Доктор наука из приватне праксе

- У деканату, пре саме одбране речено ми је да је то преседан код њих, да неко из приватне праксе брани докторат, нити га је ико спремао у приватној пракси. Чак су имали и мале процедуралне проблеме како да ме третирају, али су то некако превазишли -

ДР БРАНЕ ЛОНЧАРЕВИЋ – ПОЛИКЛИНИКА „КОРОНА“
Др Бране Лончаревић, власник приватне поликлинике „Корона“, први је отворио приватну ординацију за кардиологију у граду, а први је и доктор наука који је докторирао из приватне праксе.
Др Бране Лончаревић рођен је у Дражевини код Вишеграда. Започео је школовање у локалној школи у Добрунској ријеци. Када је завршио четири разреда, родитељи нису хтели да га школују даље, јер је Добрун био далеко, а превоза није било. Рачунали су да он као најстарији од тројице браће остане на имању, а млађа браћа да се школују.
– Тако је једног тренутка било спорно моје школовање, јер су родитељи хтели да ме задрже на земљи. Годину дана сам паузирао школу, после четвртог разреда основне. Међутим, притисак родбине и пријатеља да ме тетке узму код себе у Банат, у Лазареву, јер су видели да сам подобан за школовање, пресудио је и следеће године кренуо сам и завршио сам основну школу у Лазареву, а затим и Медицинску у Зрењанину, лабораторијски одсек. Оба пута сам био вуковац. Након тога постало је спорно да ли ћу студирати, јер није било средстава. Измолио сам од општине Вишеград кредит и захваљујући томе отишао сам у Београд у Студентски град. Ту сам живео и школовао се. У року од пет година завршио сам факултет. То је било од 1975. до 1980. године и имао сам просек преко 8,5 – сећа се са сетом др Лончаревић.
По завршетку студија добио је посао у Дому здравља у Вишеграду. Ту је радио две године и прошао све службе. У међувремену је слао документа по целој Југославији за специјализацију и посрећило му се у Тузли. У лето 1985. године је отишао у Интерну клинику Тузла, где се определио за коронарну јединицу и интезивну негу. Ту је био три године и годину и по дана на ВМА, где је положио специјалистички испит са одличним успехом. Вратио се у Тузлу као млади специјалиста. У то доба је почео распад Југославије.
– Као да сам предосећао шта ће бити у то време, почетком деведесетих година, започео сам преговоре да дођем у ужичку болницу, иако је то на неки начин било неко одступање из клинике у болницу. Ипак, био ми је то добар потез. У мају 1990. године сам већ био у ужичкој болници. Тада је шеф кардиологије био др Саво Радосављевић, а начелник др Станислав Шуљагић. После годину дана отишао сам на ужу специјализацију кардиологије у Београд и већ је почео рат. У регуларном року сам завршио ту ужу специјализацију и у јануару 1994. године одбранио сам рад, па сам практично постао први званични школовани кардиолог у ужичком округу. Пре тога су доктори Читаковић, Ђорђевић и Радосављевић имали одслушане субспецијализације, али нису завршили са својим радовима. Једно време сам био мост између генерација, јер млађи нису дошли, а старији су већ отишли у пензије. Тако сам између 1995. и 1997. године носио велики терет. И др Саво је отишао у пензију. Био сам шеф кардиологије и буквално све је било на мени. Једино је др Цеца Бојовић била са мном и нас двоје смо некако то јуначки носили. Онда сам већ имао здравствених проблема, аритмију, скокове притиска, јер ме је тај терет мрвио. Тако је настала идеја да се отиснем у приватну праксу. То је тада био врло ризичан потез. Доктор Саво ми је изашао у сусрет и прихватио ме, па смо заједно радили у тој приватној ординацији – испричао је наш саговорник о почетку своје каријере.


Као врхунски професионалац и свестан да може много више да пружи и уради, др Лончаревић је после неколико година, почео да размишља о приватној поликлиници.
– Постојала је потреба се пацијентима ураде још неки прегледи. Др Саво је био пред крај каријере и није имао енергије и снаге за нечим новим. Схватио сам да морам сам да се позабавим са тим. Некако се скоцкало да 2005. године кренем са поликлиником, која се налазила у згради на тргу. То је било за Враче, половином новембра. Окосница поликлинике је била кардиологија, а друга дисциплина је била општа медицина или медицина рада. У првој постави је била пнеумофтизиологија, а пар година касније увели смо неуропсихијатрију. Тај формат је остао и данас. Половином децембра 2015. године преселили смо се у зграду где се сада налази СББ. Задржали смо исту филозофију и формат рада, само се мења број консултаната. Поред мене као оснивача, ту су др Ђорђе Шундерић, специјалиста медицине рада и доктор медицинских наука и др Нада Поповић као неуропсихијатар, као и сестре Ката Миливојевић и Ана Јоловић – казао је др Бране.

