PETAR MARIĆ – KOŠARKAŠ
Visoki centar KK „Slobode“, Petar Marić, sa svojim suigračima, nedavno je proslavio ulazak u Košarkašku ligu Srbije. Proglašen je za najboljeg drugoligaškog igrača u sezoni 2017/18. po izboru trenera i ušao je u prvu petorku lige.
Starije generacije svakako se sećaju takođe prvoligaških košarkaških asova Olivera i Slavenka Marića. Sada su oni sigurno ponosni na svog sina i sinovca, kao što se on nekada, a i danas ponosi njima.
Petar Marić je rođen u Užicu 1987. godine. Osnovnu školu je završio u „Nadi Matić“, a posle toga je otišao u Beograd, gde je trenirao u „Crvenoj zvezdi“. Prošao je sve mlađe kategorije. Uporedo je završavao srednju Ekonomsku školu u Užicu.
– U Crvenu zvezdu sam otišao sa 14 godina i tamo sam proveo tri godine. Mislim da sam tamo najviše naučio što se košarke tiče. Imao sam sreću da mi je trener bio Darko Rajaković, koji me je naučio dosta toga. Posle tri godine napunio sam 18 godina i morao sam da potpisujem neki profesionalni ugovor. Dobio sam poziv da idem u Ameriku, da tamo nastavim igranje košarke i nastavim studiranje. To je bio koledž u Ilinoisu. Prihvatio sam tu ponudu i otišao. Igrao sam za njihov koledž godinu dana. Imao sam uspešnu sezonu i osvojili smo diviziju, kako oni zovu to njihovo takmičenje. Završio sam smer informatika. Bilo je lepo u Americi, ali nešto me vuklo da tamo ne ostanem. Ne znam šta, možda to okruženje, možda što su sve bili stranci, ali mislim da je ipak prevagnulo to što Užice i Srbiju volim najviše. Tokom leta vratio sam se na odmor i u razgovoru sa roditeljima, trenerom i prijateljima, odlučio sam da se ne vratim u Ameriku. U međuvremenu sam dobio ponudu da idem u Španiju u jedan drugoligaški klub. Moj trener iz Zvezde, Darko Rajaković takođe je otišao u taj klub, tako da mi je i to dosta odgovaralo. Tamo mi je bilo zaista super. Za dve godine upoznao sam dosta prijatelja i uživao sam u Španiji. Ali, još uvek sam bio mlad, nisam ništa znao u životu. Ostvario sam te neke dečačke snove – rekao je Petar.
Posle dve godine dve godine vratio se u Srbiju i odigrao sezonu za KK „Sloboda“ i to baš kada se „Sloboda“ posle dužeg vremena ponovo vratila u Prvu ligu. Nakon toga je odigrao pola sezone u Makedoniji i nastavio svoj put u Brno, u Češku, gde je igrao tri godine.
– Tu mi je stvarno bilo super. O Češkoj ništa nisam znao, ali kada sam je upoznao, stvarno sam je zavoleo. Mislio sam da je to hladna zemlja, ali naprotiv. Imao sam i nekoliko prijatelja Srba, koji tamo žive i sa kojima sam se tu i upoznao. Sa njima sam se družio i danas smo ostali u kontaktu. Upoznao sam i dosta Čeha. Oni su pre par leta dolazili u Srbiju, u Užice. Vodio sam ih na Tornik, Perućac i druga jezera u našem kraju. Očekujem ih da i ovo leto dođu – rekao je Petar svoje utiske o Češkoj.
Posle Češke, Petar se vratio u Srbiju i zaigrao za košarkaški klub „Zlatibor“ u Čajetini. Odigrao je dve sezone.
– Prva sezona bila je manje-više uspešna, a u drugoj sezoni smo obezbedili ulazak u Košarkašku ligu Srbije. To je bila odlična sezona i za mene i za klub. Zatim sam dobio poziv iz „Slobode“. Kada sam čuo da se pravi ozbiljna ekipa, da su ambicije kluba da se uđe u prvu ligu, nisam imao nikakvu dilemu i Bogu hvala, taj cilj smo i ostvarili –rekao je Petar.
