SLIKAR – SLOBODAN STANIĆ DŽINGI
Užički slikar Slobodan Stanić Džingi za 4. septembar u Gradskoj galeriji sprema veliku retrospektivu svojih dela nastalih tokom proteklih 30 godina rada. Slobodan je najavio da će oko stotinu njegovih radova biti izloženo i u prizemlju i na spratu galerije.
– Tu će biti izloženi radovi od početka mog profesionalnog rada, od 1985. godine pa do danas. Dosta radova imam kući, a neke ću pozajmiti od drugih kod kojih su završile moje slike. Izložba će biti raznovrsna i biće prikazani crteži, pasteli, ulje na platnu, razne tehnike.
Slobodan Stanić je rođen u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. U gimnaziji je dobio svoj nadimak Džingi, po čemu je prepoznatljiv i kao umetnik, a i u gradu ga skoro svi znaju pod tim nadimkom.
– Taj nadimak sam dobio kada sam imao 17 godina, u Gimnaziji. Na času istorije učili smo o osvajaču. Ja sam bio malo fizički razvijeniji i temperamentan duhom, tako da su me drugovi uporedili sa njim i počeli da me zovu Džingis. S vremenom se izgubilo to s i ostalo je Džingi. Inače, Džingis kan je samo titula, džingis znači silni, a kan – vladar – kaže Slobodan o svom nadimku.
Na akademiju nije išao, ali je imao talenat za slikanjem, koji je samostalno razvijao. Tako je stekao status samostalnog umetnika i postao član Udruženja likovnih umetnika Srbije.
– Još od druge godine kažu mi da su olovka i blok postale moje igračke, a u zabavištu učiteljica je pokazivala radove mojim roditeljima, koji nisu mogli da veruju da mogu tako da crtam. Izuzetno sam mnogo crtao u školi, a kasnije slikao. U osnovnoj školi bavio sam se i ilustracijom, a neki moji kratki stripovi u tušu, objavljeni su u nekadašnjim „Dečijim novinama“ – seća se Džingi.
Njegov profesionalni rad počeo je uljem na platnu.
– Da slikam ozbiljnije počeo sam krajem 1984. godine, a 1985. godine sam konkurisao u tadašnje udruženje „Pivo Karamatijević“. Primio me je žiri sastavljen od umetnika iz cele Srbije. Moja prva izložba je bila u galeriji Narednog muzeja u Užicu, tada još nije postojala Gradska galerija. Sećam se da je bilo dosta umetnika iz Beograda, Čačka, Užica i drugih gradova koji su došli da je vide. Žiri je tada određivao šta je za izlaganje – kazao je naš sagovornik.
Džingi nikada nije išao na privatne časove slikarstva, a kaže da mu je na početku pomoglo nekoliko ljudi, kada su u pitanju neki tehnički delovi.
– Naročito mi je pomogao Dragojlo Niković sa veoma korisnim savetima te 1986. godine. Međutim, našem priznatom umetniku Obradu Jovanoviću mnogo dugujem, i kao čoveku i kao umetniku. Njegovi korisni saveti su mi mnogo značili. On je izuzetno dobar čovek, koji mi je uvek pružao podršku, čovek koji je u mom životu imao glavnu ulogu sa te umetničke, ali i ljudske strane. Usput sam proučavao šta rade umetnici iz Srbije i drugih zemalja, ali i šta su radili oni umetnici iz nekih starijih perioda. Nema dana da ne razmišljam o slikarstvu. I danas učim, jer se čovek uči dok je živ. Uvek postoji neki detalj koji može da pomeri umetnikovu granicu. Svaka umetnost, ne samo slikarstvo, nema granica i stalno se otkriju novi načini rada. Uvek može neka sitnica da se doda. Ima više i domaćih i stranih slikara koje cenim – rekao je Džingi.
Jako ceni impresioniste i kaže da su mu oni nekako najbliži po radovima.
– To je pravac koji se meni jako dopada. Moj pravac slikanja, moj način izražavanja, nekako je mešavina ekspresionizma i impresionizma. Uglavnom se bavim nekom figuracijom. To je moja preokupacija – pojasnio je Džingi.
