МУЗИЧКА ЛЕГЕНДА: ЗОРАН ВУКОВИЋ – ТРУНТО, МУЗИЧАР
Зоран Вуковић, ужички музичар и композитор, цео свој животни век је посветио музици. Почео је као рок музичар, у међувремену је заволео џез, а данас свира по реномираним хотелима и салама. У разговору за Ужичку недељу, радо се сећа како се некада славила Нова година.
– Када сам почео у омладинском оркестру, прву нову годину сам свирао у Гимназији, у свечаној сали. Имао сам 15 година и то су можда биле најлепше године. Били смо тада сви заљубљени, млади, дружили се. Свирали смо углавном рок музику, можда мало прошарена са народном, али ретко, јер у то време нико није слушао народну музику. И могу да се похвалим, тада сам купио и први мали телевизор у црно-белој техници – сећа се Зоран.
А након тога долазе многе друге свирке.
– Сада се доста тога променило у односу на раније. У то време, дочек Нове године је био догађај за који смо живели. Шили смо нова одела, неки куповали, то се опремало, спремали смо неко ново изненађење, неки нови лајт шоу, обнови се неки нови инструмент. Вежбало се данима увек актуелан репертоар, што за госте, што за певаче који су долазили са нама да певају. Могу вам рећи у то време и на Златибору и на Тари места није било месец дана раније. Конкретно, „Бели бор“ на Тари била је Југославија у малом, долазили су људи из Дубровника, Крагујевца, Сарајева, Скопља. Свирали смо за Божић само Грцима, који су долазили да закупе хотел. Једноставно, тада се живело за тај концерт за Нову годину. Сада је то све мало спласнуло, свело се на неки ужи круг. Сад омладина излази на тргове. Јако ми је жао што се променило, јер су прославе биле сјајне. Остајало се до 6, до пола 7 у јутро. Нисмо имали паузу, јер жао нам је било да је правимо, зато што су гости били много весели. У нашим крајевима било је народне музике, јер наш народ када попије воли да чује народну музику. Али то су биле оне лепе народне песме, а не као ове данас које се слушају, кич и гранд. Цела сала пева и свима је лепо. Шарен репертоар и доста се у то време плесало и било је рокенрола, и по неко народно коло. Ујутру смо седели у холу хотела и коментарисали смо протеклу ноћ, сећали се детаља и не памтим да је икад било неких проблема. Сећам се само да смо једном, док смо свирали у Шведској, један Хрват је покушао да на концерт унесе оружје, јер је тада већ почело оно превирање и дељење државе, када је почело дељење на Србе и Хрвате, али врхунска организација и полиција све је решила брзо и кратко. Иначе, у садашње време нема тих великих оркестара. Сада се Нова година слави у малим ресторанима, са малим екипама музичара и то није ни прићи како је било некада – сећа се Зоран.
У сећању му је остала једна Нова година у хотелу „Палисад“.
– Једном приликом за Нову годину када смо свирали на Златибору, у „Палисаду“ нисмо имали грејање за дочек. Било је хладно и нама и гостима. Почели смо свирку, брзо смо се угрејали, и ми и гости. Онда нам прилази управник и каже:“Нема паузе, да се не охлади публика“. Тада сам свирао и на спрату и у бару. На спрату сам свирао са Мајом Оџаклијевском, а трчао сам и доле у бар да бих свирао. Е, то је био ентузијазам. Били смо лепо награђени и лепо се уопште зарађивало за Нове године, али и на другим свиркама. Луд провод је био и једном за Нову годину у хотелу „Турист“ са Ђорђем Марјановићем. Било је препуно, певало се, пило се, играло… Сви су уживали. И као што рекох добро се зарађивало, тада смо стварали и правили куће и остало, спремали се за будућност, за разлику од садашњег времена што иде све теже и теже – казао је Зоран.
Зоран је свирао и за Нове године у иностранству.
– У иностранству смо доста такође свирали. Углавном је то била народна музика. И било је дочека Нових година. Са нама је била једна певачица када смо свирали у Канади у Торонту. Ту је велики српски центар. Колегиница која је певала са нама била је удата за полицајца. Када смо дошли у тај центар, видела је по зиду окачене слике Драже Михајловића. И одједном нам демонстративно каже да неће да пева због тих слика, није хтела да стоји испод слике Драже Михајловића и још нам је претила да ће и нас пријавити полицији када се вратимо у Југославију. Ипак, ми смо свирали и све је брзо прошло, наши људи у том центру нису правили проблема и све је прошло океј. Она ипак није певала – испричао је наш саговорник.
Почео је као рокер
Зоран Вуковић, познатији као Трунто, свој дар за музику наследио је од свог оца Војислава, познатог као Војо хармоникаш.
