KOŠARKAŠ: DUŠAN STOJANOVIĆ LECO
Dušan Stojanović Leco je košarkaška legenda koja 15 godina bez prestanka igrala u užičkoj košarci i dala značajan doprinos u razvitku košarke u našem gradu. Za tih 15 godina promenio je 12 trenera. Kako kaže, ponekad nije mogao da se istakne zbog pojedinih trenera, a kada mu se god dala prilika, znao je da preokrene rezultat i njegov klub pobedi.
Dušan Stojanović je rođen u Užicu, a nadimak Leco je dobio po svom ocu. Svoju košarkašku karijeru počeo je još u osnovnoj školi, kada je pratio svoju sestru Maru na treninge.
– Taj sport sam zavoleo još u školi. Bio sam mlađi brat i stalno sam pratio sestru na treninge, jer nas je otac strogo vaspitavao i nije voleo što se žensko dete bavi sportom. Uz nju sam, te 1961. godine, počeo da koristim košarkašku loptu. U to vreme profesor fizike u „Nadi Matić“ Brane Panić i jedan od osnivača užičke košarke, bio je trener, pozvao me je da treniram – seća se Leco svojih prvih košarkaških dana.
Svakodnevno je košarku igrao sa Dušanom Ilićem Đangom kod tadašnje osnovne škole „Andrija Đurović“. Kada je pošao u Ekonomsku školu prijavio u KK „Sevojno”.
– Te 1966. godine počeli smo zajedno da treniramo u klubu i bili smo neka nova generacija koja dolazi. U tu vreme u “Sevojnu” su trenirali Boban Janković, Mišo Subotić, Nebojša Krčevinac, Radomir Antić i njegov stariji brat, Cula Kovačević i ostali iz te starije generacije. Trenirao ih je čuveni trener Milenko Novaković, koji je postavio temelje organizovanog rada u košarci. Posle je otišao u Sarajevo zbog posla – dodao je Leco.
Dušan Stojanović se priključio toj starijoj generaciji košarkaša. Umesto Novakovića, kao trener dolazi Čančo Vasiljević.
– Počeli smo trenirati na terenima koje je pokojni profesor Vlajko Kovačević napravio za male sportove. Sa nama su počeli da treniraju Dule Ilić i Šehrija Nuhanović. Ušli smo u generaciju gde su bili Novak Popović, Miodrag Janković, Mišo Pavlović, a pridružio se i Risto Kubura, novinar, koji je karijeru nastavio u Beogradu Crvenoj zvezdi, a onda kao sportski novinar. Treniralo se na betonu, nije se igrala po salama, a posle toga na terenu pred starom Sokolanom. Tek 1968. godine naša ekipa dobija neki kostur. Tu su bili Nebojša Krčevinac, Mićko Urošević, Boban Janković Blek, Dule Ilić, Mića Janković, Milan Vitorović, Mišo Subotić, Radomir Raković Andrejev, Slobo Radojević, Šehrija Nuhanović i ja. Igrali smo zajedno tri godine u srpskoj ligi i u toj trećoj godini dostigli neki maksimum. Tako smo 1971. godine igrali sezonu i postigli najveću uspeh, prvo mesto. Za to mesto igrali smo u septembru na kvalifikacijama u Titogradu (današnja Podgorica) i zahvaljujući toj generaciji osvojili prvo mesto. Dobili smo sve utakmice. U Podgorici smo imali i jedan veliki peh. Tek što smo odseli u hotelu, Šehrija je uleteo u neku rupu i povredio nogu, pa tako nije uopšte igrao, a bio je centar i velika naša uzdanica. Ali, opet smo uspeli da osvojimo prvo mesto. Ušli smo u drugu saveznu ligu, gde su bili jaki klubovi. Imali smo dobru ekipu, ali nismo imali velikog iskustva – dodao je Leco.
U Užicu košarkaške utakmice počele su da se igraju u novoj Sokolani.
– Svaka naša utakmica je punila halu Sokolane. Sokolana je bila naš košarkaški bastion. Međutim, jedva smo uspeli da se održimo u ligi. Kada je liga završena trener je bio Gukić, a posle njega je došao Rako Subotić, kao „priznati stručnjaka“. Ja nemam mnogo nečeg lepog da kažem o njemu, jer kao igrač doživeo sam mnogo neprijatnih situacija sa njim – kaže Leco.
