РЕФОРМЕ СЕ ОДЛАЖУ ДО ДАЉЊЕГ
И тако….Најновији наставак Ратова зведа – Буђење силе за 12 дана приказивања у свету зарадио милијарду долара, а у Србији, за дочек Нове године, певају све сами проверени домаћи забављачи – за дочек Сергеј Ћетковић и Харис Џиновић, за прво вече Хари Мата Хари, а за друго Жељко Самарџић. И у Београду, како чујем, слична је ствар. Наравно, уз све то, незибежни су и разно-разни трубачки оркестри, као да смо се сви испод неке брдско-планинске врљике родили, као да у Србији не постоје градови, у којима се урлање уз трубаче и подврискивање у колу, не сматра најбољим могућим проводом. Оно јес’ да се, захваљујући упорном и марљивом труду Гранда и Пинка, тај брдско-планински облик забаве, са обода наших градова проширио скоро до центра градова. али би био ред да се ти неписмени и безобразни организатори, углавном локални политичари, запитају, кад већ те забаве праве у центрима градова, шта би волели да чују људи који ту живе. Сигуран сам, да праве дочек у Шљивовици или Карану, сигурно би знали да од тамошњег живља мало ко би волео да чује Електрични оргазам, зато ми није јасно зашто, када уговарају, и нашим новцем плаћају те свирке, не помисле да и ми имамо тај исти осећај, када чујемо име Жељка Самарџића и њему сличне.
А, да би се забавио и народ који не скаче на минус 5 уз Цецу, Лепу Брену, Самарџића, Ћетковића и сличне, побринула се власт, која је ових дана ухитила, цирка, неких осамдесет људи… Никоме на свету није јасно зашто су све те људе ухапсили одједном, јер нити су повезана лица, нити их сумњиче за исте ствари, али их, урођена мегаломанија и стално праћење рејтинга, увек тера да се гађају све већим бројкама. Како би иначе победили рејтинг Парова, Фарме и сличних ријалитија. Да су ухватили 5-6 сумњиваца, нико од сталне публике Фарме не би ни прст са даљинца померио, овако, када се чује осамдесет, е, па брајко, за то ваља и канал променити… Додуше, то успоставља нове стандарде, као што сутра неки нови филм мора за 11 дана да заради милијарду долара, да би победио Буђење силе, тако, следећег пута, власт мора похапсити становнике неког већег села или целу једну смену ђака у некој гимназији, барем једно 200 људи одједном, да би то некога заинтересовало…
Искрен да будем, ријалитије уопште не гледам, па тако нисам ни овај са осамдесет учесника, а ако се питате како то успевам, када су разним бућкуришем затровани сви програми, одговор је врло прост, има томе већ неколико месеци, уопште не гледам телевизију. Гледам понеку серију од 22 сата на Фоксу и то би било оптрилике све, остало време, забавља ме Београд 202.
Зато већ неколико дана размишљам какав програм да осмислим за породични дочек, јер ђубре које емитују на тв, толико је неподношљиво, да човек, при иоле здравој памети, једноставно све домаће канале треба прецртати.
Оно што је посебно привукло моју пажњу, а и логично је, јер су ме одувек занималa људска права и слободе, због чега се већ четврт деценије и бавим новинарством, то је извештај Савета за борбу против корупције, који смо пре пар дана објавили на нашем сајту www.uzickanedelja.rs
Можда ће се неко сетити да су Ужичка недеља и Пешчаник једини у Србији објавили први извештај о финансирању медија, који је Савет урадио и објавио под председавањем покојне Верице Бараћ. Ми смо у неколико наставака објавили тај извештај, а сви остали медији су ћутали. Како у Ужицу, тако и у Србији. Најновији извештај је трећи по реду и подаци су још скандалознији него раније, што јасно говори да су властодршци схватили неслућене могућности и да су потпуно разрадили систем, да парама јавних предузећа, и потпуно контролишу медије, и перу новац за своје потребе, и потпуно уништавају демократију у Србији. Наравно, због опште завере ћутања и тоталне моралне трулежи, поготову оних који себе, крајње безразложно, називају новинарима, нема никога да викне – цар је го! И ово мало нас што кевћемо, јасно ми је то, више све око себе нервирамо, него што се поштује и уважава наш став. Тужно. Тужно…
Не бих да препричавам тај извештај, јер је обиман и препун података, али после пар минута читања, прво сам се смејао, јер су напокон разоткривене поједине хуље, али је, после сваког пасуса, тај јетки осмех заменила срџба, све већа, сваком прочитаном страном, а онда, после неколико поглавља, обузела ме је резигнираност, која ме још увек држи, када сам схватио колико је дубоко Србија уронила у корпуцију. Малтене, нема невиних. И до сада сам о новинарима, углавном, мислио све најгоре, али, после овог извештаја, умрла је и најмања нада. Претпостављам, чули сте да је последње четири године на тај начин опљачкано можда и милијарду евра, па ето и обајшњења како опстају медији који су увек били у губицима и откуд партијама новац за гламурозне кампање.
Са друге стране, ето и објашњења зашто се у Србији стално одлаже приватизација државних и јавних предузећа, јер, као што сам више пута и до сада писао, колико год нека фирма пропала и даље ту ђутуре може да се краде, само је битно да је државно власништво. Убацимо коју стотину милиона субвенција из буџета у губиташа, а одатле, паре на све стране…
И нормално, како изостају реформе, морамо народ замлаћивати демагогијом која пали, као код Орвела, сталном борбом против замишљеног непријатеља. Пошто смо, са годинама, стране непријатеље погубили, сада су нам преостали само домаћи издајници, мангупи из наших редова, а како су они ситна боранија, мора их се пуно нахватати да би то имало ефекта, у противном, као што рекох на почетку, са Фарме нико програм неће померити.
И тако…. То је Србија на прагу 2016. године.
Реформе смо, по хиљадити пут, одложили за наредну, а још једна година улудо прође. Они који су превалили у другу половину сопственог столећа, имају другачији осећај за време, него они у првој половини. Кад стигнеш до друге половине, онда схватиш колико је време битан фактор и колико нас скупо кошта свака одложена реформска година. Ја о реформама слушам тачно 34 године и никако да дођу… Знам неке који имају тачно толико година живота, они се још увек радују Новој години…. Ма, радујем се и ја, кад већ другог избора немам…
Срећна нам нова, такорећи реформска, 2016. година!
Душан Ђуровић
