БРАНИСЛАВ МЛАЂЕНОВИЋ, ПЛАНИНАР, СПЕЛЕОЛОГ И СПАСИЛАЦ
Мој први улазак није био ни мало опасан нити интересантан са авантуристичке стране. Интересантан је само зато што сам се толико уплашио да сам мислио да никада више нећу ући ни у једну пећину. Ни слутио нисам да ћу касније проћи небројени број километара пећинских канала, савладати заиста много вертикалних понора и да ћу постати спелеолог са највишим аматерским звањем у региону, а међу водећих двадесетак у Србији.
Први улазак у пећину био ми је 1961. са Љубом Старовлахом и Момом Аћимовићем у Потпећ. Много сам се био уплашио, али и заволео пећине, дефинитивно. Момо је имао 18 година, а Љубо и ја по 15. Већ више од годину дана они су се бавили планинарењем и спелеологијом. Мома је у пећину први пут одвео легендарни ужички професор у гимназији Милан Поповић, а Момо је одвео три године млађег комшију Љуба. Заволели су планинарење и пећине, па их није одвратио од тога ни заједнички пад са Ђавоље стене на брду Забучју, када су се оба освестили тек у болници. Чим су им поломљене кости и ране прездравили, кренули су поново у акцију.
Као и сву децу, да би нас лакше чували плашили су нас мраком и Баба Рогом из пећине, додавајући уз то да су слепи мишеви вештице и вампири. Када сам мало одрастао, слушао сам и бајке и легенде о бабама које негде у пећини ткају на златним натрама. Још касније скоро о свакој пећини се говорило да у њој има закопаног хајдучког блага. Те две информације су се сукобљавале и победила је младалачка радозналост да завирим са друговима у свет таме и да се сам уверим шта је од тога истина. Да остваримо ту жељу, мени и Љубу Старовлаху предложио је три године старији Момо Аћимовић, који је са професором Миланом Поповићем већ био у пећини „Мегара“ у Стапарима.
Најближа нам је била Потпећка пећина код Крваваца. Наравно, од Ужица смо ишли пешице, јер оно мало новца што би смо платили аутобус, потрошили смо за куповање луча за осветљење. Иначе, Потпећка пећина има практично три нивоа. Прастари највиши, чији свод досеже висину од 55 метара и највиши је у бившој Југославији, био нам је без додатне опреме недоступан. Најновији трећи ниво, који тек настаје радом подземних вода служи само за проток воде. Остао нам је други ниво у коме још има воде и највише личи на тунел за пролазак воза. У дубини пећине у мраку чуо се жубор воде која је падала са неке висине. Плашио сам се непознатог и неких могућих рупа у које бих могао да упаднем, па сам се за први улазак држао једном руком за Момов опасач, који је ишао испред и другом руком за Љубов опасач који је ишао иза мене. Они су носили по упаљену зубљу луча, дизали је изнад главе, покушавајући да слабом светлошћу луча разбију таму у којој су се крили пећински украси. Ја сам више гледао преда се него у пећинске сводове и када ми се учинило да смо отишли предалеко, почео сам их молити да се вратимо. Невољно су пристали. На изласку сам рекао: никад више нећу ући ни у једну пећину. Сели смо да пезалогајимо оно што смо понели од куће, а Момо и Љубо су почели причати један другом у пећинским украсима које су запазили. Љубоморно сам их слушао, јер ја нисам видео ништа. Када сам схватио да сам изашао жив и здрав, после ручка сам им предложио да уђемо поново, али да се не држим ни за кога и да ја понесем своје осветљење. Пристали су, ушли смо поново, радознало сам загледао рељефне фигуре узвајане игром воде, раствореног камена и струјањем ваздуха. Били су то сталагмити, сталактити, драперије, завесе, стубови и многе друге фигуре разних облика, боја и величина. Ја, љубитељ свега лепог у природи, трајно сам заволео и пећине.
Пуно година касније наше спелеолошко друштво „Севојно“, сарађивало је са доктором Раденком Лазаревићем при снимању, изради пројекта и уређењу Потпећке пећине. Из нашег друштва стално су били ангажовани Милија Дикић и Радина Обрадовић, док сам им се ја прикључивао повремено. Приликом отварања пећине за туристе, били смо први водичи.
