио је на тим изборима.
Кандидаткиња Торијеваца на британским парламентарним изборима, Тереза Меј, тада премијерка са солидном скупштинском већином, пробала је да уради исто (није се, истина, усудила да доведе родитеље пред камере), али енглески гласачи су њен неизлазак на вербални телевизијски двобој оштро казнили. Уочавате ли разлику између колико-толико политички писмених Британаца и грађана Србије, народа сумњиве политичке и опште писмености?
Парламентарни изборни систем у Великој Британији је већински, (за разлику од Србије, где је пропорционални) или како га овде зову “first past the post” (дословно „први мимо коца”, мада тачније „први кроз циљ”). Кандидат који у одређеној изборној јединици добије највише гласова, добија место у скупштини. Добра страна оваквог система је да се углавном гласа за познате, локалне, кандидате.
Једна од занимљивости овако разрађеног система је и тзв. „тактичко гласање”. Ако, наиме, ваша омиљена опција нема реалне шансе да оствари повољан резултат у вашој изборној јединици, дајете глас оној опцији која ће највише штете да нанесе вама најмање драгој (најомраженијој) опцији. Ако, рецимо, знате да ваш омиљени СНС нема шансе у нпр. Чајетини, ви гласате за СПС, чисто да својим гласом нанесете штету СНП-у (странци М. Стаматовића).
Друга занимљивост је и да су посланици, кандидати, приморани да раде са својом изборном базом, да решавају проблеме грађана. То помало онемогућава дириговање и претње на даљину, какве гледамо на изборима у Србији.
Још једна пример предности већинског система на локалном нивоу: промотер изласка из ЕУ, Најџел Фараж, има репутацију „боема” (Енглези то без увијања и непотребне политичке коректности зову „алкохоличар”). Његова странка, делом и због тога, има 0 посланика у скупштини.
Када поредим овде и тамо, увек се сетим призора од пре коју годину у бившем кинеском ресторану на Ракијској пијаци, када је градоначелник Ужица, са двојицом својих познаника, за само сат времена, „извртео” 5 флаша вина, усред радног дана. Нисам сигуран да би у данашњој Енглеској пијанац тог калибра могао да добије било какав државни посао, а још мање да буде изабран на јавну функцију. Али у Ужицу и Србији, где се за такве не каже „алкохоличар“, него „боем“, чак и такви могу да буду вршиоци власти.
Већински изборни систем у доброј мери обесмишљава и страначко прелетање. Тешко да кандидат који је променио неколико странака може било где да нађе смислено објашњење за такво понашање, а када се кандидујете тамо где вас лично познају, таква питања постану неизбежна. Пропорционални изборни систем омогућава ону апсурдну ситуацију, какву је доживела кућа мојих родитеља у Ужицу. Она је, наиме, 4-5 пута мењала адресу (улицу и број) за 50 година, колико стоји на истом месту. Тако и јунаци српског политичког прелеташтва мењају страначке чланске карте, али своје фотеље чврсто држе, са оба гуза.

…и референдум(и)

