ПОБЕДА “НА ПРОДУЖЕТКЕ”

- Око поноћи, војска се подигла и запутила ка касарни, да се пријави на време. Утом је нестало и струје. Није нам се ишло кућама, па смо кренули низ Доварје, пребирајући по глави малобројне могуће опције -

Све ово што следи дешавало се оне ужасне, прве ратне зиме, негде у фебруару или можда марту 1992. Удружени злочиначки подухват југословенских комунистичких елита одвијао се према зацртаном, одавно припремљеном плану. Пропагандна машинерија радила је пуном паром: после хистеричног ТВ дневника, следио је још црњи, хушкачки Дневников додатак, а онда би некако опет дошло време за нови круг тешко проверљивих, али врло узнемирујућих вести. Једино што је било сасвим извесно и неспорно, људи су на све стране гинули, или, у бољем случају, остајали без домова; био је рат и нико, или скоро нико, није имао времена да се позабави фактографијом, јер су лоше вести таквом брзином стизале и престизале једна другу, да их није никако било могуће проверити, а после је већ ионако било касно за разум. Ми смо, у свему томе, некако покушавали да сачувамо ту танку опну нормалности, између осталог, опонашајући пређашње ритуале из не тако давног, безбрижног времена. Одлазили смо у биоскоп, рецимо, не би ли некако ескивирали те токсичне ударе који су вребали из ТВ пријемника.
“Овај филм је потпуно срање”, покушао сам, без нарочитог успеха, да одвратим екипу од губљења два драгоцена сата у хладном биоскопу. Гледање лошег филма једна је од најтежих казни на коју могу да ме осуде, па сам зато све своје наде усмерио на недостатак кворума; наиме, биоскоп “Партизан” је у тим рестриктивним, ратним годинама, увео необичну праксу: за пројекцију је требало скупити тринаест заинтересованих гледалаца са купљеном улазницом. Рада из књиговодства је срачунала да је управо толико потребно да се досегне такозвана преломна тачка рентабилности и покрију трошкови укључивања калорифера на пола сата пре представе, јер се на парно грејање одавно није више могло рачунати. Тај калорифер био је нека скарабуџена, склепана машинерија која је гутала струју као уређај за електролизу, или шта већ, и који се искључивао чим прође најавна шпица, што због уштеде, што због чињенице да је тандркао као вршалица. Било нас је девет испред врата биоскопа: један од браће Далтон, онај Рајски, два љубавна пара намерена да се притаје сат и по у мраку, плус нас четворица згубидана, тако да је још увек постојала слабачка нада да ћемо одмах продужити даље, у кафану. У минут до осам пристигла је нека потпуно непозната екипа, њих четворо. По говору се могло закључити да су однекуд из Босне. Препознао сам међу њима једну прелепу девојку из Мостара, која ме претходне вечери у Арт клубу замолила да јој пустим “Е, мој друже Београдски”, што сам и учинио, на опште згражавање појединих напаљених наци-клинаца. Климнуо сам јој дискретно главом, али ме, забављена својом муком, није препознала.
Мама Линда нас је коначно пустила унутра. Заузели смо она најбоља места, десети ред, партер десно; Мичи, Ђука и Басара су засели и испружили ноге, а ја сам се сместио на самом крају, већ спреман за бекство. Филм је, као што сам и претпоставио на основу штурих информација са плаката, стварно био ретко очајан: идиотски заплет који води неизбежној, незаустављивој катастрофи, што је јасно свим добронамерним гледаоцима, осим главном јунаку, недотупавне реплике, кретенска глума.
“Не знам шта је теби, али ово је одличан филм”, боцкао је Мичи. Из неког разлога, свима је било симпатично то моје нервирање, гунђање и колутање очима.
“Је ли то поштанског пристава можда оставила девојка” – додавао је со на рану Басара. И заиста, био сам тих дана порпилично емоционално нестабилан, што би се рекло, а Бас није са одобравањем гледао на било шта што би се могло испречити испред заједничких пијанки. “Алкохол не сме да трпи због посла”, надалеко је чувена његова узречица, а то се односило и на све оне ствари сентименталне природе, као што су љубавни састанци и растанци, због чега је, као ајкула која нањуши крв, знао да буде прилично непријатан.
И остатак екипе се, на моју несрећу, придружио завери, тако да смо, мени уитнат, на силу одгледали читавих двадесет минута те филмске катастрофе и тек онда утекли из биоскопског мрака. Drop Dead Fred, тако се то звало, ако је баш неко рад да провери мој филмски укус, IMDB му, крајње благонаклоно, даје оцену од чак 5,9 звездица. Негде код “Звечева” смо се разишли; откако је Мићун, због проблема са ликвидношћу, затворио “Бумеранг” (читај: давао на рецку), Басара није био баш вољан да истражује нове тамне звезде на мрачном угоститељском небу града, па је продужио код Јована Каљевића на гајбу. Ми остали смо се запутили ка “Чарлију”, кога су некако у то време преузеле Весна Шева и Оља Цвијановић. Локал је задовољавао све стандарде касног социјалистичког андерграунда: чкиљаво светло, припадајућа подземна екипа и сасвим пристојна музика. Весна и Оља су се баш обрадовале кад су нас виделе. Ја сам наручио пиће и понудио малобројне присутне – Дуле Вас и Бућа су се захвалили, управо како налаже кафански бон-тон, а ја сам извадио новчаник и кренуо да платим, рачунајући да се нећемо предуго задржавати.