МЛАДАЛАЧКА НЕПРОМИШЉЕНА АВАНТУРА У СТОПИЋА ПЕЋИНИ НА ЗЛАТИБОРУ
Чули смо за велику пећину у селу Рожанству на обронцима Златибора. Кренули смо у свитање, једног викенда. После четири сата пешачења, стигли смо над саму пећину. Запазили смо више великих јама, а Љубо је покушао да се спусти у једну прилично уску. Видео јој је дно и рачунајући да нема више од три-четри метра, хтео је да скочи, пошто су зидови били окомити. Једва смо га наговорили да не скаче, јер је тло каменито. Убрзо смо стигли на поток који је извирао из Стопића пећине. Прва пећина у коју сам ушао, Потпећ имала је највећи улаз у Европи, 55 метара, а ова једва три метра, али се пред нама пружао простор величине фудбалског игралишта. Одмах после уласка свод се подизао веома високо и до двадесет метара. Лево од улаза спазили смо огромну купу од камења и на таваници отвор кроз који је то камење доспело. Љубо је препознао отвор и занемео. Да је скочио са двадесет метара, сигурно не би био читав, а можда ни жив. Дно пећине је било пешчано и средином је текао овећи поток, који смо једва прескочили. Оно што сам следеће видео памтићу целог живота, а била је уствари оптичка варка. Да сам тада изашао не истражујући даље, тврдио бих да сам видео огромно подземно степениште, које је водило увис, до тајанственог отвора неког дворца из бајке. Трљао сам очи да проверим да ли сањам. Када смо пришли ближе поново смо били у заблуди, мислећи да је огромна количина иловаче кренула према нама да нас затрпа, али је застала као окамењена. Пипајући бојажљиво рукама, констатовали смо да је то пећинска сига. Када смо се попели на њу, као на први степеник видели смо да то није степениште, већ камена удубљења у којима је била вода.
Наш први улазак је био у сушном периоду, па су каде биле без воде, али у каснијим доласцима вода се преливала из каде у каду. Камене каде су се надовезивале једна на другу све до врха под таваницом, где се налазио отвор пречника око два три метра, који нам се са дна учинио као улаз у дворац. Када, која се налазила на самом отвору, била је дуга око десетак метара и дубока око три метра. Помоћу неког малог конопчића смо се спустили на дно, а затим попели на другу страну, помажући један другом. Наишли смо на нову каду, а у следећој је било и воде. Читава мала подземна језера. Дошли смо до места одакле се није могло даље без чамца. Окомити зидови по којима се не може верати да се избегне вода, били су препрека и за многе друге пре нас. На том месту смо нашли пуно потписа од пре тридесетак година, а даље ништа. Мене је заголицао један натпис из 1934 године: „Окушај срећу, иди даље“ . Мало из досаде, мало да иритирам Мома и Љуба, почео сам се верати по глатком зиду, оклизнуо се и пао у воду. Сви смо били изненађени. Нисам потонуо већ само уквасио једну ногу до колена. Стао сам на један сталагмит, који се није видео из воде. Случајно сам пронашао пут и довикнуо друговима да памте где ми се нога тренутно налази, да и они искористе исти ослонац. Тако су и урадили и кренули смо даље подземним, уским ходником са веома високом таваницом. На понеким местима могли смо се ослонити једном ногом на један зид, а другом на други зид. Било је напорно, али ми млади, лаконоги и жељни да нађемо крај, ишли смо само напред у непознато, одушевљени чињеницом да смо први живи створови, који су закорачили у чудесни свет овог дела подземља. Осветљавали смо пећину лучем и свећом, а батерију смо чували за компликоване препреке, када је она висила на канапчету око врата, јер су нам биле потребне слободне обе руке за хватање ослонца.
Крај никако нисмо могли да нађемо ни после неколико сати боравка у пећини. Пели смо се скоро до саме таванице, па онда провлачили кроз тесне и уске отворе на дну, да смо једног момента заиста помислили да се живи нећемо вратити, после неке тешко савладане препреке. Сели смо да поједемо једну чоколаду коју смо понели, јер смо чули да је калорична и да даје снагу. Нисмо размишљали о томе какве би смо проблеме имали када би неко направио неки неопрезан корак. Да је само један од нас пао и сломио ногу или руку, морао би чекати бар два дана у пећини у мраку на помоћ споља, док ова друга двојица не оду по помоћ. Тада није било ни телефона ни превоза као данас, а крај је ненасељен. Били смо тврдоглави као мазге и наставили даље. Једног момента пролазили смо кроз потпуно белу дворану, да нам је просто било жао загазити по њој ногама прљавим од иловаче из предходне дворане. Влажни бели кристали давали су одсјај као милион мајушних звездица дугиних боја. Само због тог дела дворане вредело је провести читав дан у пећини, а да не помињем још безброј фантастичних детаља.