Попут избора и референдуми се одржавају четвртком. Уз сву, толико хваљену практичност, лукавост, поквареност, Енглези су пре две године урадили нешто равно политичком, економском и војно-одбрамбеном самоповређивању. На референдуму за ЕУ, већина од 52% је гласала за излазак из Уније. Као последица одлуке о изласку из ЕУ, фунта је преко ноћи изгубила око 8% вредности, а касније, у наредних пола године, још толико, па се данас нпр. купује око 130 динара, а пре две године је вредела око 165 РСД. Не знам шта је тачно био план ових што су промовисали односно гласали за излазак из ЕУ, али ми јако личи на ону изреку која се чује по селима подно Златар: „љутио се поп на село, па одсек’о себи *****“.
Памтим, а и забележио сам, атмосферу на сам дан ЕУ референдума у Енглеској. Тог четвртка, 23. јуна 2016, Лондон је био паралисан, нашао се у ретко виђаном саобраћајним колапсу. Путеви и пруге су на неколико сати постали непроходни, а сав тај кошмар изазвала је олујна киша, која није престајала од претходне ноћи.
Пошто је Лондон (за разлику од унутрашњости Енглеске) махом био за останак у ЕУ, сећам се да сам конструисао теорију завере, да је све ово срачунато на то да В. Британија ипак напусти ЕУ. Мада, знао је лондонски саобраћај да колабира под теретом пар сантиметара снега, па што не би и од целодневне кише.
Промотери изласка из ЕУ веровали су да је и за лоше време крива ЕУ.
Памтим и атмосферу дан после, у петак 24. јуна 2016, сличну мамурлуку после ноћи протраћене на лош алкохол и у лошем друштву. У ваздуху могла су се опипати питања „шта нам је, само, ово требало?” и „а шта сада?”.
Као у стриповима о Астериксу, кад оно нико не зна „где је (до ђавола та) Алезија”, тако и тог јутра на послу нико није помињао референдум за отцепљење од ЕУ. Из телевизијских извештаја постало је очигледно да остатак континента жели да се реши Енглеске и то великом брзином. Моји колеге и комшије као да су тек тада разумели да Енглези нису непопуларни само на Песми Евровизије и као навијачи на фудбалским такмичењима, него и мало шире… И то сазнање, непријатно до бола, још их држи.
Још више ме је чудило да је у Лондону опција за излазак из ЕУ највећу подршку добила у општинама (“boroughs”) са већинским емигрантским становништвом. Као да су емигранти од јуче били чврсто решени да не дозволе долазак сутрашњим емигрантима.
Неку годину раније одржан референдум за самосталност Шкотске, није довео до отцепљења северног дела острва. У том тренутку Шкоти су срачунали да им је исплатљивије да буду део великог тржишта, без обзира на све што су им у кампањи причали локални политичари националистичко-родољубивог профила.
Становници Шкотске, Северне Ирске и Велса су и на овом последњем референдуму већински подржали останак у ЕУ. Али, како рече Његош, „мало руках, малена и снага” (по броју становника гледано, Енглеска је око 84% Уједињеног краљевства, Шкотска око 8%, а Велс око 5%, a Северна Ирска (Ulster, изговара се „Алста“) тек око 3%. Сво европејство не-енглеских делова Велике Британије било је недовољно да ово острвље остане политички тамо где физички одавно није – у Европи.
(крај 2. дела)

ЕНГЛЕСКА, ЗЕМЉА ДАЛЕКА (3. Део)

Шта је чије

Државно и приватно власништво

Постоје многи часнији начини од политике, проституције и криминала да грађанин Уједињеног Краљевства себи и својим ближњима обезбеди егзистенцију –

Политику у великој мери одређују прошли и будући токови новца. У Енглеској је практично немогуће уцењивати гласаче запослењем код државе, јер је државно власништво сведено на подношљиви минимум. Свега 5,35 од укупно 32,25 милиона запослених Британаца ради код државе. Држава је власник две телевизије (BBC и Channel Four), једне нуклеарне лабораторије, аутопутева, једног поштанског сервиса (Royal Mail), државне картографске службе (Ordnance Survey)… Списак није много дужи од овога. Власник је и пруга, али приватни капитал управља возовима. Енглеске железнице можда зато и нису ефикасне и брзе као оне у Француској или Шпанији, где су у државном власништву и пруге и возови.
Ваљда под руку са државним власништвом, односно са малим уделом државе у истом, је и бесмисленост онога „друг члан”. Лабуристичка партија има преко пола милиона чланова (око 552.000, тачније), а владајући торијeвци непуних 150.000. Смешно мало за становништво од око 65 милиона, нарочито у поређењу са Србијом, где је од непуних 7 милиона становника, само у владајућој странци преко 600.000 каквих таквих чланова. Постоје многи часнији начини од политике, проституције и криминала да грађанин Уједињеног Краљевства себи и својим ближњима обезбеди егзистенцију.
Maло је тешко утврдити ко је ту смешан, када се зна и да је цело Краљевство издељено на 326 општина (не-градске општине се зову “districts”, а градске “boroughs”). У поређењу са Србијом, где је неких 161 општина распоређено у, пази ово, 29 округа и колико већ градова. Овај ниво бирократизације и државног паразитизма није специјалитет само Србије, јер Босна, Хрватска, па чак и Словенија пате од сличних бројки. Западнобалканци ни четврт века након социјализма нису научили да не постоји бесплатан ручак, а ни да краткорочна добит од паразитисања на „државним јаслама” дугорочно наноси штету целој заједници.
Најупечатљивији примерак државног власништва је Државна здравствена служба (National Health Service – NHS). Свако ко остварује зараду (запослени, али и власници фирми) од преко 11.000 фунти плаћа око 10% од прихода за NHS. Резултат је свеобухватна здравствена заштита, која је бесплатна на месту и у тренутку коришћења. Тачније, прегледи и дијагностика су бесплатни, већина интервенција такође (не постоји злогласна „партиципација”), али се лекови углавном плаћају.
Морам да напоменем и да, када се каже „државно власништво”, говоримо о стварном власништву, јер симболично власник свега је Монархија. Тако да када неко купи кућу, аутомобил, стан… у власничке књиге се уписује као „корисник” (“keeper”) a не као „власник“ (“owner”).