Весни су засијале окице када је видела готовину.
“Стварно нећеш на рецку? Овде сви данима пију на рачун”, признала је, а онда ме је, нешто тише, упитала: “Хоћете ли још да останете овде? Хајде, молим те, наручи још једну туру, нестало ми вотке… А ни са вињаком не стојимо баш најбоље” . Ја сам избројао новац за две туре пића и пружио јој преко шанка. У то време сам радио у Пошти Чајетина, што ми, нажалост, кад се буду сводили рачуни, неће признати као бенефицирани радни стаж, али сам зато увек имао довољно чекова. Викендом сам пуштао музику у Арт-клубу, што је обезбеђивало стабилан прилив готовине, таман толико да се уредно плате рачуни у кафани, да се увек има за цигарете и понешто приложи у кућни буџет.
Весна је истресла садржај фиоке, додала то на ону моју, знатно већу гомилу, пребројала новчанице и одлепршала до тајног стоваришта алкохола, ту у комшилуку, негде у Железничкој улици. Вратила се носећи две боце у знатно бољем расположењу. Оља је, у међувремену, пронашла неку касету коју сам, ко зна кад, снимио за неки од локала у којима су радиле, па је све одједном постало сасвим подношљиво. Након још неколико тура, у локал су почели да пристижу резервисти са ранчевима и опремом спакованом у шаторска крила; на путу ка касарни у Крчагову, привучени светлом и музиком, улазили су да последње сате пре одласка на ко зна које ратиште, проведу на сигурном. Локал се напунио, а Весна је још једном поновила свој мали говор о предностима аконтног плаћања угоститељских услуга у условима хиперинфлације; убедила је будући ратнике да унапред плате своје пиће, и још је ухватила двојицу крупајлија, па се са њима још једном изгубила у правцу Железничке улице. Одатле су се вратили пар минута касније са гајбом пива и новом туром жестоких алкохолних пића, крајње сумњивог порекла, и у још бољем расположењу. На крају је понестало и чаша, па је Оља точила вињак у крњаве шоље за кафу, али се нико није нешто нарочито бунио.
Око поноћи, војска се подигла и запутила ка касарни, да се пријави на време. Утом је нестало и струје. Није нам се ишло кућама, па смо кренули низ Доварје, пребирајући по глави малобројне могуће опције.
“Могли би да одемо код Ћаге на гајбу”, предложио је Ђука. Мичи и Душко Цицварић нису баш били расположени за такву авантуру, па смо се код тенка растали.
***
“Је ли ово и код вас рестрикција струје”, упитао сам чим смо ушли; унутра је било мрачно, хладно и задимљено, само је пар стратешки распоређених свећа треперило у помрчини.
“Имамо струје, имамо, него господину Јовану Каљевићу смета светло”, одговорио је, уместо поздрава, Басара. Јован Каљевић Ћага, корпулентни власник клуба драмских уметника, како га је својевремено назвао Борис Грегорић у репортажи за загребачки “Старт”, а поводом објављивања “Фаме о бициклистима”, очигледно тих дана није био у некој нарочитој форми. Лежао је на кревету поред зида и тихо јечао, стискајући у руци пивску флашу. Као и сви истински алкохолни прегаоци са прве линије фронта, кад год би му лекари препоручили да укине, или да бар смањи алкохол, прелазио је на пиво или на танки шприцер.
Атмосфера у стану је, ако занемаримо очигледне знаке свеопште пропасти, била весела, готово еуфорична. Из кухиње, у којој је неко пословао, кроз полуотворена врата пробијала се трака чкиљавог светла.


Басара је, по обичају, држао слово:
“Треба хитно да се отцепимо и прогласимо Ужичку републику… Која ће, наравно, бити краљевина! А ја ћу бити краљ! Ево, краљевски престо већ имам” – опрезно је додирнуо рукохвате плетене столице са високим овалним наслоном у којој се разбашкарио, и која је изгледала баш као из филма “Емануела”, мада је Светиславу, објективно, чак и у много трезнијим издањима, недостајао макар трачак љупкости и грациозности Силвије Кристл.
“Милош ће бити министар војске и полиције”, додао је одсечно. На усамљено негодовање из публике, правдао се: “Он је резервни официр, има и своју униформу, што је, успут, трошак мање за администрацију, што није занемариво”. Мени је, као поштанском службенику, допало министарство телекомуникација, а онда је Басара именовао и дворску луду. Ја сам неко време негодовао, јер се радило о заједничком пријатељу; временом се показало да је Лале много бољи познавалац људских карактера од мене, јер се речени није баш нешто истакао када је у питању лични интегритет и однос према властодршцима. И тако, након пар кругова консултација око састављања краљевске владе, разговор је утихнуо. Бошко ме у једном тренутку, показујући руком према полици, упитао крајње знатижељно: “Је ли оно миш, ‘леба ти?”.
Загледао сам се у том правцу, и заиста, преко полице је претрчао прави правцати миш и зауставио се код препуне пепељаре, опрезно мрешкајући њушкицу.
“Пази, стварно миш” рекао сам; није га било лако у оном мраку уочити. Истог тренутка и Каљевић је живнуо; придигао се са свог кревета на коме се борио са животом и кренуо да ме грли и љуби, као да смо род најрођенији.
“Јооој, хвала ти братијо, хвала, ја га гледам сатима и све мислим: делиријум”!
Некако сам се изборио са његовим челичним стиском и непрекидним изливима захвалности и повукао на безбеднији положај. Екипа се, након експлозије смеха изазваних овим неочекиваним признањем, малчице примирила. Боце са алкохолом крајње сумњивог порекла направиле су још неколико кругова, а онда је све утихнуло.
“Е, какав ли је тек делиријум, ако му ово дође као олакшање”, огласио се са свог престола Басара, онако храпаво и кркљаво, а опет моћно, као неки глумац који је у правом тренутку преузео сву тежину драме на своја плећа. Није нам преостало ништа друго него да потврдимо, свако на свој начин.
“Мада, цијеним да нема неке нарочите разлике. Мртва је то трка”, завршио је своју реплику, убацивши ијекавицу ради додатног драмског набоја и ућутао.
И трајало је то ћутање, неколико дугих, предугих тренутака, у којима се свако својим јадом забавио. Одједном, врата су се раскринула и све нас је засуло светло од читавих четрдесет вати; из кухиње се победоносно појавио потпуно заборављени Шане, легенда ужичке боемије средње генерације, држећи у руци врео плех тек испечених кромпира, пресечених напола и овлаш премазаних уљем.
“Их, ко на сунцу да си их пекао”, прокоментарисао је Ћага, сада већ видно осокољен, и ми смо навалили на оне златно-жуте кромпире, хрскаве споља, а савршено нежне изнутра. И било је то један према нула за нас – “Чемерна стварност” је у почетком првог продужетка сасвим заслужено повела против “Делиријума”; остало је још доста до краја утакмице, али смо сачували предност и пласирали се у наредно коло, у такозвану нокаут-фазу такмичења, у којој се, злобници би рекли, и дан-данас налазимо. Само што немамо више ту младост, ни снагу, да се носимо са све јачим и све тежим противницима, а големо искуство нам ама баш ништа не значи.


***

И ето, од веселих, носталгичних подсећања на дане младости, дошли смо некако до краја ове случајно заподенуте повести. Рекао бих још, за крај, да Титово Ужице није престало да постоји оног тренутка када су, исти они који су 1961. додали, тридесет година касније, када је то постало политички пробитачно, уклонили присвојни придев из имена града; није престало да постоји чак ни када је, пар недеља касније, разуларена хорда, потпомогнута дежурним комуналцима, уклонила бронзани споменик са Трга и ћушнула га у запећак, тамо иза Музеја. Оставши без вертикале, небо изнад срца града као да се нагело; улегло се као циркуска шатра којој су извадили једну од централних шипки под теретом кише, али је наставило да се јуначки држи онако накривљено, све до оне априлске ноћи 1999. када је први пут погођена, а затим и срушена пошта. Но, то је већ сасвим друга прича коју ћете, надам се, већ на јесен моћи да прочитате у књизи под називом “ФАНКИТАУН”. А догодине, да смо живи & здрави, и ово што је изашло у Ужичкој недељи под фирмом „Тајна историја Титовог Ужица“ биће спаковано између књишких корица, у доста проширеном издању, са епизодама које се некако нису уклапале у ову задату, новинску форму. Такође, и љубитеље „Дринкмановог забавника“ очекују лепе вести, али нека то за сада остане наша мала тајна.
Од следећег броја, крећемо са новим серијалом, под називом: “Дневник једног беспосличара”. До тада ће нас, ваљда, мало и сунце огрејати.

Зоран Филиповић (Ужичка недеља 989)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.