BRANISLAV MLAĐENOVIĆ, PLANINAR, SPELEOLOG I SPASILAC
Moj prvi ulazak nije bio ni malo opasan niti interesantan sa avanturističke strane. Interesantan je samo zato što sam se toliko uplašio da sam mislio da nikada više neću ući ni u jednu pećinu. Ni slutio nisam da ću kasnije proći nebrojeni broj kilometara pećinskih kanala, savladati zaista mnogo vertikalnih ponora i da ću postati speleolog sa najvišim amaterskim zvanjem u regionu, a među vodećih dvadesetak u Srbiji.
Prvi ulazak u pećinu bio mi je 1961. sa Ljubom Starovlahom i Momom Aćimovićem u Potpeć. Mnogo sam se bio uplašio, ali i zavoleo pećine, definitivno. Momo je imao 18 godina, a Ljubo i ja po 15. Već više od godinu dana oni su se bavili planinarenjem i speleologijom. Moma je u pećinu prvi put odveo legendarni užički profesor u gimnaziji Milan Popović, a Momo je odveo tri godine mlađeg komšiju Ljuba. Zavoleli su planinarenje i pećine, pa ih nije odvratio od toga ni zajednički pad sa Đavolje stene na brdu Zabučju, kada su se oba osvestili tek u bolnici. Čim su im polomljene kosti i rane prezdravili, krenuli su ponovo u akciju.
Kao i svu decu, da bi nas lakše čuvali plašili su nas mrakom i Baba Rogom iz pećine, dodavajući uz to da su slepi miševi veštice i vampiri. Kada sam malo odrastao, slušao sam i bajke i legende o babama koje negde u pećini tkaju na zlatnim natrama. Još kasnije skoro o svakoj pećini se govorilo da u njoj ima zakopanog hajdučkog blaga. Te dve informacije su se sukobljavale i pobedila je mladalačka radoznalost da zavirim sa drugovima u svet tame i da se sam uverim šta je od toga istina. Da ostvarimo tu želju, meni i Ljubu Starovlahu predložio je tri godine stariji Momo Aćimović, koji je sa profesorom Milanom Popovićem već bio u pećini „Megara“ u Staparima.
Najbliža nam je bila Potpećka pećina kod Krvavaca. Naravno, od Užica smo išli pešice, jer ono malo novca što bi smo platili autobus, potrošili smo za kupovanje luča za osvetljenje. Inače, Potpećka pećina ima praktično tri nivoa. Prastari najviši, čiji svod doseže visinu od 55 metara i najviši je u bivšoj Jugoslaviji, bio nam je bez dodatne opreme nedostupan. Najnoviji treći nivo, koji tek nastaje radom podzemnih voda služi samo za protok vode. Ostao nam je drugi nivo u kome još ima vode i najviše liči na tunel za prolazak voza. U dubini pećine u mraku čuo se žubor vode koja je padala sa neke visine. Plašio sam se nepoznatog i nekih mogućih rupa u koje bih mogao da upadnem, pa sam se za prvi ulazak držao jednom rukom za Momov opasač, koji je išao ispred i drugom rukom za Ljubov opasač koji je išao iza mene. Oni su nosili po upaljenu zublju luča, dizali je iznad glave, pokušavajući da slabom svetlošću luča razbiju tamu u kojoj su se krili pećinski ukrasi. Ja sam više gledao preda se nego u pećinske svodove i kada mi se učinilo da smo otišli predaleko, počeo sam ih moliti da se vratimo. Nevoljno su pristali. Na izlasku sam rekao: nikad više neću ući ni u jednu pećinu. Seli smo da pezalogajimo ono što smo poneli od kuće, a Momo i Ljubo su počeli pričati jedan drugom u pećinskim ukrasima koje su zapazili. Ljubomorno sam ih slušao, jer ja nisam video ništa. Kada sam shvatio da sam izašao živ i zdrav, posle ručka sam im predložio da uđemo ponovo, ali da se ne držim ni za koga i da ja ponesem svoje osvetljenje. Pristali su, ušli smo ponovo, radoznalo sam zagledao reljefne figure uzvajane igrom vode, rastvorenog kamena i strujanjem vazduha. Bili su to stalagmiti, stalaktiti, draperije, zavese, stubovi i mnoge druge figure raznih oblika, boja i veličina. Ja, ljubitelj svega lepog u prirodi, trajno sam zavoleo i pećine.
Puno godina kasnije naše speleološko društvo „Sevojno“, sarađivalo je sa doktorom Radenkom Lazarevićem pri snimanju, izradi projekta i uređenju Potpećke pećine. Iz našeg društva stalno su bili angažovani Milija Dikić i Radina Obradović, dok sam im se ja priključivao povremeno. Prilikom otvaranja pećine za turiste, bili smo prvi vodiči.