Краљица

Свака прича о Енглеском политичком систему, а и Eнглезима уопште, била би непотпуна да се не помене краљевска породица.
Eнглеска је, знамо то већ, уставна монархија. А устав, иначе, не постоји! (Скуп закона сматра се за „Британски устав”, али не постоји, као у Србији, посебан и јединствен документ звани „Устав”), а ни Монарх (последњих 66 година то је Њено величанство краљица Јелисавета друга) баш не влада.
Краљевска породица је предмет бескрајне пажње острвске јавности, а изгледа да су занимљиви и даље од овог острвља. Главни аргумент оних који се сматрају за монархисте је да краљица симболизује земљу, и тако представља ослонац стабилности (ни ја не разумем како). Такође, да привлачи туристе, страни и домаћи новац, те да вреди сваке паре коју порески обвезници потроше на њу. Републиканци (малобројни), пак, тврде да је монархија концептуално и цивилизацијски превазиђена, те да превише кошта. Када сам пре 9 година дошао на Острво, апанажа краљевске куће износила је 43 милиона фунти, да би прошле године била повећана на 76 милиона. Парадокс је да се тачно зна колико кошта, али нико не зна шта и колико тачно доноси краљевска породица. То је једна од ретких ситуација где Енглези дозвољавају да ирационални аргументи превладају, а да не питају колико нешто кошта.
И прошлонедељно „краљевско венчање“, свадба 33-годишњег принца Харија и неку годину старије Американке Меган Маркл (коју медији након свадбе више не помињу по имену него као „војвоткињу од Сасекса“) само је потврдило да Енглези, извесно, не желе да буду разумни када је монархија, односно краљевска породица Виндзор, у питању. Младенци и узваници на свадбеном ручку нису стигли ни до сарме, а већ су се по медијима чуле различите бројке око цене иначе врло екстравагантне свадбе. Бројке у милионима, од 33-38 милиона фунти (37-43 милиона евра). Ако узмемо мањи број као тачан, те га поделимо са нешто мање од 33 милиона запослених у Краљевству, испадне да је сваког од нас који плаћамо порез ово венчање коштало по фунту. Није крај света, али нико нам није објаснио шта ћемо за ту уложену фунту добити ми који не делимо постељу са привлачном војвоткињом.
Но, да се вратимо на Њ.В. Краљицу и њен иметак: до пре неку годину у краљичино богатство рачунало се и оно што она само симболично поседује, а то је цело острво, земља, зграде, људи, фирме… па је краљица годинама на светским листама мултимилијардера словила као богатија и од Била Гејтса. Метода обрачуна је у међувремену промењена, па се данас у богатство Краљевске куће рачуна оно што им је заиста у власништву а то је неколико двораца, омањи возни парк и годишњи приход који добијају, Soverign Grant (Владалачка стипендија).

Локална (само)управа

У јавном сектору запослено је око 5,35 милиона Британаца, или, приближно сваки шести порески обвезник је запослен код државе. Овај број, као и у Србији, обухвата управу и администрацију, одбрану, полицију, највећи део здравства и просвете… Не знам колико је тешко наћи бројеве за Србију, али недавно сам наишао на податак да је нпр. у Ужицу држава највећи послодавац. Само општина запошљава, а писала је о томе и „Ужичка недеља“, преко 1500 особа. Када се на то додају школство (опет неких 1500 запослених), здравство (готово 3000 према подацима од пре неку годину), социјална заштита, за коју су ми бројеви непознати, те одбрана и јавна безбедност, за које се бројеви крију (ОНО и ДСЗ, шта да радимо), број се готово учетовтростручи. А то је око 40% запослених у граду! Како је у Ужицу је одавно замрла озбиљна индустријска производња, а услужни сектор се није развио у мери који би заменио приходе настале деиндустријализацијом, то имамо помало парадоксалну, али свакако нездраву и на дуже време неодрживу ситуацију, да све мањи реални сектор издржава све набујалији јавни сектор. Врзино коло, у коме страначки намештеници својим гласовима подржавају власт, која се пак одржава на страначким ухлебљењима, није физички одрживо. Свако ко је имао ма и најмањи интерес за економију, зна да општински чиновници или парадржавне структуре (феномен владајуће странке као послодаваца) не стварају вредност, и да их у Ужицу, у ствари, плаћају оно мало малинара, металурга, металаца, грађевинаца, угоститеља и трговаца који неким чудом још послују профитабилно.
Али, да поједноставимо рачуницу: Следећи пример Британаца, одн. пропорцију јавног и реалног сектора у Енглеској, за град Ужице број запослених у управи, просвети, здравству и одбрани и безбедности не би смео да буде већи од 2000. А толико их је само у Општини! Да и не помињем како британске локалне самоуправе имају много веће надлежности у просвети, јавној безбедности, здравству и питањима околине, него њихови пандани у Србији. Другим речима, за сличне паре добија се много више музике.

