ПЕТАР МАРИЋ – КОШАРКАШ
Високи центар КК „Слободе“, Петар Марић, са својим суиграчима, недавно је прославио улазак у Кошаркашку лигу Србије. Проглашен је за најбољег друголигашког играча у сезони 2017/18. по избору тренера и ушао је у прву петорку лиге.
Старије генерације свакако се сећају такође прволигашких кошаркашких асова Оливера и Славенка Марића. Сада су они сигурно поносни на свог сина и синовца, као што се он некада, а и данас поноси њима.
Петар Марић је рођен у Ужицу 1987. године. Основну школу је завршио у „Нади Матић“, а после тога је отишао у Београд, где је тренирао у „Црвеној звезди“. Прошао је све млађе категорије. Упоредо је завршавао средњу Економску школу у Ужицу.
– У Црвену звезду сам отишао са 14 година и тамо сам провео три године. Мислим да сам тамо највише научио што се кошарке тиче. Имао сам срећу да ми је тренер био Дарко Рајаковић, који ме је научио доста тога. После три године напунио сам 18 година и морао сам да потписујем неки професионални уговор. Добио сам позив да идем у Америку, да тамо наставим играње кошарке и наставим студирање. То је био колеџ у Илиноису. Прихватио сам ту понуду и отишао. Играо сам за њихов колеџ годину дана. Имао сам успешну сезону и освојили смо дивизију, како они зову то њихово такмичење. Завршио сам смер информатика. Било је лепо у Америци, али нешто ме вукло да тамо не останем. Не знам шта, можда то окружење, можда што су све били странци, али мислим да је ипак превагнуло то што Ужице и Србију волим највише. Током лета вратио сам се на одмор и у разговору са родитељима, тренером и пријатељима, одлучио сам да се не вратим у Америку. У међувремену сам добио понуду да идем у Шпанију у један друголигашки клуб. Мој тренер из Звезде, Дарко Рајаковић такође је отишао у тај клуб, тако да ми је и то доста одговарало. Тамо ми је било заиста супер. За две године упознао сам доста пријатеља и уживао сам у Шпанији. Али, још увек сам био млад, нисам ништа знао у животу. Остварио сам те неке дечачке снове – рекао је Петар.
После две године две године вратио се у Србију и одиграо сезону за КК „Слобода“ и то баш када се „Слобода“ после дужег времена поново вратила у Прву лигу. Након тога је одиграо пола сезоне у Македонији и наставио свој пут у Брно, у Чешку, где је играо три године.
– Ту ми је стварно било супер. О Чешкој ништа нисам знао, али када сам је упознао, стварно сам је заволео. Мислио сам да је то хладна земља, али напротив. Имао сам и неколико пријатеља Срба, који тамо живе и са којима сам се ту и упознао. Са њима сам се дружио и данас смо остали у контакту. Упознао сам и доста Чеха. Они су пре пар лета долазили у Србију, у Ужице. Водио сам их на Торник, Перућац и друга језера у нашем крају. Очекујем их да и ово лето дођу – рекао је Петар своје утиске о Чешкој.
После Чешке, Петар се вратио у Србију и заиграо за кошаркашки клуб „Златибор“ у Чајетини. Одиграо је две сезоне.
– Прва сезона била је мање-више успешна, а у другој сезони смо обезбедили улазак у Кошаркашку лигу Србије. То је била одлична сезона и за мене и за клуб. Затим сам добио позив из „Слободе“. Када сам чуо да се прави озбиљна екипа, да су амбиције клуба да се уђе у прву лигу, нисам имао никакву дилему и Богу хвала, тај циљ смо и остварили –рекао је Петар.
Петар је имао талента за кошарку још као дете, али признаје да његов отац Оливер није хтео да то пуно форсира.
– Није ме терао да играм кошарку, као што је он играо, али, наравно да му је била жеља. Било му је драго када сам кренуо да тренирам у „Плеј офу“ код Сретена Ђурића. Током каријере увек ме је подржавао и давао савете и кошаркашке и очинске. И стриц Славенко ме је такође подржавао – рекао је Петар.
Садашњи успех „Слободе“ овај скромни младић не приписује само себи, већ целом клубу и играчима, и тренерима и управи клуба.
– После више година у „Слободи“ игра доста Ужичана. То је добро, да би људи из града имали због чега да дођу на наше утакмице, не само због „Слободе“, него да виде своје суграђане, пријатеље, родбину. Ове године била је стварно добра екипа. Прву поставу чинили су само Ужичани – Бранко Анђић, Никола Оташевић, Матија Жунић, Петар Милићевић и ја. То је прави спој младости и искуства. Ту је било још два играча са стране, који су се одлично уклопили у тим и толико су заволели Ужице, да не размишљају где ће заиграти следеће сезоне. Жеља им је да буду ту са нама. Ту нам је доста летос, док је био на одмору, помогао и Никола Малешевић, који сада игра у Пољској. Он је играч за много боље лиге, него што се играју код нас.
Петар је посебно истакао да је велико задовољство када играш пред публиком из свог града.
– Сјајан је осећај када у свом граду играш за свој град, за своје пријатеље, родбину. Ми смо на најбољи начин представили свој град и заиста смо поносни на то. Надам се да ће управа клуба одреаговати добро и да ће у наредној полусезони направити праве потезе, да ће клуб постати стабилан прволигаш и да неће бити проблема, да би Ужице у тој лиги остало дуго година. Можда и напасти АБА или АБА 2 лигу, што да не? – рекао је Петар, кога смо подсетили на оца који је играо у Првој лиги.
– Гледао сам неке његове снимке из тог времена. Хала је била крцата, а публика феноменална. У Ужицу је мало већа хала и била је крцата. И сада долазе људи, али због те њене величине, чини се да не долази доста публике. Ми смо сигурно међу најпосећенијим у односу на друге градове. Надамо се да ће сезоне бити још више, јер имају повода, игра се прва лига и озбиљна кошарка. Најбитније је да остане овакав однос људи у тиму. Дружимо се и ван терена. Не памтим када сам играо у некој екипи да је била овако здрава атмосфера. Тај однос нас старијих и ових млађих је одличан. Они су добри и послушни, нису имали неке примедбе на нас старије и не треба да их имају. Ми им желимо само најбоље, да напредују. Можда смо према њима мало строжији, али све је то за њихово добро. Ја имам доста искуства из иностранства, а шта онда рећи за Оташевића, који има преозбиљну каријеру за собом. Свако нека слуша њега и много ће научити. Тако да имају на кога да се угледају, само да раде и да слушају. Када сам се вратио из Чешке и дошао у Чајетину, схватио сам да је доста мог играња у иностранству. Играћу још, али сам у неким зрелим годинама, када треба да размишљам и о породици, о животу, о послу, а не само да идем да играм по иностранству – рекао је Петар.
Звездана Глигоријевић