MLADALAČKA NEPROMIŠLJENA AVANTURA U STOPIĆA PEĆINI NA ZLATIBORU
Čuli smo za veliku pećinu u selu Rožanstvu na obroncima Zlatibora. Krenuli smo u svitanje, jednog vikenda. Posle četiri sata pešačenja, stigli smo nad samu pećinu. Zapazili smo više velikih jama, a Ljubo je pokušao da se spusti u jednu prilično usku. Video joj je dno i računajući da nema više od tri-četri metra, hteo je da skoči, pošto su zidovi bili okomiti. Jedva smo ga nagovorili da ne skače, jer je tlo kamenito. Ubrzo smo stigli na potok koji je izvirao iz Stopića pećine. Prva pećina u koju sam ušao, Potpeć imala je najveći ulaz u Evropi, 55 metara, a ova jedva tri metra, ali se pred nama pružao prostor veličine fudbalskog igrališta. Odmah posle ulaska svod se podizao veoma visoko i do dvadeset metara. Levo od ulaza spazili smo ogromnu kupu od kamenja i na tavanici otvor kroz koji je to kamenje dospelo. Ljubo je prepoznao otvor i zanemeo. Da je skočio sa dvadeset metara, sigurno ne bi bio čitav, a možda ni živ. Dno pećine je bilo peščano i sredinom je tekao oveći potok, koji smo jedva preskočili. Ono što sam sledeće video pamtiću celog života, a bila je ustvari optička varka. Da sam tada izašao ne istražujući dalje, tvrdio bih da sam video ogromno podzemno stepenište, koje je vodilo uvis, do tajanstvenog otvora nekog dvorca iz bajke. Trljao sam oči da proverim da li sanjam. Kada smo prišli bliže ponovo smo bili u zabludi, misleći da je ogromna količina ilovače krenula prema nama da nas zatrpa, ali je zastala kao okamenjena. Pipajući bojažljivo rukama, konstatovali smo da je to pećinska siga. Kada smo se popeli na nju, kao na prvi stepenik videli smo da to nije stepenište, već kamena udubljenja u kojima je bila voda.
Naš prvi ulazak je bio u sušnom periodu, pa su kade bile bez vode, ali u kasnijim dolascima voda se prelivala iz kade u kadu. Kamene kade su se nadovezivale jedna na drugu sve do vrha pod tavanicom, gde se nalazio otvor prečnika oko dva tri metra, koji nam se sa dna učinio kao ulaz u dvorac. Kada, koja se nalazila na samom otvoru, bila je duga oko desetak metara i duboka oko tri metra. Pomoću nekog malog konopčića smo se spustili na dno, a zatim popeli na drugu stranu, pomažući jedan drugom. Naišli smo na novu kadu, a u sledećoj je bilo i vode. Čitava mala podzemna jezera. Došli smo do mesta odakle se nije moglo dalje bez čamca. Okomiti zidovi po kojima se ne može verati da se izbegne voda, bili su prepreka i za mnoge druge pre nas. Na tom mestu smo našli puno potpisa od pre tridesetak godina, a dalje ništa. Mene je zagolicao jedan natpis iz 1934 godine: „Okušaj sreću, idi dalje“ . Malo iz dosade, malo da iritiram Moma i Ljuba, počeo sam se verati po glatkom zidu, okliznuo se i pao u vodu. Svi smo bili iznenađeni. Nisam potonuo već samo ukvasio jednu nogu do kolena. Stao sam na jedan stalagmit, koji se nije video iz vode. Slučajno sam pronašao put i doviknuo drugovima da pamte gde mi se noga trenutno nalazi, da i oni iskoriste isti oslonac. Tako su i uradili i krenuli smo dalje podzemnim, uskim hodnikom sa veoma visokom tavanicom. Na ponekim mestima mogli smo se osloniti jednom nogom na jedan zid, a drugom na drugi zid. Bilo je naporno, ali mi mladi, lakonogi i željni da nađemo kraj, išli smo samo napred u nepoznato, oduševljeni činjenicom da smo prvi živi stvorovi, koji su zakoračili u čudesni svet ovog dela podzemlja. Osvetljavali smo pećinu lučem i svećom, a bateriju smo čuvali za komplikovane prepreke, kada je ona visila na kanapčetu oko vrata, jer su nam bile potrebne slobodne obe ruke za hvatanje oslonca.
Kraj nikako nismo mogli da nađemo ni posle nekoliko sati boravka u pećini. Peli smo se skoro do same tavanice, pa onda provlačili kroz tesne i uske otvore na dnu, da smo jednog momenta zaista pomislili da se živi nećemo vratiti, posle neke teško savladane prepreke. Seli smo da pojedemo jednu čokoladu koju smo poneli, jer smo čuli da je kalorična i da daje snagu. Nismo razmišljali o tome kakve bi smo probleme imali kada bi neko napravio neki neoprezan korak. Da je samo jedan od nas pao i slomio nogu ili ruku, morao bi čekati bar dva dana u pećini u mraku na pomoć spolja, dok ova druga dvojica ne odu po pomoć. Tada nije bilo ni telefona ni prevoza kao danas, a kraj je nenaseljen. Bili smo tvrdoglavi kao mazge i nastavili dalje. Jednog momenta prolazili smo kroz potpuno belu dvoranu, da nam je prosto bilo žao zagaziti po njoj nogama prljavim od ilovače iz predhodne dvorane. Vlažni beli kristali davali su odsjaj kao milion majušnih zvezdica duginih boja. Samo zbog tog dela dvorane vredelo je provesti čitav dan u pećini, a da ne pominjem još bezbroj fantastičnih detalja.
