foto zvanična prezentacija NP Užice, Facebook
ПОЗОРИШНА КРИТИКА: „ПОСЕТА“ НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ УЖИЦЕ
Корона вирус је окупирао планету и тако оставио врло мало простора за културу и културне као и спортске манифестације. Некако се у ово мрачно доба, и таму која се надвила над човечанство, на мала врата провукла и изашла пред публику представа ужичког Народног позоришта „Посета“ или у оригиналном наслову „Посета старе даме“ Фидриха Диренмата, чијем тексту својевремено није могла да одоли ни Мира Траиловић, па је седамдесетих режирала ТВ драму адаптирану за ту прилику, те новосадско Народно позориште, које се 2016. прихватило рада на овом јединственом делу. Премијеру „Посета старе даме“ у јесен 2019. имао је и Крик театар из Крагујевца, тако да се не би могло рећи да је на Диренматову драму икада пао заборав, сигурно не на овим просторима.
foto zvanična prezentacija NP Užice, Facebook
Без обзира на редуковану салу и систематско „касапљење“ фасаде Народног позоришта публика се одазвала овом културном догађају у великом броју користећи и помоћна седишта које је стожер ужичке културе за ову прилику обезбедио. Тако се завеса дигла и загосподарила чулима утихле публике.
Сам почетак је дубоко интимно, бар писца ових редова, подсетио на Нушића, његову црнохуморну „Ожлошћену породицу“ и скуп наследника, у овом случају грађана, који заједно са градоначелником (Бобан Љубичић) ишчекују богату, својевремено од овог града одбачену суграђанку (Ивана Павићевић), кујући планове како искористити јединствену прилику и измолити штогод новца за добробит и напредак грађана и града. Ту је и њена, никада заборављена, љубав из младости (Вахидин Прелић) од кога град има велика очекивања, дубоко убеђен да би он могао да изврши кључни притисак на њу у остваривању својих циљева.
Да се не бих превише удубљивао и кретао траговима пишчевих мисли, препричавао заплет и догађаје који су се одвијали на сцени, осврнуо бих се пре свега на глуму, али и извођење сонгова глумаца ужичког позоришта, који су, по ко зна који пут, показали завидну музикалност и певачки дар. Глумачки ансамбл, са искусним и толико пута доказаним величинама, које су провеле младе талентоване колеге кроз ову сурову, на моменте гротескну причу, оставио је повољан утисак и успео да публику увуче у суморна дешавања из освете, похлепе и страсти. Како је Драма захтевна и специфична форма, јер се увек одвија овде и сада, и може се препознати у нашој свакодневици, то је на послужавнику публици нуђено мучно сазнање да се позоришни заплети односе неизоставно на њих и њихову превртљиву околину. Ретки црнохуморни испади нису могли да потру јадно сазнање да се новцем може купити све и што је глума била уверљивија, тежина у стомаку била је присутнија.
foto zvanična prezentacija NP Užice, Facebook
Текстови господина Обрадовића и маестрални сонгови Мирољуба Расинског, дали су снагу и тежину овој засигурно суровој причи, што је ову представу отргла и издвојила из убуђалог репертоара ужичког позоришта, и уз питоми комад „Како живот“, показала којим путем треба ићи. На моменте досадна сценографија Маријане Зорзић Петровић, ипак је успела да проведе глумце кроз замишљене пунктове и простор, те тако оплемени амбијент у коме се одвијала радња. Сценографији су недостајале мале интервенције, како би се разбило свеопште сивило и сцена добила на квалитету, али то, уз препознатљиво искусан рад костимографкиње Снежане Ковачевић, није могло пореметити, нити променити, већ остављен добар утисак. Намерно сам за крај оставио немерљиво продуктиван и надасве креативан рад, присутан у сваком моменту, господина Ивице Клеменца, потписаног као асистента режије, зашто асистента није ми познато, и мајстора покрета, где је он још једном показао да уме од глумца да извуче максимум, покаже му начин деловања и те ситне, драгоцене бисере подреди и прикључи једном колективном чину, уз здушну подршку и помоћ колегинице кореографкиње Исидоре Станишић. Што се режије тиче… зар је режије уопште било?
У сваком случају, ово је представа коју препоручујем, сигуран да нећете узалуд потрошити своје драгоцено време.
Радојко Лако Веселиновић
