Cvet koji život znači
Jefimija nastavlja borbu, pomozite!
U subotu, 30.05.2015. godine, Savetovalište “Jefimija“ organizuje četrnaestu uličnu akciju prikupljanja sredstava za Fond “Biljana Bilja Ristanović“ prodajom cveća i distribucijom edukativnih materijala.
Savetovalište “Jefimija“ već šesnaestu godinu pomaže ženama obolelim od raka dojke kroz program psihosocijalne podrške. Ove aktivnosti pomažu ženama da lakše, brže i uspešnije prođu kroz faze lečenja i imaju veću šansu da pobede ovu opaku bolest. Ponekad uspemo da baš naša podrška bude tas na vagi koja utiče na to da ne odustanu od lečenja i promene svoj život na bolje. Dokaz za to je i zvaničan podatak o padu mortaliteta od raka dojke u Zlatiborskom okrugu. Zdravstveni centar Užice je u izveštaju Ministarstvu zdravlja, zasluge za ovaj uspeh prepoznao i u radu ‘’Jefimije“.
“Jefimija“ svojim aktivnostima pokriva ceo Zlatiborski okrug (10 opština – Bajina Bašta, Kosjerić, Čajetina, Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, Sjenica, Arilje, Požega i Užice – 314.500 stanovnika) Godišnje se pregleda 2.400 žena, a dijagnostikuje rak dojke kod 180 žena. Podaci pokazuju da u rizičnu grupu (po godinama) u okrugu spada 116.814 žena!
Korisnice usluga Savetovališta su i žene iz ovih opština, ali i iz cele Srbije (Jagodina, Pančevo, Veliko Gradište, Beograd, Požarevac, Valjevo, Kraljevo, Novi Pazar, Lajkovac), kao i Republike srpske i Crne Gore (Višegrad, Foča,Bijeljina, Berane..). One koriste usluge Savetovališta povremeno zbog geografske udaljenosti, ali ga često i posećuju (najčešće kada imaju probleme i mogućnosti). U svakom slučaju, usluge Savetovališta su im dostupne preko iskustvene podrške u bolnici, predavanja koja organizujemo, otvorenog telefona – saveti žena koje su preživele bolest, psihologa i lekara, kao i preko web sajta. Čak i žene iz Srbije koje žive u inostranstvu (SAD, Ohajo) povremeno traže pomoć preko otvorenog telefona.
SUDBINE
Kako preživeti rak dojke
– Operacija, tri hemoterapije u Užicu, tri hemoterapije i trideset zračenja u Beogradu –
Zovem se Biljana. Nije me sramota da kažem da sam bolesna, tj. da sam bila bolesna. Kada čujete dijagnozu nadjete se na samom dnu, možda i pod zemljom jer sami sebe sahranite. Onda uz pomoć porodice, prijatelja, doktora i naravno“JEFIMIJE“ (savetovališta za žene obolele od raka dojke) isplivate na površinu i ugledate svetlost.
Imala sam 40 godina kada sam se razbolela, ni stara ni mlada. Najlepše godine, sve znaš, a još uvek možeš. Muž, ćerka sedmi razred, sin dve i po godine, posao, jedna tipična porodica. Kada sam osetila bol u desnoj dojci i zadebljanje mislila sam da sam se nažuljila na mesoreznici, radila sam na delikatesu u supermarketu. Pošto bol nije prolazilo odlučila sam da to ispitam i da se uverim da je sve u redu. Uradila sam analize i obavila potrebna snimanja. Ništa nije u redu! RAK! To se uvek dešavalo tamo nekom, a sada meni. Kada čujete da imate TO mislite da vam je došao sudnji dan, a onda vremenom shvatite da se i sa TIM živi.
Posle saznanja o bolesti, svaku noć kada legnem da spavam, u meni borba: hoću li živeti ili umreti, šta će biti sa decom, mužem, šta bi mogli da mi obuku za sahranu, koju sliku da mi stave na umrlicu. Ispadneš iz koloseka,a onda kroz razgovore sa Lolom, našom Majkom Terezom iz JEFIMIJE, počinješ da se vraćaš na pravi put. Bila je tu da nas nauči, ohrabri, uteši, da da odgovore na naša pitanja koja nismo smeli da pitamo doktora. Bila je tu uvek I dostupna: i danju i noću, i za lepo i za ružno. Sve je razumela. Ona je bila ta koja mi je prva pružila ruku spasa, a onda i svi ostali.
Operacija, tri hemoterapije u Užicu, tri hemoterapije i trideset zračenja u Beogradu. Sve sam dobro podnosila. Hrabrila sam samu sebe i otkačinjala jedno po jedno. Bila sam sedam nedelja na onkologiji u Beogradu za vreme zračenja. Plašila sam se šta ću tamo videti i čuti, međutim, bez razloga. To sam doživela kao odlazak na odmor, sve na gotovo: smeštaj, hrana, cimerke pune optimizma i životne radosti, osoblje nasmejano, vreme lepo, divan park isprd, hram Svetog Save preko puta. Prosto zaboraviš pravi razlog svog boravka tamo.
