БОЖИДАР ЦВЕТИЋ – УЖИЧКА И ЈУГОСЛОВЕНСКА ЛЕГЕНДА БОКСА
Многи га се сећају као крупног и јаког човека, који је десницом знао да обори и противника вишег и тежег од њега. Реч је о боксеру Божидару Бобију Цветићу, који је рођен 1954. године у Врутцима. Његов отац имао је седморо синова, па је Божа, како је то некада било, одгајао његов стриц у Ужицу. Живео је са њим све до краја петог, шестог разреда, а онда се, како каже, због честих придика, вратио се у село.
– Око шестог разреда прешао сам у школу у Биосци. Ту су ме дочекали оберучке. Школа у Биосци је имала леп стадион иза школе и то ми се јако свиђало. Иначе, до школе сам пешачио 6 км од Врутака. У тој школи узор ми је био Србо Стамнековић, славни фудбалер у малом фудбалу. Скоро стално смо играли фудбала и још тада сам видео колико је човек надарен. Али, није то био спорт који ме је много привлачио – сећа се Божо.
Божо се сећа и када је био председник омладине у Врутцима и игранки.
– Биле су честе игранке у Врутцима у хали, која је била огромна. На свакој игранци била је бар једна туча. Често су се тукли Анђићи, Ђокићи и још неки, а ја као председник омладине морао сам да интервенишем, да заштитим ту омладину која ме је изабрала. У почетку ме је био страх док сам гледао како се бију голим рукама. И тако, једног тренутка морао сам да ускочим у тучу. Успео сам да ескивирам један ударац, па други, а онда сам песницом у главу решио проблем. После је то постала пракса. Тада сам добио жељу да тренирам бокс, баш као што је Србо желео да тренира фудбал. Међутим, добијао сам доста батина од оца. Он је био низак човек, радио је у некадашњем предузећу „4. јул“ као чувар, потом се пензионисао и умро је прошле године. Када сам се вратио од стрица у село, схватио сам да нисам за те сеоске послове, нисам могао да се уклопим са породицом. Они су била домаћинска кућа, имали су много имања које су обрађивали, а ја нисам знао ништа да радим. И једног тренутка сам бацио мотику и рекао да нећу више овако да радим и живим. Отац ме је терао да окопавам кукуруз, а ја то нисам знао, увек сам заостајао за њима. Стално ме критикивао и говорио да су и жене и деца боља од мене, да сам ја слепац, па ме слао да цепам дрва. И то сам мрзео да радим. И на крају, један дан дошао сам да копам кукуруз. Уместо да га окопам, ја га фикнем, ону траву около омлатим, и поново закопам кукуруз. То је ишло брзо, па сам измакао многим. То су и коментарисали уз ручак, како сам брзо научио да копам. Али, касније ме зовне отац и пита ме шта сам радио данас. Кажем му да сам копао кукуруз, а он ме ухвати за уво, одведе на њиву, која је била иза куће и показа ми ред који сам копао. У том реду кукуруз је већ почео да вене. Признам шта сам радио, а отац ми каже да смо завршили. Рекао ми је, ако не могу да радим, онда немам шта ни да једем. Каже ми да нисам пожељан, јер све радим на превару. Помињао ми је и шљиве како не купим ни десети део од остале деце. Рекао сам му да не волим ракију, ни њега што је пијанац, а он мени опали шамар. И пошто смо се тако посвађали он ми лепо каже довиђења и да идем од куће. Тек сам завршио осми разред и размишљао сам шта ћу. Одем у Крагујевац код ујака. Све сам му испричао. Рекао ми је да је добро што смо се на време разишли, јер нам се не слажу карактери. Ујаков старији син је играо фудбал у Радничком, а поред стадиона је био боксерски клуб. Чуо сам за тај клуб и једва сам чекао да ме одведу тамо. Ту је као тренер радио један Хрват, Борис Дугец, кога смо сви звали чика Бора или Ћале. Када ме је тренер видео толиког и младог, одмах сам му се допао. Ставио ме је на вагу и имао сам 86 кг. Рекао ми је тада „Хоће Ера у боксере“. Питао ме шта ме тера у боксере, а ја му кажем да волим бокс, да сам често гледао туче, понекад учествовао и да некада изађем као победник. А он ми каже да сам тешкаш и да ће ме тренирати. Упознао ме је са неким Матејићем, који је био моја категорија. То је био један крупан, плав човек, Нишлија родом. Дошао је у Крагујевац због бокса и почео је да ради као ВК радник у „Застави“. Тај Матејић ми је нашао и посао у „Застави“, као вариоцу, јер сам из прве успео да лепо заварим неки средњи стуб код „фиће“. Ишао сам на курс три месеца, а упорно сам тренирао бокс и то после посла по два сата. Јако сам заволео бокс – рекао је Божо.
