СЛИКАР – СЛОБОДАН СТАНИЋ ЏИНГИ
Ужички сликар Слободан Станић Џинги за 4. септембар у Градској галерији спрема велику ретроспективу својих дела насталих током протеклих 30 година рада. Слободан је најавио да ће око стотину његових радова бити изложено и у приземљу и на спрату галерије.
– Ту ће бити изложени радови од почетка мог професионалног рада, од 1985. године па до данас. Доста радова имам кући, а неке ћу позајмити од других код којих су завршиле моје слике. Изложба ће бити разноврсна и биће приказани цртежи, пастели, уље на платну, разне технике.
Слободан Станић је рођен у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. У гимназији је добио свој надимак Џинги, по чему је препознатљив и као уметник, а и у граду га скоро сви знају под тим надимком.
– Тај надимак сам добио када сам имао 17 година, у Гимназији. На часу историје учили смо о освајачу. Ја сам био мало физички развијенији и темпераментан духом, тако да су ме другови упоредили са њим и почели да ме зову Џингис. С временом се изгубило то с и остало је Џинги. Иначе, Џингис кан је само титула, џингис значи силни, а кан – владар – каже Слободан о свом надимку.
На академију није ишао, али је имао таленат за сликањем, који је самостално развијао. Тако је стекао статус самосталног уметника и постао члан Удружења ликовних уметника Србије.
– Још од друге године кажу ми да су оловка и блок постале моје играчке, а у забавишту учитељица је показивала радове мојим родитељима, који нису могли да верују да могу тако да цртам. Изузетно сам много цртао у школи, а касније сликао. У основној школи бавио сам се и илустрацијом, а неки моји кратки стрипови у тушу, објављени су у некадашњим „Дечијим новинама“ – сећа се Џинги.
Његов професионални рад почео је уљем на платну.
– Да сликам озбиљније почео сам крајем 1984. године, а 1985. године сам конкурисао у тадашње удружење „Пиво Караматијевић“. Примио ме је жири састављен од уметника из целе Србије. Моја прва изложба је била у галерији Наредног музеја у Ужицу, тада још није постојала Градска галерија. Сећам се да је било доста уметника из Београда, Чачка, Ужица и других градова који су дошли да је виде. Жири је тада одређивао шта је за излагање – казао је наш саговорник.
Џинги никада није ишао на приватне часове сликарства, а каже да му је на почетку помогло неколико људи, када су у питању неки технички делови.
– Нарочито ми је помогао Драгојло Никовић са веома корисним саветима те 1986. године. Међутим, нашем признатом уметнику Обраду Јовановићу много дугујем, и као човеку и као уметнику. Његови корисни савети су ми много значили. Он је изузетно добар човек, који ми је увек пружао подршку, човек који је у мом животу имао главну улогу са те уметничке, али и људске стране. Успут сам проучавао шта раде уметници из Србије и других земаља, али и шта су радили они уметници из неких старијих периода. Нема дана да не размишљам о сликарству. И данас учим, јер се човек учи док је жив. Увек постоји неки детаљ који може да помери уметникову границу. Свака уметност, не само сликарство, нема граница и стално се открију нови начини рада. Увек може нека ситница да се дода. Има више и домаћих и страних сликара које ценим – рекао је Џинги.
Јако цени импресионисте и каже да су му они некако најближи по радовима.
– То је правац који се мени јако допада. Мој правац сликања, мој начин изражавања, некако је мешавина експресионизма и импресионизма. Углавном се бавим неком фигурацијом. То је моја преокупација – појаснио је Џинги.
Џинги се сећа да је прву самосталну изложбу имао у Купарима, где су млади Ужичани често летовали, па су њега звали као младог талента. Та изложба је била у галерији неког војног хотела у Купарима. После је излагао широм земље, на значајним жирираним изложбама у Београду, Нишу, Смедереву, Краљеву, Чачку, Крагујевцу и многим другим градовима.
– У Ужицу сам самостално излагао и на спрату Народног позоришта. После сам имао тридесетак самосталних изложби у галеријама разних градова, а много више је било изложби у групи. Прошао сам све фазе које може да прође неки сликар, од тог неког аматерског статуса до професионалца и члана УЛУС-а. Ја се осећам сликарем и не волим те поделе на сликаре са академским звањем и оних који су самостално сазревали. Важно је ко и како ради. Има сликара који нису завршили академију и признати су уметници, а има и оних који су је завршили и имају ту титулу, а нису баш неки сликари. Квалитет је најважнији, а не неке титуле – рекао је наш саговорник.
У Ужици су некада постојала два удружења уметника и оба су престала да раде.
