CVET KOJI ŽIVOT ZNAČI

Višegrad - ružičasta šetnja sa ''Askom'' 29.09.2014.

Цвет који живот значи

Јефимија наставља борбу, помозите!

У суботу, 30.05.2015. године, Саветовалиште “Јефимија“ организује четрнаесту уличну акцију прикупљања средстава за Фонд “Биљана Биља Ристановић“ продајом цвећа и дистрибуцијом едукативних материјала.
Саветовалиште “Јефимија“ већ шеснаесту годину помаже женама оболелим од рака дојке кроз програм психосоцијалне подршке. Ове активности помажу женама да лакше, брже и успешније прођу кроз фазе лечења и имају већу шансу да победе ову опаку болест. Понекад успемо да баш наша подршка буде тас на ваги која утиче на то да не одустану од лечења и промене свој живот на боље. Доказ за то је и званичан податак о паду морталитета од рака дојке у Златиборском округу. Здравствени центар Ужице је у извештају Министарству здравља, заслуге за овај успех препознао и у раду ‘’Јефимије“.
“Јефимија“ својим активностима покрива цео Златиборски округ (10 општина – Бајина Башта, Косјерић, Чајетина, Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Ариље, Пожега и Ужице – 314.500 становника) Годишње се прегледа 2.400 жена, а дијагностикује рак дојке код 180 жена. Подаци показују да у ризичну групу (по годинама) у округу спада 116.814 жена!
Кориснице услуга Саветовалишта су и жене из ових општина, али и из целе Србије (Јагодина, Панчево, Велико Градиште, Београд, Пожаревац, Ваљево, Краљево, Нови Пазар, Лајковац), као и Републике српске и Црне Горе (Вишеград, Фоча,Бијељина, Беране..). Оне користе услуге Саветовалишта повремено због географске удаљености, али га често и посећују (најчешће када имају проблеме и могућности). У сваком случају, услуге Саветовалишта су им доступне преко искуствене подршке у болници, предавања која организујемо, отвореног телефона – савети жена које су преживеле болест, психолога и лекара, као и преко wеб сајта. Чак и жене из Србије које живе у иностранству (САД, Охајо) повремено траже помоћ преко отвореног телефона.

 
СУДБИНЕ

Како преживети рак дојке

– Операција, три хемотерапије у Ужицу, три хемотерапије и тридесет зрачења у Београду –