На питање зашто није тренирао у Ужицу, он каже:
– Док сам био у Ужицу стално сам се пењао уз зид старе Соколане, на висину три до четири метра, и вирио кроз прозор. А неки чика Бородин стално ме је терао са прозора. Издере се на мене, а имао је тако крупан глас, да се све тресло. Плашио сам га се и нисам смео да га питам да тренирам код њега.
У Крагујевцу ужички боксер брзо је напредовао.
– За четири месеца тренинга, одмах сам ишао на Првенство Србије у Нишу. Измере ме и одреде ме у тешку категорију. Дају ми неког Даловића из Врбаса и бијем га нокаутом. Чекам, чекам и онда га десном руком ударим два до три пута, видим да је мекан и почнем да га ударам и он падне. Судија броји и победим нокаутом. Иначе, десном бијем јако, јер сам тај ударац изводио правилно – из ноге, преко тела, чиме добија снагу и онда усмерим из рамена. У финалу имао сам Нишлију, који је био првак јужне порајине. Победим га у Нишу и први пут сам осетио драж победе и реакцију публике, међу којој је било доста и Крагујевчана. Сви су били одушевљен мојом победом, само што ме нису понели, а нисам ни ја хтео, јер сам био тежак. Сутрадан у Спорту је писало о мени, и брзо сам испливао на врх. Почео сам још више да тренирам, али сам упоредо ишао и на посао. После шест месеци било је организовано Првенство Југославије. Ту су сви боксери, из свих шест република. Побеђивао сам из меча у меч, четврт финале, полуфинале, а све је преносио РТС. У финалу сам победио нокаутом у другој рунди. Добијао сам честитке широм Југославије, а када сам дошао у Ужице – нико ништа. Онда сам се вратио у Крагујевац и наставим ту и даље да тренирам. Ушао сам и у репрезентацију. Сви су чудили како сам млад, а догурао дотле. Имао сам још две до три победе, па сам тако стекао још већу репутацију. У Кошутњаку, где су били смештени репрезентативци, молили су ме да живим и да радим у том клубу, али ја нисам хтео. Путовао сам често из Крагујевца, а онда сам се вратио на годину дана у Ужице, али сам боксовао за репрезентацију. Учествовао сам на многим турнирима за Златну рукавицу, Златни гонг… Нисам освојио Златну рукавицу, али сам освојио Златни гонг. После ме је Крагујевац позајмио клубу у Куманову у Македонији. Боксовао сам врло лепо и створим још три члана, међу којима је био Аце Русевски, који је био првак Европе и ишао у светске рангове. Ту сам остао пет година, боксовао сам и радио као боксерски тренер за младе боксере. Било је добро. Ту памтим меч са са Домиником Натоом, на турниру Златни гонг. Доминик је био телохранитељ глумцу Алену Делону. Доминик је једне године проглашен као првак света као најбољи техничар у тешкој категорији. У мечу са мном ескивирао је пар ударца, пустио сам га да се креће, да се подвлачи, а онда сам кренуо на њега и није могао да се одупре. Видео сам да је Доминик једноставно слаб за моје ударце. Када га ударим, одмах се стресе и добијем га још у првој рунди нокаутом. И једном приликом у Паризу чујем неко виче, али онако мало чудно, Цве-тић. Погледам, а оно Ален Делон. То је било пет година после меча. Делон је гледао тај меч преко ТВ-а, јер није могао да присуствује. Честитао ми је тада – сећа се наш саговорник.
