Три жене књиговође са визијом

- Поверење мора да постоји. Углавном код сваког новог клијента узајамно се доказујемо, ја код њих, они код мене, и та се сарадња искристалише за пар месеци -

МАРИНА ЂЕДОВИЋ – АГЕНЦИЈА „ВИЗИЈА“
Затрпане у гомили папира, три жене чине књиговодствену агенцију „Визија“, у чијим су главама рачуни, приходи, расходи, порези, кредити…, које треба срачунати, обрачунати, сравнити …, љубазно саветују и особе су од поверења привреднику, предузетнику и занатлији. На челу „Визије“ је Марина Ђедовић, која већ дужи низ година беспрекорно организује посао и књиговодствене услуге пружа многим клијентима.
По дефиницији, књиговодство је пословна функција, чији је задатак да бележи пословне промене у пословању, које се одражавају на имовину, обавезе, капитал, приходе и трошкове привредног субјекта. Звучи компликовано, али то није сметало Марино да крене стопама своје мајке и тетке, са којима ради у агенцији.
– Мама и тетка су одавно у том послу, а ја сам одрастала са тим. Знала сам шта оне раде. Поподне су водиле књиге и ван свог радног времена фирме у којој су биле стално запослене. Онда је сасвим логично било да и ја водим књиге. Дипломирала сам економију и прво сам радила у банци. Тако сам сазнала шта значи радити за другог – каже Марина.
Њена тетка Славица имала је агенцију, а од 7. јула 2011. године Марина је преузела и дала име „Визија“.
– Управо сам то име дала, јер сам имала визију да ће овај посао овако изгледати, да ће моја агенција овако пословати. Највише сам научила кроз праксу од њих, моје мајке и тетке. Данас имамо клијенте који се баве различитим врстама делатности. Оно што сам научила у школи је једно, док је у пракси нешто сасвим друго. Пошла сам од најпростијег дела посла, односно научила како се књижи, а затим се то знање надограђивало, да све буде ефикасније.


У граду има доста књиговођа, а Марина каже да је то добро и нормално, јер конкуренција на тржишту утиче на формирање цена. Разлика је у томе што има доста књиговођа који раде од куће и имају много мањих трошкова од једне агенције, као што је, примера ради, „Визија“.
– Ово је, у ствари занат, и буквално не дозвољава да пропадне као неке делатности. Често неко препусти другом свој посао и неће, односно не жели више да се бави овим послом.
Најчешће су им клијенти предузетници који се баве трговином, затим занатске радње, грађевинари, али и друге делатности. Њих три су распоредиле посао. Марина каже да ко је старији мало је растерећенији, док њена мајка иза гомиле папира каже: „Па, не бих баш приметила“.
И док разговарамо звоне телефони.
– Зову клијенти свакодневно, углавном да се консултују – шта може, шта не може. Ми се трудимо да будемо флексибилне и да изградимо поверење између нас и клијената. Поверење мора да постоји. Углавном, код сваког новог клијента, узајамно се доказујемо, ја код њих, они код мене, и уопште се та сарадња искристалише за пар месеци. Сасвим је нормално, када се уиграмо, да они зову нас, али и ми њих, да их подсетимо на неке обавезе или да их обавестимо о неким променама у пословању. Обичне су то промене прописа.
А у последње време често се мењају прописи, минимум једном годишње. Због тога Марина своје знање мора стално да надограђује.
– Ми стално учимо. Доста улажемо у опрему и стручне часописе, идемо на семинаре. Углавном се определимо за један од стручних часописа, ми узимамо „Параграф“. Од њих добијамо стручну литературу и обавештења када су семинари. Сво то ново знање које стекнемо поједностављујемо клијентима, да би знали како те промене прописа утиче на њих, које су њихове обавезе и друго.


Са осмехом Марина поручује својим клијентима да не може ништа да се сакрије, јер оне све виде у папирима и да су оне у обавези да све намерне или ненамерне грешке исправе.
Њихов радни дан траје дуго, понекад од јутра до мрака, а свој приватни живот прилагодиле су послу.
– На годишњи одмор не можемо да одемо када хоћемо, јер смо везане за рокове и док се то не заврши, не идемо. У сваком случају, морамо да обавестимо клијента када ћемо да одсуствујемо, мада и они нас обавештавају када иду и мењамо их када нису ту. Тако да све одморе и празнике прилагођавамо обавезама. Нарочито много посла има када се раде завршни рачуни. Зато не волимо Нову годину, а и фебруар и март, јер тада имамо прелазак из једне године у другу, отварање нове пословне године и затварање старе. Мало живнемо од 15. марта, али тада већ долази нешто друго – каже Марина.
– Неко има погрешну слику да само седимо и пишемо. Али није тако, на нама је велика одговорност и свима смо ми криви, а наш посао је мало цењен. Читала сам нека истраживања како је код нас књиговодство међу најплаћенијим пословима. Сигурно тврдим да није тако. Можда у неким већим градовима, а ми овде морамо да се прилагодимо нашем крају.
И без обзира на све, на напор у раду и да све буде по прописима, свакодневно рачунање и милиони бројева пред очима, Марина каже да је њој њен посао занимљив.
– Стално се нешто дешава, радимо у различитим делатностима и професијама, сусрећемо се са различитим људима и личности. Свако је прича за себе. Дуго сам у овом послу и научила сам да одмах када неко дође препознам да ли је озбиљан клијент или је дошао само по неку информацију и да га више нећу видети. И углавном нам нови клијенти долазе по препоруци, што је наша најбоља реклама – закључила је Марина.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1002)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.