– Од њега сам почео да учим. Прво сам почео да свирам у рок бендовима. Прва група се звала „Феникс“ и свирали смо у Гимназији, па затим са Ђорђем Васићем у „Кило и по“. Онда сам уписао музичку академију у Подгорици. Студирао сам и паралелно свирао. После сам почео да путујем. Прво сам свирао мало по Европи са фолклорима и певачима, а онда смо колега басиста Радован Радивојевић Рале и ја кренули по иностранству, прешли смо од Шведске до Француске по три пута и три пута смо били у Америци. То је био један период када је било највише активности и највише посла. После је почео период када сам почео да свирам са оркестром из Ивањице и тако сам се мало смирио. И сада сам са тим оркестром и са њима ћу вероватно у пензију.
Од 1987. до 1990. године било је доста хотелских свирки у реномираним хотелима.
– Почео сам да свирам на Тари са 18 година. Следеће године на Златибору упознао сам се са Мајом Оџаклијевском. Свирали смо тада у оркестру под именом „Плави ансамбл“ и Маја нас је држала као свој орекстар. Са њом смо свирали на мору и то Милочеру, Светом Стефану, у „Авала“ у Будви. Остајали смо по три до четири месеца. Имао сам диван концерт са Мери Цетинић, хрватска певачица и клавириста. Кроз тај период морског свирања доста је певача прошло, од хрватских, босанских и српских, цела естрада је певала те нове године и летње свирке. Доста се радило. Увек се почињало са анимир музиком, ту је било мало џеза и филмске музике, па се онда крене са лепим забавним песмама. На мору је био обавезан страни репертоар, јер су на Свети Стефан и Милочер долазили углавном стрнаци – сећа се Зоран и додао је да су свирали комбиноване концерте са хумористима попут Љуба Мољца и Стевке Божуревке.
Свака свирка у иностранству је изискивала путовање, а то је члановима „Плавог ансамбла“ најтеже падало.
– Ми смо волели да свирамо у иностранству, само је било напорно путовање. На пример, до Шведске путовали смо три дана а унутра инструменти, не можемо да се окренемо. Онда смо свирали у Паризу сваке године по два пута годишње, у априлу и новембру. То је било у организацији „Вечерњих новости“ и тадашњег Министарства културе, а радило се о избору за мис наших радника који живе у иностранству. Из целе Европе долазили су родитељи са ћеркама. У априлу је ту било полуфинале, а у новембру финале. Ту смо свирали са Лепом Бреном, Маринком Роквићем и са још доста познатих певача. Све је то трајало пет до шест година – казао је Зоран.
Свирао је један период са Микијем Јевремовићем у Шведској и у другим земљама, на мору, као и у „Сава центру“ концерт.
– То је био један леп период, јер је Мики легенда – додао је Зоран.
Најдуже је радио у једном ресторану Виндзору у Канади, који се граничи са Америком.
– Ту смо радили око 5 месеци, са познатим или мање познатим певачима, а ми смо били дежурни. Имали смо закупљену кућу и то је био период када је Југославија још функционисала као држава, пред сам њен крај. Али, ипак си сви долазили, из свих република. Е, после распада Југе дошло је до прекида са иностранством и тај део мог животног периода је завршен.
Свирка са политичарима
– Када сам свирао на Тари долазили су војни аташеи, било је странаца и то су биле специјалне ситуације када смо морали да водимо рачуна о репертоару, градероби. Ако долази руски аташе, ја сам свирао руску музику, енглески, свирао сам Битлсе и енглеску музику, дакле, прилагођавао сам репертоар. Са оркестром сам свирао неке прославе, где нас је звала полиција уочи нове године, на пример у Краљево, Чачак или Београд, и на неким је био присутан Ивица Дачић. Дачић је био и када је начелник полиције у Новом Пазару правио свадбу. Као и обично министар је певао, певао је и то лепо, тако да нам је он један од музичких сарадника – додао је у шали Зоран.
Џез је највећа љубав
Сада Зоран Вуковић често свира у хотелу „Палисад“ углавном џез музику, анимир и филмску музику, а компонује музику за позоришне представе у ужичком позоришту. Упоредо даје часове најмлађима, који желе да науче да свирају клавијатуре.