Док је био у Кошутњаку, у репрезентацији, Божо је шест година био спаринг партнер Мате Парлову.
– Мате Парлов је био у полутешкој категорији, а ја тешкој. Био сам са њим често на његовим мечевима, а и сам учествовао на међународним турнирима. Он је био исувише паметан, он је школовани боксер, учио је бокс од првог потеза, од гарда, па све даље. То је мене мучило неколико првих дана спаринга са њим, док нисам ушао у штос, а када сам ушао штос и почео да му спарингујем како ваља и узвраћам ударце, онда ми је Бруно селектор рекао да останем. Парловова соба била је број шест, а моја седам, имали смо и заједничке оброке. Одлучио сам да останем докле могу. Спаринговали смо рукавицама од 16 унци, а боксовало се рукавицама од 10 унци. И маске смо добијали, па тако 50 посто ударца ублаже велике рукавице и 50 посто маска, тако да се ударци нису ни осетили. Тако сам са њим остао шест година и он је успео. Ишао сам са њим на те светске мечеве, побеђивао је и доказао се. Отишао је у професоналце и тамо је доминирао, а онда је напустио бокс. Учествовао сам и ја на много турнира. Он је врло брзо пролазио у полутешкој категорије и добио је своје име као првак Европе и олимпијски првак. Многи су га се плашили – сећа се Божо сарадње са Матом Парловим.
После тога имао је неко затишје, а затим је отишао у Аустралију. То је било пре 27 година.
– Тамо када су видели како боскујем и да нисам имао премца, ставе ме у професионалце, али мало је лошије кренуло. Онда сам отишао у Америку. Желео сам да одем код Анђела Дандија, менаџера Клеја, али ме ставе код Дон Кинга, који је форсирао само црнце. Код њега, уместо једног спаринга, убацивао је по тројицу. Победим, нокаутирам, првог, другог, трећег и када сам видео да сам њихова роба за тренинге, онда сам напустио. И после три месеца се вратим у Аустралију. Ту ми 1990. године организују меч са прваком Аустралије, Денгијем. До тада сам побеђивао углавном за девет минута, мало скакутање и победим. А Денгија сам победио после 12 рунди једногласном одлуком судија. Онда сам боксовао са Кевином Беријем, који је дошао као првак Енглеске. Победио сам га у Брездену, 70 км од Сиднеја. Њега сам победио у седмој рунди. После тог меча звали су ме да се вратим у Њујојрк, али нисам хтео, јер нисам волео Дон Кинга, па сам тако остао у Аустралији. Ту сам и завршио боксерску каријеру и поздравио сам се са мечевима.
Божо у својој каријери памти доста мечева.
– Док сам био у репрезентацији Југославије и спаринговао са Парловим, имао сам јаке мечеве. Био је један Црногорац, Будимир Разић. Био је виши од мене, а није било ни грама сала на њему. Обећавао је много као почетник и убацили су га у прву екипу „Будућности“. Имао је два до три тешка нокаута и мислим да је после тога напустио бокс. Био је и неки Ројнић, чудо од човека. Нижи од мене, а широк и тежи од мене за 30 кг. Он је био из Пуле, а Пула је имала тај прволигашки клуб. Парлов је поникао ту. И меч са неким Недељковићем из Светозарева, који је био тежи од мене. Све те сам побеђивао. Боксовао сам и са Стивенсoном из Кубе. Имао сам врло јак меч са Берхардом Симоном, прваком Румуније. Био је мало виши од мене, а имао је дугачке руке. Нисам могао да му приђем. Онда се он залети на мене, промашај један, па други, јер сам кренуо назад, а он се осилио. Погоди ме је два до три пута, а онда га дочекам на моју десницу. Задњи меч који сам имао је био профи меч, пре годину и по дана. После тог меча схватио сам да ми бокс више није потребан. Треба доста тренинга и одрицања, а и многе ствари треба одбацити. И ето, после 19 година проведених у Аустралији вратио сам се у Ужице – каже Божо и додаје да се у Ужицу ништа битно није променило.