Naš sagovornik se seća utakmice sa „Metalcem“ iz Valjeva.
– “Metalac“ iz Valjeva je vodio Luka Stančić, koji je bio jedan od priznatijih trenera u to vreme. Vodio je juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Iz nekog rivaliteta Rako Subotić je hteo da dobije tu utakmicu ili da umre. „Metalac“ je bio u vrhu tabele. U Sokolani je tada bilo 800 ljudi i strepeli smo kada će one galerije da se odvale i padnu na nas, a mnogo ih je ostalo van. U jednom momentu rezultat je bio neizvestan i Rako Subotić uzima tajm aut i zove mene. Moj zadatak je bio da čuvam igrače i meni kaže da čuvam Branka Kovačevića, a to je bilo poslednjih 5 do 6 minuta. Kaže mi da ne sme da primi loptu. On je bio glavni strelac, a njegov brat Zoran je bio centar. Njih dvojica braće bili su ceo tim. Ja sam bio pun poleta, snage, prilepio sam se uz Branka Kovačevića i do kraja utakmice nije dao nijedan koš, a njegov brat Zoran je čak napravio penal na meni. Iskoristim taj penal i dam dva koša. Otprilike zadnja četiri koša sam dao ja i pobedili smo. Subotić me na kraju utakmice grli i ljubi. Očekivao sam da ću posle toga malo više ulaziti u igru. Posle utakmice sa „Metalcem“ nisam igrao četiri utakmice, moja minutaža je bila minut do dva po utakmici. Pošto su naši roditelji dolazili i gledali nas sa montažne bine, jednom mi priđe otac i kaže mi da me Subotić ne poštuje ni kao igrača, ni kao čoveka. Odgovorio sam mu da se ne razume u taktiku, da bih smirio bes u sebi i da sa ocem više ne polemišem – kaže Leco i opisao je utakmicu pri kraju prvenstva protiv „Železničara“ iz Čačka.
– Utakmica je trebala da počne, ali nema našeg trenera Raka Subotića. Pojavio se nekoliko minuta posle utakmice, ne baš u normalnom izdanju. Tu smo vodili sa 15 razlike sve vreme. Igralo se kako se znalo, nisu se vršile izmene. Razlika je počela da se topi, a mi napadnemo Raka da nešto menja. Ništa nije preduzimao, iako je Železničar bio oslabljen, bez Kićanovića, koji je otišao iz kluba. I tu smo utakmicu izgubili sa dva koša razlike. Mi, mlađi igrači, bili smo puni besa, koji smo iskalili na jednoj peći na naftu. U tu prostoriju ušao je Subotić i počne da nas grdi. Mi skočimo na njega, zamalo nije dobio batine. Sutradan zasedala je uprava kluba i smene Raka Subotića. Posle toga, druge godine, kada smo završili ligu, treneru „Olimpije“ iz Ljubljane, Lečiću, za oko zapadne Šehrija Nuhanović, pa je zato angažovao Raka Subotića da ga dovede u slovenački klub. To je i uspeo, a sa njim odveo i Bobana Bleka. Tu je krenulo raspadanje kluba. Sledeće godine Mićko Urošević je otišao u „Borac“ iz Čačka. U međuvremenu je srušena Sokolana, tako da smo 1973. godine igrali po drugim gradovima. Jedva smo održali status ligaša. Četvrte sezone ispadamo iz lige i 1975. bili smo u beton ligi. Nismo mogli da se podignemo. Dolazilo je tu mladih igrača, ali nismo uspevali da se povratimo – seća se Leco.
U lepom sećanju ostala mu je utakmica protiv niškog „Studenta“.
