početak NAJNOVIJE Фотограф уметник

Фотограф уметник

od Užička Nedelja
401 pregleda

Grad panorama od Mija

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: РАДОВАН БАЈА ВУЈОВИЋ
Радован Баја Вуjовић, ужички фотограф, ужичкој, али и српској јавности, па и шире, познат је по уметничким фотографијама. Његово занимање за фотографије је наследио од оца, а временом га усавршавао. Данас успешно ради и има своју радњу у улици Димитрија Туцовића, у згради званој „Шаруља“.
УН: Како и када је почело Ваше занимање за фотографију?
– Фотографијом сам почео да се бавим још у средњој школи. Мој отац је био фотограф и ја сам почео полако да се занимам за фотографију, да учим занат. Уз њега сам прошао тај занатски део, од израде црне беле фотографије па надаље, а то значи, од развијања филмова, мрачне коморе, комплетан пут рада у лабораторији. То је било у мојим гимназијским данима, крајем шездесетих година. Касније, на студијама ме је више заинтересовала фотографија. Почео сам интезивно да се бавим фотографијом, почео сам да сарађујем са студентским листовима, часописима, и онда је то полако кренуло.
УН: Како сте усавршавали знање?
– То је било време када сте за нека фотографска знања морали заиста да се трудите. Слабо је било литературе, добијали смо нешто мало књига. Литературу смо углавном добијали из иностранства. Ја сам се већ седамдесетих година претплатио на француски лист Фото и то је био најбољи часопис на свету, а касније и Профи фото из Немачке. Одатле се учило, гледало се шта се ради у свету, јер за разлику од сада, није било интернета, нити нечег сличног. Поред тога, учили смо и у кино клубовима у Новом Саду, у Бајићу. Касније ме је заинтересовао неки други вид фотографије и одлучио сам да ми то буде професија. Ја сам, на сву срећу, спојио професију и хоби, и цео свој професионални рад сам провео бавећи се хобијем. Са задовољством сам прошао тај неки део живота, радио сам и стицао средства за живот, а уједно радио оно што волим.

Radovan Baja Vujovic

УН: Бавите се уметничком фотографијом. Кажите нам нешто више о томе.
– Са уметничком фотографијом, односно са фотографијом која се разликује од ове свакодневне фотографије, бавим се више 30 година. Седамдесетих година почео сам да сарађујем са нашим позориштем и од тада траје непрекидна сарадња. Већ 20 година радим Југословенски позоришни фестивал, на коме имам изложбу фотографија са представа које су учествовале на фестивалу. Сваку представу покушавам да представим са неколико фотографија, обично то буду две до три фотографије. Тако сам дошао у додир са позориштима, како у земљи, тако и у окружењу. Фотографисао сам најбоље представе, тако да ми је то неко велико задовољство. Ту су београдска и црногорска позоришта. И глумци и редитељи траже те фотографије, које су другачије, него оне које су они имали. На фестивалу је проблем што морате да снимате док траје представа са места, да не би ометали представу, и да са неколико фотографија илуструјету ту представу, а опет морате да имате неко своје виђење. У неком свом раду трудим се да ту неку фотографију урадим да буде мало другачија, да има неког другог садражаја.
УН: Радили сте Ужички лексикон. Шта још поред тога?
– Био сам главни и одговорни уредник Ужичког лексикона, у коме су 90 посто нових фотографија моје, а највећи део старих фотографија је из моје старе архиве. То је био један леп пројекат, на част граду. Прошле године сам радио за манастир Никољаца у Црној Гори, у Бијелом Пољу, за Завод за заштиту споменика културе. О том манастиру је урађена изванредна књига, врло високог квалитета. Радим са туристичким савезима, за сајт града… и увек кад радим, трудим се да представим да наш град буде леп и да има све оне епитете града. Можда ћете рећи, леп град на фотографијама, али нисмо ми толико лоши. Ми смо мало више критични према нашем граду, али када негде идете, видећете да је наш град на много вишем нивоу од осталих. Поред тога, сваке године имам фотографије на тријеналу позоришне фотографије у Стеријином позоришту, где излажу фотографи из око 70 до 100 земаља. Радио сам за Архитектуру из Холандије, европски часопис Европске заједнице на више језика.
УН: Како бисте упоредили оно време када се фотографија радила преко филма и сада време дигитализације?
– Отац је имао фотографску радњу и тек осамдесетих смо отворили радњу на овом месту где је и сада. По отварању ове радње полако је дошло време са новом техником. Од класичне аналогне фотографије касније смо прешли на дигиталну фотографију. Сада се 90 посто ради дигитална фотографија, врло мало анологних фотографија. Има још заљубљеника у аналогне фотографије, који воле да развијају филм. Ипак, дигитална преовладава. Свака технологија доноси нешто ново и неки квалитет. Обично кажемо да је некад било боље. Јесте било, јер смо били млађи. У принципу, фотографија је фотографија. Било да је аналогна или дигитална, ви морате знати фотографију, а медији на који је бележите, да ли је то филм или сензор, у принципу не мења много ствари.

