ROĐENA ZEMLJO, JESI LI ZNALA…
29. novembar. Ceo dan razni mediji emituju sećanja na „stari dobri državni praznik – Dan republike“. Kada su, kako kažu, „bili mladi i srećni“. Postalo je to opšte mesto, svaki dan neko tvrdi kako je „nekada bilo mnogo bolje“, da je „bravar bio bolji“, „da se bolje živelo“… Šta ja mogu, sa svoje 53 godine, da kažem o 29. novembru? Ništa. Bilo, pa prošlo. Baš kao što ništa nemam da kažem o tim vremenima „kada se dobro živelo“, jer, iskreno, ne pamtim da se ovde ikada dobro živelo. Možda su koju godinu lepog života zakačile generacije deceniju starije od moje, ali moja, kao i sve naredne, svoje punoletstvo dočekale su u državi u kojoj se smenjuju demonstracije, devalvacije, stabilizacije, politička previranja, sankcije, ratovi, kriminal, ekonomski kolaps, bombardovanje, svetska kriza… I tako do današnjih dana, nije se živelo, već životarilo… Svašta smo preživeli, a ništa proživeli… Za nas koji smo podaleko od državnog kazana, to su iste one Pekićeve godine koje su pojeli skakavci, doduše, nismo, kao on, dopali zatvora, ali je klaustrofobija vrlo slična, tako da nemam nikakav osećaj sete, niti nostalgije, osim onog ljudskog, uobičajenog,„žala za mladost“, koju je tako ubedljivo prikazao moj slavni prezimenjak u Koštani. Baš kao što bakica na Floridi u svojoj 80. godini sluša ploče sa početka prošlog veka, kada je bila mlada, lepa i okretna… Kao naša Jugoslavija…
29. novembar, barem meni, više je značio kao dan kada smo mi školarci, često peške, išli, na Kadinjaču, da se setimo stradanja sitnih užičkih privatnika…. Stradanje, koje su tako dobro naplatili mnogi posleratni državni činovnici. Ideološki rad od obdaništa je čudo, kada se setim, kako smo bili ponosni, a i danas smo, na taj strašni čin žrtve… Čini mi se da je stvaranju mita o Radničkom bataljonu posebno doprinela velika Slavkova poema „Kadinjača“, koju smo svi imali i zaneseno učili naizust ono čuveno: „Ko te, Užice, ne bi voleo, i bol i radost bio si grade…“ Ipak, iskreno, godine (koje su pojeli skakavci) uzimaju svoj danak, pa mi je i sećanje na taj veličanstveni podvig „zavej‘o vetar…“ Nažalost, sa godinama sam i shvatio da je tako velike i tako dirljive stihove o Užicu, mogao je da napiše samo onaj koji je iz njega, zauvek, davno otišao….
Kada smo već kod praznika i uludo potrošenih godina, jedini praznik kome sam se uvek iskreno radovao bila je Nova godina. Nažalost, ovih dana baš razgovaramo zašto se ni njoj ne radujemo kao nekad, i, opšti je zaključak, da nas je ta stalna oskudica i borba potpuno iscrpela i učinila da nam ni jelka, prskalice i Deda mraz ne mogu zagrejati srce kao nekad. Pročitah pre neki dan, uprkos svim Vučićevim bajkama, da je Srbija prva u Evropi po stopi rizika od siromaštva i da je svaki četvrti građanin na ivici siromaštva, otud i ne treba da čudi zašto se sve manje građana Srbije raduje Novoj godini. Osim toga, potpuna seljoberizacija Srbije dovela je do toga da, čak i ako čovek uspe da odvoji neku paru za tu priliku, nema pristojnog mesta gde bi mogao da ode na doček, da ne sluša turbe folk i sve njegove podvrste i varijacije. Neka zvuči i nostalgično, ali su u ovom gradu, pre skoro 40 godina „Feniksi“ svirali rok za doček, a danas moramo da trpimo teror ovih što su šljegli sa okolnih bližih i daljih brda i njihovih trubača i raznih kulova, pa čak ne smemo ni javno da govorimo i pišemo protiv toga, jer će nas popljuvati po društvenih mrežama…
O onome što nas je „snašlo“ ovih dana govorio je i jedan od najznačajnih Užičana – Ljubomir Simović. Iako nisam zaboravio njegovu zapaženu ulogu u buđenju nacije devedesetih, moram priznati da me je prijatno iznenadio smelim i odlučnim nastupom na proslavi Pen centra, koje su mediji nazvali „Povratak u varvarstvo“.
Moram da citiram:
„Nije, na primer, slučajno što bar trideset godina u Srbiji ne postoji književni život. Nije život ako jedini preostali književni list umesto, kao nekad, jednom u petnaest dana, izlazi jednom u četiri meseca. Nije život ako se knjige štampaju u hiljadu, u 500, u svega 300 primeraka. Nema hajki, nema zabrana, nema suđenja i hapšenja, ali više nema ni potresa koje je knjiga izazivala kada je bila zabranjivana. I kad je njen tiraž spaljivan. Umesto u zatvor, književnost je zatvorena u rezervat. U tom rezervatu možete da pišete šta hoćete, da govorite šta hoćete, niko vas neće dirati. Važno je da to što pišete niko ne čita, i da to što govorite niko ne čuje.
Istovremeno, narodu se u zamenu nudi obilje tabloida i tabloidnih televizijskih stanica: u Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti serije najgledanije. A od naroda se očekuje da što više liči na ono što čita i gleda.
Ako niko do sada nije shvatio kuda to vodi, neka čuje šta je o tome u svoje vreme rekao Eliot: „Narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski…““
I kada ovoj upozoravajućoj i sumornoj Simovićevoj konstataciji dodamo očiglednu nameru suspenzije Skupštine od strane SNS-a i Martinovića, ali i skoro potpuni izostanak reakcije anestezirane javnosti, ne treba ni da se čudimo što nam je Nova godina, ne samo dan kao svaki drugi, već još i mnogo gori, jer baš tog 31. decembra postajemo svesni da smo još jednu godinu i jedan doček protraćili uludo….
Ako smem da priznam, nisam neki vernik, ali znam da je juče počeo Božićni post. I, kad već sam nemam šta pametno da kažem, da se još jednom poslužim citatom. Ovog puta Jovana Zlatoustog: „Kažeš da postiš. Uveri me u to svojim delima. A koja su to dela? Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje.“
Čuje li ovo ko?
Zaista, može li Srbija da ne bude zemlja Soraje, već zemlja Jovana Zlatoustog? Može li Srbija da ne bude zemlja Martinovića, već zemlja Simovića?
Eto šta ću poželeti, i sebi i drugima, kada se kazaljke poklope tačno u ponoć. Ko zna, ako dovoljno jako poželim, možda se i ispuni… Jednog lepog dana…
Toni Stanković
