У НОВОМ БРОЈУ УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ФЕНОМЕНАЛНИ ТЕКСТ МИЛЕ ФИЛИПОВИЋ ИЗ ЗАЛЕЂЕНОГ ЧИКАГА
А МИСЛИЛИ СТЕ ДА ЈЕ НАМА НАЈГОРЕ
Бога ми и све до Њујорка се ових дана леди. Арктички талас напада добар део Америке, доносећи најхладније температуре овако рано у зимској сезони у последњој деценији. У Чикагу ће једноцифрене температуре у Фаренхајтима бити најниже од 1995. у овом периоду године. Додуше, ова горка хладноћа је дошла са најавом, па се полако навикавамо на стварни ледени осећај, скоро необјашњив у Целзијусима.
КРШ (мој израз за пуну опрему – капа, рукавице, шал) је обавезан! Тако добро опремљена и ја се у раним јутрима скочањујем у хладним колима (срећом, Хонда се брзо и добро загреје), па кренем у окршај са поларним вртлогом. А он ће, кажу, да се рашири од арктичких предела, преко 48 америчких држава.
Са ветром и правим осећајем хладноће у четвртак је у Чикагу било -35 Фаренхајта – рачуница каже да је то -37.222222 Ц. Искрено, ја никада нисам научила то претварање у минусу, али знам, брате, да је било много, много хладно.
Навикли смо ми на ледену хладноћу у овој равници, мада се ја лично сваке зиме питам зашто овде живим! Наузела сам се зиме за ових 20 година! Нећу заборавити јануар 1997, када сам скоро читав дан откопавала свој ауто, преко ноћи завејан у снежној олуји. Или 2011, када смо крчили улицу скоро пола дана, а онда чували паркинг места столицама, комодама, метлама и лопатама. Било је још бруталних зима, али искуство каже – чим научиш да дишеш тај хладни, суви ваздух, извежбаш да се придржиш за себе док олуја носи, и нађеш најбољу технику да опустиш грч из залеђених мишића, све постане нормално, на све се навикнеш, са тиме живиш и функционишеш, скоро без проблема.
Не бих сада помињала глобално загревање (искрено, никада нисам веровала да га изазива човек, јер смо пред мајком природом тако малецки и немоћни, али то је тема неке друге приче); ових дана смо сведоци локалног смрзавања. Аеродроми O‘Hare и Midway ће осетити највеће последице, са гомилом отказаних летова (предност за слетање и полетање се увек даје интернационалним летовима, па домаћи авиосаобраћај у оваквим околностима увек буде у колапсу), али, због залеђених шина каснили су и возови, аутобуси… Срећа да није завејано, путеви су чисти и скоро сасвим суви. Идемо на посао, Божићне распродаје и даље маме храбре, залеђене купце, понекад је и романтично, у ноћима пуног месеца.
Ледено доба је време када политичари почињу да мисле на бескућнике; Хладно је толико да се пламен запаљене свеће заледи; заледи ти се сопствена сенка на тротоару; мораш да отвориш фрижидер да би загрејао кућу; ледено је толико, да адвокати држе руке у сопственим џеповима; Снешко Белић нас моли да га увече унесемо у кућу; капуту треба капут! Хладно је толико да у ствари не можеш да мислиш ни о чему, осим о лету.
Виђаћемо у граду и лисице и којоте, ракуни ће нас посећивати и забезекнуто гледати својим избезумљеним очима, веверице ће се грејати под хаубама аутомобила и хранити кабловима, мачке и мишеви ће спавати заједно, а ми ћемо чекати да све ово прође! И проћи ће.