– Kada smo pošli u Niš, pokvari nam se auto i stanemo na pola puta. Uplašili smo se da ne možemo da stignemo na utakmicu. Naiđe neki kombi i zamolimo čoveka da nas odveze do Niša. U kombi sednemo naš šestorica. Dolazimo tamo, kad ono oko 3.000 ljudi čeka početak. Mišo Subotić je tada odigrao utakmicu života. Dao sam i ja nekoliko koševa, ali Mišo je znao i da asistira i uposli igrača, a znao je i da daje koševe. Mi tu utakmicu dobijemo sa 61:60. U drugom poluvrmenu je stigao i drugi deo ekipe, i završili smo je kompletno. Ta utakmica će mi ostati večno u pamćenju. Sve vreme nas je posmatrao Slobodan Piva Ivković, koji je bio oduševljen našom ekipom – kaže Leco i dodao da je samo zahvaljujući ljubavi prema košarci, ta generacija napravila to što je napravila.
Te 1975. godine otvorena je hala u Velikom parku i igrao se turnir, a Leco je bio kapiten ekipe. Od tih starijih igrača ostala su samo trojica. Inače, kamen temeljac za halu poližili su, po Lecovom sećanju, tadašnji direktor Karlo i užički košarkaši. Naredne godine Leco je otišao u vojsku i kada se vratio, klub je preuzeo Bato Lojanica.
– U vojsci sam sve vreme trenirao i bio sam spreman da ponovo igram u svom klubu. U međuvremenu, za trenera je došao Bato Lojanica, koji je formirao ekipu od Prvog partizana i Rakete. Sve su to bili mladi momci, a ja sam imao 27 godina. Onda mi je Lojanica rekao da sam prestareo za ekipu, ali sam mu odgovorio da još nisam za bacanje. I dogodi se da na jednoj utakmici u Loznici dam 37 koševa i pobedimo. Priđem Batu i kažem mu da je pogrešio kada mi je on ono rekao. Samo mi je odgovorio kako me pošla „šara“. Na sledećoj utakmici u Knjaževcu, igrao sam sa Rakovićem, sa kojim sam baš voleo da igram, dao sam preko 40 koševa. Ponovo Batu kažem da nisam za staro gvožđe, što je i sam priznao. Međutim, upravi je palo na pamet da pozovu ponovo Raka Subotića u klub. Kao kapiten na sednici uprave izjasnio sam se protiv i objasnio razloge, iako je i Rako bio prisutan. Potom su se Šehrija i Cvijović vratili u klub i formira se lepa ekipa, koja je bila jaka za srpsku ligu. U međuvremenu sam završio Ekonomski fakultet i zaposlio se kod pletilja u Sirogojnu. Dobrila Smiljanić i Bosa Rosić su organizovale neko putovanje za Rim i pozovu me da idem sa njima. Pitao sam Raka Subotića mogu li da odsustvujem i on me pusti, a oni su trebali u Mionici da igraju neku utakmicu. Tu utakmicu su izgubili, a ja sam bio u Rimu. Kada sam se vratio u klub, trebalo je da igramo prijateljsku utakmicu sa „Borcem“ iz Čačka. Presvlačim se u svlačionici i ulazi Rako Subotić. Kaže mi da je prikupio kostur ekipe i traži mi da predam dres nekom momku, koji mi nije dorastao. Nisam hteo, pa mi jedan od igrača reče da sam se provodio u Rimu, a oni izgubili utakmicu. Siguran sam da se pokajao zbog tih reči. Odgovorio sam mu – umesto mene da štitiš, ti štitiš Subotića, a znamo kako se ponaša kao trener. Otišao sam i seo među gledaoce. Zbog mene se sa Rakom posvađao i Milan Vitorović, a trener mu reče da ako mu se ne sviđa, neka ode iz kluba. I Milan pokupi stvari iz svlačionice, a Rako potrča za njim, govoreći da nije ozbiljno mislio. Milan je seo kraj mene, iako sam ga ubeđivao da se vrati na teren. Tada sam napustio ekipu. Iste godine Andrejev je osnovao ekipu u Čajetini i zovne me u „Zlatiborac“ da odigram dve sezone. Bio je to korektan klub. I danas nas nisu zaboravili i svake godine nas pozovu na bilo kakvu svečanost, dok iz užičkog kluba nisam nikada dobio bilo kakav poziv – razočareno će Leco, ali ipak dodaje:
– Čovek mnogo više pamti lepe trenutke, nego ružne. Možda nisam bio neki igrač, ali sam bio igrač možda sa najdužim stažom u klubu, veran i odan. Od kluba sam imao samo stipendiju dok smo bili u prvoj ligi. Od SOFKE smo jedino dobili dugmiće za košulje. Ipak mi je drago što znam da nas je grad i narod voleo.