Žene. Sve su nasmejane, duhovite, i to što starije, to ‘luđe’, sve žene zmajevi: Dragica iz Valjeva, Jelica iz Smedereva, Ljiljana iz Loznice Lika iz Požarevca, Vera sa Uba, Dragana iz Vrbasa, Goca iz Krnjeva, Mira iz Beograda, moja Bilja iz Užica…i Vanja iz Loznice koju smo izgubili.
Družile smo se i razumele kao da se oduvek znamo. Gospođe, seljanke, čistačice, sekretarice, stare, mlade, sve smo bile ortakinje. Sve ljudine, a ni jedan baksuz. I danas, posle tri godine, smo u kontaktu. Mi smo ratne drugarice jer smo zajedno bile bitke, spašavale jedna drugu I pobeđivale. Same smo sebi ulepšavale boravak tamo: šetale smo parkom, pile kafu na klupama ispred, poneko piće u kafiću, gledale izloge po Bulevaru, sedele na terasi i uživale u pogledu, osećale vetar u ‘kosi’ nad našim ćelavim glavama. Šalile smo se na svoj račun, bez zle namere i bez ljutnje. U pravu su: smeh je lek.
Gubitak kose. Nisam to tako teško podnela. Valjda me je Lola pripremila da to normalno prihvatim. Imala sam divnu, crnu, bujnu, talasastu, dugu kosu (muž ju je obožavao). Kada je posle druge hemoterapije počela da opada, otišla sam kod moje frizerke Maje da me ošiša skroz. Mislim da je bolje odmah se ošišati nego svuda nalaziti dlake i plašiti se i najmanjeg povetarca. Bitno da je glava na ramenima, a kosa će opet porasti. Nosila sam periku, sličnu mojoj frizuri. Ljudi koji nisu znali govorili su da mi je lepa kosa. Ja se onda zamislim da li je šale jer vide da je perika ili to stvarno misle. Nema veze. Sebi sam bila lepa. I mužu, jer ja sam njegova i sa kosom i ćelava i mršava i debela. Iako se spoljašnjost menja, ono unutra je isto.
Kada je lečenje završeno i ja se vratila kući, počelo je „Vreme suza“. Plačem kada je lepo, plačem kada je ružno, plačem kada me nešto pitaju, plačem kada me ništa ne pitaju…Samo plačem i po deset puta na dan. U „Jefimiji“ su mi objasnili da je to normalan sled događaja i da je taj strah morao izaći iz mene i sve te zatrpane i pomešane emocije. Poslali su me kod Ane psihterapeutkinje koja mi je pomogla da oteram zle duhove prošlosti i živim u sadašnjosti radujući se budućnosti.
Sada sam zahvalna Bogu i životu na svakom „poklonjenom“ danu, mesecu, godini. Više ne umirem svaki dan, već živim i uživam. Nekada je život meni nametao ritam, a sada ja njemu.n Osećam se slobodno, idem gde hoću, radim šta hoću, ništa više ne moram. Naravno, ne zapostavljam decu ni muža, ali ni sebe. Kada imam neko dešavanje sa mojim drugaricama, izlete sa „Jefimijom“, kafe i veselja sa bivšim kolegama, konrole…oni se prilagode mom rasporedu.
Ne zna se ko će dokle živeti, ali ću se truditi da to bude što kvalitetnije I, naravno, duže. Imam ja još „posla“ ovde: polazak u školu mog sina Martina, matura ćerke Tatjane, pobede muža Zorana sa njegovim ovčarima na kinološkim izložbama, pa svadbe, unuci…još puno malih i velikih dešavanja koje čine život. Moram ići hrabro napred, uzdignute glave, bez srama što sam se razbolela i otišla mlada u penziju.
Nebo je granica i sve prepreke su premostive uz porodicu, uz moje „kljuce“- Jelenu, Natašu, Vericu i Anu, uz žene iz „Jefimije“ na čelu sa našom doktorkom Majom, psihologom i životnim trenerom Slavicom, i naravno Lolom, ženom za sve. Bila je sunđer za našu bol i gumica za našu tugu. Lola je otišla, ali ne zauvek, jer je deo nje u svakoj od nas. Neizmerno joj hvala jer je bila tu kada je najviše trebalo, kada nam nije dala da nas mrak straha i beznađa proguta, već nam je pokazala i dokazala da postoji svetlo na kraju tunela.
Naučila sam da kažem „ne mogu“ i „neću“. Ne slušam više gluposti, niti tolerišem tuđi bezobrazluk. Više ne ćutim, već otvoreno kažem šta mi smeta, svidelo se to nekome ili ne.
Ne živim kao pre. Ne,nikako! Živim bolje nego pre. Naša Slavica nas je naučila da se ne vraćamo u „stare cipele“. Tako sam ja moje raspale crne cokule zamenila za lakovane crvene cipelice. Ne idem više gde me noge nose, već gde me srce vodi.
Biljana Terzić
Članica Savetovališta za žene obolele od raka dojke ‘’Jefimija’’