Давали смо имена необичним облицима и фигурама, али их је било пуно, да смо скоро све заборавили на крају. Коначно отвор се сужавао на само петнаестак сантиметара. Колико смо се обрадовали, толико смо се и разочарали, јер смо се сад требали вратити кроз већ виђено, без чари новог. Тај такозвани крај пећине, односно крај проходног дела пећине био је састављен такође од белих кристала кварца са благим примесама и других боја.
Ужурбано смо кренули назад, јер свеће, луч и батерије били су нам на измаку. Ишли смо доста брже, јер смо познавали тачке ослонца за ноге и руке.
Када смо изашли видели смо на сату, који смо оставили у ранцу на улазу, да смо у пећини провели равно осам сати, од девет ујутру до пет по подне. Нисмо ни знали да је напољу цео дан падала киша, јер смо ушли и изашли по сунцу.
Следеће године поново смо направили велику несмотреност у Стопића пећини, али овога пута идући левим краком, којим је текла река понорница. Он је био доста краћи, око једног и по километра. Није био тешко савладив, али смо имали проблема на самом почетку. Подводни кањон се завршавао великим водопадом од око петнаестак метара. То није био прави водопад, јер иако је текла великом брзином, вода је текла низ изузетно стрму стену и сурвавала се уз заглушујућу буку на проширеном делу пећине. То је за нас била полазна тачка. Требало је савладати снагу воде, која се пела уз ногу до појаса. Навезао сам се око струка мањим конопцем, а Момо и Љубо су држали други крај у рукама, да ме вода не разбије о стене, ако се оклизнем. Мокар, али читав прешао сам на другу, суву страну, па смо Момо и ја сада обезбеђивали Љуба. Кренули смо кроз кањон који се у многоме разликовао од десног сувог крака. Зидови су му били тамни и стравични као у филмовима из подземља. Лако смо се кретали, повремено газећи воду, али већ на самом почетку остали смо мокри од водопада. Једног момента морали смо проћи кроз камени отвор, који је личио на буков бадањ, каквих има код воденица, само прорезан (вишегодишњим током воде) са горње стране. Први, као најтањи и најдужи, прошао је Љубо и на излазу уклонио препреку од грана, донесених споља, током воде. Ослобођена вода је нагло кренула и почела подизати ниво тамо где смо остали Момо и ја. Пролаз је био толико узак, да смо без текоћа ногама могли дохватити обе стране зида и почели смо се пети, као уз бунар. Зидови су били глатки, па смо улагали велики напор да останемо изнад нивоа воде. Срећом то је трајало само неколико минута и онда се ниво воде смањио и код нас, јер је вода отекла низ кањон.
То је све било безазлено у односу на то шта нам се могло догодити да смо дошли у неко друго време. То смо сазнали када смо изашавши из пећине, отишли на другу страну брда, где увире река понорница. Тамо смо затекли, као у филмовима из пустиња, велико поље сувог испуцалог ила, које је остало после отицања привременог језера кроз канале Стопића пећине. Замислите само да смо ми били у пећини када је то привремено језеро, од неколико стотина хиљада тона, једног момента пробило брану од муља, грања и камења и кренуло кроз подземни кањон, као и што се десило, али када ми нисмо били ту. Наравно ови редови не би били написани. Био нам је то наук за будуће посете пећинама, кроз које протиче вода. Или смо ишли у сушном периоду, али ипак са дежурним човеком напољу, који би нам јавио ако случајно дође киша са провалом облака, или у зимском периоду, када су те могућности скоро искључене.
То су нам биле почетничке грешке са сретним исходом, али касније се нисмо уздали у срећу, већ на стечено знање на разним семинарима, као и на искуство и наше и наших пријатеља планинара из целе Србије, тако да за тридесетак година бављења овим лепим и опасним спортом, нисмо имали ни најмању повреду у било којој пећини или акцији.
