МИЛИЦА ИРКИЋ, ВЛАСНИЦА РЕСТОРАНА „ТАБАНА“
Од некадашње фабрике коже, где се кожа прерађивала табањем, настао је пре скоро пола века ресторан „Табана“. Последњи власници, од 2001. године су Милица и Милутин Иркић. Намену нису мењали, само су га још дотерали и учинили атмосферу пријатнијом, било да је лето или зима.
– Радила сам у Робној кући „Београд“, али је предузеће отишло у стечај и онда сам остала без посла. Одлучили смо се да купимо тадашњи ресторан „Табану“. Угоститељство ми је било нешто ново. Кренули смо мало у адаптацију објекта, реновирали га, али му име нисмо мењали. Кренули смо да се бавимо угоститељством ресторанског типа – каже Милица и додаје да је за њу почетак био тежак, јер је угоститељство за њу била потпуно нова област.
– Имала сам жељу и хтење да у овоме успем. Олакшавајуће околност била je та што је мој супруг имао мало више смисла у тим приватним водама, јер је приватник још од 1978. године, бавио се превозом, а пре тога је имао месару, а сада ради и са салом за издавање за весеља „Иволаз“. Он је осмислио продају и набавку, а и ја сам се укључила максимално у то све. Кренули смо и радили на наше задовољство, али и на задовољство корисника услуга – додала је Милица.
Унутар ресторана имају две целине, једна од 50, а друга, застаклена, са 60 места. Камен, дрво, пејсажне слике, дају неки посебан мир и топлину. Милица каже да су акценат ставили и на летњу башту.
– Доста смо труда уложили да обновимо инвентар, башту и овaj застаклени део. Треба човек да ради, не треба да се плаши посла, али на првом месту мора да воли посао који ради и да га не схвати као терет. Треба да га схвати као свој лични изазов. Не треба да буду мегаломански прохтеви у старту, него да се полако развијају и улажу, јер у сваки посао мора да се улаже, нарочито у угоститељству. У овом послу људи се брзо засите амбијента, зато увек треба додавати неке иновације. Једина моја жеља је да овај објекат траје и да се тиме наставе бавити моја деца и да успеју у томе – казала је Милица.
„Табана“ је локал ресторанског типа и највише је заступљен „а ла карт“. Ретко се издаје за весеља, више служи за породичне или пословне ручкове.
– Раније је било много више пословних ручкова. Сада мање долазе буџетске фирме, јер свима су очи упрте колико ће се потрошити у кафани, па зато максимално ограничавају и све мање користе те услуге. Има приватних фирми које организује ручкове, када им је то потребно. Углавном имамо класичну ресторанску понуду. То су јела са роштиља и по поруџбини. Наш специјалитет и наша препорука гостима је телетина испод сача. Ко то проба једном, углавном се враћа поново. У понуди имамо и рибе, топла и хладна предјела, ужичке закуске, широк је асортиман. Свако може да нађе нешто за себе и то у обилним количинама, које ће да задовоље у сваком смислу, и квалитета и кванитета, свеже и лепо сервирано. Можда уведемо нешто од ових лаганијих јела и салатица. Најзадовољанија сам када људи оду задовољни и врате се поново. Локал је доста миран, могу доћи породице на ручкове и вечере, без бојазни да ће их неко малтретирати. Осећа се нека домаћа атмосфера и зато се доста њих поново враћа – каже власница „Табане“.
Лети посебну драж „Табани“ даје башта и ангажована тиха музика. Има музике и зими.
– Сада, када су били ови мразеви, за викенде смо имали тамбурицу. Лети је у башта прелепо, јер нема пуно врућине. Конфигурацијски је тако постављена да има јутарње сунце и поподне у заласку – каже Милица и додаје да се за цветни аранжман током лета сама брине.
На питање да ли је тешко жени бити у угоститељству, Милица каже:
– Има доста жена у угоститељству. Мени је ово више задовољство, него терет, јер сам желела да ресторан успешно ради.
„Табану“ доста посећују гости у пролазу, који су укључени у неке мање туристичке групе.
– Имамо и домаћих и страних гостију, свих структура, од глумаца и политичара, до радника. Сви се овде осећају угодно, што је нама прави циљ – додала је Милица.
З. Г.