– Прво је било „Пиво Караматијевић“, које је почело да ради када сам ја био доста млад. Једно време је то било јако удружење и доста је добро радило. Било је отворено за све талентоване уметнике, сликаре, вајаре, без обзира на њихову стручну спрему. После одређеног броја година, рад тог удружења је засметао је одређеним уметницима који су имали титуле и нису хтели излажу са уметницима који немају завршену академију. Код њих је прорадила сујета и њих неколико је допринело да се удружење „Пиво Караматијевић“ распадне. Основали су Удружење ликовних уметника Ужица, које је окупљало само oне који су имали професионални статус, односно оне које су имали статус чланства Удружења ликовних уметника Србије или Удружења примењених уметника Србије. То удружење је функционисало годинама, али као да је дошло до неке презасићености, угасило се. На то су утицале и друге ствари. Ја сам био последњи председник професионалног удружења. Некако уметници нису били толико заинтересовани за рад удружења, а и челни људи града нису показали интересовање. Нису хтели да нам обезбеде бар мали простор где би могли да се повремено окупимо и да можемо да радимо, иако смо били званично регистровани и морали смо да имамо неки простор где би држали те папире. Али тадашње руководство града, али и они раније, годинама су нас лагали да ће нешто учинити. И тако се удружење распало. Потребно је да постоји неко удружење, јер се тако остварују контакти, реализују неке изложбе, штите се нека права уметника и слично. Скоро је основано Удружење визуелних уметника Ужица и то су углавном млади сликари, до неких 40 година. И они функционишу, имају свој простор, који су добили од града. Они су својим радом и трудом морали да среде тај простор. Сада раде, праве изложбе. Немам неко мишљење о њима, ни добро, ни лоше, они раде и добро је да раде, а ја радим посебно за себе – прокоментарисао је Станић.
Иначе, Џинги је више пута и награђиван.
– Добијао сам неке врло значајне награде, не само у граду, него и шире по Србији. Као аматер, учествовао сам по изложбама по Србији тог највишег ранга и добио сам седам награда, рачунајући и ту највећу „Иван Вучковић“ за најбољег сликара аматера Србије. Добио сам више награда и похвала на регионалним салонима – рекао је скромно Џинги.
На питање да ли посећује ликовне колоније и да ли се смисао оних раније и ових сада колонија променио, наш саговорник каже:
– Некада сам на ишао на велики број колонија. Значиле су ми, јер сам директно имао сусрет са уметницима који су јако добри. Било је то прилика да се види како они раде, неке техничке ствари су се могле научити. Временом сам престао да идем и последњих година био сам само на две ликовне колоније. То сам ишао да испоштујем, јер су посвећене у част сликара који нису више са нама. Некако је одједном почело да се прави много тих колонија, а организација све лошија. Много шта се покварило у овој земљи, па и колоније. Позива се и ко треба и ко не треба, атмосфера ми се на неким колонијама није свиђала, јер су на тако неким колонијама долазили само да пију, па се прича о политици, а мени је то напорно. Тако да су многе колоније изгубиле сврху коју су имале. Ипак, морам да нагласим да то не важи за све колоније. Добре колоније поштујем и подржавам.
Слободан Станић не слика непрекидно, већ, како каже, када га нешто повуче.
– Слушао сам и старије и искусније уметнике да раде 8 до 15 сати сваки дан. Поштујем свачији начин рада, али ја нисам тај тип. Као што сам већ рекао, сваки дан размишљам о сликарству, слушам, али не сликам сваки дан. Деси се и по десет дана да не повучем линију. Не да ја чекам да ми нешто блесне, али ипак осетим када ме нешто повуче, када добијем неку идеју. То се нарочито осети када радим у неком затвореном простору, у атељеу, када сликам људе и неке композиције са људима, портрете. Такође, цео живот радим и пејсаже и то је са свим другачији доживљај. Фасциниран сам природом и цео живот проводим у природи, не само због сликања, већ волим да шетам и да се рекреирам. Често понесем штафелај и на лицу места, када ме нешто привуче, почнем да сликам. Мени је потребна нека инспирација да бих радио. Могу да кажем да ипак доста сликам и цртам, али то не значи да радим сваки дан – рекао је Џинги.
За разлику од многи уметника, Џинги живи од својих слика.
– Од сликарства живим и живео сам. Интересантно је да сада, када сам сазрео као уметник, када бољем владам техникама, када имам и име, лошије продајем слике, него када сам био млађи. У сваком периоду живота било је да урадим неку слику да буде квалитетнија од других, али сада баш имам доста добрих и квалитетних слика, али слабије иду. У све те моје садашње слике уносим много више себе и максимално се трудим. Не желим никоме да подмећем, јер тачно знам када сам неку слику урадио само технички добро, а која слика је и технички урађена добро и колики сам себе унео у њу. Никада нисам био човек неких великих прохтева. Био сам задовољан самим тим да радим то што волим и то сам сматрао великом привилегијом. У животу ми није било важно колико ћу зарадити пара, ето само да имам за неки живот. У неким периодима сам зарађивао и више од тога – рекао је Џинги.
– У Србији постоји мала група сликара и колекционара који добро зарађују, а који су јако затворени за друге. Ја не спадам у ту групу, али нисам ништа лошији од тих уметника. Успевао сам да нађем начина да се изборим и опстанем, и да даље живим од сликања. Најважније ми је да имам добру подршку од супруге Снежане – додао је наш саговорник.
На крају, Џинги је рекао да би волео да се и млађи и старији сликари у Ужицу на неки начин више једни друге подржавају.
– Већ годинама осећам да се већина сликара окренула себи, да су се затворили у себе. То се види и на изложбама. Уместо да долазе да подржавају своје колеге, на некој изложби не може да се види више од пет сликара. Е, то ме копка, зашто је то тако? Ја идем на отварање око 80 посто изложби у граду, прво да испоштујем тог уметника, а друго да видим шта је то нешто ново спремио. Можда је у питању сујета, али сам мишљења да треба да имамо више поштовања једни према другима. Добро је што имамо младих уметника у граду. Истакао бих међу њима Николу Радосављевића, јер за мене оно што он ради је феноменално. Има још десетак тих младих људи, чији ми се радови свиђају – рекао је на крају Џинги.
Звездана Глигоријевић
