ДАЛЕКО МАЛО! ДАЛЕКО МНОГО! ДАЛЕКО БИЛО!

Од Барбаре до Барбаре Волтерс
Овогодишњи магазин Time за личност(и) године изабрао је новинаре, чуваре истине у константном рату за истину и објективно новинарство. Награђени су новинари које је редакција часописа назавала “The Guardians”, образлажући признање чињеницом да су радећи свој посао ризиковали, а неки и изгубили, сопствене животе, како би дошли до истине и одбранили је. У групи је убијени новинар Jamal Kasogi, новинарка са Филипина, Maria Resa дописници Ројтерса, Wa Lone и Kayaw Soe Oo, као и медијска корпорација “The Capital Gazette” из Мериленда, у којој је 5 запослених убијено у масовном масакру у јуну ове године.
Знам, реци ћете, па у Америци је најпре и почело убијање истине, па се сада, да оперу руке, за истину залажу на насловним странама! Тамо се новинарске куће из Беле куће карактеришу као “fake news”, а писанија са Twitera постају званична државна саопштења! Управо у Америци се новинари буне да Heather Nauret, некадашња новинарка Fox News, није квалификована да представља Америку у УН, јер нема дипломатске квалификације! И слажем се са вама, истина је добрано уздрмана и са ове стране океана, али се још није десило да неписмени новинар, апсолутни дилетант, извештава о било чему, било кога, из било које медијске куће! И тачка!
Прича о Барбари Животић, коју њена уредница, Ивана Вучићевић, све време ословљава као девојчицу (од 22), не би ли побрала симпатије оних који верују да Србија Барбару напада због тога што је млада, лепа или зато што је жена, поново је у мени произвела онај транспортовани стид, ону страшну количину срама, због које у земљу хоћу да пропаднем; не због убијања истине само, него нарочито због неписмености, неелоквентности, глупости и безобразлука, којим Србија, видим, и даље обилује. Барбара је оличење система у коме свако може да ради свашта, свагде и у било које доба дана и ноћи, јер је тако неко одозго наручио и одлучио.
Слажемо се, новинарство није егзактна професија, али се такође морамо сложити у чињеници да не постоји апсолутно објективно новинарство. Јер, и сам избор, селекција информација је заузимање става, стављање на неку страну (посебно ако је новинар одлучио да се не држи истине), али се и при избору информација морамо држати чињеница, презентирати их објективно, одговарајући на 5 основних питања, како Богу доликује у основним новинарским формама, међу које спадају вест и извештај. Барбара то није могла научити у сколи, јер је, претпостављам, није ни похађала, а што рече професорка Неда Тодоровић са ФПН-а, она не само да не би могла тамо положити испит, него на факултет новинарства не би могла бити ни примљена. Недостају јој темељи, основни елементи, вештина да склопи реченицу, коју бих ја могла макар да препричам, ако не и дословно пренесем. Али, авај. Барбара се понашала као умишљени хирург који много воли медицину, али нема завршене школе, па би да оперише мотрцанглама и туморе избија шрафцигером. И није то неадекватно поређење, драги моји читаоци, јер нас Барбаре ударају по целом телу, а ти ударци морају да боле сваког мислећег човека. Уосталом, људи који гледају данашњи Студио Б, заслужују да их извештава Барбара.
Истина је такође да је новинарство одумирућа врста, професија као, кочијаши, рецимо (уз извињење кочијашима, који су ипак имали некакву лествицу вредности, и знали ко уме, а ко не уме да држи дизгине), од које се живи тешко, али за коју се и даље живи, ако вам је у крви и у рукама. За њу није неопходан бели капут, ни крагна од природног крзна, нити дуга црна коса, набуџене усне или тек урађени нокти. За новинарство је потребан занат, перфектно знање језика на коме извештаваш, много храбрости и макар мало талента. За добро новинарство неопходни су уредници који знају више од својих сарадника, али имају воље да од њих такође уче, поштујући новинарски кодекс. За добро новинарство важно је да увек, баш увек, и после двадесет или више година, можеш да стојиш иза онога што си рекао или написао. Наравно, од Барбаре до Барбаре Волтерс је огромно пространство, у којем се може изгубити једна читава нација! Зато новинарству не требају ни Барбара, ни Ивана, да нам спинују како сада сви који умемо да видимо, чујемо и прочитамо, малу Барбару нападамо само зато што је жена која, јес’ да нема занат, али има своје мишљење! Па ко паметан може да замисли да не бисмо напали и Барбару, да је мушко, и да је ружан, када говори овакве глупости! Барбара и Ивана су срамота за професију, за Србију и сваког њеног мислећег човека. Једино су хероине за владара, због кога нам се Барбаре и дешавају.
Не могу да набрајам новинарска имена из деведесетих, која су била ударна песница тадашњег диктаторског режима, јер имам осећај ужаса и гнушања. Ипак, знам да смо помало сви ми криви, јер нисмо годинама, на свакој насловној страни објављивали фотографије Славка Ћурувије, Даде Вујасиновић и других несталих из неславне нам професије. А требало је! Свакога дана, уз питање када ће бити откривене убице и приведене правди. А зато што нисмо, данас морамо да трпимо Барбаре, крстимо се ногама и чекамо да све ово прође! А да ли ће икада?

Мила Филиповић, Чикаго (Ужичка недеља 1001)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.