REFORME SE ODLAŽU DO DALJNJEG
I tako….Najnoviji nastavak Ratova zveda – Buđenje sile za 12 dana prikazivanja u svetu zaradio milijardu dolara, a u Srbiji, za doček Nove godine, pevaju sve sami provereni domaći zabavljači – za doček Sergej Ćetković i Haris Džinović, za prvo veče Hari Mata Hari, a za drugo Željko Samardžić. I u Beogradu, kako čujem, slična je stvar. Naravno, uz sve to, nezibežni su i razno-razni trubački orkestri, kao da smo se svi ispod neke brdsko-planinske vrljike rodili, kao da u Srbiji ne postoje gradovi, u kojima se urlanje uz trubače i podvriskivanje u kolu, ne smatra najboljim mogućim provodom. Ono jes’ da se, zahvaljujući upornom i marljivom trudu Granda i Pinka, taj brdsko-planinski oblik zabave, sa oboda naših gradova proširio skoro do centra gradova. ali bi bio red da se ti nepismeni i bezobrazni organizatori, uglavnom lokalni političari, zapitaju, kad već te zabave prave u centrima gradova, šta bi voleli da čuju ljudi koji tu žive. Siguran sam, da prave doček u Šljivovici ili Karanu, sigurno bi znali da od tamošnjeg življa malo ko bi voleo da čuje Električni orgazam, zato mi nije jasno zašto, kada ugovaraju, i našim novcem plaćaju te svirke, ne pomisle da i mi imamo taj isti osećaj, kada čujemo ime Željka Samardžića i njemu slične.
A, da bi se zabavio i narod koji ne skače na minus 5 uz Cecu, Lepu Brenu, Samardžića, Ćetkovića i slične, pobrinula se vlast, koja je ovih dana uhitila, cirka, nekih osamdeset ljudi… Nikome na svetu nije jasno zašto su sve te ljude uhapsili odjednom, jer niti su povezana lica, niti ih sumnjiče za iste stvari, ali ih, urođena megalomanija i stalno praćenje rejtinga, uvek tera da se gađaju sve većim brojkama. Kako bi inače pobedili rejting Parova, Farme i sličnih rijalitija. Da su uhvatili 5-6 sumnjivaca, niko od stalne publike Farme ne bi ni prst sa daljinca pomerio, ovako, kada se čuje osamdeset, e, pa brajko, za to valja i kanal promeniti… Doduše, to uspostavlja nove standarde, kao što sutra neki novi film mora za 11 dana da zaradi milijardu dolara, da bi pobedio Buđenje sile, tako, sledećeg puta, vlast mora pohapsiti stanovnike nekog većeg sela ili celu jednu smenu đaka u nekoj gimnaziji, barem jedno 200 ljudi odjednom, da bi to nekoga zainteresovalo…
Iskren da budem, rijalitije uopšte ne gledam, pa tako nisam ni ovaj sa osamdeset učesnika, a ako se pitate kako to uspevam, kada su raznim bućkurišem zatrovani svi programi, odgovor je vrlo prost, ima tome već nekoliko meseci, uopšte ne gledam televiziju. Gledam poneku seriju od 22 sata na Foksu i to bi bilo optrilike sve, ostalo vreme, zabavlja me Beograd 202.
Zato već nekoliko dana razmišljam kakav program da osmislim za porodični doček, jer đubre koje emituju na tv, toliko je nepodnošljivo, da čovek, pri iole zdravoj pameti, jednostavno sve domaće kanale treba precrtati.
Ono što je posebno privuklo moju pažnju, a i logično je, jer su me oduvek zanimala ljudska prava i slobode, zbog čega se već četvrt decenije i bavim novinarstvom, to je izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji smo pre par dana objavili na našem sajtu www.uzickanedelja.rs
Možda će se neko setiti da su Užička nedelja i Peščanik jedini u Srbiji objavili prvi izveštaj o finansiranju medija, koji je Savet uradio i objavio pod predsedavanjem pokojne Verice Barać. Mi smo u nekoliko nastavaka objavili taj izveštaj, a svi ostali mediji su ćutali. Kako u Užicu, tako i u Srbiji. Najnoviji izveštaj je treći po redu i podaci su još skandalozniji nego ranije, što jasno govori da su vlastodršci shvatili neslućene mogućnosti i da su potpuno razradili sistem, da parama javnih preduzeća, i potpuno kontrolišu medije, i peru novac za svoje potrebe, i potpuno uništavaju demokratiju u Srbiji. Naravno, zbog opšte zavere ćutanja i totalne moralne truleži, pogotovu onih koji sebe, krajnje bezrazložno, nazivaju novinarima, nema nikoga da vikne – car je go! I ovo malo nas što kevćemo, jasno mi je to, više sve oko sebe nerviramo, nego što se poštuje i uvažava naš stav. Tužno. Tužno…
Ne bih da prepričavam taj izveštaj, jer je obiman i prepun podataka, ali posle par minuta čitanja, prvo sam se smejao, jer su napokon razotkrivene pojedine hulje, ali je, posle svakog pasusa, taj jetki osmeh zamenila srdžba, sve veća, svakom pročitanom stranom, a onda, posle nekoliko poglavlja, obuzela me je rezigniranost, koja me još uvek drži, kada sam shvatio koliko je duboko Srbija uronila u korpuciju. Maltene, nema nevinih. I do sada sam o novinarima, uglavnom, mislio sve najgore, ali, posle ovog izveštaja, umrla je i najmanja nada. Pretpostavljam, čuli ste da je poslednje četiri godine na taj način opljačkano možda i milijardu evra, pa eto i obajšnjenja kako opstaju mediji koji su uvek bili u gubicima i otkud partijama novac za glamurozne kampanje.
Sa druge strane, eto i objašnjenja zašto se u Srbiji stalno odlaže privatizacija državnih i javnih preduzeća, jer, kao što sam više puta i do sada pisao, koliko god neka firma propala i dalje tu đuture može da se krade, samo je bitno da je državno vlasništvo. Ubacimo koju stotinu miliona subvencija iz budžeta u gubitaša, a odatle, pare na sve strane…
I normalno, kako izostaju reforme, moramo narod zamlaćivati demagogijom koja pali, kao kod Orvela, stalnom borbom protiv zamišljenog neprijatelja. Pošto smo, sa godinama, strane neprijatelje pogubili, sada su nam preostali samo domaći izdajnici, mangupi iz naših redova, a kako su oni sitna boranija, mora ih se puno nahvatati da bi to imalo efekta, u protivnom, kao što rekoh na početku, sa Farme niko program neće pomeriti.
I tako…. To je Srbija na pragu 2016. godine.
Reforme smo, po hiljaditi put, odložili za narednu, a još jedna godina uludo prođe. Oni koji su prevalili u drugu polovinu sopstvenog stoleća, imaju drugačiji osećaj za vreme, nego oni u prvoj polovini. Kad stigneš do druge polovine, onda shvatiš koliko je vreme bitan faktor i koliko nas skupo košta svaka odložena reformska godina. Ja o reformama slušam tačno 34 godine i nikako da dođu… Znam neke koji imaju tačno toliko godina života, oni se još uvek raduju Novoj godini…. Ma, radujem se i ja, kad već drugog izbora nemam…
Srećna nam nova, takoreći reformska, 2016. godina!
Dušan Đurović