Narodno pozoriste Uzice 2007

Narodno pozoriste Uzice 2007

УН: У чему је разлика?
– Разлика аналогне и дигиталне фотографије је што људи сада неселективно фотографишу на дигиталном апарату, телефону, таблети или било чему другом. Људи су изгубили критеријум шта треба фотографисати. Сада се неселективно фотографише и прави се огроман број фотографија, више их људи не гледају и једна другу затрпавају, бришу, па поново фотографишу, тако да нема више оног правог размишљања о фотографији и жељи да их лепо направите. Када је била аналогна фотографија, имало се одређен број снимака на филму. Тај филм је коштао, развијање филма је коштало, обрада је коштала, све је то нешто коштало, па су људи, између осталог, ограничењем броја снимака, размишљали за шта ће да употребе те снимке. Сада не, сада је то гомила фотографија, поново кажем неселективна, не труде се око фотографије. Међутим, чињеница је да имате пуно младих људи који се баве фотографијом, који раде квалитетно и који ће сигурно да раде подједнако добро као што смо ми радили, ако не и боље, а верујем да ће они то радити и боље.
УН: Шта мислите о Фотошопу?
– Сада је фотошоп много променио ствари. Људи су изгубили критеријуме, па много више има фотографија у фотошопу, него што би требало да буде. Те фотографије више личе на илустрацију, него на праву фотографију.

Deze Kostolanj Subotica.Snimljeno u Uzicu 2010 god.

Deze Kostolanj Subotica.Snimljeno u Uzicu 2010 god.

УН: Сигурно поседујете велику колекцију фотоапарата?
– Имам моју личну колекцију фотоапарата, јер никада нисам продавао апарат са којим сам радио. Од свих професионалних фотоапарата, радио сам на Канонима и данас радим на њима. Имам их од тих Ф1 итд, до средњоформатних и великоформатних. Ту су Мамија РБ, Пентакс, Броник, све те професионалне апарате великог формата. Имам Синара апарат, који је Ролс-Ројс за апарате, са којима сам радио велике формате, рекламне и индустријске фотографије. У мојој личној колекцији старих фотоапарата има апарата од 1850. и 1870. године. Прву камера 18×20, са дрвеним плочама, репарирао сам и сада ради, а та колекција се завршава тридесетим година 20. века. Ту су Kодак и сви вреднији апарати.
УН: Како бисте оценили квалитет фотографије у новинама и другим медијима?
– Фотографије за медије, за илустрације и тај неки део занатског посла, преузима електроника. Код нас професионални фотографи имају проблема, осим оних који раде у часописима, јер углавном новинари завршавају фотографисање, тако и да квалитет фотогрaфија и у штампаним и у електронским медијима је поприлично на ниском нивоу. Да ли је то питање само фотографије или питање материјалног стања у медијима, вероватно свега од тога по мало, али је за разлику од пре двадесетак година, много лошији ниво фотографије. Мислим да ће бити све мање људи који се баве фотографијом, све ће их мање бити у штампаним медијима. Има неких професионалаца који покривају електронске медије, али и то покривају неке други људи. Тако да људи који се баве фотографијом ће ићи ка филму, ка телевизији.

Baja

УН: Каква је будућност фотографије? Шта мислите, да ли ће постојати фото албуми?
– Израда класичне фотографије ће врло брзо постати стари занат. Некада је било да свака породица има пoродичне фотографије које су посебно чуване. Била је навика да се људи једном или два пута годишње фотографишу и чувају те фотографије. Квалитет такве врсте фотографије није у тренутној фотографији, већ у пролазу времена. У природи човека је да се сећа само лепих ствари и тако када видите те старе породичне фотографије, сетите се драгих људи, породице, лепих догађаја, јер се у 90 посто случајева људи фотографишу на лепим догађањима. Врло мало се фотографисало на неким ружним стварима. На жалост, чини ми се нема више фото албума и за 20 до 30 година деца неће знати како су изгледали деда и баба, јер се све чува у рачунарима и разним апаратима. Неком ће то појести вирус, некоме ће отићи хард диск, некоме да ће се нешто дести са том виртуалним фотографијама. Питање је и колико људи знају шта им се налази на тим дисковима, колико их времена траже ако их не архивира, а ми смо људи који смо познати да немамо обичај да правимо архиве, сем људи који се тим баве професионално.

З. Г. (текст објављен у Ужичкој недељи бр. 923)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.