Od Barbare do Barbare Volters
Ovogodišnji magazin Time za ličnost(i) godine izabrao je novinare, čuvare istine u konstantnom ratu za istinu i objektivno novinarstvo. Nagrađeni su novinari koje je redakcija časopisa nazavala “The Guardians”, obrazlažući priznanje činjenicom da su radeći svoj posao rizikovali, a neki i izgubili, sopstvene živote, kako bi došli do istine i odbranili je. U grupi je ubijeni novinar Jamal Kasogi, novinarka sa Filipina, Maria Resa dopisnici Rojtersa, Wa Lone i Kayaw Soe Oo, kao i medijska korporacija “The Capital Gazette” iz Merilenda, u kojoj je 5 zaposlenih ubijeno u masovnom masakru u junu ove godine.
Znam, reci ćete, pa u Americi je najpre i počelo ubijanje istine, pa se sada, da operu ruke, za istinu zalažu na naslovnim stranama! Tamo se novinarske kuće iz Bele kuće karakterišu kao “fake news”, a pisanija sa Twitera postaju zvanična državna saopštenja! Upravo u Americi se novinari bune da Heather Nauret, nekadašnja novinarka Fox News, nije kvalifikovana da predstavlja Ameriku u UN, jer nema diplomatske kvalifikacije! I slažem se sa vama, istina je dobrano uzdrmana i sa ove strane okeana, ali se još nije desilo da nepismeni novinar, apsolutni diletant, izveštava o bilo čemu, bilo koga, iz bilo koje medijske kuće! I tačka!
Priča o Barbari Životić, koju njena urednica, Ivana Vučićević, sve vreme oslovljava kao devojčicu (od 22), ne bi li pobrala simpatije onih koji veruju da Srbija Barbaru napada zbog toga što je mlada, lepa ili zato što je žena, ponovo je u meni proizvela onaj transportovani stid, onu strašnu količinu srama, zbog koje u zemlju hoću da propadnem; ne zbog ubijanja istine samo, nego naročito zbog nepismenosti, neelokventnosti, gluposti i bezobrazluka, kojim Srbija, vidim, i dalje obiluje. Barbara je oličenje sistema u kome svako može da radi svašta, svagde i u bilo koje doba dana i noći, jer je tako neko odozgo naručio i odlučio.
Slažemo se, novinarstvo nije egzaktna profesija, ali se takođe moramo složiti u činjenici da ne postoji apsolutno objektivno novinarstvo. Jer, i sam izbor, selekcija informacija je zauzimanje stava, stavljanje na neku stranu (posebno ako je novinar odlučio da se ne drži istine), ali se i pri izboru informacija moramo držati činjenica, prezentirati ih objektivno, odgovarajući na 5 osnovnih pitanja, kako Bogu dolikuje u osnovnim novinarskim formama, među koje spadaju vest i izveštaj. Barbara to nije mogla naučiti u skoli, jer je, pretpostavljam, nije ni pohađala, a što reče profesorka Neda Todorović sa FPN-a, ona ne samo da ne bi mogla tamo položiti ispit, nego na fakultet novinarstva ne bi mogla biti ni primljena. Nedostaju joj temelji, osnovni elementi, veština da sklopi rečenicu, koju bih ja mogla makar da prepričam, ako ne i doslovno prenesem. Ali, avaj. Barbara se ponašala kao umišljeni hirurg koji mnogo voli medicinu, ali nema završene škole, pa bi da operiše motrcanglama i tumore izbija šrafcigerom. I nije to neadekvatno poređenje, dragi moji čitaoci, jer nas Barbare udaraju po celom telu, a ti udarci moraju da bole svakog mislećeg čoveka. Uostalom, ljudi koji gledaju današnji Studio B, zaslužuju da ih izveštava Barbara.
Istina je takođe da je novinarstvo odumiruća vrsta, profesija kao, kočijaši, recimo (uz izvinjenje kočijašima, koji su ipak imali nekakvu lestvicu vrednosti, i znali ko ume, a ko ne ume da drži dizgine), od koje se živi teško, ali za koju se i dalje živi, ako vam je u krvi i u rukama. Za nju nije neophodan beli kaput, ni kragna od prirodnog krzna, niti duga crna kosa, nabudžene usne ili tek urađeni nokti. Za novinarstvo je potreban zanat, perfektno znanje jezika na kome izveštavaš, mnogo hrabrosti i makar malo talenta. Za dobro novinarstvo neophodni su urednici koji znaju više od svojih saradnika, ali imaju volje da od njih takođe uče, poštujući novinarski kodeks. Za dobro novinarstvo važno je da uvek, baš uvek, i posle dvadeset ili više godina, možeš da stojiš iza onoga što si rekao ili napisao. Naravno, od Barbare do Barbare Volters je ogromno prostranstvo, u kojem se može izgubiti jedna čitava nacija! Zato novinarstvu ne trebaju ni Barbara, ni Ivana, da nam spinuju kako sada svi koji umemo da vidimo, čujemo i pročitamo, malu Barbaru napadamo samo zato što je žena koja, jes’ da nema zanat, ali ima svoje mišljenje! Pa ko pametan može da zamisli da ne bismo napali i Barbaru, da je muško, i da je ružan, kada govori ovakve gluposti! Barbara i Ivana su sramota za profesiju, za Srbiju i svakog njenog mislećeg čoveka. Jedino su heroine za vladara, zbog koga nam se Barbare i dešavaju.
Ne mogu da nabrajam novinarska imena iz devedesetih, koja su bila udarna pesnica tadašnjeg diktatorskog režima, jer imam osećaj užasa i gnušanja. Ipak, znam da smo pomalo svi mi krivi, jer nismo godinama, na svakoj naslovnoj strani objavljivali fotografije Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i drugih nestalih iz neslavne nam profesije. A trebalo je! Svakoga dana, uz pitanje kada će biti otkrivene ubice i privedene pravdi. A zato što nismo, danas moramo da trpimo Barbare, krstimo se nogama i čekamo da sve ovo prođe! A da li će ikada?
Mila Filipović, Čikago (Užička nedelja 1001)