Prvi partizan i Crvena zvezda kod „Nada Matić“
– Crvena zvezda je bila na pripremama na Zlatiboru. Organizovali smo prijateljsku utakmicu na terenu kod „Nade Matić“. Kada je narod čuo da dolazi Zvezda i kada smo izašli na teren, nismo verovali da toliko ljudi može tu da stane. Ljudi su se peli na drveće, bilo je savršeno. Zvezda je tada bila jaka, došli su Kapičić i pun sastav. Tada je i Živković igrao za Zvezdu, prešao iz Borca iz Čačka. Sećam se dobro momenta kada sam presekao loptu i potrčao u kontru prema košu koji je bio prema zgradi Socijalnog osiguranja. Vidim, juri me Živković, a on visok dva metra i 12 cm. Strepim da mi ne udari rampu, da me zakuca u asfalt. Pošto sam levoruk, provukao sam loptu na levu stranu. Video sam da Živković hoće da me udari, a onda sam spazio Rakovića, koji je trčao iza njega i proturio loptu iznad glave. U tom me Živković promaši i prolete kroz konstrukciju, dole ka socijalnom, a Raković uhvati loptu i zakuca… To je bio najlepši potez na utakmici – seća se Leco.
A posebno njegovo sećanje je kada je kao dete dobio patike šangajke od tada poznatog košarkaša „Partizana“ Slobodana Bata Jelića.
– Imao sam oko 15 godina, kada je u Učiteljskoj školi održan memorijalni turnir, na kome su učestvovali Partizan, Crvena zvezda, Željezničar i Borac iz Čačka i užički klub. Moj pokojni brat je bio veliki prijatelj sa Slobodanom Batom Jelićem, čuvenim igračem iz Partizana, kada je trener beogradskog kluba bio Ranko Žeravica. Koliko je Bata Jelić bio dobar košarkaš govorio je i Dalipagić. Dalipagić je jednom prilikom rekao da samo Bati Jeliću može da skine kapu, da je bolji igrač od njega, jer kada god su igrali jedan na jedan, nikada nije mogao da ga pobedi. I tada je Bata Jelić dolazio na taj turnir u Užice, pa ga je moj brat zamolio da mi nešto ponese, jer bi mi to značilo. A ja sam se hvalio kako poznajem Batu Jelića. Na turniru je bio prvi strelac i prvi igrač. I ja mu priđem i kažem mu ko sam. Ode on u svlačionicu i izađe a u rukama mu patike šangajke. Ne mogu da verujem, a on mi kaže da je to za mene. Uzeo sam i došlo mi da plačem od sreće. Nije bilo tada mnogo opreme. Kada smo prešli da budemo KK „Raketa“, prvi put smo dobili kompletnu opremu – žute dresove „Rakete“ i trenerke. Pre toga je majka Radomira Komadinića Reksa, dok smo bili u „Sevojnu“, šila neke dresove i moram priznati da su bili lepi – kazao je Leco, a onda se ponovo prisetio šangajki.
– Pošto su bile duboke šangajke, zamolio sam majku da mi napravi plitke. Odrezala je onaj deo ispod čukljeva, a ja sam uzeo iglu i konac i obenglam. Kad god smo posle dobijali šangajke moji drugari su tražili da im napravim kao moje. A kada su patike u pitanju, imao sam rođeka u Americi, koji mi je 1969. godine poslao platnene „ol starke“ i bio sam među prvima u gradu koji ih je imao. „Ol star“ su bile pojam u to vreme. Zanimljivo je reći da Slobodan Radojević, takođe jedan od igrača sa najdužim stažom ima, imao je takvu opremu od prvog do poslednjeg dana – rekao je Leco.
Užički košarkaši su redovno učestvovali i MOSI igrama. Leco se seća, kada su 1969. godine u Foči bili prvi, svi zajedno su skočili u reku Ćehotinu, a na Tjentištu su uživali na koncertu Bijelog dugmeta.
– Bile su to najlepše godine moje mladosti, a onda su došli neki novi – rekao je na kraju Dušan Stojanović Leco.
Zvezdana Gligorijević
SRODNI LINKOVI:
