Sve ovo što sledi dešavalo se one užasne, prve ratne zime, negde u februaru ili možda martu 1992. Udruženi zločinački poduhvat jugoslovenskih komunističkih elita odvijao se prema zacrtanom, odavno pripremljenom planu. Propagandna mašinerija radila je punom parom: posle histeričnog TV dnevnika, sledio je još crnji, huškački Dnevnikov dodatak, a onda bi nekako opet došlo vreme za novi krug teško proverljivih, ali vrlo uznemirujućih vesti. Jedino što je bilo sasvim izvesno i nesporno, ljudi su na sve strane ginuli, ili, u boljem slučaju, ostajali bez domova; bio je rat i niko, ili skoro niko, nije imao vremena da se pozabavi faktografijom, jer su loše vesti takvom brzinom stizale i prestizale jedna drugu, da ih nije nikako bilo moguće proveriti, a posle je već ionako bilo kasno za razum. Mi smo, u svemu tome, nekako pokušavali da sačuvamo tu tanku opnu normalnosti, između ostalog, oponašajući pređašnje rituale iz ne tako davnog, bezbrižnog vremena. Odlazili smo u bioskop, recimo, ne bi li nekako eskivirali te toksične udare koji su vrebali iz TV prijemnika.
“Ovaj film je potpuno sranje”, pokušao sam, bez naročitog uspeha, da odvratim ekipu od gubljenja dva dragocena sata u hladnom bioskopu. Gledanje lošeg filma jedna je od najtežih kazni na koju mogu da me osude, pa sam zato sve svoje nade usmerio na nedostatak kvoruma; naime, bioskop “Partizan” je u tim restriktivnim, ratnim godinama, uveo neobičnu praksu: za projekciju je trebalo skupiti trinaest zainteresovanih gledalaca sa kupljenom ulaznicom. Rada iz knjigovodstva je sračunala da je upravo toliko potrebno da se dosegne takozvana prelomna tačka rentabilnosti i pokriju troškovi uključivanja kalorifera na pola sata pre predstave, jer se na parno grejanje odavno nije više moglo računati. Taj kalorifer bio je neka skarabudžena, sklepana mašinerija koja je gutala struju kao uređaj za elektrolizu, ili šta već, i koji se isključivao čim prođe najavna špica, što zbog uštede, što zbog činjenice da je tandrkao kao vršalica. Bilo nas je devet ispred vrata bioskopa: jedan od braće Dalton, onaj Rajski, dva ljubavna para namerena da se pritaje sat i po u mraku, plus nas četvorica zgubidana, tako da je još uvek postojala slabačka nada da ćemo odmah produžiti dalje, u kafanu. U minut do osam pristigla je neka potpuno nepoznata ekipa, njih četvoro. Po govoru se moglo zaključiti da su odnekud iz Bosne. Prepoznao sam među njima jednu prelepu devojku iz Mostara, koja me prethodne večeri u Art klubu zamolila da joj pustim “E, moj druže Beogradski”, što sam i učinio, na opšte zgražavanje pojedinih napaljenih naci-klinaca. Klimnuo sam joj diskretno glavom, ali me, zabavljena svojom mukom, nije prepoznala.
Mama Linda nas je konačno pustila unutra. Zauzeli smo ona najbolja mesta, deseti red, parter desno; Miči, Đuka i Basara su zaseli i ispružili noge, a ja sam se smestio na samom kraju, već spreman za bekstvo. Film je, kao što sam i pretpostavio na osnovu šturih informacija sa plakata, stvarno bio retko očajan: idiotski zaplet koji vodi neizbežnoj, nezaustavljivoj katastrofi, što je jasno svim dobronamernim gledaocima, osim glavnom junaku, nedotupavne replike, kretenska gluma.
“Ne znam šta je tebi, ali ovo je odličan film”, bockao je Miči. Iz nekog razloga, svima je bilo simpatično to moje nerviranje, gunđanje i kolutanje očima.
“Je li to poštanskog pristava možda ostavila devojka” – dodavao je so na ranu Basara. I zaista, bio sam tih dana porpilično emocionalno nestabilan, što bi se reklo, a Bas nije sa odobravanjem gledao na bilo šta što bi se moglo isprečiti ispred zajedničkih pijanki. “Alkohol ne sme da trpi zbog posla”, nadaleko je čuvena njegova uzrečica, a to se odnosilo i na sve one stvari sentimentalne prirode, kao što su ljubavni sastanci i rastanci, zbog čega je, kao ajkula koja nanjuši krv, znao da bude prilično neprijatan.
I ostatak ekipe se, na moju nesreću, pridružio zaveri, tako da smo, meni uitnat, na silu odgledali čitavih dvadeset minuta te filmske katastrofe i tek onda utekli iz bioskopskog mraka. Drop Dead Fred, tako se to zvalo, ako je baš neko rad da proveri moj filmski ukus, IMDB mu, krajnje blagonaklono, daje ocenu od čak 5,9 zvezdica. Negde kod “Zvečeva” smo se razišli; otkako je Mićun, zbog problema sa likvidnošću, zatvorio “Bumerang” (čitaj: davao na recku), Basara nije bio baš voljan da istražuje nove tamne zvezde na mračnom ugostiteljskom nebu grada, pa je produžio kod Jovana Kaljevića na gajbu. Mi ostali smo se zaputili ka “Čarliju”, koga su nekako u to vreme preuzele Vesna Ševa i Olja Cvijanović. Lokal je zadovoljavao sve standarde kasnog socijalističkog andergraunda: čkiljavo svetlo, pripadajuća podzemna ekipa i sasvim pristojna muzika. Vesna i Olja su se baš obradovale kad su nas videle. Ja sam naručio piće i ponudio malobrojne prisutne – Dule Vas i Buća su se zahvalili, upravo kako nalaže kafanski bon-ton, a ja sam izvadio novčanik i krenuo da platim, računajući da se nećemo predugo zadržavati.
Vesni su zasijale okice kada je videla gotovinu.
“Stvarno nećeš na recku? Ovde svi danima piju na račun”, priznala je, a onda me je, nešto tiše, upitala: “Hoćete li još da ostanete ovde? Hajde, molim te, naruči još jednu turu, nestalo mi votke… A ni sa vinjakom ne stojimo baš najbolje” . Ja sam izbrojao novac za dve ture pića i pružio joj preko šanka. U to vreme sam radio u Pošti Čajetina, što mi, nažalost, kad se budu svodili računi, neće priznati kao beneficirani radni staž, ali sam zato uvek imao dovoljno čekova. Vikendom sam puštao muziku u Art-klubu, što je obezbeđivalo stabilan priliv gotovine, taman toliko da se uredno plate računi u kafani, da se uvek ima za cigarete i ponešto priloži u kućni budžet.
Vesna je istresla sadržaj fioke, dodala to na onu moju, znatno veću gomilu, prebrojala novčanice i odlepršala do tajnog stovarišta alkohola, tu u komšiluku, negde u Železničkoj ulici. Vratila se noseći dve boce u znatno boljem raspoloženju. Olja je, u međuvremenu, pronašla neku kasetu koju sam, ko zna kad, snimio za neki od lokala u kojima su radile, pa je sve odjednom postalo sasvim podnošljivo. Nakon još nekoliko tura, u lokal su počeli da pristižu rezervisti sa rančevima i opremom spakovanom u šatorska krila; na putu ka kasarni u Krčagovu, privučeni svetlom i muzikom, ulazili su da poslednje sate pre odlaska na ko zna koje ratište, provedu na sigurnom. Lokal se napunio, a Vesna je još jednom ponovila svoj mali govor o prednostima akontnog plaćanja ugostiteljskih usluga u uslovima hiperinflacije; ubedila je budući ratnike da unapred plate svoje piće, i još je uhvatila dvojicu krupajlija, pa se sa njima još jednom izgubila u pravcu Železničke ulice. Odatle su se vratili par minuta kasnije sa gajbom piva i novom turom žestokih alkoholnih pića, krajnje sumnjivog porekla, i u još boljem raspoloženju. Na kraju je ponestalo i čaša, pa je Olja točila vinjak u krnjave šolje za kafu, ali se niko nije nešto naročito bunio.
Oko ponoći, vojska se podigla i zaputila ka kasarni, da se prijavi na vreme. Utom je nestalo i struje. Nije nam se išlo kućama, pa smo krenuli niz Dovarje, prebirajući po glavi malobrojne moguće opcije.
“Mogli bi da odemo kod Ćage na gajbu”, predložio je Đuka. Miči i Duško Cicvarić nisu baš bili raspoloženi za takvu avanturu, pa smo se kod tenka rastali.
***
“Je li ovo i kod vas restrikcija struje”, upitao sam čim smo ušli; unutra je bilo mračno, hladno i zadimljeno, samo je par strateški raspoređenih sveća treperilo u pomrčini.
“Imamo struje, imamo, nego gospodinu Jovanu Kaljeviću smeta svetlo”, odgovorio je, umesto pozdrava, Basara. Jovan Kaljević Ćaga, korpulentni vlasnik kluba dramskih umetnika, kako ga je svojevremeno nazvao Boris Gregorić u reportaži za zagrebački “Start”, a povodom objavljivanja “Fame o biciklistima”, očigledno tih dana nije bio u nekoj naročitoj formi. Ležao je na krevetu pored zida i tiho ječao, stiskajući u ruci pivsku flašu. Kao i svi istinski alkoholni pregaoci sa prve linije fronta, kad god bi mu lekari preporučili da ukine, ili da bar smanji alkohol, prelazio je na pivo ili na tanki špricer.
Atmosfera u stanu je, ako zanemarimo očigledne znake sveopšte propasti, bila vesela, gotovo euforična. Iz kuhinje, u kojoj je neko poslovao, kroz poluotvorena vrata probijala se traka čkiljavog svetla.
Basara je, po običaju, držao slovo:
“Treba hitno da se otcepimo i proglasimo Užičku republiku… Koja će, naravno, biti kraljevina! A ja ću biti kralj! Evo, kraljevski presto već imam” – oprezno je dodirnuo rukohvate pletene stolice sa visokim ovalnim naslonom u kojoj se razbaškario, i koja je izgledala baš kao iz filma “Emanuela”, mada je Svetislavu, objektivno, čak i u mnogo treznijim izdanjima, nedostajao makar tračak ljupkosti i gracioznosti Silvije Kristl.
“Miloš će biti ministar vojske i policije”, dodao je odsečno. Na usamljeno negodovanje iz publike, pravdao se: “On je rezervni oficir, ima i svoju uniformu, što je, usput, trošak manje za administraciju, što nije zanemarivo”. Meni je, kao poštanskom službeniku, dopalo ministarstvo telekomunikacija, a onda je Basara imenovao i dvorsku ludu. Ja sam neko vreme negodovao, jer se radilo o zajedničkom prijatelju; vremenom se pokazalo da je Lale mnogo bolji poznavalac ljudskih karaktera od mene, jer se rečeni nije baš nešto istakao kada je u pitanju lični integritet i odnos prema vlastodršcima. I tako, nakon par krugova konsultacija oko sastavljanja kraljevske vlade, razgovor je utihnuo. Boško me u jednom trenutku, pokazujući rukom prema polici, upitao krajnje znatiželjno: “Je li ono miš, ‘leba ti?”.
Zagledao sam se u tom pravcu, i zaista, preko police je pretrčao pravi pravcati miš i zaustavio se kod prepune pepeljare, oprezno mreškajući njuškicu.
“Pazi, stvarno miš” rekao sam; nije ga bilo lako u onom mraku uočiti. Istog trenutka i Kaljević je živnuo; pridigao se sa svog kreveta na kome se borio sa životom i krenuo da me grli i ljubi, kao da smo rod najrođeniji.
“Joooj, hvala ti bratijo, hvala, ja ga gledam satima i sve mislim: delirijum”!
Nekako sam se izborio sa njegovim čeličnim stiskom i neprekidnim izlivima zahvalnosti i povukao na bezbedniji položaj. Ekipa se, nakon eksplozije smeha izazvanih ovim neočekivanim priznanjem, malčice primirila. Boce sa alkoholom krajnje sumnjivog porekla napravile su još nekoliko krugova, a onda je sve utihnulo.
“E, kakav li je tek delirijum, ako mu ovo dođe kao olakšanje”, oglasio se sa svog prestola Basara, onako hrapavo i krkljavo, a opet moćno, kao neki glumac koji je u pravom trenutku preuzeo svu težinu drame na svoja pleća. Nije nam preostalo ništa drugo nego da potvrdimo, svako na svoj način.
“Mada, cijenim da nema neke naročite razlike. Mrtva je to trka”, završio je svoju repliku, ubacivši ijekavicu radi dodatnog dramskog naboja i ućutao.
I trajalo je to ćutanje, nekoliko dugih, predugih trenutaka, u kojima se svako svojim jadom zabavio. Odjednom, vrata su se raskrinula i sve nas je zasulo svetlo od čitavih četrdeset vati; iz kuhinje se pobedonosno pojavio potpuno zaboravljeni Šane, legenda užičke boemije srednje generacije, držeći u ruci vreo pleh tek ispečenih krompira, presečenih napola i ovlaš premazanih uljem.
“Ih, ko na suncu da si ih pekao”, prokomentarisao je Ćaga, sada već vidno osokoljen, i mi smo navalili na one zlatno-žute krompire, hrskave spolja, a savršeno nežne iznutra. I bilo je to jedan prema nula za nas – “Čemerna stvarnost” je u početkom prvog produžetka sasvim zasluženo povela protiv “Delirijuma”; ostalo je još dosta do kraja utakmice, ali smo sačuvali prednost i plasirali se u naredno kolo, u takozvanu nokaut-fazu takmičenja, u kojoj se, zlobnici bi rekli, i dan-danas nalazimo. Samo što nemamo više tu mladost, ni snagu, da se nosimo sa sve jačim i sve težim protivnicima, a golemo iskustvo nam ama baš ništa ne znači.
***
I eto, od veselih, nostalgičnih podsećanja na dane mladosti, došli smo nekako do kraja ove slučajno zapodenute povesti. Rekao bih još, za kraj, da Titovo Užice nije prestalo da postoji onog trenutka kada su, isti oni koji su 1961. dodali, trideset godina kasnije, kada je to postalo politički probitačno, uklonili prisvojni pridev iz imena grada; nije prestalo da postoji čak ni kada je, par nedelja kasnije, razularena horda, potpomognuta dežurnim komunalcima, uklonila bronzani spomenik sa Trga i ćušnula ga u zapećak, tamo iza Muzeja. Ostavši bez vertikale, nebo iznad srca grada kao da se nagelo; uleglo se kao cirkuska šatra kojoj su izvadili jednu od centralnih šipki pod teretom kiše, ali je nastavilo da se junački drži onako nakrivljeno, sve do one aprilske noći 1999. kada je prvi put pogođena, a zatim i srušena pošta. No, to je već sasvim druga priča koju ćete, nadam se, već na jesen moći da pročitate u knjizi pod nazivom “FANKITAUN”. A dogodine, da smo živi & zdravi, i ovo što je izašlo u Užičkoj nedelji pod firmom „Tajna istorija Titovog Užica“ biće spakovano između knjiških korica, u dosta proširenom izdanju, sa epizodama koje se nekako nisu uklapale u ovu zadatu, novinsku formu. Takođe, i ljubitelje „Drinkmanovog zabavnika“ očekuju lepe vesti, ali neka to za sada ostane naša mala tajna.
Od sledećeg broja, krećemo sa novim serijalom, pod nazivom: “Dnevnik jednog besposličara”. Do tada će nas, valjda, malo i sunce ogrejati.
Zoran Filipović (Užička nedelja 989)
