Договорићемо се, али ћу ја одлучити!

ИЗ ЖЕНСКОГ УГЛА: пише проф.Биља Грујичић
Одмах питање на почетку:“Колико колача ће се наћи на Вашој славској тацни, сутра, драге моје? Да ли ће Ваша комшиница имати више, или мање, хајде, чик да нисте завирили и у њену тацну? Нећу питати свашта, али знам да смо биле вредне. Па није ни Свети Никола сваки дан. Нисте заборавиле ни розе торту, ни бајадере. Волим и оне домаће, али и оне некадашње у златном папиру са пругицама, мислим да знате на које мислим.
Пошто смо се избориле и за родно буџетирање, за отварање поглавља 32 и 35, пошто је Пикасо дошао у Ужице, ваљда смо ближе тој Европи, макар у начелу. Међутим, оно што свакако није европско, везано је за клечање. Ко је клекао, ко није хтео да клечи, нећу ја коментарисати, довољно је било приче о томе. Зашто коментарисати женске положаје, а шта је са положајем косидбе, шта је са мушким склековима, какав је положај код берберина, како вежете кравату? Како смо те положаје поделили и ко је то учинио? Рекли сте:“ Хајде да се договоримо“, драги мој мушки свете. Али договор не значи да ћете само Ви одлучивати. Нећу сад спомињати оне бројке о процентуалној заступљености жена на руководећим положајима. Још је амерички председник Кенеди рекао:“ Када моћ поведе човека у ароганцију, поезија га подсети на његова ограничења.“ Дакле, да се ми ипак вратимо поезији, оним колачима и осмеху, драге моје, иако није Осми март. Чак се и Саудијска Арабија осмехнула. Или да се вратимо оном Базару рукотворина, на којима жене и ручни радови гостују све чешће, у свим облицима. Нешто ми се чини да нас одједанпут сви много у рукотворине заогрћу, а највише ужасних ствари учињено је управо из „најбољих намера“.
Друга епизода серије односи се на „лајковање“. Ко је кога „лајковао“, односно“дислајковао“? (Док ово пишем, већ размишљам како мојим ђацима не смем ништа замерити у вези са коришћењем страних речи.) Када то учините, на Вашем уређају, размишљате ли о томе, коме је „лајк“ упућен? Бројите ли „лајкове“, о чему они сведоче? Мора ли иза свега да постоји позадина, може ли нешто, српски речено да ми се „свиђа“. Ја тај језик најбоље разумем, а надам се и Ви. Нисам „хејтер“, негативац. А шта је са носиоцима јавних функција, шта је са угледним професорима и значајним јавним радницима, није ли њихова одговорност значајно већа? И онда одједанпут дођемо до податка да 77% девојчица и 86% дечака из основне школе одобрава родно засновано насиље. Откуда сад то? Пошто сам од оних који нису заинтересовани за ствари на кратке рокове, плаши ме то. Због оне Европе…
Но дубоко верујем у џентлмене, кажу за њх и да су“симпатичне и стрпљиве звери“, сретала сам такве. Са таквима се вреди договарати. Бирајте, драге моје, и срећна Вам слава!

Comments

comments