Džingi se seća da je prvu samostalnu izložbu imao u Kuparima, gde su mladi Užičani često letovali, pa su njega zvali kao mladog talenta. Ta izložba je bila u galeriji nekog vojnog hotela u Kuparima. Posle je izlagao širom zemlje, na značajnim žiriranim izložbama u Beogradu, Nišu, Smederevu, Kraljevu, Čačku, Kragujevcu i mnogim drugim gradovima.
– U Užicu sam samostalno izlagao i na spratu Narodnog pozorišta. Posle sam imao tridesetak samostalnih izložbi u galerijama raznih gradova, a mnogo više je bilo izložbi u grupi. Prošao sam sve faze koje može da prođe neki slikar, od tog nekog amaterskog statusa do profesionalca i člana ULUS-a. Ja se osećam slikarem i ne volim te podele na slikare sa akademskim zvanjem i onih koji su samostalno sazrevali. Važno je ko i kako radi. Ima slikara koji nisu završili akademiju i priznati su umetnici, a ima i onih koji su je završili i imaju tu titulu, a nisu baš neki slikari. Kvalitet je najvažniji, a ne neke titule – rekao je naš sagovornik.
U Užici su nekada postojala dva udruženja umetnika i oba su prestala da rade.
– Prvo je bilo „Pivo Karamatijević“, koje je počelo da radi kada sam ja bio dosta mlad. Jedno vreme je to bilo jako udruženje i dosta je dobro radilo. Bilo je otvoreno za sve talentovane umetnike, slikare, vajare, bez obzira na njihovu stručnu spremu. Posle određenog broja godina, rad tog udruženja je zasmetao je određenim umetnicima koji su imali titule i nisu hteli izlažu sa umetnicima koji nemaju završenu akademiju. Kod njih je proradila sujeta i njih nekoliko je doprinelo da se udruženje „Pivo Karamatijević“ raspadne. Osnovali su Udruženje likovnih umetnika Užica, koje je okupljalo samo one koji su imali profesionalni status, odnosno one koje su imali status članstva Udruženja likovnih umetnika Srbije ili Udruženja primenjenih umetnika Srbije. To udruženje je funkcionisalo godinama, ali kao da je došlo do neke prezasićenosti, ugasilo se. Na to su uticale i druge stvari. Ja sam bio poslednji predsednik profesionalnog udruženja. Nekako umetnici nisu bili toliko zainteresovani za rad udruženja, a i čelni ljudi grada nisu pokazali interesovanje. Nisu hteli da nam obezbede bar mali prostor gde bi mogli da se povremeno okupimo i da možemo da radimo, iako smo bili zvanično registrovani i morali smo da imamo neki prostor gde bi držali te papire. Ali tadašnje rukovodstvo grada, ali i oni ranije, godinama su nas lagali da će nešto učiniti. I tako se udruženje raspalo. Potrebno je da postoji neko udruženje, jer se tako ostvaruju kontakti, realizuju neke izložbe, štite se neka prava umetnika i slično. Skoro je osnovano Udruženje vizuelnih umetnika Užica i to su uglavnom mladi slikari, do nekih 40 godina. I oni funkcionišu, imaju svoj prostor, koji su dobili od grada. Oni su svojim radom i trudom morali da srede taj prostor. Sada rade, prave izložbe. Nemam neko mišljenje o njima, ni dobro, ni loše, oni rade i dobro je da rade, a ja radim posebno za sebe – prokomentarisao je Stanić.
Inače, Džingi je više puta i nagrađivan.
– Dobijao sam neke vrlo značajne nagrade, ne samo u gradu, nego i šire po Srbiji. Kao amater, učestvovao sam po izložbama po Srbiji tog najvišeg ranga i dobio sam sedam nagrada, računajući i tu najveću „Ivan Vučković“ za najboljeg slikara amatera Srbije. Dobio sam više nagrada i pohvala na regionalnim salonima – rekao je skromno Džingi.
Na pitanje da li posećuje likovne kolonije i da li se smisao onih ranije i ovih sada kolonija promenio, naš sagovornik kaže:
– Nekada sam na išao na veliki broj kolonija. Značile su mi, jer sam direktno imao susret sa umetnicima koji su jako dobri. Bilo je to prilika da se vidi kako oni rade, neke tehničke stvari su se mogle naučiti. Vremenom sam prestao da idem i poslednjih godina bio sam samo na dve likovne kolonije. To sam išao da ispoštujem, jer su posvećene u čast slikara koji nisu više sa nama. Nekako je odjednom počelo da se pravi mnogo tih kolonija, a organizacija sve lošija. Mnogo šta se pokvarilo u ovoj zemlji, pa i kolonije. Poziva se i ko treba i ko ne treba, atmosfera mi se na nekim kolonijama nije sviđala, jer su na tako nekim kolonijama dolazili samo da piju, pa se priča o politici, a meni je to naporno. Tako da su mnoge kolonije izgubile svrhu koju su imale. Ipak, moram da naglasim da to ne važi za sve kolonije. Dobre kolonije poštujem i podržavam.
Slobodan Stanić ne slika neprekidno, već, kako kaže, kada ga nešto povuče.
– Slušao sam i starije i iskusnije umetnike da rade 8 do 15 sati svaki dan. Poštujem svačiji način rada, ali ja nisam taj tip. Kao što sam već rekao, svaki dan razmišljam o slikarstvu, slušam, ali ne slikam svaki dan. Desi se i po deset dana da ne povučem liniju. Ne da ja čekam da mi nešto blesne, ali ipak osetim kada me nešto povuče, kada dobijem neku ideju. To se naročito oseti kada radim u nekom zatvorenom prostoru, u ateljeu, kada slikam ljude i neke kompozicije sa ljudima, portrete. Takođe, ceo život radim i pejsaže i to je sa svim drugačiji doživljaj. Fasciniran sam prirodom i ceo život provodim u prirodi, ne samo zbog slikanja, već volim da šetam i da se rekreiram. Često ponesem štafelaj i na licu mesta, kada me nešto privuče, počnem da slikam. Meni je potrebna neka inspiracija da bih radio. Mogu da kažem da ipak dosta slikam i crtam, ali to ne znači da radim svaki dan – rekao je Džingi.
Za razliku od mnogi umetnika, Džingi živi od svojih slika.
– Od slikarstva živim i živeo sam. Interesantno je da sada, kada sam sazreo kao umetnik, kada boljem vladam tehnikama, kada imam i ime, lošije prodajem slike, nego kada sam bio mlađi. U svakom periodu života bilo je da uradim neku sliku da bude kvalitetnija od drugih, ali sada baš imam dosta dobrih i kvalitetnih slika, ali slabije idu. U sve te moje sadašnje slike unosim mnogo više sebe i maksimalno se trudim. Ne želim nikome da podmećem, jer tačno znam kada sam neku sliku uradio samo tehnički dobro, a koja slika je i tehnički urađena dobro i koliki sam sebe uneo u nju. Nikada nisam bio čovek nekih velikih prohteva. Bio sam zadovoljan samim tim da radim to što volim i to sam smatrao velikom privilegijom. U životu mi nije bilo važno koliko ću zaraditi para, eto samo da imam za neki život. U nekim periodima sam zarađivao i više od toga – rekao je Džingi.
– U Srbiji postoji mala grupa slikara i kolekcionara koji dobro zarađuju, a koji su jako zatvoreni za druge. Ja ne spadam u tu grupu, ali nisam ništa lošiji od tih umetnika. Uspevao sam da nađem načina da se izborim i opstanem, i da dalje živim od slikanja. Najvažnije mi je da imam dobru podršku od supruge Snežane – dodao je naš sagovornik.
Na kraju, Džingi je rekao da bi voleo da se i mlađi i stariji slikari u Užicu na neki način više jedni druge podržavaju.
– Već godinama osećam da se većina slikara okrenula sebi, da su se zatvorili u sebe. To se vidi i na izložbama. Umesto da dolaze da podržavaju svoje kolege, na nekoj izložbi ne može da se vidi više od pet slikara. E, to me kopka, zašto je to tako? Ja idem na otvaranje oko 80 posto izložbi u gradu, prvo da ispoštujem tog umetnika, a drugo da vidim šta je to nešto novo spremio. Možda je u pitanju sujeta, ali sam mišljenja da treba da imamo više poštovanja jedni prema drugima. Dobro je što imamo mladih umetnika u gradu. Istakao bih među njima Nikolu Radosavljevića, jer za mene ono što on radi je fenomenalno. Ima još desetak tih mladih ljudi, čiji mi se radovi sviđaju – rekao je na kraju Džingi.
Zvezdana Gligorijević