У току развоја поликлинике др Лончаревић је наставио да се бави науком, тако да је у јануару 2008. године одбранио магистарску тезу из области модерног ултразвука са професорком Босом Вујић Тешић, која му је била ментор. После тога наставио је пројекат на докторату и прошле године у јуну одбранио је докторат исто из напредног ултразвука са професорком Босом, која му је била ментор.
– Тај докторат је вредан рад, који је објављен и ван наше земље. То је пројекат који је везан за ране промене код дијабетеса. Радили смо га дуго и има своје квалитете. У деканату, пре саме одбране речено ми је да је то преседан код њих, да неко из приватне праксе брани докторат, нити га је ико спремао у приватној пракси. Чак су имали и мале процедуралне проблеме како да ме третирају, али су то некако превазишли – рекао је др Бране и додао да и данас пише радове и излаже их на конгресима, и како каже, и даље се бори да напредује. У 2014. години добио је и звање примаријуса од Министарства здравља.
Наш саговорник се подсећа и времена док је био професор у ужичкој Медицинској школи.
– Имао сам велику љубав и према просвети, тако да сам од 1992. до 2011. године са кратком паузом, дакле 17 година, радио у Медицинској школи. Предавао сам трећој и четвртој години махом интерну медицину и нешто у хематологији, тако да сам и ту стекао нека значајна искуства. То ми је обогатило каријеру.
Др Лончаревић је познат по томе и што је орагнизовао више пута бесплатне прегледе у својој поликлиници, типа прегледа угрожених категорија и неке циљне групе.
– Мислим да је хуманитарни рад нешто специфично, а у последње време, након одбране доктората, укључио сам се у рад Српског лекарског хиландарског друштва. Већ сам половином децембра прошле године био на послушању недељу дана као доктор у њиховој амбуланти. Друштво организује пут, а остало ми бесплатно бринемо о монаштву, гостима, радницима и свима који се затекну ту. Настојаћу да тамо идем бар једном годишње. Поред тога што ми је циљ да лечим људе и бавим науком, циљ ми је да се бавим и хуманитарним радом – рекао је др Лончаревић.


Кроз „Корону“ је прошло око 41.000 пацијената и на основу тога др Лончаревић слободно може да се изјасни о здравственом стању Ужичана.
– Ужице дели судбину Србије, али због специфичних географско-климатских услова има додатни степен загађења. Не бавим се процентима, али знам да је овде микроклима јако нездрава, да је котлина без вентилације, пуна штетних материја у ваздуху, да нам вода није најбољег квалитета, иако смо се некада поносили њоме, просечан доходак у граду је вероватно нижи него у неким другим местима, ниво стреса је висок, а то све овим болестима којима се бавим повећава инциденцу оболевања, тако да могу да кажем да је већи проценат код нас него другде, а мислим да је и у малигнетитима, које сретнем онако успут, и стања депресије већи проценат. Није популарно рећи, али сматрам да смо болесно и старо друштво и да би са становишта појединца требало подићи ниво опште и здравствене културе, али исто тако и систем, односно да друштво учини нешто за сам град. Не знам све те модалитете, нисам стручњак за то, али нама треба помоћ.
– Ја се бавим кардиоваскуларним обољењима и доста је пристуна хипертензија. Радио сам пар радова на ту тему и 56 посто, од оних који су посетили моју поликлинику, а то је око 41.000 пацијената које имам у бази од када ради поликлиника, пати од хипертензије. После тога су дисхемичне болести срца, поремећај ритма, ангина пекторис, стање после инфаркта, срчане слабости, неке стечене срчане мане, као и неке придружене болести, попут церебрално васкуларне промене на респираторном систему, ендокринолошке болест, дијабетес нарочито, и периферне васкуларне болести. Углавном су ти пацијенти средње и старије животне доби, мада је изненађујуће да има и приличан број младих од 30 година, који су већ додирнули ту патологију. Омладина углавном долази због провера неког шума на срцу и психостоматских стања – рекао је доктор о овој теми.
Поред тога што је говорио о овим пацијентима, питали смо га и о дечијој кардиологији.
– У време док није било дечије кардилогије у болници, док је др Дара Божовић била на школовању, био сам пред изазовом да примам децу, па сам морао да доучим то и да решавам то ултразвучно, а друга опција је била да их шаљем за Београд. Изабрао сам прву опцију и јуначки се носио са тим. Имао сам прилику да у току усменог дела магистарског испита разговарам са професором др Славком Симеуновићем, доајеном дечије кардиологије. Директно смо разговарали на ту тему и рекао ми је да је то у реду, да сам имао право да радим са децом и да нисам лоше радио и тај део посла. Када сам већ то научио, касније сам задржао ту праксу и заиста што се могло да се уради на нивоу класичног ултразвука, када је реч о деци, имам довољно искуства, знања и вештину да решавам те ствари без икаквих проблема. Истина јесте да дете није човек, да дечија кардиологија има своје специфичности, али нема толики проценат различитости да је несавладиво за једног адултног кардиолога, како нас зову. Тако да кроз неко искуство има мале деце, углавном са шумом на срцу, али не могу рећи колики је то проценат – објаснио је наш саговорник.


Др Лончаревић каже да поред тога што медицину прати као науку, мора да се прати и тренд развијања технологије у овој области.
– Док сам стицао искуство са др Савом у старој ординацији на Липи, који ми је био ментор и отац у струци, и од кога сам много научио, издвајали смо значајна средства за оно што нисмо имали, односно за модеран ултразвук и добар ЕКГ. Тај тренд сам наставио и нисам ушао у пројекат поликлинике док нисам набавио опрему новије генерације. Такође, уочи одлуке о започињању доктората, 2008. године сам зановио опрему, нарочито ултразвук, који је иначе најскупља ставка код нас, набавио нове рачунаре, а син ми је направио добре базе података. И данас улажем доста у опрему. Без обзира колико досеже наше знање и вештина, без добре опреме не може да се ради. Медицина јесте емпиријска наука, међутим, техника и информатика су одавно закорачиле у медицину и морамо да се ослањамо на њих. Када узмем ових 41.000 прегледа и цео мој лекарски стаж од 36 година, а то је грубо око 144.000 прегледа, рачунајући да сам за 16 година праксе у друштвеним установама прегледао сигурно већим темпом него овде, то није мало искуство. Е то искуство радо користим, јер и уз то што пратим нове препоруке европског удружења кардиолога, толико не заборављам и стару добру праксу. Настојим да комбинујем та два света, да будем модеран где год да треба, али да не заборавим и класику. Настојим да тај клинички преглед буде детаљан, рачунајући све оне мануелне методе прегледа за које се неки пацијенти чуде да се још увек раде. Мени је срећа што имам добар тим и идеалне услове за рад, да имам довољно искуства и образовања и добру опрему, као и све време овог света, тако да заиста немам потребе да погрешим. Мислим да ретко ко изађе одавде незадовољан – са поносом каже др Лончаревић.
У поликлинц „Корона“, поред прегледа, дијагностиковања и терапије из области кардиологије, могу да се добију све интернистичке услуге, као што су из области ендокринологије, алергологије, пулмологије и других, осим из гастроентерологије. Када је у питању општа медицина, раде се прегледи, пишу се рецепти, издају се лекарска уверења, изводе се лекарске интервенције из области опште медицине. Ту су услуге и неуропсихијатрије и за одрасле и за децу, као и ултразвучна дијагностика по регијама.Дакле, све хладне дијагностике и терапија, а у “Корони“ ће вас детаљно упутити, ако је потребно, где и како да наставите лечење.