Божо се сетио и времена док је био у Лозници.
– У времену док сам био у Србији, јаки су били Ваљевци и Пријепољци. Лозничани су хтели да направе јак боксерски клуб и позову ме да дођем. Имали су неку халу, мало већа од наше, али је била прва лига. Имали су око 60 дечака који су тренирали, а и једног огромног тешкаша, који је био 30 кг тежи од мене. Требало је да боксујем са њим. Када је стао испред мене, мислио сам да хоће да се рве. Полако сам избегавао његове ударце, а онда га једном ударим, онако школски, и он клекну. То је било онако, у вежбању. Тренирао сам мало код њих и после две недеље сам имао меч за улазак у прву лигу. У тој хали која има 5.000 места, дошло је 10.000 гледалаца. Гурали се, слагало се једно на друго. Питао сам се да ли је ово могуће, као на неком профи мечу. Било је ту и жена са марамама, са пијаце људи… Боксује се до тешке категорије, и у тешкој категорији се одлучује резултат. Било је 10 : 10 и мој меч је требао да одлучи да ли ћемо ући у прву лигу. Мој противник је био јако крупан и једва се кретао. И онда крећем тамо-вамо, један, други, па трећи ударац и он креће на мене, али га ударим десницом и он се спусти доле. Нокаутирао сам га, а у том мом клубу почело је славље. Једва сам остао жив. Публика је скроз полудела. Увео сам их у Прву лигу и још увек су ту. Имају добар стручни штаб и сви их помажу. То ми је био последњи меч у Југославији. Сада, када причам о публици, сетих се меча са Предрагом Марићем из Ваљева. Тај меч је био у Ваљеву. Тог Марића су доводили да спарингује са Парловим, али се Парлов љутио на њега, јер Марић није хтео да дигне руке док боксује. И Парлов се наљути и закуца га. И на том једном мечу када сам боксовао са њим, било је више хиљада навијача и сви навијају за њега. Једино је неки Славко Ракић, који је радио као пословођа у Робној кући, навијао за мене. У другој рунди тај Марић није имао кондиције, дисао је на шкрге, и припуцам га лево, па опет лево и онда десном – дум. Судија броји и ту се завршио меч. Тај Марић је био две године млађи од мене, а био је и стена од човека – сећа се Божо.
Божо каже да је у Ужицу после њега било „неколико дечака који су вредели“.
– То су била браћа Костић, Мелић из Пријепоља, Савић, Радишић и можда још два до три који су имали неке резултате. Више нисам видео такве. Мислим да то што се бокс није развијао у Ужицу крива СОФКА и руководиоци клубова који се нису много трудили. То је било за време Тоша Дамјановића, Панта Зупца, Ивана Милутиновића. Да су се они више залагали, можда би клуб имао успеха. А и данас деца немају неке услове за тренинге. Ја бих увео бокс као предмет у школи, да се науче први кораци, да деца умеју да се заштите. А један клуб мора да има добре услове, да тренинзи трају најмање два сата – пола сата загревања, а онда сат и по технике. Моја жеља је да моје искуство пренесем Ужичанима. Ишао сам код директора у Великом парку и попричао са њим. Имао бих термин, а они имају све справе и ринг, који је остао још од „Слободе“. Има неког интересовања по граду, па можда оснујем и клуб – рекао је Божо.
Божо је у својој каријери имао 356 мечева, а како каже, 76 борби је решио нокаутом и нокдауном.
– Замрзео сам да ме неко огребе или дохвати до лица. Од многих сам био виши, а обично сам се у почетку меча склањао, пустим их да се испуцају, па три до четири ударца, а онда их дочекам на моју десницу. Добијао сам и ја батина, али никада ме нико није нокаутирао, али јесам доживео нокдаун, оно када судија броји, али сам устајао и враћао се у борбу – рекао је на крају најпознатији ужички боксер свих времен Божидар Цветић.
Звездана Глигоријевић