– Млађи ме доста зову и било би штета да их одбијем. Доста је тих музичара по граду који су учили код мене да свирају, и сада имају своје породице, па сам поносан на њих. Иначе, џез музика ми је највећа љубав. Ја сам, као и сви клинци, тај период оркестара из Гимназије, слушао рок музику. Једном ме је један пријатељ, који слуша џез позвао код њега и пустио ми једног клавиристу Херби Хенкока. Ја сам се изенадио, то је за мене била тотално нека нова прича, другачији мелос, другачије стил, све… То је неки виши ниво музике и ту су само врхунски уметници. То је мене збунило и заинтригирало, и полако сам почео да улазим у те воде. Почео сам да купујем плоче, а онда су моји другари почели да ми доносе за рођендан плоче са лаганијим џезом, тим фанки џезом. Мало помало, раскрстио сам са рокенролом и све сам плоче рока поклонио пријатељима и почео да слушам џез. Почео сам да идем у Београд, у „Сава центар“ на све познате концерте америчких музичара, који су свирали џез у то време. Док сам свирао, помало сам убацивао у хотелски репертоар ту врсту музику – казао је Зоран.
Једном је, како каже, да би се боље упознао са том музиком и музичарима побегао од куће у Лондон на седам дана.
– Отишао сам из школе у Лондон на седам дана, али ми родитељи нису веровали где сам. Тамо сам био у једном француском пабу и на клавиру свирао џез и њихову француску музику обрађену у џезу. То је било једно сјајно искуство. Тако се та љубав према тој врсти музике све више стварала и док сам студирао Музичку академију у Подгорици, упоредо сам свирао и вежбао џез. Набављао сам литературу у иностранству, кад год сам путовао куповао сам ноте и плоче. И почео сам да се дружим са добрим музичарима у Србији, као што су Стјепко Гут и други, од клавириста сам крао занат, слушао сам пријатеље како вежбају… Онда сам спремио један солидан репертоар за соло наступе и тако с времена на време свирам у хотелу „Палисад“, анимир музику проткану са џезом. Тако исто и у осталим ресторанима где ме траже, у позоришту, на представама, приредбама.
– У Ужицу имамо Удружење љубитеља џеза, зове се „Џез ере“, које за сада има око 20 љубитеља џеза. С времена на време одржавамо састанке, договарамо се у смислу да дођу музичари са стране, да свирају концерт у Градском културном центру. Циљ нам је да анимирамо осталу публику у граду. Имамо и славимо Светски дан џеза, 30. априла, који је прогласио УНИЦЕФ. Ту је председник Херби Хенкок. На тај дан организујемо концерт у ГКЦ-у и окупљамо све музичаре који су љубитељи џеза. У Ужицу има врло мало људи који слушају и свирају ову врсту музике. Ипак је то музика која није комерцијална, понекад за обичног слушаоца мало напорна. Мојим ђацима ширим ту музику. Имао сам једног ученика који је сада у Америци, али који је искључиво долазио да учи џез и он је сјајан. Он је електроинжињер прогамер и остао је у Америци да живи. Генерално, тај џез слабо слушају и у Београду, а камоли у Ужицу, а ни у иностранству није толико популаран. То су концерти у мањим салама, то је ужи круг људи. Надам се да када одем у пензију да ћу се само посветити клавиру, анимир музици и обради наших песама.
Прошле године на Дан града одржан је концерт у Народном позоришту, на коме је био и наш чувени композитор Жарко Петровић.
– Он је наш најбољи композитор у бившој Југославији. Доста је музику проткао џезом и његове песме су певали сви легендарни певачи од Лоле Новаковић, Бисере и Сенке Велетановић, Габи Новак, Бети Ђорђевић. За њега смо као оркестар спремили један репертоар музике, који смо вежбали у Градском културном центру. Редитељ је био наш Шуљагић и он је рекао да тај репертоар може да се изводи и у „Сава центру“ или било где, а да се не постидимо. Међутим, то се десило тада и ниједном више. Жарко је још увек жив и написао је химну Ужицу. Очекује се од града да одобри средства да ту химну снимимо са једним грандиозним хором. Жарко ће добити своје просторије у Градском кутлурном центру, где ћемо направити његов легат и све његове пехаре награде и плоче, које нам је завештавао, биће ту изложене – казао је Зоран.
Зоран је успео и да својој породици утка љубав према џезу и према другој врсти забавне музике, не само према гранд и пинк музици.
– Мој музички наследник је мој син Лука. Свирао је клавијатуре, хармонику и бубњеве, али се на крају окренуо ка електронској музици. Он је ди-џеј и врло је успешан у Београду. Свира заједно са Иваном Радојевићем, сином мога колеге, са којим сам дуго свирао, Ралета. Наступају на Егзиту, по иностранству. И Лука воли џез музику, онако за своју душу – задовољно је рекао Зоран.
Сећање на старе музичке дане ипак не бледе.
– Део те екипе се окупља се у Времеплову. Ту има пијанино који су баш донели због мене. И када се сакупи то друштванце засвирамо и запевамо, ја одсвирам неки анимир. То је неформално дружење и сетимо се тих старих лепих дана – рекао је на крају Зоран.
Звездана Глигоријевић