Улична политика

Није да у Енглеској нема уличне-пијачне политике, ни оних сеоски академика који преко пива испред задруге по цео дан расправљају светска питања и међународне завере, није ни да сам ја или неко кога знам истраживао тај феномен до у подробности, али утисак ми је да је тога много мање него у Србији. Расправе о заради, уопште о нечијем материјалном стању, о браковима и ванбрачним активностима, о дневној политици, такође спадају у табу теме. Када се томе додају (односно када се са списка пристојних тема одузму) навијачке теме, дакле клуб за који навијате, музика коју слушате, те, истина у мањој мери, филмови које гледате, храна, одећа… остају разговори о времену. А време је, најчешће, облачно.
Своје политичке ставове Енглези између избора исказују разним формама активизма. Нема, колико знам, плаћеног страначког „ботовања”, али Енглези изађу на протест, дођу на страначки скуп, самоорганизују добротворну активност без много буке…
Као што и Србију политички углавном представља свет кога би вас био стид да имате у родбини или у друштву за кафанским столом, тако и енглеском политиком владају људи оптерећени различитим нивоима социопатије.

… И други свакидашњи доживљаји

Обичан свет је, међутим, оличење лепог понашања и пристојности. Ако се у безглавој журби лондонским улицама сударите са неким, чак и ако се то догодило вашом кривицом, од друге стране ћете најчешће чути оно “sorry!” („извините” или „жао ми је”). Ако вам нешто испадне из торбе или из џепа, пролазници ће вам то указати и чак дотичну ствар подићи за вас, потрчати за вама да вам врате новчаник за који нисте ни приметили да вам је испао…
Ако вам се током вожње бициклом догоди да вам испусти гума, у пар минута ће вам помоћ понудити готово сви други бициклисти које је пут нанео туда. И то чак и ако нисте млада и привлачна девојка, него нпр. средовечни наочарац који енглески говори са јаким златиборским акцентом. „Хвала”, „молим”, „извините” и „изволите” су део природе, нешто што се Острвљанима усађује од детињства и са чиме живе цео свој живот.
Раније ми је чудно било и колико су Енглези поносни на нешто што у Србији готово да не постоји, на стрпљиво стајање у редовима. Када у јутарњим сатима видите испред станице Waterloo како у тишини, један иза другога, чекају у редовима који знају да броје и по неколико стотина жена и људи, али сви релативно брзо ипак уђу у свој превоз, чак и то чекање у редовима добије смисао.
С друге стране, већина Енглеза са благим стидом или бучном иронијом говори о разбојничкој, колонијалној, прошлости Британског царства. Могли би да заташкају приче о томе како сиротињска насеља Лондона до скоро 80-их година прошлог века нису имала текућу воду и канализацију у кућама, али не беже од тога. Јер империја је имала (и још увек има) своју мрачну страну, не само у Индији, Африци и другим колонијама, него и овде у Метрополи. Или, како моји колеге Енглези кажу, „није чудо што наша Влада овако вешто манипулише цео Свет, па вековима су вежбали на нама”
Често се у Србији, као да су нам мало поделе Обреновићи-Карађорђевићи, четници – комунисти, Звезда – Партизан, чује и подела на русофиле или англофиле. Лично верујем да су масовне љубави скоро једнако глупе као и њихово наличје, мржња усмерена против целих нација или раса. Ако бих пак морао да се определим, рекао бих ово: Руси су нам превише слични и од њих готово ништа немамо да научимо. Од Енглеза, према којима гајимо спектар негативних емоција, од неразумавања, преко презира па све до мржње, и те како имамо.

Владимир Давидовић (Ужичка недеља 983, 984 и 986)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.