Davali smo imena neobičnim oblicima i figurama, ali ih je bilo puno, da smo skoro sve zaboravili na kraju. Konačno otvor se sužavao na samo petnaestak santimetara. Koliko smo se obradovali, toliko smo se i razočarali, jer smo se sad trebali vratiti kroz već viđeno, bez čari novog. Taj takozvani kraj pećine, odnosno kraj prohodnog dela pećine bio je sastavljen takođe od belih kristala kvarca sa blagim primesama i drugih boja.
Užurbano smo krenuli nazad, jer sveće, luč i baterije bili su nam na izmaku. Išli smo dosta brže, jer smo poznavali tačke oslonca za noge i ruke.
Kada smo izašli videli smo na satu, koji smo ostavili u rancu na ulazu, da smo u pećini proveli ravno osam sati, od devet ujutru do pet po podne. Nismo ni znali da je napolju ceo dan padala kiša, jer smo ušli i izašli po suncu.
Sledeće godine ponovo smo napravili veliku nesmotrenost u Stopića pećini, ali ovoga puta idući levim krakom, kojim je tekla reka ponornica. On je bio dosta kraći, oko jednog i po kilometra. Nije bio teško savladiv, ali smo imali problema na samom početku. Podvodni kanjon se završavao velikim vodopadom od oko petnaestak metara. To nije bio pravi vodopad, jer iako je tekla velikom brzinom, voda je tekla niz izuzetno strmu stenu i survavala se uz zaglušujuću buku na proširenom delu pećine. To je za nas bila polazna tačka. Trebalo je savladati snagu vode, koja se pela uz nogu do pojasa. Navezao sam se oko struka manjim konopcem, a Momo i Ljubo su držali drugi kraj u rukama, da me voda ne razbije o stene, ako se okliznem. Mokar, ali čitav prešao sam na drugu, suvu stranu, pa smo Momo i ja sada obezbeđivali Ljuba. Krenuli smo kroz kanjon koji se u mnogome razlikovao od desnog suvog kraka. Zidovi su mu bili tamni i stravični kao u filmovima iz podzemlja. Lako smo se kretali, povremeno gazeći vodu, ali već na samom početku ostali smo mokri od vodopada. Jednog momenta morali smo proći kroz kameni otvor, koji je ličio na bukov badanj, kakvih ima kod vodenica, samo prorezan (višegodišnjim tokom vode) sa gornje strane. Prvi, kao najtanji i najduži, prošao je Ljubo i na izlazu uklonio prepreku od grana, donesenih spolja, tokom vode. Oslobođena voda je naglo krenula i počela podizati nivo tamo gde smo ostali Momo i ja. Prolaz je bio toliko uzak, da smo bez tekoća nogama mogli dohvatiti obe strane zida i počeli smo se peti, kao uz bunar. Zidovi su bili glatki, pa smo ulagali veliki napor da ostanemo iznad nivoa vode. Srećom to je trajalo samo nekoliko minuta i onda se nivo vode smanjio i kod nas, jer je voda otekla niz kanjon.
To je sve bilo bezazleno u odnosu na to šta nam se moglo dogoditi da smo došli u neko drugo vreme. To smo saznali kada smo izašavši iz pećine, otišli na drugu stranu brda, gde uvire reka ponornica. Tamo smo zatekli, kao u filmovima iz pustinja, veliko polje suvog ispucalog ila, koje je ostalo posle oticanja privremenog jezera kroz kanale Stopića pećine. Zamislite samo da smo mi bili u pećini kada je to privremeno jezero, od nekoliko stotina hiljada tona, jednog momenta probilo branu od mulja, granja i kamenja i krenulo kroz podzemni kanjon, kao i što se desilo, ali kada mi nismo bili tu. Naravno ovi redovi ne bi bili napisani. Bio nam je to nauk za buduće posete pećinama, kroz koje protiče voda. Ili smo išli u sušnom periodu, ali ipak sa dežurnim čovekom napolju, koji bi nam javio ako slučajno dođe kiša sa provalom oblaka, ili u zimskom periodu, kada su te mogućnosti skoro isključene.
To su nam bile početničke greške sa sretnim ishodom, ali kasnije se nismo uzdali u sreću, već na stečeno znanje na raznim seminarima, kao i na iskustvo i naše i naših prijatelja planinara iz cele Srbije, tako da za tridesetak godina bavljenja ovim lepim i opasnim sportom, nismo imali ni najmanju povredu u bilo kojoj pećini ili akciji.