Petar je imao talenta za košarku još kao dete, ali priznaje da njegov otac Oliver nije hteo da to puno forsira.
– Nije me terao da igram košarku, kao što je on igrao, ali, naravno da mu je bila želja. Bilo mu je drago kada sam krenuo da treniram u „Plej ofu“ kod Sretena Đurića. Tokom karijere uvek me je podržavao i davao savete i košarkaške i očinske. I stric Slavenko me je takođe podržavao – rekao je Petar.
Sadašnji uspeh „Slobode“ ovaj skromni mladić ne pripisuje samo sebi, već celom klubu i igračima, i trenerima i upravi kluba.
– Posle više godina u „Slobodi“ igra dosta Užičana. To je dobro, da bi ljudi iz grada imali zbog čega da dođu na naše utakmice, ne samo zbog „Slobode“, nego da vide svoje sugrađane, prijatelje, rodbinu. Ove godine bila je stvarno dobra ekipa. Prvu postavu činili su samo Užičani – Branko Anđić, Nikola Otašević, Matija Žunić, Petar Milićević i ja. To je pravi spoj mladosti i iskustva. Tu je bilo još dva igrača sa strane, koji su se odlično uklopili u tim i toliko su zavoleli Užice, da ne razmišljaju gde će zaigrati sledeće sezone. Želja im je da budu tu sa nama. Tu nam je dosta letos, dok je bio na odmoru, pomogao i Nikola Malešević, koji sada igra u Poljskoj. On je igrač za mnogo bolje lige, nego što se igraju kod nas.
Petar je posebno istakao da je veliko zadovoljstvo kada igraš pred publikom iz svog grada.
– Sjajan je osećaj kada u svom gradu igraš za svoj grad, za svoje prijatelje, rodbinu. Mi smo na najbolji način predstavili svoj grad i zaista smo ponosni na to. Nadam se da će uprava kluba odreagovati dobro i da će u narednoj polusezoni napraviti prave poteze, da će klub postati stabilan prvoligaš i da neće biti problema, da bi Užice u toj ligi ostalo dugo godina. Možda i napasti ABA ili ABA 2 ligu, što da ne? – rekao je Petar, koga smo podsetili na oca koji je igrao u Prvoj ligi.
– Gledao sam neke njegove snimke iz tog vremena. Hala je bila krcata, a publika fenomenalna. U Užicu je malo veća hala i bila je krcata. I sada dolaze ljudi, ali zbog te njene veličine, čini se da ne dolazi dosta publike. Mi smo sigurno među najposećenijim u odnosu na druge gradove. Nadamo se da će sezone biti još više, jer imaju povoda, igra se prva liga i ozbiljna košarka. Najbitnije je da ostane ovakav odnos ljudi u timu. Družimo se i van terena. Ne pamtim kada sam igrao u nekoj ekipi da je bila ovako zdrava atmosfera. Taj odnos nas starijih i ovih mlađih je odličan. Oni su dobri i poslušni, nisu imali neke primedbe na nas starije i ne treba da ih imaju. Mi im želimo samo najbolje, da napreduju. Možda smo prema njima malo strožiji, ali sve je to za njihovo dobro. Ja imam dosta iskustva iz inostranstva, a šta onda reći za Otaševića, koji ima preozbiljnu karijeru za sobom. Svako neka sluša njega i mnogo će naučiti. Tako da imaju na koga da se ugledaju, samo da rade i da slušaju. Kada sam se vratio iz Češke i došao u Čajetinu, shvatio sam da je dosta mog igranja u inostranstvu. Igraću još, ali sam u nekim zrelim godinama, kada treba da razmišljam i o porodici, o životu, o poslu, a ne samo da idem da igram po inostranstvu – rekao je Petar.
Zvezdana Gligorijević