Зовем се Биљана. Није ме срамота да кажем да сам болесна, тј. да сам била болесна. Када чујете дијагнозу надјете се на самом дну, можда и под земљом јер сами себе сахраните. Онда уз помоћ породице, пријатеља, доктора и наравно“ЈЕФИМИЈЕ“ (саветовалишта за жене оболеле од рака дојке) испливате на површину и угледате светлост.
Имала сам 40 година када сам се разболела, ни стара ни млада. Најлепше године, све знаш, а још увек можеш. Муж, ћерка седми разред, син две и по године, посао, једна типична породица. Када сам осетила бол у десној дојци и задебљање мислила сам да сам се нажуљила на месорезници, радила сам на деликатесу у супермаркету. Пошто бол није пролазилo одлучила сам да то испитам и да се уверим да је све у реду. Урадила сам анализе и обавила потребна снимања. Ништа није у реду! РАК! То се увек дешавало тамо неком, а сада мени. Када чујете да имате ТО мислите да вам је дошао судњи дан, а онда временом схватите да се и са ТИМ живи.
После сазнања о болести, сваку ноћ када легнем да спавам, у мени борба: хоћу ли живети или умрети, шта ће бити са децом, мужем, шта би могли да ми обуку за сахрану, коју слику да ми ставе на умрлицу. Испаднеш из колосека,а онда кроз разговоре са Лолом, нашом Мајком Терезом из ЈЕФИМИЈЕ, почињеш да се враћаш на прави пут. Била је ту да нас научи, охрабри, утеши, да да одговоре на наша питања која нисмо смели да питамо доктора. Била је ту увек И доступна: и дању и ноћу, и за лепо и за ружно. Све је разумела. Она је била та која ми је прва пружила руку спаса, а онда и сви остали.
Операција, три хемотерапије у Ужицу, три хемотерапије и тридесет зрачења у Београду. Све сам добро подносила. Храбрила сам саму себе и откачињала једно по једно. Била сам седам недеља на онкологији у Београду за време зрачења. Плашила сам се шта ћу тамо видети и чути, међутим, без разлога. То сам доживела као одлазак на одмор, све на готово: смештај, храна, цимерке пуне оптимизма и животне радости, особље насмејано, време лепо, диван парк испрд, храм Светог Саве преко пута. Просто заборавиш прави разлог свог боравка тамо.
Жене. Све су насмејане, духовите, и то што старије, то ‘луђе’, све жене змајеви: Драгица из Ваљева, Јелица из Смедерева, Љиљана из Лознице Лика из Пожаревца, Вера са Уба, Драгана из Врбаса, Гоца из Крњева, Мира из Београда, моја Биља из Ужица…и Вања из Лознице коју смо изгубили.
Дружиле смо се и разумеле као да се одувек знамо. Госпође, сељанке, чистачице, секретарице, старе, младе, све смо биле ортакиње. Све људине, а ни један баксуз. И данас, после три године, смо у контакту. Ми смо ратне другарице јер смо заједно биле битке, спашавале једна другу И побеђивале. Саме смо себи улепшавале боравак тамо: шетале смо парком, пиле кафу на клупама испред, понеко пиће у кафићу, гледале излоге по Булевару, седеле на тераси и уживале у погледу, осећале ветар у ‘коси’ над нашим ћелавим главама. Шалиле смо се на свој рачун, без зле намере и без љутње. У праву су: смех је лек.
Губитак косе. Нисам то тако тешко поднела. Ваљда ме је Лола припремила да то нормално прихватим. Имала сам дивну, црну, бујну, таласасту, дугу косу (муж ју је обожавао). Када је после друге хемотерапије почела да опада, отишла сам код моје фризерке Маје да ме ошиша скроз. Мислим да је боље одмах се ошишати него свуда налазити длаке и плашити се и најмањег поветарца. Битно да је глава на раменима, а коса ће опет порасти. Носила сам перику, сличну мојој фризури. Људи који нису знали говорили су да ми је лепа коса. Ја се онда замислим да ли је шале јер виде да је перика или то стварно мисле. Нема везе. Себи сам била лепа. И мужу, јер ја сам његова и са косом и ћелава и мршава и дебела. Иако се спољашњост мења, оно унутра је исто.
Када је лечење завршено и ја се вратила кући, почело је „Време суза“. Плачем када је лепо, плачем када је ружно, плачем када ме нешто питају, плачем када ме ништа не питају…Само плачем и по десет пута на дан. У „Јефимији“ су ми објаснили да је то нормалан след догађаја и да је тај страх морао изаћи из мене и све те затрпане и помешане емоције. Послали су ме код Ане психтерапеуткиње која ми је помогла да отерам зле духове прошлости и живим у садашњости радујући се будућности.
Сада сам захвална Богу и животу на сваком „поклоњеном“ дану, месецу, години. Више не умирем сваки дан, већ живим и уживам. Некада је живот мени наметао ритам, а сада ја њему.н Осећам се слободно, идем где хоћу, радим шта хоћу, ништа више не морам. Наравно, не запостављам децу ни мужа, али ни себе. Када имам неко дешавање са мојим другарицама, излете са „Јефимијом“, кафе и весеља са бившим колегама, конроле…они се прилагоде мом распореду.
Не зна се ко ће докле живети, али ћу се трудити да то буде што квалитетније И, наравно, дуже. Имам ја још „посла“ овде: полазак у школу мог сина Мартина, матура ћерке Татјане, победе мужа Зорана са његовим овчарима на кинолошким изложбама, па свадбе, унуци…још пуно малих и великих дешавања које чине живот. Морам ићи храбро напред, уздигнуте главе, без срама што сам се разболела и отишла млада у пензију.
Небо је граница и све препреке су премостиве уз породицу, уз моје „кљуце“- Јелену, Наташу, Верицу и Ану, уз жене из „Јефимије“ на челу са нашом докторком Мајом, психологом и животним тренером Славицом, и наравно Лолом, женом за све. Била је сунђер за нашу бол и гумица за нашу тугу. Лола је отишла, али не заувек, јер је део ње у свакој од нас. Неизмерно јој хвала јер је била ту када је највише требало, када нам није дала да нас мрак страха и безнађа прогута, већ нам је показала и доказала да постоји светло на крају тунела.
Научила сам да кажем „не могу“ и „нећу“. Не слушам више глупости, нити толеришем туђи безобразлук. Више не ћутим, већ отворено кажем шта ми смета, свидело се то некоме или не.
Не живим као пре. Не,никако! Живим боље него пре. Наша Славица нас је научила да се не враћамо у „старе ципеле“. Тако сам ја моје распале црне цокуле заменила за лаковане црвене ципелице. Не идем више где ме ноге носе, већ где ме срце води.

Биљана Терзић
Чланица Саветовалишта за жене оболеле од рака дојке ‘’Јефимија’’

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.