MILICA IRKIĆ, VLASNICA RESTORANA „TABANA“
Od nekadašnje fabrike kože, gde se koža prerađivala tabanjem, nastao je pre skoro pola veka restoran „Tabana“. Poslednji vlasnici, od 2001. godine su Milica i Milutin Irkić. Namenu nisu menjali, samo su ga još doterali i učinili atmosferu prijatnijom, bilo da je leto ili zima.
– Radila sam u Robnoj kući „Beograd“, ali je preduzeće otišlo u stečaj i onda sam ostala bez posla. Odlučili smo se da kupimo tadašnji restoran „Tabanu“. Ugostiteljstvo mi je bilo nešto novo. Krenuli smo malo u adaptaciju objekta, renovirali ga, ali mu ime nismo menjali. Krenuli smo da se bavimo ugostiteljstvom restoranskog tipa – kaže Milica i dodaje da je za nju početak bio težak, jer je ugostiteljstvo za nju bila potpuno nova oblast.
– Imala sam želju i htenje da u ovome uspem. Olakšavajuće okolnost bila je ta što je moj suprug imao malo više smisla u tim privatnim vodama, jer je privatnik još od 1978. godine, bavio se prevozom, a pre toga je imao mesaru, a sada radi i sa salom za izdavanje za veselja „Ivolaz“. On je osmislio prodaju i nabavku, a i ja sam se uključila maksimalno u to sve. Krenuli smo i radili na naše zadovoljstvo, ali i na zadovoljstvo korisnika usluga – dodala je Milica.
Unutar restorana imaju dve celine, jedna od 50, a druga, zastaklena, sa 60 mesta. Kamen, drvo, pejsažne slike, daju neki poseban mir i toplinu. Milica kaže da su akcenat stavili i na letnju baštu.
– Dosta smo truda uložili da obnovimo inventar, baštu i ovaj zastakleni deo. Treba čovek da radi, ne treba da se plaši posla, ali na prvom mestu mora da voli posao koji radi i da ga ne shvati kao teret. Treba da ga shvati kao svoj lični izazov. Ne treba da budu megalomanski prohtevi u startu, nego da se polako razvijaju i ulažu, jer u svaki posao mora da se ulaže, naročito u ugostiteljstvu. U ovom poslu ljudi se brzo zasite ambijenta, zato uvek treba dodavati neke inovacije. Jedina moja želja je da ovaj objekat traje i da se time nastave baviti moja deca i da uspeju u tome – kazala je Milica.
„Tabana“ je lokal restoranskog tipa i najviše je zastupljen „a la kart“. Retko se izdaje za veselja, više služi za porodične ili poslovne ručkove.
– Ranije je bilo mnogo više poslovnih ručkova. Sada manje dolaze budžetske firme, jer svima su oči uprte koliko će se potrošiti u kafani, pa zato maksimalno ograničavaju i sve manje koriste te usluge. Ima privatnih firmi koje organizuje ručkove, kada im je to potrebno. Uglavnom imamo klasičnu restoransku ponudu. To su jela sa roštilja i po porudžbini. Naš specijalitet i naša preporuka gostima je teletina ispod sača. Ko to proba jednom, uglavnom se vraća ponovo. U ponudi imamo i ribe, topla i hladna predjela, užičke zakuske, širok je asortiman. Svako može da nađe nešto za sebe i to u obilnim količinama, koje će da zadovolje u svakom smislu, i kvaliteta i kvaniteta, sveže i lepo servirano. Možda uvedemo nešto od ovih laganijih jela i salatica. Najzadovoljanija sam kada ljudi odu zadovoljni i vrate se ponovo. Lokal je dosta miran, mogu doći porodice na ručkove i večere, bez bojazni da će ih neko maltretirati. Oseća se neka domaća atmosfera i zato se dosta njih ponovo vraća – kaže vlasnica „Tabane“.
Leti posebnu draž „Tabani“ daje bašta i angažovana tiha muzika. Ima muzike i zimi.
– Sada, kada su bili ovi mrazevi, za vikende smo imali tamburicu. Leti je u bašta prelepo, jer nema puno vrućine. Konfiguracijski je tako postavljena da ima jutarnje sunce i popodne u zalasku – kaže Milica i dodaje da se za cvetni aranžman tokom leta sama brine.
Na pitanje da li je teško ženi biti u ugostiteljstvu, Milica kaže:
– Ima dosta žena u ugostiteljstvu. Meni je ovo više zadovoljstvo, nego teret, jer sam želela da restoran uspešno radi.
„Tabanu“ dosta posećuju gosti u prolazu, koji su uključeni u neke manje turističke grupe.
– Imamo i domaćih i stranih gostiju, svih struktura, od glumaca i političara, do radnika. Svi se ovde osećaju ugodno, što je nama pravi cilj – dodala je Milica.
Z. G.