– Радује ме то што се развија приватна пракса и имам одличну сарадњу са свим колегама. Кодекс од Хипократа стално ми је у глави, а и верски сам опредељен човек, па тако желим да помогнем сваком пацијенту. Све што ми не можемо, ми усмеримо пацијента и кажемо где могу да иду даље и дамо неке информације, бар оне које имамо. Пацијентима саветујемо шта је корисно и настојимо, ако имају више прегледа и дијагностиковања, да им спустимо цену, јер смо свесни да људи немају довољно новца – рекао је др Лончаревић.
Понекад у „Корону“ дођу, иако је приватна пракса и раде само хладне случајеве, пацијенти у ургентним стањима, попут прединфарктног стања и слично.
– То се ретко дешава, али има и таквих пацијената. Ми имамо начелну сарадњу са Домом здравља, чак и плаћамо то, а они би на неки начин били и дужни да на наш позив обезбеде кола хитна помоћи да нашег пацијента спроведу у болницу. То се углавном и извршава, јер не можемо пацијенту са акутним инфарктом или тако неким озбиљним проблемом, да кажемо да седне у такси и оде у болницу. На срећу, никакав озбиљан инцидент овде се није догодио – објаснио је наш саговорник.
Он сматра да би Фонд требало да почне да плаћа неке озбиљније ствари, а сан му је о правом приватном осигурању, где би пацијенти могли да користе све ресурсе прватне праксе и то би, како каже, био неки идеал.
Један од проблема са којим се он и друге његове колеге суочавају јесте што апарате и сву опрему за своје ординације и поликлинке набаваљају по комерцијалним ценама и немају никакве олакшице у кредитима.
– Када купујем, на пример ултра звук или апарат ЕКГ, иако су ми то средства за рад, исто је као и када купујем веш машину за кућу. А један ултра звук кошта као један добар стан. Веома је скупо, нарочито ако неко живи од свог рада као ја и да се упоредо бави науком. Ја имам особину, коју више приписујем као врлину, него као ману, а то је да се не разбацујем неком скупом гардеробом, аутомобилима, путовањима и слично. Није мој акценат на томе, моја енергија је усмерена на професију, да имам идеалне услове за рад. Боље ми је поликлиника сређена него кућа, али увек се нека цена плаћа.
– Нисмо ми и живели неки живот. Запамтио сам пуно тога, стару Југославију у којој је увек било неке кризе и стабилизација пар и непар, има горива, нема горива, па онда неких десет година заваравање, па рат и остало што иде уз то, тако да је већи део живота прошао у борбама са кризним ситуацијама. Све док се није завршио рат, било је катастрофално – прокоментарисао је др Бране.
Једна од идеја која је код њега стално присутна, јесте да се теренски рад ојача, да се мобилност постигне кроз неку врсту патронажне службе санитетом и слично.
– Раније сам чинио додатни напор у смислу да сам неко време два пута месечно одлазио на теренски рад у Косејрић, Ивањицу и Вишеград. То је тражило много енергије и једног тренутка морао сам престати са том праксом, али не би била лоша идеја, када би постојала нека мобилна екипа, која би могла да оде и пацијенту до куће, да га превезе и да га одвезе до болнице, или додели терапију. То је нешто што у овом граду није развијено и тај сегмент може да се развија. Да ли ћу се бавити тим не знам, али вреди размишљати, јер има старих и болесних људи, који не могу да дођу. То би било нешто као кућне посете. Својевремено сам, захваљујући мобилној опреми коју имам, одлазио у кућне посете, али од када ме је заробила наука, престао сам спонтано са том праксом, мада ми је жао, јер сам свестан да је то потребно – додао је др Лончаревић.
Посматрајући зидове поликлинике окићене разним дипломама, др Лончаревић каже да ће ускоро ту доћи и ова најновија, доктор медицинских наука. Иначе, наш саговорник је такође један од ретких у граду доктора који је два пута ишао на постдипломске студије.
– Ишао сам на субспецијализацију о трошку Здравственог центра Ужица и ишао сам на магистеријум. Субспецијализација учи вештинама и чини од интернисте кардиолога, док магистеријум учи бављењем науком и чини кандидата за докторат. Програми су различити, јер се магистерјум бави само теоријома, а субспецијализација савладавање ултразвука и другом опремом. Мени је било и једно и друго интересантно, мада се људи се опредељују само за једно – објаснио је др Бране.
Иначе, захвалан је Граду Ужицу што је средином јануара био позван на пријем и што му је уручен поклон за свој рад и знање које има.
– Ово је израз поштовања према грађанима Ужица који су се истакли резултатима у текућој години, као што су доктори наука, ученици, истакнути спортисти и њихови тренери, радници јавних служби и други. То је сјајна прилика да се на једном месту окупе људи који су уложили додатну енергију у свој рад, који славе свој град и шире од граница. Мени је било изузетна част да будем део тога и да се нађем у друштву таквих људи, који су изузетни у својим пољима у којима делују и раде . То је сјајна пракса Града, јер даје мотив млађим генерацијама да улажу у себе и постижу још боље резултате, али и знак поштовања према нашој стручности и знању.
Др Бране Лончаревић је на крају разговора рекао да му је изузетно тешко што је изгубио супругу, која је преминула 2013. године од малигнитета, јер је била страствени пушач. Како каже, не може себи то да опрости. С друге стране, поносан је на своју децу.
– Мој син је 1989. годиште и он се определио за информатику и ускоро брани мастер из дигиталне безбедности на Полицијској академији, док ћерка приводи крају студије социологије. Објавила је своју другу књигу песама. Обоје су у озбиљним везама и веома сам задовољан својом децу. Мислим да су васпитана у правом духу и једнако као и ја верујући су људи. Посећујемо цркве и манастире колико је то могуће. Иначе, моја животна филозофија је развијати се, али не у мери да повређујем било кога, јер никакво имање и слава није вредна нечијих суза – додао је на крају др Бране Лончаревић.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.